PALUBA

Svetozar  Borojević  von  Bojna
Je Austro-Ugarski feldmaršal, pisac i istoričar srpskog roda.
Rođen je 13/decembra /1856, Umetići kon Kostajnice.U slovenačku vojnu istoriju se upiso kao vrhovni zapovjednik soške fronte. Bijo je prvi i jedini feldmaršal u austro-ugarskoj vojsci koji nije bijo Nijemac.
Rodio se je u porodici krajiškog častnika.Njegov otac Adam i Stana rođena pl.Kovarbašić su tada živjeli u selu Umetići. Kad je dobio plemički naslov , izabrao si je Bojna, što nek bi bilo ime njegovog rodnog kraja , ujedno i hrvatski izraz za bataljon. Od 1902 naprijed se je oficjelno zvao Svetozar Boroević von Bojna.
Kad je imao 10 godina otišao je u vojnu školu u Kamenici kod Petrovaradina u kojoj je bio do 1869,kad je poslan u vojničku nadrealku u Koszeg(Ugarska) gdje je ostao do 1872g.
Vojničku karijeru je počeo kao četovođa u 52.pešadijskom puku.Novembra 1872 dolazi u kadetnicu u austrijski Gradac, koju završava 1874 i onda se vrača u svoj puk.
1878 je sudjelovao kod okupacije BiH. Radi njegovih sposobnosti i hrabrosti je poslan u vojnu školu 1882(krigsschule) koju je završio 1884 kao generalštabni častnik.
1887 je postao predavač na Terezijanskoj vojnoj akademiji, gdje je ostao do 1891 predavajući taktiku,vojnu organizaciju i istoriju. Posle postaje načelnik 19. pešadijske divizije, a kasnije još 18. i 27.pešadijske divizije. 1895 je premešten u operativni odijel 6.korpusa.Juna 1898 je postao načelnik štaba 8.korpusa. Godine 1902 je odlikovan redom željezne krune 3.reda, za koju se veže i plemički stalež.
1904 je postao zapovjednik 14.pješačkog puka i na toj dužnosti ostaje do 1907g.,kad postaje zapovjednik VII.vojnog okruga Honveda(tako je postao zapovjednik hrvatskog domobranstva).1913 preuzima dužnost zapovjednika 6.korpusa u Kašicama. Iste godine je i častni pukovnik 51.pešadiskog puka koji od tog vremena nosi njegovo ime.
Od početka I SR je bio svojim korpusom u Galiciji, gdje ga je vodijo u bitkama kod Zamosca i kod Komarowa.Septembra preuzima zapovjedništvo 3.armije, koja je zadužena za čuvanje Karpata i sa kojom oktobra mjeseca zauzima tvrđavu Przemysl i tako smanjuje pritisak na svoje jedinice. Marta 1915 povlači se pod pritiskom ruske vojske do Budimpešte i Bratislave i tu zaustavlja njihov dalji prodor. Kasnije je njegova armija sa njemačkom 11.armijom i austrijskom 4.armijom izveli zajedničku ofanzivu i povratili se na početne položaje.
27.maja 1915 postaje zapovijednik 5.armije, koja je bila stacionirana na Italijanskoj granici. Borojević se je odlučio da zaustavi Italjane već na Soči, iako su drugi predlagali obrambenu liniju na rijeci Savi. Borojevič nije pristao na prijedlog austrijskog feldmaršala Franza Conrada von Hotzendorfa, koji je predlagao da se A-U vojska povuče i prepusti Italjanima veči dio današnje Slovenije. Borojevič je tvrdio da če Slovenci zagrizeno branit svoju domovinu i zaustaviti napredovanje Italjana. Taj stav se svidio caru Franc Jozefu i postavio je Borojeviča za zapovijednika cijele soške fronte. Sa svojim jedinicama je Borojević uspješno odbio jedanest ofanziva, što mu je donijelo neformalni naziv »Soški vitez«. Za zasluge je unaprjeđen u generalpukovnika. 23/augusta/1917 je postao zapovijednik jugozapadne fronte, koja je kasnije preimenovana u armijsku grupu Borojević. 1/februara/1918 postaje feldmaršal, dodijelili su mu i više visokih vojnih odlikovanja, između drugih i Vojnički red Marije Terezije.1915g je proglašen časnim građaninom Ljubljane, 1919 mu je iz nejasnih razloga to oduzeto da bi mu taj naziv bio vračen 2009g. 1917g je postao počasni doktor Zagrebačkog univerziteta.
Fronta se zadržala do novembra 1918g, kad je morao radi masovnih dezertiranja mađarskih vojnika ostaviti položaje i povuči se do Tilmenta i kasnije do Veldna. Decembra je po porazu A-U odstupio sa položaja. Po propasti soške fronte i nastanku države SHS je vrhovni zapovjednik, koji je nadzirao A-U vojsku u Sloveniji. Zbog nerazjašnjenih sporenja sa Narodnim viječem isto mu je zabranilo ulaz u državu tako da je ostatak života proveo u Celovcu.
Borojević je do kraja ostao odan monarhiji kojoj je služio.Neposredno prije raspada je brzojavom predlagao caru da umaršira u Beč sa namjerom da zaštiti drževu, međutim car to nije prihvatijo. Po završetku rata je izjavio da je njegov najteži zadatak bio završetak napada  i povratak preko Piave, što je car naredijo, uprkos povoljnoj situaciji i sa dobrim izgledima za daljnje prodiranje kroz odbranu  Italijana.
Na sahrani na kojoj je bilo više hiljada ljudi, vojničke časti su mu iskazali članovi savezničke komisije za nadzor Koruškog plebiscita, dok su mu ostali okrenuli leđa. Austrija se ga je odrekla, iz Zagreba je dobio obaveštenje da nije zaželjen, jedino mu je nekadašnji car iz izgnanstva poslao vijenac i plačao grob.
Važi za jednog od največih obrambenih stratega ISR, ako ne i največeg iako je po svom karekteru bio više za ofanzivne zadatke. Njegova velika zasluga je da Italijanske trupe nisu uspjele vojnički prodrijeti u Sloveniju i Hrvatsku, što bi tokom rata imelo tragične posledice za stanovništvo.[attachment=1][attachment=2]

Evo kako je Borojevićevu vonju karieru opisao Marko Simić u knjizi "Po sledeh soške fronte":


Feldmaršal Svetozar Borojević von Bojna (1856-1920) slika je iz 1915. kad je bio general.

Rodio se 13.12.1856. u banijskom selu Umetić kod Petrinje. Sa deset godina odlazi na školovanje u vojnu školu u Kamenicu kod N.Sada, onda u Kösze u Ugarskoj. Karijeru je počeo 1872. godine u Pécsu u 52.pješadijskom puku.Vatreno krštenje doživio je kao dvadesetdvogodišnji poručnik za vrijeme okupacije  BiH. Posebno se iskazao u borbama za Sarajevo, gdje je bio odlikovan. Tri godine kasnije unaprijeđen je u natporučnika. 1884.godine završava generalštabno školovanje, kasnije je predavač (1887-1891) taktike, vojne organizacije i vojne povijesti  na vojnoj akademiji u Wiener Neusstadt-u . Godinu dana kasnije unaprijeđen je u generalštabnog majora. Neko vrijeme bio je na službi u Klagenfurtu kao K-dant III. bataljona 17. Ljubljanskog puka. 1895. unaprijeđen je u potpukovnika i bio na službi u Plzenu, Mostaru i Košicama kao načelnik štaba divizije, a kao načelnik štaba korpusa u Pragi. Godine 1904. Kao generalmajor preuzima komandu 14. pješadijske brigade u Petrovaradinu. Poslije službuje kao K-dant 7. domobranskog okruga u Zagrebu.  1912 Borojević postaje K-dant VI. korpusa u Košicama. Sa početkom I. svj. rata odlazi sa svojim korpusom na istočni front.  Posebno se istaknuo u borbama kod  Komarówa i Tomaszówu Lubelskom.  05.09.1914. zamijenio je smijenjenog  generala Brudermanna koji je vodio 3. Armiju. Velike uspjehe postigao je u karpatskim prelazima zimi 1914/1915.
Bio je poznat kao radišan, uredan i discipliniran oficir, što je tražio i od potčinjenih. Znao je biti oštar, beskompromisno je slao zadnje rezerve u borbu. Za greške potčinjenih nije imao razumijevanja.

.

Njegov radni sto, možda baš ovaj sa donje slike, danas stoji u kabinetu direktora Vojnog muzeja u Beogradu.

Borojević je kako bi pomogao pregovore u Parizu, napisao pouzetak sječanja o ratu protiv Italije.
Ova njegova sjećanja su štampana u Ljubljani 1923g., a dole je predgovor izdanju.[attachment=1][attachment=2][attachment=3].

"Sunčana" pobjeda.......

