Али да се вратимо (к) нашему јунаку – Живану Чоњаги. Следећи запис узет је као извод из приповетке Суреп (слика из прошлости) познатог српског писца Јанка Веселиновића.
И опет пуче пушка. И изви се густ дим; али кад с дим разиђе, Србија се опростила од Турака.
На месец дана после боја на Дубљу, дођоше Сурепу Сима Катић и Чоњага.
- Ама, знаш шта?
- Шта? – пита он.
- Чудне гласе чујемо.
- А каке?
- Милош се спрема да нам буде господар.
- А с којим правом?
- Вели: он нас је ослободио.
- Јок!... Шта би мого он, да није нас?
- Зато смо и дошли. Да идемо у Петловачу на договор.
- Да идемо!
И одоше. Тамо беху противници Милошеви на окупу. Ту су говорили и договорили се: да убију Милоша и Јеврема и Јована. Сурепу је Јеврем пао на тал...
Али некако дозна се то и њи' окупе. Погинуло им је неколико другова; али Суреп, Сима Катић и Чоњага измакоше. Бежећи, дођу до Дрине. Катић и Чоњага почеше одмах дрешити лађицу што је нађоше, а Суреп их запита:
- Шта то хоћете?
- Да бежимо.
- Куда?
- У Босну.
- Па куда?... у Босну.
- Ја.
- Зар Турцима?
- Море, ваља главу изнети.
- Па је носити Турцима! – јекну Суреп јетко.
- Оћеш ти ићи?
- Ја јок.
- Ми одосмо!
- Идите! – рече он и саже главу.
И они одоше.
Он се крете кући. Кипело му је у грудима... Зар и они да га изневере?... И коме да оду?... Турцима!.
***
Није прошло више од три дана, баш пред само вече, нагнаше се од запада густи облаци. Наједаред замрачи. Крупне кишне капи почеше падати. Суреп је 'одао преко собе. Чу да га неко викну. Он изиђе и кога виде?... Катић и Чоњага вратили се. Залупа му срце силовито, и он грмну ка гром.
- Везујте се!...
- Али, молим те! – поче Катић.
- Везуј се!... Везуј се, или ћу те ја сад са земљом свезати! – грмну он и потеже пиштољ иза паса.
Сену муња, и они видеше пред собом страоту. А знали су да Суреп никад џаба не потеже оружје. Отпасаше појасеве и везаше један другог; а он и' онако везане, привеза за плот, па се врати у собу. Киша и' је сву ноћ тукла...
Сутра зором Суреп је већ био на ногама. Собом опреми вранца, сoбом и' привеза обојицу вранцу за реп, па се крете Шапцу. Ни речи није проговорио. Не рече им ни куда и' води. А кад већ беше пред Шапцом, рече Катић:
- Сурепе! Ти нас водиш Јеврему?!
- Јес! – рече он оштро.
- Зар Јеврему, Сурепе?
- Боље него Турцима. Нека вам српска рука главу скине!
- Онда нас побиј ти!
- Јок ја!
И више не проговори.
Кад га Јеврем угледа, он истрча пред њега.
- Зар и' доведе?
- Доведо'!
- А како и' по'вата?
- Дошли сами!
- Дела, причај ми!
- Немам шта да ти причам! Ево ти њи'! Збогом.
***
Вратио се сам. Нека туга свила му се око срца. Жалио је своје другове, али је био уверен да је тако моро учинити... Ни дотле није ни с ким разговарао, а од тог доба заћуто сасвим.
Једног јутра јавише му да је дошо Катић.
- Дошо?! – упита он зачуђено.
- Дошо.
- А Чоњага?
- Њему одсекли главу у Београду. Тели су и Катићу, али га спасе његов шурак, газда Јова Госпавић. И господар Милош им опрости обојици, али док је стиго Татарин да јави – Чоњагу погубише...
***
Ово ти је цела истина, ка што је Бог на небу, и ка што ја и ти овде стојимо.