Српске буне

[JASON]

Милош је био у неприлици, јер оваквог документа није имао, нити је овакав игде постојао. Седнице нахијских кнезова није било и осуду против Карађорђа нису никад изрекли. Када се Милош с неколицином у Београду договорио да потајице Карађорђа убију, кнезови су код својих кућа седели, не знајући ни да је Карађорђе у Србији. Али се могао тиме помоћи, да Герману јави да је осуда усмено донесена. Но и ово није ишло. Герман је Строганову писао, да су се кнезови и старешине на осуду потписале. У овој невољи узме Милош табак хартије и од прилике на другој или трећој страни потпише имена кнезова, старешина и своје и овакав документ без текста пошаље Герману с налогом да он по својој увиђавности и према садржају свога првог извештаја Строганову текст осуде састави и упише. На осуди су били потписани: Павле Гошњић, кнез београдски; Милета Радојковић, кнез јагодински; Милутин Савић Гарашанин, кнез крагујевачки; Ђорђе Пареван, кнез крагујевачки; Петар Топаловић, кнез сокоски; Рака Тошић, кнез ваљевски; Никола Луњевица, кнез шабачки; Јован Мићић, кнез ужички; Милосав Здравковић, кнез ћупријски; Поп Никола, кнез ужички; Ђорђе Остојић, кнез руднички и најпосле Милош Обреновић 'са прочима'.
Овај необичан документ, који је имао бити осуда против Карађорђа послат је Михајлу Герману, да га текстом испуни, а за тим Строганову пошаље у доказ, да су кнезови, који су на њему потписани били, заиста изрекли смртну осуду над Карађорђем. У ствари, ни оно мало потписа није одговарало истини. Те потписе нису ставили, кнезови а неки од потписаних у то време нису ни били кнезови. Петар Топаловић никад није био старешина у сокоској нахији; Никола Луњевица у то доба није био кнез шабачке нахије, него Илија Марковић; поп Никола није био кнез ужичке нахије 1817. него су били: Јован Демир, Јован Мићић и Павле Штуле. Уз то се зна, да су у време тадашњег закључка Парезан и Топаловић били у својим нахијама. А ово ће без сумње важити и за један део осталих. Осуда је била по томе од почетка до краја осим самог папира апокрифна и подметнута и гледе текста и дана кад је изречена и с обзиром на потписе. Могло би се рећи, да је, премда није, Карађорђе осуђен на смрт месец дана после своје смрти. А и онда није правно, јер су за осуду оскудевали услови чак и апокрифног документа.
Пошто је Михајло Герман више потписа текст испунио, како је држао да би било најбоље по Милоша, послао је он са другим писмом осуду Строганову. Уз осуду и своје писмо прикључио је и писмо Милошево од 16. августа, којим му је 'сентенцију', како се осуда називала, послао. Само је ово писмо било у препису, јер оригинал није смео слати, пошто би се из истог видело, даје и осуда лажна. Герман је фалсификовао по томе у својој пошиљци Строганову и осуду и писмо Милошево.
Строганов је вест о убиству Карађорђевом примио с негодовањем и невадовољством. Карађорђе је и у Русији важио као најугледнија особа српског покрета. Русија га није потстакла да Бесарабију напусти и била његовом одласку противна. Кад је чула да је он из Бесарабије нестао, била је у неприлици, да се бество не сматра њеним делом. Строганов је известио Милоша да се долазак вождов у Србију сасвим без утицаја Русије збио. При свем том вест о смрти вождовој учинила је непријатан утисак у Русији и тумачена сваковрсно. Русија се с новим стањем у Србији била спријатељила и у корист Карађорђеву није никако утицала. Али да се Карађорђе убије, била је велика погрешка, иза које ће доћи непријатне последице. У истини смрћу Карађорђевом углед је Милошев претрпио штету, јер је неки други чин пре тога довађан с њоме у везу и једно као и друго сматрано као чин изведен против Русије. Баш у то доба Русија је Порту гањала ради неизвршења букурешког уговора и Порта је морала много што слушати, што јој је неугодно било. Да је баш у ово доба морао погинути Карађорђе од руке, која је у турској служби стојала, било је карактеристично и сумњиво.