Borojević Srbin ili Hrvat
Razmišljam da li će nekom smetati ovo razmatranje o Borojeviću, ali mislim da ne bi trebalo, iznosim samo mišljenja koja su obrađena u raznim izvorima.
O njemu je dosta šturo pisano čitavo vrijeme obstoja kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije i posleratne Jugoslavije. Uglavnom u leksikonima I enciklopedijama je obrađen šturo I ponekad sa pogrešnim podacima.
Njegove zasluge se ignorišu I zaboravljaju. Kako je pripadao vojski koja je poražena, odbačen je u zaborav, a kao pripadnik I vojnik A-U monarhije odbačen je bezrazložno I bez pravog objašnjenja od strane posleratnih vlasti.
Danas je to nekoliko ispravljeno, pogotovo u Sloveniji, gdje je našao nešto mijesta u udžbenicima, podignut mu je spomen park, postoje mnoga njegova obilježja na krasu I soškom ratištu. Srbi su ga većinom odbacivali, bio je na neprijateljskoj strain, pa posle prvog svjetskog rata pa i kasnije ovaj dio naše zajedničke istorije je odbačen, jednostavno nije postojao. Hrvati su ga isto tako bacali u zaleđe, da bi ga sada kada je A-U monarhija kod njih popularnija od jugoslovenskih tekovina, proglasili najvećim hrvatskim vojskovođom, jedinim feldmaršalom sa ovih prostora, Hrvatom …
Tu ne bih previse polemisao jer će nekoga zasmetati. Iznjet ću samo neka mišljenja o razvoju odnosno implementaciji “kulture laži” posle 1991 g. u Hrvatskoj ( mišljenja profesorice  dr. Snježane Kordić, Hrvatice), koja je počela jezičkim purizmom kao i drastičnim posezanjem u lingvistiku, sistematskim izmišljanjem I pretvaranjem hrvatske istorije, nastala je cijela jedna novokomponovana znanost. Isto se u manjoj mjeri dešavalo I u drugim novonastalim državicama, gdje su se pojavile alternativne istine kako je kome odgovaralo.
Dr Drago Roksandić, profesor zagrebačkog sveučilišta kaže da svaki narod pokaže zrelost, kada je sposoban da objektivno analizira i one djelove vlastite prošlosti koji mu iz bilo kog razloga nisu u cast.
Kod Borojevića nema nikakvih razloga da bi ga odbacivala, a ni sramila bilo koja nacija sa ovih prostora. Treba ga samo razumjeti u kontekstu vremena I prostora.  Vrjedi  pročitati knjigu Prof. dr. sc. Drago Roksandić Svetozar Borojević od Bojne (1856-1920) Lav ili Lisica sa Soče?
Ima na  http://www.ffzg.unizg.hr/pov/zavod/triplex2/wp-content/uploads/2012/02/ROKSANDIC-2007-64.pdf
Među Slovencima, naročito među Primorcima, Borojević ima svoje mjesto I zahvalni su mu što je odbranio zapadne granice I time teritoriju Slovenije (a i Hrvatske) odbranio od italijanske iridentističke politike I zadao joj snažan udarac. Ne treba ni razmišljati kakve bi bile posledice pada soške fronte i prodora Italijana. Ostala bi samo pustoš, a ako zaključimo po njihovom zaposjedanju naših krajeva posle I SR, I taj novoosvojeni dio bi sigurno bio priključen Italiji. Situacija bi bila gora nego što je bila posle I SR.
Na kraju krajeva oružjem je pokazao da to nije italijanska zemlja I da im ne pripada.
Sramni Londonski sporazum  je uspjela izbrisati  druga istorijska osoba posle trke za zauzimanja zapadnih granica u II SR, Maršal Tito.
Borojević ma koliko pisali  novokomponovani izvori nikada nije tajio svoje Srpsko porjeklo. Krajina mi je dala genski vojničke sposobnosti, koje je itekako iskoristio.
Nije htio da se bori protiv svojih sunarodnjaka, Srba, što su njegovi nadređeni poštovali, pa je upučen na ruski front. Prije prvog svjetskog rata je bio kao Srbin pod paskom I skoro je završio u zatvoru. Kada je bio premješten na Sošku frontu, nadvojvoda Evgen ga je kao Srba dao špijunirati od mlađih oficira, što je Borojević ubrzo otkrio i dao zahtjev za penzjonisanje, što mu zbog njegove vrjednosti nije dozvoljeno. Zavjeru je otkrio jer su doušnici, poslani od nadvojvode upotrebljavali posebnu kriptografsku šifru, koju su njegovi kriptografi uspjeli provaliti.
Čitavu karjeru ga je pratilo srpsko porijeklo.  
Što njega sada proglašavaju  Hrvatom  je priča slična Teslinoj. U svakom slučaju nije bilo sumnje kome narodu pripada, kada su frankovci  neposredno pred  rat srušili spomenik njegovih roditelja na pravoslavnom groblju. Podosta Borojevića je stradalo u IISR u zloglasnom logoru Jasenovac, tada isto nije bilo upitno ko su.
Avtor knjige Svetozar Borojević, med slavo in ponižanjem Miro Simčič, opisuje odlazak trojice Slovenaca  na proslavu 150 godišnjice rođenja feldmaršala. Odlučili su se da feldmaršalu daruju parastos, pa su I žito sa sobom ponijeli.
Taj dan je trebao stići I Mesić, ali on je poslao svog zastupnika.  Pedviđeno je I otvaranje škole koja je postavljena sto metara od rodne kuće Svetozara Borojevića I približno toliko od pravoslavne crkve, koju je 1877  postavio Adam Borojević, njegov otac.  
Škola je dobila ime Katarine Zrinski, tako su se navodno odlučili stanovnici Mečečana. Tu treba napomenuti da su žitelji Mečečana , gdje je I najveća nataliteta u Hrvatskoj, Hrvati iz Bosanske Posavine, koji su naselili napuštene Srpske kuće.
Pisca je začudilo I objašnjenje zagrebačkog istoričara , doktora znanosti, koji je tvrdio “Borojević je Hrvat”. To je temeljio na činjenici da je bio u braku sa Austrijkom,  znači vjerovatno je morao prijeći na katolišku vjeru?!
Takođe je uvaženi istoričar namjeru da daju parastos u pravoslavnoj crkvi, smatrao kao neprimjeran….

Nadam se da napisano nije nikog povrjedilo, pisano je preuzeto iz literature.
Smatram da je radi istine potrebno ovop napisati.

Interesantno je kolega to što se u svim prigodama feldmaršal izjašnjavao kao Hrvat pravoslavne vjeroispovjesti. Upravo zbog takvog njegovog tvrdoglavog stava nove vlasti Države SHS olako su se odrekle čovjeka koji im je sačuvao pola države. Jadno, ali ne i neuobičajeno.

Kraj A-U , ujedno I kraj njene vojske se odvijao haotično. U sav taj nered Borojević je do kraja pokušavao uvesti red , koji je I zadržao sve dok jednice nisu stigle na Soču.
Treba ovdje spomenuti da su se u tom vremenu širile po Zagrebu glasine, kako Borojević namjerava sa svojom vojskom zauzeti Zagreb I zatvoriti pripadnike Narodnog vijeća SHS. Istina je da su preko Britanca Seton-Watsona, Narodnom vijeću Borojević I general Stjepan Sarkotić ponudili svoje čete 25.oktobra 1918g.
Seton-Watson je bio ozbiljna ličnost I sigurno nije na svoju ruku poslao ponudu u imenu Borojevića I Sarkotića u britanski Foreign Office.
Borojević je imao I konflikt sa Narodnom Vladom SHS u Ljubljani, kada je u telefonskom razgovoru sa generalom Wurmom, kako je kasnije izvučeno iz konteksta  zaprijetio da će članove Narodne vlade zatvoriti. Tu je censor prekinuo njihov razgovor. Radilo se o  traženju da se armijskoj komandi u Ljubljani izruči telefonski I brzojavni aparat, koji je bio potreban za kordinisanje povlačenja vojske.
Za ovu ishitrenost se je kasnije Borojević poslao izvinjenje u Ljubljanu
(u prilogu zapisnik sa zasjedanja vlade SHS u Ljubljani, dan posle incidenta.)
Tokom povlačenja vojske iz Furlanije, poslao je brzojav 01.novembra 1918 zagrebačkom Narodnom vijeću,koji je uveo restrikcije u željeznički saobračaj.
Zadražio je da željeznički promet ostane Slobodan, več radi  snabdjevanja vojske, koja bi se u takvim uslovima pretvorila u rulju, a tako bi onda bila otvorena put I Italijanima. Tada je napisao između ostalog da za to moli kao svaki domoljub , koji svoju domovinu voli , kao svaki drugi Hrvat. Hrvatski istraživači na osnovu toga zaključuju da se ovom prilikom Borojević opredjelio kao Hrvat (iako u ovom predmetuto ne igra nikakvu ulogu). To samo znači da je izjavio da voli Hrvatsku kao svaki drugi Hrvat.
Kao u ovom slučaju sve su njegove izjave izvučene iz konteksta, uostalom kao I Tesline.
Kada je početkom novembra zatražio povratak u Hrvatsku, Slovenci su mu dozvolili prelaz preko Slovenije, Zagreb mu nije dao dozvolu za ulazak u zemlju,
pre sveg od straha. Jedan od strahova je bio i da bi Borojević mogao povezati grupe zelenog kadra koje su pljačkale Hrvatskom (oko 50.000 vojnika, po nekima do 200.000) u jedan opasanrevolucjonarni potencijal.
Kasnije je Borojević u aprilu 1919g. imao razgovor u Celovcu sa jugoslovenskim oficirom kojem je pokušao objasniti manipulacije sa njegovim imenom u novinama(npr . da je zloupotrebljavao hrvatske čete 13.korpusa na fronti, iako 13. Korpus nije bio pod njegovom komandom). Takođe je jugoslovenskom komandantu ispričao da se uvijek imao za srba I pravoslavca, usled čega je u karijeri imao dosta poteškoća. Završio je izjavom da je cijelog života bio vojnik I da je izbjegavao svako političko djelovanje.[attachment=1]

Literatura Svetozar Borojević, med slavo in ponižanjem od Mira Simčiča.

