JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 9 148
|
 |
« Reply #1301 on: October 01, 2013, 04:11:05 pm » |
|
Тихомир Р. Ђорђевић
Из Србије кнеза Милоша
(јело и пиће -скраћени текст)
1. Јело
Најглавнија храна у Србији, у доба кнеза Милоша, био је хлеб. Он је мешен понајвише од кукуруза, осим Мачве, где се јео пшенични хлеб, и сем имућнијег становништва по варошима. У народу је био познат и хлеб од ражи, јечма, овса, хељде и проса.
По селима се од јела, у посне дане, понајвише јео пасуљ и лук, а у мрсне, зими - кисео купус и сланина, а лети - млеко, сир и јаја. Грашак и сочиво ретко су се јели. Кромпир је одскора био познат и мало се јео.
О славама, свадбама, празницима и кад има гостију, највећа је част у мрсне дане, лети - печено јагње, а зими - прасе, сем тога, ћурка, гуска, кокош или пловка. Уз то је ишла још и цицвара и гибаница. У посне дане риба и пасуљ зачињен зејтином. Отменим и драгим гостима указивала се част тиме што им је допуштано да сами својом руком изаберу и убију живину, која им се допадне. О Божићу се пекла печеница, обично читаво крме (прасе или назиме), а код газда, где има много чељади, и назимац од две године (а може бити и овца, код сиротиње и ћуран). Говеђе се месо слабо јело. По селима би се говече, кад онеспособи за рад, клало и месо се изудило за пастрму. Клати телад сматрало се за грех. Свињско месо и сланина јели су се само преко зиме и то конзервирани. Ради масти, меса и сланине свака је кућа клала с јесени по једну свињу или по неколико свиња.
У варошима се сиротиња хранила као и по селима. И имућни људи, обичних дана, били су скромни у јелу; само су о празницима правили раскошне оброке, са врло различитим, мешовитим, источњачким и нашим, јеловником (кисела чорба, ђувеч, сарма, подварак, ћевап, печење, ћуфте, папазјанија, паприкаш, гибаница, сутлијаш, баклава, татлија итд.). Богатији људи и чиновници имали су увек овчјег меса на касапницама. Телетину су Београђани морали набављати у Земуну, јер се у Србији телад није клала.
И по селима и по варошима било је много воћа, те се јело и свеже и осушено.
Европска су јела још у читавој земљи била непозната. У кухињи кнеза Милоша кувала се супа и друго какво јело са Запада, само за отмене госте. Исто су се тако трошиле и друге намирнице, које показују западну културу и западни јеловник, али то није било за њега. Он је остао веран гибаници, чорби, паприкашу, киселом купусу и ћевапу.
По варошима су Турци градили и продавали по дућанима или носили по улицама: алву, ратлокум и разне врсте шећера.
2. Пиће
Уз јело се најобичније пила мекана шљивовица. О гозбама се ова ракија још и грејала и зачињавала медом. Сем уз јело, ракија се пила и иначе, и то у великој количини. Шљиваци су се били толико намножили да је ракија била врло јефтина; обично није коштала више од 5 пара ока. При оваквој јефтиноћи пила се готово као вода. Осим шљивовице пекло се и нешто јабуковаче и комадаре (ракија од хлеба).
Пијанство је било узело тако великих размера да су се не само кнез Милош већ и сви разумни људи, без обзира на то јесу ли се у другим гледиштима слагали или размимоилазили, сви били сагласни у томе да се нађе начина да се злоупотреба и претераност у пићу пресеку.
У много мањој мери него ракија пило се вино. Има помена да су тадашња господа, у важнијим приликама, пила скупоцена вина. Из писама кнеза Милоша види се да је поручивао токајско и мускатско вино. На свадби кћери Јеврема Обреновића, у Београду 2. марта (по новом календару) 1834. године пио се шампањ.
У крајевима у којима је било смреке брао се њезин плод (клековина, вења) па се с јесени метао у туршију и, пошто би укисео, течност се од њега пила. Та се течност звала водњика. Тамо где није било смреке, доносила се из крајева у којима је било. Водњиком се називала и течност која се отакала из туршија јабука дивљака и преко зиме пила.
По селима је народ, особито уз часне посте градио бузу од кукурузна хлеба и воде и пио.
По вашарима је сиротиња пила што и по селима. Имућни су уз то пили кафу и шербет. Сем тога, по варошким улицама су Турци продавали салеп и бозу.
Пиво је у Београду почело да се преноси из Земуна и да се јавно точи, први пут, 1834. године.
|