[JASON]

Ово нерасположење руско према Милошу увеличало је његово држање према Турској. Он није у непрестаном контакту с Русијом стајао и није се информисао о смеровима и циљевима руске политике гледе Србије, нарочито погледом на букурешки уговор. Расправа у погледу извршења овог није била окончана и Русија је пред очима имала да Турску натера, да Србију потпуно задовољи. Турска се руским захтевима одупирала, тврдећи, да је она у Србији начинила реда и да је овде све као што треба, што је опет Русија порицала. У овој невољи прискочи јој Милош једини чином у помоћ, који је на руској страни изазвао изненађење и огорчење у једнакој мери и ако сам чин није намерно против Русије био наперен. Порта је желела од Милошеве стране признање задовољства са стањем у Србији и наложила Марашлији, да Милоша на овако очитовање наговори, не казујући му, дабогме, да таку манифестацију сама Порта жели. Милош, живећи у добрим односима према Марашлији, на ову је молбу пристао, не знајући шта се с његовом адресом смера учинити и предао ју је 20. јуна 1817. везиру. У адреси управљеној на падишу отоманског, стајало је међу осталим стварима још ово: 'Ми све оно што је од тебе наређено тако радо примамо и слушамо, као да је сам Бог наредио; јер смо уверени да од тебе ништа зло изићи не може, као од Бога постављеног властитеља. Све што нам је год од тебе, све нам је лако и слатко'. А даље: 'Твоја је једна реч ране срца наших залечила и напунила их радости, јер ми досад знали нисмо, какова је и колика је милост твоја на рају, и т. д.'
Ове су похвале Русију према Порти сасвим обезоружале и везале јој руке у захтевима у вези извршења букурешког уговора. Порта је са задовољством гледала руску неприлику. У Србији је, по речима самог Милоша и дванаест старешина, текао мед и млеко. Најмеродавнији су фактори то потврдили, а то је више, него тврђење Русије да у Србији влада незадовољство и да је ово утемељено на неиспуњењу букурешког уговора и на турским корацима против овог. Али баш кад се ово Порти предочавало и она зебња, да се какве компликације не изроде, морала је Милошева повереница Порти стићи у Цариград, a за њом доћи глас да је Карађорђе убијен. Барон Строганов био је у великој неприлици, јер Милошев корак не само да је ојачао без икакве политичке мотивације Портин положај према Русији и не само да је одузео овој могућност да се за Србију и даље заузима, него је у великој мери одузео потоњој прилику да се даље консолидује, да ојача према Турској и да се за будуће ослања на Русију. Уз то је на први поглед изгледало, да је Порта с Милошем, што се тиче целе ове акције, споразумна, да је овај Русији хтео да учини незгоду и да се кораци Милошеви поклапају са жељама Турске. Са тог гледишта изгледало је и убиство Карађорђево као чин против Русије, уколико се оно, што је говорио, могло сматрати истином, наиме да су га Русија и руски двор послали, да Србију узбуни и нов рат против Турака отпочне. Порта је могла са задовољством о убиству говорити, а Русија је, да не постане сумњива, морала се чинити невешта или и сама чин одобравати, да не буде деоником оног, што је Карађорђе онако непромишљено отпочео.

[JASON]