Evo tog teksta, pa nek tumači kako komu drago. U svakom slučaju žalosno je da su ga se svi odrekli. Po  meni je on HRVAT veći od mnogih danas i PRAVOSLAVAC čestitiji od mnogih danas.

U vrijeme sloma i raspada Austro-Ugarske Monarhije Boroević pokušava svojim
položajem i sposobnostima pomoći uspostavljanju nove južnoslavenske države – Države
Slovenaca, Hrvata i Srba, prije svega u očuvanju njenih vojničkih postrojbi te usporavanju
talijanske vojske koja kreće u zaposjedanje područja obećanih Italiji Londonskim ugovorom.
Čuvši za naredbu Narodnog vijeća o obustavi željezničkog prometa prema bojišnici,
Boroević 1. studenoga 1918. šalje brzojav Narodnom vijeću SHS:
„Odredbe Narodnog vijeća o željeznicama za koje sam saznao tijekom noći u najkraćem će vremenu vojsku učiniti bespomoćnom zbog nedostatka hrane i posljedice će biti katastrofalne za južnoslavenska područja jer će horde nedisciplinirane vojske i Talijana, koji se ne mogu u ovom trenutku zaustaviti, nahrupiti preko Kranjske i Hrvatske i zato Vas molim ne kao general, ne kao posljednji sin zemlje već kao domoljub koji svoju domovinu voli isto tako kao i svaki drugi Hrvat i apeliram na domoljublje NV da se ukinu ove odredbe koje bio pretvorile vojsku u horde koje bi uništile posljednje tekovine. Neka željeznički promet bude slobodan."

Izvor - HDA, Narodno vijeće SHS, Odjel za narodnu obranu, Operativni odsjek, 5/ 1918.

 

Закључивање о нечијој националној припадности на основу једног дијела једне реченице, који може да се тумачи на више начина је, у најмању руку, неозбиљно.

С друге стране, причу о "православним Хрватима" сматрам чистом провокацијом. Зна се из чије је кухиње изашао тај пројекат.

Ma uopće mi nije bila namjera bilo koga provocirati. Ja razmišljam vrlo jednostavno - Ako je netko rođen na teritriju Hrvatske onda je on Hrvat. To naravno vrijedi i za sve druge države i narode. Po meni nikako ne treba brkati državljanstvo i vjeroispovjest. Ako to bilo koga vrijeđa ( a mislim da nikoga normalnog ne bi trebalo ) molim moderatora da sve skupa što sam napisao na ovu temu jednostavno pobriše.
Poštujem tvoj stav Rašo, ali moraš shvatiti da ja volim i cijenim Hrvatsku baš kao i ti Srbiju.

Chombe, испашће на крају да си ти Југословен јер си вероватно рођен пре 1991. ;)

Шалу на страну, дискусија је безпредметна. Он је био аустроугарски официр, генерал, одан тој држави. То што се, као и већина других, када се рат примакао крају и када је била очито да ће се формирати нове државе прилагођавао томе, не мења суштину.

Ha ha ha Dzumba. Na ovakve argumente zbilja nemam što dodati  ;D ;D ;D!!!

A ako je rodjen na teritoriji Austro-Ugarske?

Dobro pitanje  :super. A šta ako je rođen u Evropi ?

Ovde je pitanje lingvističke prirode kao i mnogo puta do sada.Prostije rečeno u obrnutom slučaju od ovog, rekli bi da je car Konstantin nišlija  ;) , i tu nema ništa sporno po mestu rođenja iako se u njegovo vreme grad zvao Nais.Borojević je imao austrougarsko državljanstvo kao i Tesla uostalom. Sa današnjeg stanovišta, možda bi bilo svrsishodnije da se u novokomponovanom hrvatskom jeziku konačno ustoliči postojeća reč Hrvaćanin , koja bi objedinila pod jednim imenom sve građane koji poseduju hrvatsko državljanstvo ili su rođeni na tlu današnje Hrvatske kroz istoriju.Tada ne bi bilo zabune po etničkoj osnovi , ko je Hrvat a ko nije.Kao što su u Srbiji svi Srbijanci pre svega po državljanstvu a zatim su Srbi, Mađari,Hrvati,....U Rusiji su to Rusijani, i jasno se daje do znanja da je u pitanju građanin RF bilo koje nacionalnosti ili veroispovesti.

Hajde da smirimo loptu i pišemo o feldmaršalu, činjenice koje postoje, meni je normalno da ih svako može tumačiti kako hoće. Od države se dobije državljanstvo a ne narodnost. Potpadanjem pod Italiju postoječi narodi su se održali pored neviđenog terora, nisu postali italijani. Ja sam rođen u tadašnjoj zoni B, pa ne znam šta bi po toj logici bio.
Jeste Džumba on je bio A-U feldmaršal i do kraja lojalan toj državi, nije želio da ide na srpski front, a to što je bio na drugoj strani nimalo ne umanjuje njegov doprinos i spasavanje zapadnog dijela zemlje od pustošenja. O tome nisu vodili računa ni Jugoslovenski odbor ni država SHS, koji su smatrali da pređe na stranu atlante, što bi značilo tragediju za ove krajeve, daleko veću nego što ih je ionako stigla okupacijom Italije. Ne samo Slovence i Hrvate već i Njemce i Furlane, koji nikako nisu Italjani i Živjeli su u suživotu sa Slovencima. Teško je razumjeti nekom ko nije sa ovih prostora šta se tu dešavalo, odnosno koliko je Borojević zadužio ove krajeve.
Pored zatiranja za vremena fašizma na nekim djelovima su danas četverojezični natpisi.
[attachment=1]

Poštovani ML,

Nije mi bila namera da ulazim u brojanje krvnih zrnaca, daleko od toga, ipak ti si zapodenuo to pitanje. Jednom zauvek treba prelomiti i staviti tačku na takve polemike pravilnim imenicama ili oslovljavanjem.U današnje vreme na prvom mestu postoji državljanstvo po kome se neka osoba deklariše, zatim nacionalna pripadnost a potom veroispovest ako je tako zakonom regulisano. Narodnost je izraz korišten u SFRJ za označavanje nacionalnih manjina, jer se taj izraz smatrao političkim.Kod Borojevića se dovodi u pitanje njegova nacionalna pripadnost odnosno da li je on etnički Srbin bez obzira gde rođen ,ili je Hrvat po regionalnoj pripadnosti. Pre će biti da je Banijac  ;) ....Ako idemo u istoriju,ranije su se na popisima ljudi prvenstveno izjašnjavali po veroispovesti , ili su pripadnost nekom nacionu postizali prelaskom u drugu veru.

@Milane ono što sam napisao nije se odnosilo na tebe. Što se tiče terminologije ja koristim važeću terminologiji, možda najbolje razliku pokazuje Izvještaj čuvara ljudskih prava, slovenski, koji objašnjava razliku između državljanstva i narodnosti. mislim da je tekst svakom razumljiv.[attachment=1]

Upravo sedim na terasi apartmana u Poreču, pijem neki makijato. Pre podne bilo divno i sunčano, more toplo. Sada pljušti kiša i grmi. Čitam junski broj "Vojne Povjesti" i u njemu nalazim reči kojima je general Svetozar Borojević 1916. godine opisivao srpskog vojnika.

"Srbin se bori do besvjestice, on je divan borac, agresivniji je, divlji, energičniji od Rusa, a imade i više samostalnosti i inicijative."

Kraljevina Hrvatska bila je sastavni dio Habsburške monarhije, kao i
Kosovo Srbije.

U doba kad su rođeni Borojević, Preradović ili Uzelac nacionalnost se drugčije određivala, prvo po jeziku kojim se govorili, a potom po vjeri, sva trojica su rođeni u Kraljevini Hrvatskoj, govorili su i pisali hrvatskim, a službom u vojsci AU carstva iz pragmatičnih razloga su prešli s pravoslavlja na katoličanstvo... nitko nikad od njih nije ni vidio ni služio Kralevini Srbiji...ENDE........

Čekajte, a zar nije Hrvatska tada bila deo Mađarske (a Szent Korona Országai")?

Nama Borojević i ne znači preterano. Ne ložimo se na generale austrijskog cara.

Postoji nešto što se zove Hrvatsko - ugarska nagodba, pa bili neki Arpadovići, ali to nije bit ove teme već vojna karijera S.B. von Bojne.. ili se varam?

Дакле, тема је генерал Боројевић и његово дело, пре свега војничка каријера. Хајде мало о томе.

