Milunka Savić

[barbakan]

Kada je 1912 poceo Prvi balkanski rat, 23-godišnja Milunka Savić je odsekla kike, na glavu stavila šajkaču, obukla muške čakšire i seljački koporan i krenula u Beograd. U dobrovoljce se upisala kao Milun i već na Bregalnici dobila prvu medalju za hrabrost.

A kada su joj posle prvog ranjavanja otkopčali koporan i videli da je žensko, povratka više nije bilo. Do kraja rata srpska Jovanka Orleanka, kako su je prozvali, postala je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu "mirno" svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

PREŽIVELA DEVET RANA

Na objavu mobilizacije za rat protiv Turske 1912. prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca, među njima i Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Dejan Stankov, sin Milunkine ćerke jedinice Milene, kaže da se njegova baka prerušila u muško kako bi od mobilizacije zaštitila rođenog brata.

U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestvovala je u borbama oko Skadra i u Bregalničkoj bici. Kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, naročito se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Preživela je devet ranjavanja, najteže 1915. kada je preneta kroz Albaniju do Krfa, a potom u Bizertu gde se oporavila, ponovo stala u prve borbene redove i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Dobitnik je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve legije časti, srebrne i zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, engleskog ordena Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca... I sve ih je stekla s oružjem, odbivši 1914. predlog vojvode Radomira Putnika da rat provede kao bolničarka.

KONJAK ZA NAREDNIKA

Između dva svetska rata Milunku Savić su poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih. Na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, a na njenim grudima blistao je niz najviših odlikovanja.

- Poznavala je Arčibalda Rajsa, Floru Sens, generale Geprata, D’Eperea... Iako bez škole, govorila je i pisala engleski i francuski, ne naročito, ali dovoljno dobro da ravnopravno komunicira sa saborcima, pa i da se s njima dopisuje - kaže Dejan Stankov.

O divljenju koje je ova izuzetna žena izazivala, posebno kod muškaraca "od oružja", svedoči i nekoliko anegdota. Na jednom svečanom prijemu Milunki je prišao pukovnik školovan na Vest Pointu i upitao:

"Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Ja sam se borio u Drugom svetskom ratu, ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!"

Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam - narednik."

A tokom svečanosti u Solunu, na provociranje francuskih oficira može li da baci bombu deset koraka, Milunka je uzela flašu konjaka težine dve ručne bombe i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg konjaka. Piće nije odbila, ali jeste ponudu da se preseli u Francusku i dobije njihovu vojnu penziju. I ostala je u Srbiji.



"LJUBAV" S KOMUNISTIMA

Udala se za siromašnog poštanskog službenika, ali je veoma brzo ostala udovica pa je sama radila i školovala decu - ćerku Milenu i tri usvojene ćerke Milku, Višnju i Zorku. Poziv ratnika zamenila je brigom za mlade. Kroz njenu skromnu kuću na Voždovcu prošlo je više od tridesetoro dece koje je odškolovala i izvela na put.

- Bila je jako vredna. Šila je vojne uniforme, čistila u Hipotekarnoj banci, radila još nekoliko poslova. Skromna i dostojanstvena, nikad se nije žalila. Bez ičije pomoći borila se i uspevala da zaradi dovoljno za sve - seća se Dejan Stankov.

On kaže da nisu tačne priče kako su Milunku proganjali komunisti. Ali istina je da ih ona nije volela, niti su oni nju uvažavali. Okupirana izgradnjom novog društva posleratna vlast je Milunku Savić "nagradila" ordenom zaboravljenog heroja. Deca su otišla, a s ostarelom i obolelom Milunkom ostala je da živi samo usvojena ćerka Zorka.



VAJAR BEZ MODELA

A onda, neočekivano, Skupština Beograda je 1972. Milunki Savić dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Neki kažu na inicijativu Peka Dapčevića, ali Dejan Stankov u to ne veruje i tvrdi da je za dodelu stana njegovoj baki najzaslužniji tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić.

- Uvek bi se našao neko ko bi pokušao da se okoristi imenom moje bake i uspomenama na nju. Tako je bilo i 1996. kada su joj podigli spomenik u Jošaničkoj banji. Tadašnji premijer Mirko Marjanović iskoristio je događaj za svoju ličnu promociju, a vajar Ljubiša Mančić uopšte nije konsultovao familiju pa je napravio spomenik koji je baš i ne liči na baba Milunku - kaže Stankov.