Тако је Милошева адреса султану изазвала читав низ заплета за Порту врло угодних, за Русију неугодних, а за Србију штетних и неумесних. Кад је Милош све што је учинио сазнао, он се је тргао, али се погрешка није дала лако поправити. Требало је времена да се споразум разјасни и штетне последице исправе.
Али ове незгоде Милоша нису збуниле. Он је у толико већма настојао да свој положај утврди и постане правим господаром Србије. Сада јe био сам и питање о наследности кнежевске власти истицало се само од себе. Прилика је у толико згоднија била, што је Милошев однос према Порти и Марашлији био врло повољан и испуњен међусобним поверењем. Милош је Порти адресом на Султана учинио велику услугу. Везир је из Цариграда добио од Порте налог да што блажије са Србима поступа и према Милошу што поверљивији буде. То је ишло у прилог турске политике према Русији и руских захтева. Хтело се показати, да је Турска Букурешки уговор извршила, а у оквир овог спадало је умирење и задовољство Србије. Милош је био Турцима потребан, а Турци Милошу. За Милоша је била сада прилика згодна, да свој положај једном дефинише и утврди за свагда. Карађорђа више није било, а Турци и Порта били су му одани. И сам на врхунцу своје моћи и угледа, није ово питање оставио нерешеним. И он се користио повољном ситуацијом.
На скупштини светоандрејској 28. новембра 1808. и Београдским уставом од 14. децембра 1808. уређено је питање о врховној власти у земљи и њеном наследству. Карађорђеви су наследници стекли право на његово место после његове смрти. То исто хтео је и Милош за своје потомке или браћу, јер 1818. није још имао деце. Сва је прилика била да ће Турска овакав уставни закон одобрити а гледе Русије могао се надати да се неће противити ако Порта буде споразумна. Кнезове и старешине имао је пак већ за себе, и они не само да би овакав уставоправни одобрили, него би га и поздравили као нов почетак утврђења Србије као државе и почетак нове династије.
Уверивши се тако да много тешкоћа неће бити, реши се Милош да сазове на Митров-дан 6. новембра 1817. скупштину у Београду и да међу осталим стварима пред њу изнесе и ово питање. На скупштину су позвани кнезови свих нахија, затим митрополит Београдски Агатангел и ужички Герасим, архимандрит манастира Враћевшнице Мелентије Павловић, манастира Каленића Самуило, Раванице Никифор и прота Ваљевски Матија Ненадовић. Сви извикаше и признаше Милоша наследственим врховним кнезом, заклеше се да ће га слушати и издаше му писмену потврду или што би рекли диплому. Милошу је признато као заслуга да је повратио земљи мир и увео уредбе, које овај зајамчавају. Скупштина је бајаги Милоша молила и управо принудила, да се овог достојанства прими и тек на ово много молење предузео је он достојанство 'врховног кнеза и правитеља народа'. Државоправни момент целог овог изборног чина лежао је у речима: 'кад благи Бог изволи узети од нас љубазног нашег правитеља и Господара Милоша и преставити у вечно блаженство, тогда непосретсвено да прејамствује овај чин и прављеније целога народа нашег најближи сродник од племена више поменутог љубезног нашег Господара Милоша, кога он и у особитом свом завешчанију (тестаменту) нарече и тако да сљедује до последњег јего потомства'.
Прво наследство или избора даљег владара остављено је по томе Милошу, и он је имао за живота свога наследника именовати. Пошто у ово доба није имао мушке деце, то се право ово могло односити само на његова два брата Јеврема и Јована.

[JASON]