Svako ima svoje mišljenje, pa neka svako sam presudi. samo nekoliko citata, pa nastavljam o Borojeviću bez upuštanja u diskusije. Pametan može i sam zaključiti i donjeti svoje zaključke.Par citata dr Snježane Kordić., priznate naučnice širom Evrope i dalje. (rječ je o hrvatskoj naučnici)
Nacija i jezik
“Stav da zaseban jezik legitimira postojanje zasebne nacije i dr`ave odavno je napu{ten u zapadnim demokracijama, najkasnije nakon ru{enja Hitlera s vlasti. Naime, »koncepciju o jedinstvu jezika, naroda i nacije zastupalo je jezikoslovlje Tre}eg Rajha pozivaju}i se na ’narodski pojam jezika’« (Koller 2000: 568) i propagiraju}i »Hitlerov ideal jedne nacije, jednog teritorija, jednog jezika« (Ager 2001: 180). Nacisti~ka teza da »odnos prema materinskom jeziku je klju~ za opstanak ljudi kao rasne ili etni~ke zajednice« (Hutton 1999: 5) zvu~i danas sasvim poznato na ju`noslavenskim prostorima. I shva}anje nacista: »ako izgubi{ svoj jezik, glasio je argument, izgubio si svoj identitet« (ibid.: 8), op}eprisutno je danas u novim Nacija, identitet, kultura, povijest 173 173 Composite Default screen ju`noslavenskim dr`avama. U njima vlada »kult nacionalnog jezika, kao jedan od najva`nijih kultova nacionalizma, koji je opet jedna vrsta sekularne, odnosno politi~ke religije. U vreme raspada Jugoslavije i formiranja novih dr`ava–nacija na njenom tlu, nacionalni jezik postao je predmet pravog obo`avanja. Krenulo se u potragu za misti~nom supstancom nacije, za njenim duhom, odnosno — kako se to danas zove — za identitetom nacije koji se navodno krije u jeziku. Ulogu sve{tenika tog nacionalno–verskog kulta dobili su pisci i lingvisti« (^olovi} 2009). Zato se kod kroatista i drugih ju`noslavenskih filologa mo`e govoriti kao {to se govorilo kod nacista o »religiji materinskog jezika, uro|enim obrascima razmi{ljanja, nacionalnim i etni~kim jezicima i partikularisti~kim eti~kim sistemima i vrijednostima« (Hutton 1999: 5).
Nacija, identitet, kultura povijest.
Istra`ivanja pokazuju da »religija, jezik, obi~aji i kultura po sebi ne ~ine etni~ki identitet«, nego »dru{tvene elite manipuliraju i instrumentaliziraju te simbole« (ibid.: 48). Nacionalisti {ire krivu predod`bu o etni~kom identitetu jer po njihovome »se taj identitet smatra ne- ~im osnovnim, ~vrstim, trajnim — ne~im {to je postojalo davno prije nacionalnih pokreta i {to je dovelo do njih. Drevno porijeklo vlastite nacije i postojanost njenog identiteta kroz stolje}a zaista je stvar vjere me|u nacionalistima  . Ali izvje{taji iz povijesti govore da etni~ki identitet nije inertna i stabilna stvar. Kroz stolje}a se pokazalo da se lako oblikuje i da je podlo`an velikim promjenama i preokretima. On je u velikoj mjeri stvar toga kako pojedinac sam sebe gleda« (Kedourie 1993: 141). Stoga »je pogre{no suvremene debate oko identiteta projicirati u pro{la stolje}a. Do kraja 18. st. i dijelom jo{ u 19. st. stanovni{tvo u Evropi se identificiralo u prvom redu s lokalnom regijom i s religijskom zajednicom. Suvremeni nacionalni osje}aj je zahvatio mase tek krajem 19. st.« (Altermatt 1996: 32). To zna~i da je znanstveno neutemeljeno npr. katolike iz 15., 16., 17., 18. stolje}a u Slavoniji, Dalmaciji, Bosni itd. naknadno progla{avati Hrvatima kad hrvatska nacija u ono doba jo{ nije bila oformljena, i katoli~ko stanovni{tvo npr. u 17. st. u Bosni, Slavoniji ili Dalmaciji nije sebe nazivalo Hrvatima. Ne mo`emo mi u njihovo ime progla{avati ih ~lanovima hrvatske nacije kad je nacionalnost najve}im dijelom stvar samoodre|enja, npr. dubrova~ki katolici poput Matije Bana i Mede Puci}a su sebe odre|ivali kao ~lanove srpske nacije (Kilian 1995: 378), katolik Ivo Andri} ili katolik Ivo ]ipiko tako|er, itd. Zato pojmove nacionalne pripadnosti nije ispravno prenositi na stolje}a u kojima nacionalna pripadnost jo{ nije postojala. Kako je ve} re~eno, »osje}aj pripadnosti i eventualna lojalnost nekoj, bez obzira kako definiranoj grupi uvijek je subjektivna i individualna odluka« (Blum 2002: 5)

Ova interesantna knjiga se nalazi na :
http://www.znaci.net/00002/420.pdf

Svetozar Borojević imao je nadimak '' mesar sa Soče ''. Barem Fric Krleža tako kaže u svojim dnevnicima.

Tema je već debelo u offtopiku pa će i ovo verovatno biti obrisano.

Zato, evo jednog pitanja: momak i devojka iz Čada, oboje crne kože, studiraju u, na primer, Budimpešti. Zavole se i dobiju dete koje se tu i rodi. Da li je to dete Mađar jer se rodilo u Mađarskoj?

Davno, 1985. u Puli prijavljivao sam u matični ured mlađeg sina - jedva sam uspeo da ubedim službenicu (kad sam tražio da dođe i načelnica i svađao se 10-15 minuta...) da ga upiše kao Srbina a ne kao Hrvata.

Ovo govori da je princip u navodu odavno prisutan, ali ja mislim da je debelo pogrešan. Dete iz prvog pasusa može da bude državljanin Mađarske, ali Mađar nikako. Barem ja tako vidim ovo pitanje, a pri tome nemam nameru da ikoga provociram, učim ili bilo šta slićno.

Apslutno se slažem da smo se debelo odmakl od teme. Otišli smo od Austro - Ugarske Monarhije sve do Čada  ;D .Možemo mi ovako palamuditi još deset dana i svatko će ostati pri svom mišljenju i naći milion razloga za to. Kao što rekoh - Feldmaršala su se odrekli i Srbi i Hrvati. Najtužnije je to što je ovakav veliki vojnik umro napušten i zaboravljen od svih osim od mladog cara ( Karla ) za koga se borio i koji mu je u konačnici platio i sprovod.

Ovo je baš zanimljivo, ali nijedan od njih nije rođen u Kraljevini Hrvatskoj  ;) Trojednici je Vojna krajina pripojena 1881. godine

-Preradović (1818) Grabovnica kraj Pitomače , Vojna Krajina

-Borojević (1856) Umetić, Banija, Vojna krajina,

-Uzelac (1867) Komrane (Mađarska), odrastao u Karlovcu, Vojna Krajina


Po popisima iz doba kada su rođena ova gospoda , većina stanovništva je bila nepismena i ljudi nisu ni znali da se izjasne po upitniku popisne komisije. Jedino što su znali je kom se Bogu mole, pa su ostali malobrojni ( pismeni polupismeni) njima popunjavali formulare i pisali šta je komu drago. Tako kaže austro-ugarska administracija.

A Borojević je bio na kraju ugarski plemić, čak baron , jer tako stoji na njegovom spomeniku u Beču. Govorio nemačkim jezikom , a sa rodbinom pred kraj života nije se ni mogao sporazumeti na maternjem .Mađari imaju puno pravo da ga svojataju jer nikad nije imao pasoš Kraljevine Hrvatske....

I? Šta smo utvrdili? Da li je Srbin ili Hrvat i zbog čega je to uopšte važno?

u jugoslovenskoj enciklopediji zagrebačkog leksilografskog zavoda (uredio ga je Miroslav Krleža) iz 70 godina pošteno i realno obrađuje Borojevića i njegovo dijelo, mada u svojem dnevniku dosta loše piše o Borojeviću i njegovom ađutantu Slavku Kvaterniku.
Nisu mu uopšte odgovarali krajišnici, koje je smtrao slugama Austrije.
Pisao je o Borojeviću, kao o velikom ljubitelju žena, navodno se sastajo sa nekom groficom u Opatiji, a Kvaternik mu je sređivao logistiku....
vjerovatno je i to tačno jer je Krleža veoma dobro bio obavješten i imao je svoje tajne izvore.

@Boro, ne vidim ni jedan razlog da se išta briše, niko nikoga nije vrjeđao, a iznesena su gledišta, koja nam istina nisu identična, ali nekoga će potaći na razmišljanje.

Možda tebi nije važno, ali ako se fabrikuje istorije i poturaju neke nove istine, protokom vremena će to postati apsolutna istina. Meni ne smeta da se ne govori o njegovoj nacijonalnosti, ali mi smeta kad ga neko uzima pod svoje. On je bio ono što je bio, i smatram da treba poštovati njegov rad i djelo.

I nešto o sahrani bila je i delegacija vojske SHS koju je vodio njegov bivši ađutant Kvaternik, posle rata oficir u vojski SHS.

Hvala na razumevanju @ML. Hteo sam samo da iznesem svoje mišljenje i na kraju i lično iskustvo.

Ja poštujem njegov rad i delo jer je on bio zaista brilijantan oficir. Što se svojatanja tiče, svojataće ga uvek oni kojima je potreban za dnevnopolitička prepucavanja i merenje čija je ćuna veća. Umesto da svi budemo ponosni na takvog oficira, koji je od nule dogurao do feldmaršala a SLOVEN je, dakle nije ni Ugarin ni German, mi se svađamao...kao i obično.

I to oko nečega što je bitno samo na brdovitom.........

PS da tako razmišljaju britanci bacili bi kraljicu i sva tri princa u Temzu, naime Windsori su porijeklom.....njemci...

Da imam sreču, pa bog Hrvate obojio belo, srbe plavo a slovence crveno, pa da jih po viđenom razlikujem... Tako meni, koji sam sporiji po pameti, ne preostane drugo da ljude delim na dobre i loše.

Презиме Боројевић је српско.

