Stepa kod Jedrena osvetio Uglješu i Vukašina: pre 85 godina u Čačku preminuo vojvoda Stepa Stepanović, veliki srpski vojskovođaBrižljivo upakovane dve nagorele voštanice i jedna raskošna osmanska sablja pronađene u skromnoj sobi Stepe Stepanovića posle njegove smrti 27. aprila 1929. otkrile su da veliki vojskovođa nije smatrao pobede na Ceru i Solunskom frontu najvažnijim bitkama koje je vodio, već osveta srednjovekovnih srpskih vitezova izginulih u Maričkoj bici.- Najviše se pamte njegove pobede na Ceru 1914. kada je dobio čin vojvode i na Dobrom polju u proboju Solunskog fronta 1918. godine, ali pobeda nad Turskom vojskom kod Jedrena 1913. ima veći simbolički značaj od svih drugih bitaka koje je dobio vojvoda Stepa Stepanović. Pobedom kod Jedrena, kada mu turski vojskovođa Šukri paša predao svoju sablju, on je osvetio Mrnjavčeviće. Ta sablja raskošnog reprezentativnog izgleda (kavkaski rad) nalazi se od 1954. u Narodnom muzeju u Čačku i deo je stalne postavke u konaku Jovana Obrenovića koji prikazuje Prvi balkanski rat i vojvodu Stepu Stepanovića - kaže istoričar dr Miloš Timotijević.
U prvom balkanskom ratu Turci su za odbranu Jedrena angažovali oko 60.000 ljudi pod komandom generala Šukri-paše, a bugarska Druga armija generala Ivanova ni sa 110.000 vojnika nije uspela da zatvori obruč oko grada i njegovih utvrđenja. U novembru 1913. u pomoć je pozvana srpska Druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovića.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Najpre je stigla Timočka divizija prvog poziva, a zatim Dunavska divizija drugog poziva i još nekoliko manjih jedinica.
- Štab Druge srpske armije generala Stepe Stepanovića nalazio se na nekoliko stotina metara od mesta Černomen na obali Marice, gde je srpska vojska braće kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića pretrpela veliki poraz od turske osmanske vojske 1371. godine. General Stepa često je podsećao svoje starešine na taj događaj - kaže dr Timotijević.
Posle više meseci opsade i borbi turska vojska je 12. marta 1913. (26. marta po starom kalendaru) ponudila predaju srpskim trupama koje su odlučile pobedu. Šukri-paša uputio je oficira pukovniku Kondiću, komandantu Timočke divizije, sa porukom da želi da se preda srpskom generalu Stepanoviću, ali ovaj to nije prihvatio jer je opsadom formalno komandovao bugarski general Ivanov. Turci su inistirali da se predaju Srbima, jer su znali da ovi poštuju vojne zakone i čast.
- Formalnosti su brzo završene, tako da se srpskim trupama pri zauzeću Jedrena predalo oko 420 oficira i 17.000 vojnika turske vojske, među kojima je bio Šukri-paša sa dvojicom generala i 22 viša i 150 nižih oficira. Prilikom pada Jedrena Šukri-paša je vojvodi Stepi Stepanoviću predao sablju, koja je kod oficira deo identiteta, statusni simbol prvog reda koja jasno označava položaj i rang, stoga i važan predmet u svim ceremonijalima. Predaja sablje nije bio jedini čin pobede srpske u bugarske armije kod Jedrena. General Stepa Stepanović je 16, marta 1913. svečano promarširao kroz Jedrene sa svojim trupama, a 22. marta naredio je da se na Černomenu održi crkveni pomen junacima palim u Maričkoj bici 1371. godine. Prema sećanju savremenika taj pomen ostavio je snažan utisak na sve prisutne i samog generala Stepanovića. Sa toga pomena sačuvao je dve svećice kao relikviju, koje doneo u svoju kuću u Čačku i čuvao do svoje smrti - otkriva dr Timotijević.
Veliki vojskovođa je, veoma skromno i povučeno, poslednjih devet godina života proveo u Čačku, u kući svoje žene Jelene (1861-1943) sa kojom je imao kćeri Milicu i Danicu. Zanimao se kućnim poslovima i igrao sa unucima u vrtu gde je voleo da sedi za ratnim stolom na rasklapanje sa Solunskog fronta.
- Početkom 1929. zdravlje vojvode Stepe ozbiljno se pogoršalo. Preminuo je 27. aprila, a sahrana je zakazana za 30. april 1929. godine. Rano ujutro 29. aprila vojvodino telo je premešteno u crkvu Svetog Vaznesenja Hristovog u Čačku. Vojvoda nije želeo da se od njegove sahrane pravi velika pompa, jer je živeo veoma skromno, pa je i sam o svom trošku uredio porodičnu grobnicu. Država je ipak organizovala Odbor za sahranu na čelu sa generalom Milisavom Antonijevićem, rođenim Čačaninom - navodi dr Timotijević.