По једном другом акту одређен је на овој скупшини као непосредни наследник Милошев његов брат Јован, а по његовој смрти имала је кнежевска власт прећи на његова брата Јеврема 'и тако сљедствијом у сав род његов'. По свршеној скупштини однесен је закључак у форми адресе Марашлији с молбом, да га поднесе Порти ради највишег одобрења. Адреса је мотивисала овај корак редом и сигурношћу, која је у земљи потребна, а која је само тако зајемчена, ако они, који на челу земље стоје, буду припадали једној породици. 'Послушаније и покорност к державному цару нашему' захтевало је по мнењу скупштине, да не буде борбе око власти у земљи и да ова смрћу оног који ју има, неприметно пређе на најближег сродника последњег господара. 
Марашлија је адресу примио и у Цариград послао. Наравно, да овим изборним чином и предајом адресе наследно право v Србији нити је дефинитивно регулисано, нити је Порта наследни ред одобрила. До одобрења требало је много времена. Али она закључак није ни укинула. Милош је употребио момент, кад га је Порта требала, а она се чинила невешта на оно што се је у Србији збило. Сукцесиони ред овај имао је великих последица и за Србију и Турску, колико му год Порта у први мах није приписивала велику важност. Србија је њиме изишла из хаотичног стања у монархију са кнезом на челу. То су били први почетци нове државе, наставци онде, где је Карађорђе 28. децембра и 14. децембра 1808. почео, а 1813. прекинуо. Не укинувши закључак одмах, зa њу је то касније било немогуће чинити. Већ у самом примању адресе, Марашлија је признао надлежност скупштине, да мења постојеће стање у земљи. Порта се одрекла права укидати закључке, који су њено право у Србији крњили. Паритет између Марашлије и Милоша поремећен је у Милошеву корист. Дотле је његово право на водство и управу земље постојало на темељу ратних успеха, букурешког уговора, портиних концесија, руској благонаклоности и Марашлијиним наредбама. Сада је на место ових ступио скупштински закон и закључак. А с овима и ново доба. Карађорђа више није било, с његовим правима Милош није имао рачунати и његов ривалитет није могао кочити догађаје. Што је радио, било је независно од личности и догађаја прошлих времена. Могло се рећи, да је Карађорђе Србију ослободио, а Милош ју коначно спасао и уредио.
Проглашењем Милошевим за наследственог врховног књаза, наступило је његово време. Њиме је окончана ера српских револуција против Турака, која је 1688. отпочела, више пута прекидана и с великим одушевљењем 1716, 1718, 1739, те 1788-1790 и 1804. опет настављана. Велика историјска криза, која је сто двадесет и девет година трајала, била је крају приведена. Доба оружане борбе српске раје против царевине за увек је свршено. Друго време у потпуном смислу речи наступило бијаше. После епске борбе, велике у сваком погледу, отварају се српском народу на Балкану нове перспективе и отпочиње нов политички живот. Друга права и други поредак обележавају ово доба. Што је било Карађорђево па нестало и пропало, то је Милош изнова подигао и утврдио. Оцењујући оно, што је Карађорђе створио и што је Милош учинио, не би се могло рећи: нити да је у новој згради све Карађорђево, а ништа Милошево, ни све Милошево, а ништа Карађорђево. Милош је био политични наследник Карађорђев, који нову зграду није назидао на рушевинама прошлог доба, него на тековинама и
институцијама истог. Из клица, расада и изданака Милош је брао плодове, који су под њим сазрели. Милошево је доба тако друга половина постанка нове Србије. Њен почетак има две половиие, од којих се једна без друге не даје замислити. Обе су једна и нераздвојна целина. Исто онако, као у књижевности тог доба Доситије Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ови препорођавају књижеван и душеван живот народни. Милош и Карађорђе политички. Што је један почео, други је довршио. За чудо је, да су сва четворица били савременици. У томе лежи снага и значај оног доба. Сва четворица потичу из народа, коме оно враћају, што им је он дао. Најјачи мишићи и најјачи политички и душевни сокови српског народа скупише се у једну националну целину, коју тристотине шездесет и једну годину после смрти деспота Ђорђа Бранковића Смедеревца први пут Европа признаје. То је био успех српске револуције. Препорођај из себе самог, и без туђе помоћи.   

В. Г- н. Цариград, 1911.

[JASON]

Један прилог о односима Србије и Аустрије у годинама 1809 - 1812
_{(Поводом књиге: Metternich und seine auswärtige Politik von Fedor von Demelitsch, Erster Band, Stuttgart,1898.)}