To je malo oportunistički.
Pretvaranje istorije i negiranje jednog naroda na svom području vodi nečem drugom. Čudo se niko nije zbunio kad su Borojeviće tjerali u Jasenovac, odnosno protjerali njihove  potomke sa njihovih vjekovnih ognjišta. Ako se sve pusti zaboravu Srbi u Hrvatskoj nisu ni živjeli, bili su pravoslavni Hrvati....
Postoje i Srbi u Sloveniji, odnosno Bjeloj Krajini, koji su se doselili u 16 vijeku, pa imaju svoja sela, svoju vjeru i običaje koji su donijeli iz domovine. Ove niko ne negira.
Koliko se cjeni Borojević pokazalo je i otvaranje škole Katarine Zrinski u njegovom rodnom mjestu, baš na dan 150 godišnjice njegovog rođenja. Ime su izbrali žitelji tog mijesta, a zna se da vjekovnih žitelja tamo više nema.
Kada se na takav način negira postojanje jednog naroda, zna se šta to znači. Možda @MOTORISTA i ti Božo niste toga svjesni, ali to je tako. Cilj je brisanje uspomene na jedan narod na ovim prostorima i konzervisanje postojećeg stanja.
Možda će neko željeti ovo da obriše, ali je sam imao potrebu da ovo napišem.

O čemu ti to pišeš ML. Smatrao ti Borojevića Srbinom ili Hrvatom, on je bio lojalan svojoj domovini za koju se časno borio. Kamo sreće da su i ostali bili takvi. Mnogi bi se ratovi na ovim prostorima izbjegli. Sviđalo se to vama ili ne, i ja sam imao potrebu da ovo napišem.

Postoje dvije vrste pravoslavaca (starovirci u mom kraju) u RH, Srbi "prečani" su doseljeni na dva načina, prvi nakon Kosovskog boja (o izdajama i porazima drugi put) koji su došli s hrvatskim četama koje su jedine ostale neporažene i koje su uz blagoslov Osmanlija sa sobom povele nejač i dale im da se nasele u Kninskoj krajini, za što su se "zahvalili" i u WWll i u tč.11. One druge je primila kao izbjeglice iz okupirane Srbije AU monarhija i naselila ih u područje zvano Vojna Krajina (s obe obale rijeke Save). Tebi na znanje moja kolegica je rodom Borojevića i daljnji rod Svetin, ćaća joj nije učestvovao u tč.11. 1995 ih nije potjerala HV već ih je "organizovao" i evakuisao Mile Srećica zvani, vratili se ljudi kući odmah 1996/7 i cura je stupila u državnu službu, i danas je jedan od cjenjenijih članova, dodatno je veselje (kasnije je primljeno još po tebi negiranih) što se sad dvaput godišnje gostimo o Božiću i Uskrsu, tako da te tvoje mantre možeš slati u SANU. čak je i Vučić okrenuo ploču.......

PS primjera ti radi ovo je Hrvat Pravoslavac:  https://hr.wikipedia.org/wiki/Delko_Bogdanić   ... malo nezgodno, je'l da?

Ne znam gdje ti živiš, ali na tim prostorima živi još samo 30% prijeratne populacije, da ne pominjem narode, pravoslavnih. Vijesti iz hrvatskih izvora.
https://www.vecernji.hr/premium/zivot-nakon-oluje-banija-20-godina-poslije-1017475
a,i izvori sa druge strane:
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452851-Pusta-zemlja-Banija
Mislim da je vrjeme da prekinemo i vratimo se u kurs. Svako ima svoje mišljenje.

I? Šta sad?

 ;D ;D ;D Pa ništa  ;D ;D ;D. Malo smo se ispljuvali pa sad možemo nazad na temu.

https://www.vecernji.hr/vijesti/hrvatski-glavonja-svetozar-borojevic-zuto-crni-general-158724

Zasto "von Bojna"? Neki nadimak? Ako se zna, naravno.

poz.

Kada je na osnovu odličja dobio pravo na plemićki naslov, Sveto je uzeo predikat "od Bojne " po majčinom rodnom mjestu Bojna kod Gline ( Hrvatska  ;D ).

Pa da, iz te kuhinje dolaze 'hrvati pravoslavci'.

E, sad ja moram da pitam pa makar me tukli a ne banovali: gde su se to Srbi zahvalili u WWII, u Jadovnu i Jasenovcu?

A imam pravo to da pitam jer danas nemam 5 tetaka i stričeva (ni očeve roditelje, koji bi do danas verovatno umrli prirodnom smrću), kao deca su ubijeni zahvaljujući se, doduše ne u Jasenovcu nego na kućnom pragu.

Inače, ko nije pročitao predstavljanje članova: rođen sam u Glini, kao pravoslavni Srbin. Moj đed, koji je u Buzeti kod Gline rođen 1914. i umro 1986. nikad mi nije pričao da postoje i pravoslavni Hrvati, doduše, nije mi pričao ni o planeti Jupiter, a ta planeta ipak postoji, samo je bila izvan njegovog obima saznanja.

Zasto se ne otvori zasebna tema tipa "dali postoje pravoslavni hrvati".
Pa ko voli nek izvoli, ovako nema smisla.

poz.

Slažem se !!! S ovakvim prepucavanjam nećemo ništa riješiti, i nitko se sigurno neće ni za milimetar pomaknuti sa svoje točke gledišta. Ne bi bilo loše da se pobriše sve što nije vezano uz Borojevića kao povijesnu ličnost. Evo još jedan mali dodatak temi, ako nekoga zanima.

http://zagreb.arhiv.hr/hr/novosti/pregled/izlozbe/download/KATALOG_BOROEVIC.pdf

PS:  Tu je i moj omiljeni štrkljavi brko Johann Salis Seewis  ;) o kome ima odličan Topic malo višlje.

староверци нису православни него католици који су се 1881. ако добро памтим разишли с папом. у другом светском рату прошли су исто ко и срби, можда одатле забуна. постоје староверци и у православљу, али не на нашим просторима, него у русији.

у боју на косову хрвати нису учествовали. ако алудираш на војводу влатка вуковића, он је био војвода, поданик краља твртка, који се оно беше крунисао где?

који благослов османлија кад су исти после косова заждили главом без обзира назад?

боро већ поставио питање.

кад је основана А-У монархија?

де,де, знамо како су прошли они који су остали...

Do daljneg zaključano.

Poslanik jugoslovenskog odbora.
Odgovor Svatozara Borojevića Jugoslovenskom odboru.
Profesor Frab Barac , teolog I političar 1915/1,  postao je rector Zagrebačke univerze, a kao dobar Borojevićev poznanik , koji ga je I posećivao u Postojni, gdje je imao stab, dobio je zadatak od Jugoslovenskog odbora , koji je u to vrjeme djelovao u inostranstvu da ga privuče na stranu Antante.
Univerza je na njegovu pobudu Borojeviću I nadvojvodi Evgenu dodjelila častni doktorat , a bila je namjera da se u prostorima rektorata I postave njihovi doprsni kipovi.
Iznjeti takav prjedlog Borojeviću bilo je izuzetno opasno. Bila su ratna vremena I svaki takav prjedlog je Baraca mogao kompromitirati kao izdajnika.
Ako se razmisli , ove ideje Jugoslovenskog odbora su bile čista utopija. Borojević nikako nije mogao  postići ono što je od njega traženo. U pokušaju bilo čega bio bi smjenjen, na Piavi bi došlo do dodatne krize , vojska je bila višenacjonalana sa velikim brojem Njemaca, Mađara, Čeha.. tako da bi to bilo neizvodljivo. Bio je vrlo uticajan među pripadnicima južnoslavenskih naroda, ali to nije bilo dovoljno da si priušti takvu avanturu..
Barac je iskoristio momenat dodjele diplome počasnog doktora da pozove Borojevića na tajni razgovor.
Pored ostalog rekao je da ga Hrvati imaju za novog bana Jelačiča, ali ne žele da se opeku kao sa imenovanim gospodinom koji je posle gušenja revolucije zaboravio na hrvatske interese.
Hrvati su sigurni da će A_U izgubiti rat I nemaju nikakvog interesa da rješavaju monarhiju.
Kako je Meštrović zapisao Barac je dobio sledeći odgovor:
“Ljudi u jugoslovenskom odboru su pošteni I misle nabolje, ali ja ne vjerujem da će centralne sile izgubiti rat, a još manje da će Englezi I Francuzi imati interes da unište A-U monarhiju. A i ako je tako mi se ovdje borimo za svoje, kakav bi život imali da nam Italijani uzmu Istru, Dalmaciju I Goricu I da nam oduzmu najljepše krajeve I naš život pored mora.”
Barac mu je rekao da Jugoslovenski odbor želi da on, Borojević, prestupi na stranu italijana I pomogne u pobjedi saveznika. Na to je Borojević namršteno odgovorio “ A šta sa mojom zakletvom Caru”
Želio je ipak da pomogne I ako ništa ovaj razgovor je prespavao, da bi sljedeći dan profesoru odgovorio sljedeće:
“Saopštite  jugoslovenskom odboru, da smatram da su pošteni I iskreni rodoljubi,ali im recite da se mi ovdje borimo za istu stvar kao I oni. Neka kažu I Pašiću da se borimo za istu stvar. Što mi oni poruče spreman sam izvršiti pod dva uslova,
-Jugoslovenski odbor I srpska vlada , neka kod svaznika postignu da se anulira Londonska pogodba I da nam se priznaju naše etničke granice,
-kada sa 100.000 vojnika pređem na drugu stranu, da nas nemaju za zarobljenike, već za ratujuću stranu, tako da se možemo okrenuti u rat protiv Njemaca.