Kraljeva garda sa orkestrom i pitomci Vojne škole doputovali su iz Beograda, eskadron konjice iz Smederevske Palanke, divizion artiljerije iz Kraljeva, pešadija iz Valjeva, eskadrila aviona, komandati armijskih oblasti i divizija, generali i jedan admiral iz Beograda.
- Procenjivalo se da je u varoš došlo do 10.000 ljudi iz cele Jugoslavije, a Čačak je u to vreme imao tek nešto više od 9.000 stanovnika - navodi dr Timotijević.
Kasnio je samo kralj.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Spomenik koji je vojvoda Stepa Stepanović za svoga života i o svom trošku napravio za sebe i suprugu Jelenu- Dolazak kralja Aleksandra Karađorđevića očekivao se već u 11 sati, ali jugoslovenski vladar je doputovao automobilom tek u 14 sati, neposredno pošto je počelo opelo u crkvi. Inače, kralj Aleksandar nikada pre niti kasnije nije zvanično posetio Čačak, kao i njegov brat od strica knez Pavle i naslednik na prestolu Jugoslavije sin Petar Drugi Karađorđević, za razliku od svih prethodnih vladara Srbije u 19. i sa početka 20. veka. Ono što je mnogo važnije kralj Aleksandar nije se ni miropomazao u Žiči, kao svi prethodni vladari Srbije, čime je prekinuo tradiciju sa srpskom srednjovekovnom tradicijom i manastirom Žičom, krunidbenim hramom i sakralnim središtem Srbije. Ni njegov naslednik kralj Petar Drugi nije se miropomazao u Žiči, iako je na tome insistirao vladika Nikolaj Velimirović, tadašnji žički episkop. Posle opela preminulom vojvodi Stepi kralj Aleksandar nije se obratio prisutnima niti je održao govor za razliku od patrijarha Dimitrija koji je govorio o Stepinoj skromnosti, a ministar vojske general Hadžić o bogatoj vojnoj karijeri - kaže dr Timotijević.
- Kada je povorka duža od dva kilometra izlazila iz Čačka prema groblju, njen kraj bio je kod crkve. Do vojvodine grobnice hodalo se preko jednog sata. Posle molitve episkopa i sveštenika kralj se pozdravio sa porodicom, seo u automobil i otišao sa groblja u pravcu Kruševca, ne dočekavši da se spusti vojvodino telo u pripremljenu grobnicu - navodi dr Timotijević.
Četiri sabljeMuzejske postavke na Balkanu danas čuvaju čak četiri sablje za koje se tvrdi da ih je Šukri-paša predao prilikom pada Jedrena. Pored one u Čačku jedna je u Vojnom muzeju u Beogradu (za koju takođe postoje podaci da je predata Stepi Stepanoviću), treća u Vojnoistorijskom muzeju u Sofiji, a četvrta u Muzeju u Jedrenu, navodi dr Timotijević.
- Šukri-paša svakako je prilikom predaje poklonio nekoliko sablji koje je imao u svom štabu, tako da su svi primerci autentični. Ipak, čačanska, koja je pronađena u zaostavštini vojvode Stepe sa dve nagorele voštanice sa Maričkog pomena, jeste prava - kaže dr Timotijević.
U nemilosti režimaOd politike se sklanjao i odbio je mesto predsednika vlade koju mu je kralj Aleksandar ponudio 1924. kao uglednoj nestranačkoj ličnosti u vreme političke krize u Kraljevini SHS. Iste godine nije prisustvovao ni proslavi desetogodišnjice pobede u Cerskoj bici, koju je on izvojevao i otkrivanju spomenka junacima njegove Druge armije. Zvanično, razlog je bila vojvodino loše zdravstveno stanje, ali ubrzo se proširio glas da je vojvoda u nemilosti režima, a da je bolest samo opravdanje za javnost.
Ratnik svih ratovaVojvodu Stepu nije zaobišao nijedan srpski oslobodilački rat. Učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu 1876-1877, Drugom srpsko-turskom ratu 1877-1878, Srpsko-bugarskom ratu 1885, Prvom balkanskom ratu 1912, Drugom balkanskom ratu 1913, Prvom svetskom ratu 1914-1918 - navodi dr Miloš Timotijević.
SećanjeGrob i spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću su bili jedni od najistaknutijih simbola Čačka, koji su organizovano i masovno posećivani svake godine do početka Drugog svetskog rata:
- Sećanje na vojvodu nije nestalo za vreme socijalizma, da bi tokom tranzicije u poslednje četiri decenije dobilo novu snagu i simboliku, uključujući i odluku Vlade Srbije da 27. april, datum smrti vojvode Stepe, uvrsti u zvaničan kalendar obeležavanja istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije.
Izvor