U novom stanu Milunka Savić je poživela oko godinu dana. Umrla je oktobra 1973, a sahranjena je u aleji velikana na Novom groblju, uz najviše državne i vojne počasti. Nepravda je time delimično ispravljena, ali bruka nije prestala. Kada je na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulica Milunke Savić, postavljana spomen-ploča, porodica o tome uopšte nije bila obaveštena. Tako se Srbija seća svojih heroja.

Branislav Krivokapić

[Boro Prodanic]

Mislim da ova hrabra žena kojoj se divi ceo svet i čije ime se nalazi na svim svetskim popisima znamenitih žena - ratnika, zaslužuje još malo pažnje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima.
Dobila je mnoga, i najviša odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Boro Prodanic]

Interesantna je priča kako je uopšte uspela kao devojka da se prijavi u dobrovoljce Srpske vojske:

Jednostavno: želela je u rat! Ali kako? Znala je da je neće tek tako primiti. Dosetila se: odsekla je kosu, natukla šajkaču, obukla čakšire i koporan, pa zapucala u Beograd. Stala ispred brkatog narednika koji je upisivao dobrovoljce. Kolebala se između dva imena: Milun i Milutin? More, svejedno, samo da me prime.

- Hoću pušku! - rekla je promuklim glasom.

I dobila je. To je bilo 1912. godine. Ali kasno se javila: tek što je njena dobrovoljačka jedinica stigla na front - rat je bio završen. Turske vojske više nije bilo, proterana je iz Makedonije, sa Kosova, iz Sandžaka... Jedino se još držala u jakim utvrđenima Skadra, ali je i tamo bila opsednuta - svakog dana se očekivao pad ove tvrđave... Bila je i u ovoj opsadi i proslavila se kao bombaš...

U junu 1913. godine izbi iznenada rat s Bugarima. I opet samo nekoliko dana. Bugari su poraženi na Bregalnici. Molili su za mir...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
I tih nekoliko dana bilo je dovoljno da se Milunka Savić proslavi. Dobila je kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost.

[Boro Prodanic]

Jednog dana, u julu 1914. puče vest da je moćna crno-žuta monarhija objavila rat Srbiji. Milunka se nadala da će dobiti ratni raspored. Nisu je pozvali, ali ni ona nije dugo čekala. Znala je da ovaj rat neće biti kao onaj s Turcima ili s Bugarima. Pa ipak nije ustuknula. Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:

- Kući! - rekao je.

Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost... Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande vojvodi Radomiru Putniku.

- Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo! - rekla je odlučno, u jednom dahu.

Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:

- Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.
- Ostaću ovde i čekati vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Putnik reče da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime. Njena želja je izazvala smeh starijih komnadanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Voja Tankosić:

- Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra...

Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.

- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe...

Njeno sećanje:

- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...

Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja.

U Prvom svetskom ratu se Milunka Savić naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Premda je prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine teško ranjena, ona je, preneta kroz Albaniju, dospela na Krf i, posle lečenja i oporavka u Bizerti, ponovo staje u prve borbene redove srpske vojske, u kojoj se i danas ističe hrabrošću. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika... Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva Francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić".

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom, ruskim ordenom Svetog Djordja, najvišom medaljom za hrabrost Engleske Svetog Mihajla Prvog reda i drugim.

Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja.

Prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d'Epere, komandant Solunskog fronta.

[Boro Prodanic]

Epilog:

Kako to u ovim krajevima često biva, nakon Prvog svetskog rata, zanemarena i od svih napuštena, penziju je radeći 20 godina kao pomoćna radnica stekla u Državnoj hipotekarnoj banci.

Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju na koju je imala pravo kao nosilac najviših francuskih odlikovanja. Francuzi nisu zaboravili njena herojska dela.

Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge. Za vreme Drugog svetskog rata 10 meseci je bila zatočena u logoru Banjica. Prethodno je pred svoje tri kćerke bila teško pretučena. Posle rata ona  pada u potpuni zaborav, definitivno se smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica. Teško je naći još neku državu u kojoj bi ratni heroj, toliko puta odlikovan i ranjavan bio tako brzo zaboravljen...