Trumbić protiv Borojevića
Kad se vidjelo da nije baš jednostavno Borojevića privuć na antantinu stranu, tako da bi razbio svoju vojsku na Soči, italijanska propaganda se pozabavila sa njim lično.
U julu 1918g   Italijani sun a položaje A-U vojske  bacali letke, ustvari nekkvo pismo predsjednila Jugoslovenskog odbora dr. Ante Trumbića.
Nekako je tekst u kratkim crtama bio sljedeće sadržine:
U ovim trenucima, kada jugoslovenski ljudi žele biti gospodari u svojoj kući I saveznici antante , a naročito Italije, Borojević vodi cvjet južnoslovenskih naroda u ponor I bori se za Njemačku protiv koje se digao sav svjet.
Njemačka kultura I autoriteta su velika nesreća za čovječanstvo, unosi nemoral I kod nenjemačkih naroda  sistematično razvija najniže isntikte..
Njemačka kultura, promovira alkoholizam, pornografiju, korupciju I svakojaku destrukciju porodičnih vrjednosti.
Posljedica Borojevićevih djela će biti brutalna vlada njemačkog despotizma.
Na kraju se Trumbić  poziva na njegove pravoslavne I srpske korijene. U budućim srpskim baladama bit će opjevan kao novodobni Vuk Branković…..
Trumbića su tu italjani dobro zloupotrjebili.

Dole Regent Aleksandar i Trumbić, razgovor na Krfu.[attachment=1]

Znači dr Ante Trumbić , predsjednik jugoslovenskog odbora , nije mogao ispuniti uslova koje mu je postavio Borojević. Nije imao nikakve snage, a posle rata se razočaran I izigran od svih, Italije, antante .. povukao iz politike.
Meštrović koji se tada nalazio u Italiji, kaže da su ga ugledni italijanski političari ubjeđivali da bi bili zadovoljni I pripojenjem Trsta, a ako bi došlo do pobjede I raspada dvojne monarhije njihovim apetitima nije bilo kraja.
Umireni italijanski političari su Jugoslovenima savjetovali da se pokušaju dogovoriti, vezano za londonski sporazum prije kraja rata.
Italijanski politički vrh je bio na oko u dobrim odnosima sa Jugoslovenskim odborom, ali je sistematično izbjegavao bilo kakve dogovore za kasnije vrjeme.
Češkim dezerterima su Italjani dozvolili da formiraju čak vlastitu diviziju u italijanskom zaleđu, dok do jugoslovenskih naroda nisu bili tako uviđavni, nisu im dozvolili ni da se priključe  srpskoj vojsci I odlazak u Solun, već sui h držali pod veoma lošim uslovima u logorima.
Šta bi značilo za Italijane da postoje jugoslovenske jedinice na ovom djelu fronta bilo je jasno italijanskim političarima. To bi značilo nekakvu obavezu do njih u miru, što oni nikako nisu želeli.
Da je Borojević prihatio prjedloge Jugoslovenskog odbora, raspad I nemire na fronti, italija bi iskoristila za zauzimanje slovenskih I hrvatskih djelova teritorije.
Cijena bi bila daleko veća nego što je na kraju plaćena.
Italjani nisu bili uspješni u ratovanju, ali su bili dobri diplomati I bezobzirni čuvari svojih nacjonalnih interesa.

Borojević sa štabom.[attachment=1]

Borojević I jugoslovenska vojska
Dr Drinković , povjerenik za narodnu odbranu i clan Narodnog vijeća u Zagrebu, 01.novembra 1918g . poslao je telegram feldmaršalu, gdje od njega traži da uspori naprenovanje  Italijana, a i da omugući odlazak jugoslovenskih vojnika kućio, slovenskih  prema Ljubljani a drugih prema Zagrebu, Karlovcu I Rjeki.
Telegram je Borojević uputio komandi dvojne monarhije u Baden. Oni su Drinkoviću odgovorili, da je Borojević dužan da ispunjava njihove zapovjedi.
Komanda je zahtjevala da se održava redovni željeznićki saobračaj , a poslana je molba da Narodna vjeća pruže svu podporu u tom smjeru vojno-željezničkim ustanovama.
Ljubljanske novine su nagađale, u tim danima, da Borojević stvara jugoslovensku vojsku, međutim Drinkovićev predlog je feldmaršal odbio. Drinković nije imao ni najmanje predstave šta se događa, a ovo što je tražio bilo je neizvedivo, Borojević je imao naređenje da se povuče od strane komande, a jugoslovenski vojnici su već u to vrjeme bili na putu kući.
Zagreb je od feldmaršala zahtjevao nekakve Termopile, gdje bi svi izginuli, da Zagreb dobije na vremenu.
Postavlja se pitanje zašto nisu pozvali Borojevića I Sarkotića u Zagreb 25.oktobra, kada su to ponudili preko Londona, posredstvom Seton-Watsona.
Kome je onda Borojević  smetao? Organizovana vojska bi u ono vrjeme značila puno.
Na ovaj očajnički pokušaj se Narodno vijeće odlučilo, pokušavajući na svaki način stvoriti svoju vojsku. Događaji su naročito u hrvatskoj bili bez kontrole.  Bez ikakvih dogovora sa antantom, novoproglašena država nije imala status međunarodno priznate države, stvaranje neke vojske je bila utopija.
Nemire je sprjećila tek srpska vojska, odmah čim je stigla u Zagreb.[attachment=1]
Italijani suzarobili 400 hiljada vojnika, normalno bez borbe, desetina od njih se nikada nije vratila kući.

Odkljucano, spojeno.

Slovenski narod 21. Jula 1919,
piše o feldmaršalu, i zapisniku koje je predao pri komandi Kraljevstva SHS u Celovcu.
U njemu uglavnom goovori o gosre navedenim događajima, žali se na pljačkanje njegove imovine kod prolaza voza kroz Kranj…
Kaže da je dosad nije želio da odgovara na glasine koje se o njemu sire, ali da mu je čudno da  se izražava zahvalnost na takav način čovjeku, koji je sprječio poplavu Italijanskih trupa u Kranjsku I zapadnu Hrvatsku. Samo od njega je ovisilo oće prihvatiti borbu na Soči ili kako je bila ideja vrhovne komande na Savi.
Pa nastavlja:
[attachment=1]

Iz knjige Svetozar Borojević, od Mira Simčiča

Nekrolog u istim novinama.
[attachment=1]

Iz uspomena Iveković Otona slikara, na Borojevića i Sošku frontu. Dok ga je portretirao nije im nedostajalo tema za razgovor.

U septembru godine 1916. vratio sam se silom prilika u glavni štab 5. armije. Sjedio sam
kod Borojevića. Bili smo posve sami. On je čitao novine, a ja sam ga olovkom crtao.
Najednom pusti novine, digne glavu, skine cviker i pogleda me.
– "Jeste li čuli, profesore, novost" – počeo je hrvatski govoriti kao obično, a riječi je
izgovarao lagano i mirno – "Lovćen je pao? Što velite na to?"
Na ovo pitanje nisam bio ni malo pripravan. Iznenadilo me, što je to rekao mirno,
akoprem se cijela njegova komanda ustrkala i uzbunila, te si samo mogao čuti – "Lovćen
pao". Lovćen zauzet – na juriš i t. d.
– "Da Lovćen je pao ekselencijo, ali nije više Lovćen ono što je bio, dok nije bilo topova,
koji stižu i preko Himalaje!"
On je šutio, zapušio cigaretu, ustao i uzšetao se. Onda opet stao i na pola sebi, a na pola
meni lagano nastavio:
– "I tako je svetinja Njeguša prvi puta pogažena neprijateljevom nogom. – Jadni narod,
što mora sve da prepati." – Onda se opet uzšetao i sjeo na svoje mjesto.
Ja sam ga promatrao: ovakovoga ga još nisam vidio. One riječi o svetinji Njeguša
zvučile su drhčući. Ili mi se tek tako činilo?
Ne nipošto!
– "Moj Nikita, ovaj ti posao ne valja!" – nastavi i sve glavom klima.
– "Zašto baš ovi narodi na Balkanu moraju imati vječnih Kosova?" zapita on mene, a
zapravo je više sebi govorio.
– "Zato, ekselencijo, usmjelim se ja, što mi balkanski narodi stojimo na
širokom drumu, kroz koji bi htjeli svi vrazi proći – pa zato smo svima na
putu. Ta to već biva tri tisuće godina unatrag, od Rima, Bizanta, Karla
Velikog, Osmana i danas imperiuma Velike Germanie. Takav udes ne će nikada zadesiti
Dansku, Norvešku, Italiju ili Spitzberge, a tobože, zato, što su oni viši u kulturi, a bolji od
nas! Brus! Da se onuda ide u Indiju, gore bi izgledali nego mi. Mi smo se barem očeličili."
"Da, da, imate pravo profesore", doda on posve mirnim glasom. Onda zašuti i mrko
gledajući preda se, uzšeta se sobom. 65 Takovim valjda nikad nitko Borojevića vidio nije.
[attachment=1]

Par slika.[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Svaka čast ML !!! Oooooooooooooooodlične fotografije.

Hvala :) Iz Austrijske Nacionalne biblioteke.  https://www.onb.ac.at/

Predpostavio sam  ;).