Под горњим натписом угледала је недавно света ова прва књига Федора Демелића, доскорашњег секретара дворске бечке канцеларије, који је, већ по поверљивости својега положаја, имао наравно највише и прилике и могућности, да на самом извору понајдубље продре и сагледа у мрачан и тајанствен лабиринат аустријске политике за време најкритичнијих тренутака по опстанак аустријске царевине. Једном на прагу нашега столећа под неодољивом навалом Наполеона I. а другом опет у револуцијоном покрету 1848-9 г. Хабсбуршка монархија - дотле поглавито и проширена лукавом политиком на основу родбинских веза владајуће династије (по познатој девизи: Bella gerant alii, tu felix Austria nube!) - дошла беше у питање самог останка свога. Али, нешто старом препреденошћу своје безобзирне политике, а нешто и самом невештином противника својих (нарочито са стране Русије, која се за онда још словенском силом не осећаше), њој би суђено, да срећно преживи оба ова критична момента - у почетку и половини нашега столећа - и да, тек под ударима неумитне политике гвозденога канцелара буде коначно истиснута из Италије и Германије - на нашу велику невољу - потиснута и упућена овамо к нама на Исток. Ова књига Демелићева писана по самим аустријским државним и дворским изворима (архивама), јасно нам већ показује, како је Аустрија, у колико је више губила земљишта у Немачкој и Италији, у толико је све више циљала на накнаду на Балкану. Данас је наравно ова тежња њезина још у толико опаснија, у колико је сада потпомогнута и самом немачком потпором у интересу проширења привредне и политичке сфере германских интереса на Балкану, и у колико овој тежњи - из себичних побуда противу Словенства -  марљиво служи данас и угарска половина њезина. И у томе погледу ова књига Демелићева веома је поучна за оцену и правац наше државне политике у опште. Ми смо дубоко уверени да би извор бечких архива могао пружити још и много обилатијих и много тежих факата о силној перфидији аустријске политике, кад би се сви они само на јавност изнети могли, али већ и оволико, колико је у овој књизи Демелићевој изнесено и садржано, потпуно је довољно да нам јасно покаже сву висину дволичности и неверства аустријске политике. Аустрија, по властитоме признању, с правом задивљује свет својом неблагодарношћу (у Кримскоме рату према Русији) као и својом безобзирношћу (према познатој опет изјави Колонића у питању заточења Ђурђа Бранковића: Nihil male fecit, sel ratio status ita poscit!) Па ипак надати је се, да Аустрија, већ по сили самог природног развоја догађаја, неће на крају крајева ни у словенскоме питању боље моћи проћи, но што је прошла у германском и италијанском. У питању политичке будућности Балканских Словена, а понајпре српскога племена, пресудну реч имаће и мораће да каже Русија - по истом оном праву и разлогу, по коме је у италијанскоме пресудила Француска (1859) а у немачкоме опет Пруска под политиком свога гвозденог канцелара. У првој половини овога столећа Русија, као што рекосмо још не бејаше свесна својега природног позива словенске ослободитељке у великој борби раса (романске, германске и словенске). Она се за тада ограничавала још све на улогу просте заштитнице и покровитељке хришћанских народа у Турској. Да је се нешто Александар I. хтео и могао погодити с Наполеоном I., источно питање (и то не само балканско, но можда баш и аустријско) било би вероватно још почетком овога столећа решено у корист слободе словенских народа. И тако исто Русија би несумњиво како за се тако и за општу словенску ствар, много боље учинила била, да је у место спасења германске Аустрије од маџарске револуције у г. 1848-9 ишла на то, да словенске народе у Аустрији подигне и ослободи, како од владавине Немаца тако и од Маџара. Надати је се међу тим да ће горко искуство, поцрпено за време Кримскога као и најновијега руско-турског рата (на Берлинском Конгресу) бити довољно јемство, да се овако фаталне политичке грешке више не понављају. Политичке погрешке, учињене на будућности читавих народа, тешки су грехови. Данас кад велика борба раса, не само у европској већ и у самој светској политици, добија све то заоштренији и одређенији карактер, надати је се с правом и разлогом, да и Русија, свесна својега природног значаја и позива у ослобођењу словенских племена од германских, па под окриљем ове чак и саме маџарске владавине, неће ни хтети ни моћи више улазити у погодбе о деоби словенских народа (по примеру Пољске). Питање је за нас Србе у самој основи својој дакле веома јасно и просто: или ће Русија заборављајући свој историјски позив словенске велесиле ослободитељке, (политичке јединице пред словенским нулама) и у источноме питању и даље улазити у компромисе о 'подели сфера' с Аустријом, и онда на првоме месту Српству, па онда наравно и самој Србији одзвонило, или ће се пак Русија потпуно свесна своје природне историјске улоге, одлучно морати заузети за слободу и самосталност Балканских Словена, а понајпре Срба (који се први на ударцу германско-маџарскоме налазе), и онда неизоставно морати једном доћи у сукоб с аустро-германском тенденцијом све даљега продирања на Балкан, коју међу тим ни сами романски народи, у властитом интересу не могу мирно гледати. (А на прво место при томе наравно долази отворено питање о коначној судбини окупираних српских покрајина Босне и Херцеговине).
Имајући вазда ово, по нас Србе најважније, питање пред очима, као природно питање нашега народног опстанка и наше политичке будућности, ова књига Демелићева добро нам је дошла не само по историјској поучности својој - нарочито у питању бољега познавања догађаја из првог српског устанка - већ и по корисности својој и за само одређивање правца наше државне политике у садашњости и будућности. Књига I. обухвата догађаје под министровањем Метерниха од г. 1809. до закључно 1812. и то све наравно изложене по изворима царског, државног и ратног архива аустријског. Приказујући ову књигу нашем читалачком свету, ми се овде ограничавамо на верно излагање свега онога што се држање Аустријске политике према ондашњим догађајима у Србији тиче, остављајући стручну оцену и проверавање самих детаља стручним историчарима онога времена, да они о томе свој коначни суд изреку. Остале две књиге, које ће по обећању пишчеву у брзо за овом следовати, садржаваће даље излагање догађаја све до Јулске Револуције (1830), а можда нешто и преко тога рока, дакле за нас најважније историјско време до коначног оснивања српске државе.