Izvori: Wikipedia, www.pravoslavlje, razni sajtovi i knjige

[Kuzma®]

Милунка Савић - девет рана, 12 одликовања и један заборав

IZVOR: http://www.vostok.rs

Тридесеторо туђе дjеце ишколовала је о свом трошку жена пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови...

То је жена са највише одликовања у историји ратовања, Милунка Савић српска хероина, која се тачно прије 100 година, када су трубе означиле мобилизацију и када је почео Први Балкански рат, пријавила као добровољац у српску војску. Да би спасла брата јединца од мобилизације Милунка се пријавила војној команди под именом Милун Савић.

Милунка је учествовала у опсади Скадра, у бици на Брегалници гдје је први пут рањена и гдје је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звијездом. Након тога рађале су се нове битке, нове ране и нова херојства Милунке Савић која је 7 година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година Милунка је 9 пута рањена, 12 пута одликована, а по завршетку рата доживјела је судбину као и многи српски хероји.

Добила је посао чистачице у Хипотекарној банци, а стан је добила тек двије године прије смрти. Умрла је октобра 1973.године у 84.години живота. Иза ње је остало 30-оро дјеце које је извела на пут, херојство, бројна одликовања, бесконачна тишина која позива на стид.
 

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/cWUL51-8BzM?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[oficir neaktivne rezerve]

Verovatno je postojanje dece sprečilo da po okupaciji 1941 opet ne uzme pušku i bombe u ruke i ne ode u šumu da tuče neprijatelja.
Drugo ne bih ni mogao da zamislim od nekog njenog temperamenta.Pravi junak i heroj.Hrabrija i odvažnija od mnogih "junaka".
Nije mi jasno samo epizoda sa Banjicom.
Da li je kvislinška vlast preventivno utamničila na "Banjici" ili je javno protestvovala protiv okupacije?
Taj deo mi je zanimljiv i nepoznat.
Ako neko zna više neka nam kaže.

[Рашо]

Милунка Савић, исправљање неправде

Након четрдесет година, посмртни остаци хероине Великог рата Милунке Савић биће пренети у Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Још за живота је била поређена са Јованком Орлеанком и најодликованија је жена у свету, рекао је начелник Војног музеја Иван Мијатовић за РТС.

Посмртни остаци Милунке Савић, хероине из балканских ратова и Првог светског рата која се борила у српској војсци, биће пренети у недељу у Алеју великана на београдском Новом гробљу.

Потпуковник Иван Мијатовић, начелник Војног музеја, каже да је Милунка српска "хероина која је за живота поређена са Јованком Орлеанком".

"Међутим, морало је да прође 40 година од њене смрти да бисмо сутра, на један свечани начин испратили њене посмртне остатке тамо где је заиста и заслужила, у Алеју великана на Новом гробљу", рекао је Мијатовић, гостујући у Дневнику РТС-а.

Милунка Савић је носилац Карађорђеве звезде с мачевима, али и француске Легије части 4. и 5. степена.

"Милунка Савић не само да је пуно одликована, она је и најодликованија жена, према нашим сазнањима, у свету. Носилац је и Обилићеве медаље за храброст, а француски орден легије части, француски ратни крст, говори да је она била цењена као војник", истакао је Мијатовић.

"Ушла је и у ред Витезова легије части и то довољно говори о значају", каже Мијатовић и наглашава да сваки војник који на својим грудима носи једно од таквих одликовања, може са поносом да каже да је то заслужио у рату.

Мијатовић је рекао и да ће време показати зашто Милунка није пре 40 година сахрањена у Алеји великана.

"Сутра, на иницијативу Историјског музеја Србије, и уз помоћ потомака Милунке Савић и уз помоћ Града Београда, Градског завода за заштиту споменика културе, СПЦ, Министарства одбране, и под покровитељством председника Србије, посмртни остаци биће однети тамо где је заслужила", закључио је Мијатовић.

[Boro Prodanic]

Iako nakon 40 godina, ispravljena je, barem delimično i naknadno, jedna velika nepravda učinjena jednoj od najvećih žena naše istorije.

[Kuzma®]

Milunka Savić na paradi 1930. godine

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Preuzeto sa Fejsbuka