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Zahvalnica stanovništvu Postojnskog kraja, kojom se Borojević zahvalio stanovnicima, duhovštini, činovnicima, učiteljima, autonomnim korporacijama…, prilikom napuštanja Postojne i Kranjske  I odlaska  u Furlaniju.[attachment=1]

Evo još jedne koja se trenutno prodaje. Predpostavljam da je iz istog izvora kao i ove iz biblioteke. Iako ne piše, mislim da je Borojević u sredini. Desno je Karlo. Interesantno je i to da ova dvojica imaju cokule i kožne gamaše, a Borojević čizme. Po tome zaključujem da su mu oni došli u posjet negdje na front. Car baš i ne djeluje zainteresirano za situaciju na terenu, a ovaj lijevi kao da prvi put vidi topografsku kartu pa pokušava otkriti gdje se to oni pobogu zapravo nalaze.

Obavjest
Dana 2. Decembra Njegova ekselenca Borojević je slavio 60 godišnjicu rođenja.
U ime stanovnika sam njegovoj ekselenci izrazio zahvalnost, izraze spoštovanja I najbolje želje…….
Vidno radostna se je Nj. ekselencija  zahvalila I naručila da se zahvalim svim činiteljima, kao I svom stanovništvu.
Veseljem izvršavam tu dužnost……..
[attachment=1]

Ovaj treći bi mogao biti nadvojvoda Eugen.

I meni se čini po ovim "Salvador Dali" brčićima  ;D.

Sjajno!

Sežana, jesen 1917g., Borojević prima visko odlikovanje za zasluge na sočanskom frontu. [attachment=1]

Na višku slave je bio proglašen časnim građanom u Ljubljani I nekoliko slovenskih primorskih občina, u Zagrebu I 13 gradova u Hrvatskoj.
Na zagrebačkom sveučilištu su ga proglasili za časnog doktora znanosti, ali su mu posle rata oduzeli doktorat.
Ljubljana mu je isto tako 1919g. oduzela naziv časnog građanina.
Interesantno  je isti sastav na čelu sa slovenačkim piscem, gradonačelnikom Ljubljane  Ivanom Tavčarem, koji mu je to priznanje dodijelio, to priznanje I oduzeo.
Tog dokumenta nema u Ljubljanskom arhivu. Protiv te odluke su glasali samo Socialdemokrati. Svi dokumenti sa te sjednice su u arhivu, pa je za predpostavit da ga je odstranio sam dr.Tavčar.
Poslanik g. Pusto Slomšek je  obrazložio potrebu da mu se naziv oduzme sljedećim argumentima:
Snaga Austrije i njenih generala je prošlost. Sada treba izbrisati I sjećanja na njih.
2009 je gradsko vijeće Ljubljane odlučilo da mu naziv vrate, postojale su I nedoumice u interpretacijama, naime Borojević nikada nije izbrisan iz knjige časnih građana, niti je igdje bilo označeno da mu je ta počast oduzeta.

Dolje povelja grada Ljubljane.[attachment=1]

Nekima prmalo Hrvat.
Drugima premalo Srbin.
Jednima i drugima previše Austrijanac.

Inače povodom 100godišnjice početka Velikog Rata u Hrvatskoj je bilo dosta izložbi, monografija i predavanja između ostalog i na temu Borojevića.
Koliko sam mogao i stigao dosta sam toga obišao i pročitao.
Većina se slaže da je bio briljantan defenzivac, prilično oprezno je nastupao u ofanzivi kod Kobarida i tu su ga Njemci stalno požurivali.

U svakom slučaju dalje i bolje od ovoga što je napravio nije se moglo, a teško da se može reći da su mu okolnosti išle na ruku.

Zaključak Borojevićovog zapisa; O ratu protiv Italije.[attachment=1][attachment=2]

Za bolje objašnjenje Italijanske "pobjede".
Dole o primirju na Jadranu, o prevari Italijana, rasulu vojske …
Iz knjige Dr Milana Vego-a.
[attachment=4][attachment=5]

Na mestu gde je Sveto Borojević valjda sedeo (ne znam da li je to pročelje ili začelje stola!) danas je mesingana pločica sa njegovim imenom na latinici.

Tužna sudbina jednog od najvećih AU/Hrvatskih generala u povijesti. Svakako zaslužuje da mu se daju sve počasti. U Zagrebu se planira postavljanje biste i obnova rodne kuće. Što se ovih trivija tiče, komunisti su zeznuli stvar s pojmom narodnost. Za ostalo pogledati definicije naroda i nacije.

Српски Сион, званични лист Митрополије Карловачке, у бр. 21. од 1905. године, донео је следећи напис:

Његова светост, Георгије Бранковић, архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски, свечано је прославила своје крсно име св. Димитрија. У очи празника одржано је у дворској капели бденије.
У јутру је рано банда варадинско – 70. регименте – честитала Његовој Светости крсну славу, одсвиравши неколико пијеса.
По свршетку литургије примала је Његова Светост честитке од месних власти и појединаца, међу којима су били и високоблагородна господа г.г. генерали Кнежевић и Боројевић, овај последњи са госпођом, капетан Станко Милић са госпођом, Антоније Хаџић председник Матице српске, др. Лаза Костић, кр. саветник Стеван В. Поповић – Чика Стева, управник пештанског Текелијанума.
Славски је колач пресекао високопречасни г. Анатолије Јанковић, а славски су кумови били високопреосвећени г. епископ горњокарловачки Михаило и високоблагородни г. генерал Светозар Боројевић.
Пред ручак је г. игуман раванички Сергије осветио водицу, а потом се отишло у трапезарије на ручак…

Danas sam dva puta prošao kroz Mečenčane. Traga od kuće nema već više od godine.

Što reći na gorku sudbinu i državu koja ne priznaje veličinu.

Zar nije rođen u Umetićima kod Kostajnice?

Iz koje je ovo knjige

@ML se nije ulogovao na forum od decembra 2023, pričekaćeš odgovor osim ako ga neko drugi zna.

O njegovoj narodnosti ima više mišljenja ali možda je najbolje uzeti njegovo osobno mišljenje i stav.
A to ko je slavski kum i ko lomi kolač ne potvrđuje ništa. I zašto se uopće broji tko je odakle i čiji je. Po meni je Borojević, isto kao i Tesla, najbolji dokaz koliko puno možemo postići zajedno.

Omer-paša Latas je bolji primjer za poređenje od Tesle. Obojica su bili vojnici, a Tesla je bio civil.

Razlika je par stotina metara, zaseok Umetića.

Hvala. Poznajem taj kraj ali ne tako detaljno.

Za sve vas koje ova tema interesira nešto dublje, toplo preporučujem odličnu knjigu gospodina Danijela Tatića.

Zagovor in obramba bivšega maršala Boroevića.

Slučajno smo dobili v roke akt, ki vsebuje zagovor in obrambo bivšega maršala Svetozara Boroevića.
Ker zastopamo načelo, da se nikomur ne sme kratiti pravica, da se zagovarja in brani, ako se mu zdi, da se mu dela krivica, zato priobčujemo v celoti dotični dokument, za sedaj brez vsakega komentarja. Glasi se tako-le:

Z p i s n i k,
spisan 14. aprila, podpisan 16. aprila 1919.

Dne 14. aprila 1919. se je zglasil maršal Svetozar Boroević de Bojna pri komandu kraljestva SHS in je prosil, da se sprejme na zapisnik:
Meseca novembra 1918. sem prijavil, kakor je bilo zaukazano, pri likvidujočem ministrstvu bivše avstro-ogrske monarhije in pri 'Odsijeku za narodnu obranu' v Zagrebu svojo pripadnost k Jugoslovanom. Od tega časa so ostali vsi moji poskusi, da bi navezal stike s svojo domovino, brezuspešni, ker niso nobena pisma, ki sem jih odposlal ali ki so bila naslovljena na-me, došla na svoj cilj.
Sedaj sem slučajno izvedel, da ima vsak državljan kraljestva SHS dolžnost položiti prisego vernosti in zvestobe za to državo, zato pošiljam to prisego.
Vporabljam to priliko, da napravim enkrat za vselej konec vsem pravljicam o mojem zadržanju napram na novo ustanovljeni državi s tem, da po resnici in pravici naslikam in očrtam dogodke, ki so doigrali od začetka novembra.
Navajam to-le:
1. Dne 30. oktobra 1918. je vrhovno armadno poveljstvo odredilo, da se je pokoriti samo njegovim ukazom, ne pa naredbam 'Narodnih svetov', češ da se nahajajo delegatie 'Narodnih svetove' pri vrhovnem armadnem poveljništvu, ki tvorijo zvezo med njim in 'Narodnimi sveti'.
2. Dne 1. novembra 1918. sem sprejel od dr. Drinkoviča podpisano brzojavko, v kateri sem bil pozvan, naj zaviram prodiranje italijanske armade in dirigiram jugoslovanske čete v njihovo domovino. Ta brzojavka je bila v popolnem nasprotju z ukazi vrhovnega armadnega poveljništva, ki je zaukazalo izpraznenje Benečije, takisto tudi v nasprotju s poveljem pod točko 1. Med vojno sem bil opetovano primoran, odkloniti prošnje in odredbe, ki niso prihajale od vrhovnega armadnega poveljništva (ministrski predsednik Tisza, honvedski minister, avstrijski poslanci itd.), in odpošiljatelje napotiti na armadno poveljništvo. Tudi tu sem storil isto ter brzojavil v Zagreb, da te želje nе morem izpolniti, ker sem še podrejen vrhovnemu armadnemu poveljništvu. Vrhu tega me je 1. novembra še vezala prisega, ki bi jo moral prelomiti ako bi se hotel pokoriti tudi sicer docela neizvedljivim odredbam o situaciji docela nepoučenega dr. Drinkovjča-Jugoslovanske čete pa so itak že bile na potu v svojo domovino.
3. Dne 1. novembra sem izvedel, da je bil zatvorjen ves brzojavni promet preko Kranjske in da so na ukaz iz Ljubljane zaplenili vso mojo in mojega štaba službeno in pravatno prtljago.
4. Dne 3. novembra me je poklical poveljnik soške armade iz Ljubljane k telefonu. Javil mi je nekaj, česar nisem razumel. Dal sem mu telefonsko to-le zapoved: 'Glavna stvar je, da dobivajo vse preko Kranjske se pomikajoče čete urejeno prehrano, ker bi sicer plenile in pustošile pokrajino. Zato je treba pravočasno oblastem naznaniti kraj, čas in količino prehrane, za katero morajo skrbeti, in to izsiliti, ako ne preostaja nič drugega, s silo orožja'. Pri besedi 's siо orožja' je bila zveza prekinjena.
5. Dne 3. nov. je odpotoval v avtomobili v Ljubljano major Cvitkovič mojega štaba in mi je ob svojem povratku javil, da vlada v ljubljanskih vladnih krogih in pri prebivalstvu proti meni naperjeno nerazpoloženje, češ da nameravam glasom govoric nastopiti proti Jugoslovanom. Te govorice so bile izmišljene.
6. Dne 7. novembra sem poslal majorja Cvitkovića v Zagreb, da bi pojasnil in razložil vsa očividna nesporazumIjenja. Vrnil se je dne 11. novembra ter mi je javil, da so mu v Zagrebu rekli, da dela samo Ljubljana zapreko proti moji povrnitvi na Hrvatsko. 7. Dne 11. zvečer sta odpotovala nadintedant Begič in major Cvitkovič v Luibljano z mojim pismenim pojasnilom.
8. Dne 13. novembra sta se vrnila in javila, da se moje pojasnilo ne smatra za zadostno in mi predložila načrt izjave, ki jo je sestavil predsednik Narodne vlade v Ljubljani. Iz te izjave sem prvič izvedel, da obstoji taka vlada. Doslej sem vedel samo za Narodne svete. Podpisal sem to mi predloženo izjavo v nadi, da je s tem končana ta afera. Govorica, da sem imel namen nastupiti proti Narodni vladi v Ljubljani s silo orožja, je ovržena sama na sebi s tem. ker je nemogoče, da bi nameraval 3. novembra nastopiti proti vladi, o kateri eksistenci sem izvedel še le 13. novembra.
9. Dne 15. novembra sem dobil iz Ljubljane brzojavko, ki sta jo podpisala nadintendant Besne in maior Cvitkovič. Vsebina te brzojavke je bila, da mi hrvatska vlada ne dovoljuje bivanja v Zagrebu. S tem je prestala vsaka možnost direktne zveze z domovino. Bil sem izgnan.
Razen tega, kar sem navedel, se ni doigralo med mano in vladami SHS ničesar drugega.
Tem kronologičnemu orisu dogodkov moram še dodati, da sem bil izpostavljen najabsurdnejšim časopisnim napadom iz Jugoslavije in inozemstva, dasi so se preje očrtani dogodki doigrali samo med mano in uradi, torej ne med privatnimi osebami. Govorice so me obdolževale, da sem izrabljal čete iz Hrvatske, dasi se 13. kor ni med vso vojno nahajal pod mojo komando. In takšnih nezmiselnih govoric je bilo več. Doslej sem se izogibal nastopiti proti tem govoricam, dasi bi bilo zame zelo vabljivo opozoriti na to, da je nekako čudno, da se obrekuje in kaznuje prav tistega moža, kateremu se imata Kranjska in zapadna Hrvatska zahvaljevati, da jih ni že takoj začetkoma italijanske vojne preplavil sovražnik. Ne da bi se hotel hvaliti, lahko smem že danes z dobro vestjo, še preden je objavljen zgodovinski oris teh dogodkov, reči, da je bilo zgolj od mene odvisno, da smo sprevreli borbo na Soči in ne na Savi.
V tem slučaju bi se Ljubljana danes nahajala v istem stanju, kakor Gorica, Kranjska bi ne imela svoje Narodne vlade, marveč italijanski guvernement in bi bila puščava. Naredba Narodne vlade v Ljubljani, da se moja in mojega štaba prtljaga zapleni, se nahaja, v kolikor se tiče privatne lastnine v polnem nasprotju z odredbami Narodne vlade v Zagrebu, ki je izrecno zaukazala, da se ne sme zapleniti privatne lastnine. To nasilstvo se je izvršilo dne 31. oktobra torej v času, ko ni moglo biti niti navidezne upravičenosti k taki odredbi, ker sem še le 1. novembra sprejet dr. Drinkovićevo brzojavko in ker sem se še le 3. novembra telefonično razgovarjal s podmaršalom baronom Wurmom. Meni provzročena nadomestljiva škoda presega daleko moje letne dohodke in se mi do danes ni poravnala, dasi je znana in dasi ni bila provzročena vsled višje sile (force majeure), marveč samo vsled odredbe neke oblasti. (Ta trditev ni utemeljena. Dne 31. oktobra še ni bilo narodne vlade v Ljubljani, torej tudi ni mogla dati nobenega ukaza radi konfiskacije. Opomba uredništva).
Sem pravoslavne vere in sem trpel pod tem vso svojo službeno dobo. Kot poveljnika hrvatsko-slovenskega domobranstva v Zagrebu me je pet let neprestano osurnljala frankova stranka, ki je agitirala proti meni na Dunaju in v Hrvatski. Še poleti 1. 1918 so me v hrvatskem Saboru javno napadli kot srbskega agitatorja. Tembolj čudno se mi zdi, da se me sedaj označuje kot sovražnika države SHS ko mora vsako dete v tej državi vedeti, da sem bil vse svoje življenje vojak in samo vojak in da sem se kot tak izogibal vsakega političnega delovanja.
V zavesti meni provzročene krivice, v zavesti da sem med vojno delal samo čast Jugoslovanom, katerih zvest sin sem bil vsikdar in bom ostal vedno, apeliram na čustvo pravičnosti vseh merodajnih činiteljev v kraljestvu SHS, da mi dado javno in tudi prebivalstvu umljivo zadoščenje, da se s tem izpodbijejo tla s to afero zvezanemu, mnogo razširjenemu prepričaniu. da smo Jugoslovani nehvaležen narod.

Boroević s. r.

SLOVENSKI NAROD, V Ljubljani, v ponedeljak 21. julija 1919.

Из овог текста који је поставио Јасон, произилази да народне власти, формиране након слома Аустроугарске на територије Словеније и Хрватске, нису биле пријатељски расположене према Боројевићу. Колико схватам сумњичен је као неко ко је спреман да интервенише против њих или их је саботирао. Мада, тешко је ту проценити шта се заиста дешавало у том смутном периоду када праве власти није ни било.

Протокол - превод на српски (извод)

Према наређењу из месеца новембра 1918. год. аустро-угарског министарства у ликвидацији, јa сам пријавио загребачком Народном Већу своју принадлежност Југославији, али одговора нисам примио. Сада долазим да положим заклетву верности као грађанин Краљевства Србa, Хрвата и Словенаца. Користећи се овом приликом, хоћу да верно саопштим догађаје, о којима се погрешно проносе разне приче на моју штету.
30. октобра 1918. год. примио сам од стране аустро-угарске Врховне Команде наређење, да и даље слушам само њу, јер имају тобож сва Народна Beћa своје представнике у тој команди. Али већ 1. новембра примио сам телеграфско наређење од стране др. Дринковића, које је било у супротности са наређењима аустро-угарске команде, и којим је захтевао задржавање италијанске војске а упућивање југословенских трупа у отаџбину, Ово наређење др. Дринковића, због своје заклетве аустро-угарској монархији, и због стратегијске ситуације, нисам могао извршити. Истог дана сазнао сам, да је преко Крањске затворен сваки телеграфски саобраћај, и да су по наређењу из Љубљане заплењене све моје ствари.
Истина је, да сам ја телефонски наредио команданту армије на Сочи, у Љубљану, да се брине за исхрану војске у повлачењу и – ако затреба - да употреби и оружје, али ја сам то наредио за то, да се избегне пљачкање и пустошење крајева, кроз које буде пролазила војска. За то су измишљене све приче о тобожњем мом наоружаном отпору противу Југославије. Док је био Загреб према мени попустљивији, била је Љубљана директно противна моме повратку у отаџбину, јер сам тобож имао намеру да окупирам Љубљану силом оружја.
Треба имати у виду, да баш Љубљана има да захвали највише мени, што није одмах у почетку италијанског рата непријатељ прегазио Крањску. Могу да кажем, да је једино од мене зависило, да ли ћу примити борбу на Сочи или на Сави. Да сам примио борбу на Сочи или на Сави у Љубљани би сада био италијански гувернер, а Крањска и западна Хрватска биле би опустошене и у рушевинама.
Ја сам православне вере, због чега сам много патио у својој каријери. Ма да се нисам никада упуштао у политику, јер сам кроз сав свој живот био само и једино војник, хрватски франковци су годинама агитовали противу мене и нападали ме као Србина. Чудновато је, да се сада у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца још увек наставља ово гоњење.
Свестан сам тога, да нисам Југословенима никада свесно чинио неправду, већ сам увек, као син тог народа, чинио добра, и не бих желео да Југословени буду незахвалан народ.

Боројевић.