Deligrad
zastavnik
 Offline
Gender: 
Posts: 1 241
Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе
|
 |
« on: September 25, 2010, 10:43:44 pm » |
|
Jatagan
Jatagan je naziv za jednu specijalnu vrstu dugog krivog noa, sa oštricom na unutrašnjoj strani krivine sečiva, kojim su bili naoruani mnogi aziski narodi. Ovo hladno oruje je istočnog porekla. Neki smatraju da je poteklo iz Istočne Indije odakle se njegova upotreba raširila po celom orijentu. 1
Međutim, arheološki nalazi u oblasti Jeniseja (Sibir) daju mogućnost da se donekle osivetli poreklo i razvoj jatagana. Ove iskopine odvode nas u traganju za poreklom prvobitnog oblika jatagana u Centralnu Aziju. Između ostalih predmeta, iskopanih, u Sibiru našu panju privlači no čiji oblik sečiva potpuno odgovara turskom jataganu iz XII veka. Na osnovu upoređenja ova dva sečiva moe se zaključiti da se jatagain razvio iz ovakve vrste noa. Posmaitrajući jatagane iz XII, XV, XVI, XVIII i XIX veka, pada u oči velika sličnost u celokupnom izgledu, a skoro istovetnost u obliku krivog sečiva koje je tako karakteristično za jatagan. Znači da se jatagan kroz vekove uglavnom nije menjao, pa se iz toga moe zaključiti da je no, koji pripada broazanoj epohi, predak turskog jatagana kojim su bili naoruani i janičari. Prodornost i jačina koju ima krivo ojačano sečivo prilikom seče i boda mnogo je veća od prodornosti i jačine koje ima pravo sečivo. Sasvim je moguće da je čovek zapazio ovo preimućstvo i namerno krivo ojačano sečivo upotrebio za izradu ovog oruja. Kada se obilno počeo sluiti metalom, on je bronzano sečivo zamenio gvozdenim kao što je ranije zamenio i kameno oruđe metalnim. U vezi sa nađenim noem iz bronzanog doba potrebno je napomenuti da u severoistočnim delovima Sibira ive ostaci jednog od najstarijih turskih plemena, Jakuti (čiji jezik spada u istu jezičnu grupu, turskotatarsku, zajedno sa tursko-osmanliskim), koji su pre navale Mongola iveli zajedno sa ostalim turskim narodima u Centralnoj Aziji.
Sve ove okolnosti govore da je poreklo jatagana Azija, i to onaj deo gde su nekad iveli mnogi turski narodi.
Razlika između jatagana i handara
Kod nas je vrlo rašireno mišljenje da je jatagan isto što i handžar. Tačnu razliku nije napravio ni Demmin, a Praunsperger je napravio izvesnu razliku kcja ne odgovara objašnjenjima u turskim reččnicima. Jatagan i handžar su dve različčite vrste hladnog oružja. Jatagan je dugi krivi nož sa ojaččanim seččivom, oštar samo sa jedne sitrane, dužine običčno 60 do 75 cm. Ima držak koji se sastoji od nastavka oštrice, na kome su sa obe strane prikucani jeziččasti kraci (uši) od kosti, roga drveta ili metala.
Handžar je mnogo manji od jatagana, ima krivo seččivo ali je ono oštro sa obe strane i ima držak u obliku slova T. Sliččan je kami. Oba ova noža su orijentalnog porekla i njima su bili naoružani janiččari od svog osnivanja; jatagain je bio mnogo važnije oružje i više je prodro u upotrebu kod našeg naroda nego handžar, ččak je upotreba handžara bila neznatna. Jatagan se nosio u bensilaku (pojasu u kome se nosilo oružje), a handžar u ččizmi.
U turskim reččnicima ova razlika je svuda jasno podvuččena. Navešććemo dva primera iz reččnika za handžar:
- “Hanččer” - dvorezni bode
- “Handžer« (arapska imenica) — veliki nož ččije je seččivo krivo i sa obe strane oštro
U narodnom govoru kaže se hanččer. Stari pesnici su poredili obrve svojih lepotica i sve ono što ima oblik luka sa handžarom. (Kao primer da je handžar služio u pesništvu kao atribut za sve ono što ima oblik luka navedimo stih osmanliskog pesnika Hasana Masalija:
“U rumeno azurnu odedu skriven je tvoj handar,
Veruj, da je mlad nebeski mesec u svetlosti praskozorja tvoj handar.”
Interesantno je da se ovaj stih se nalazi tauširan srebrom na jednom pravom nou u Vojnom muzeju. Ovo je bitno zato što je, i danas, dosta uobičajeno pogrešno izjednačavanje jatagana sa handarom premda je još 1954. godine Ljubinka Rajković jasno objasnila razlike među njima. Srećemo ga u govoru, a i naš narodni pevač ovu razliku nije primetio, a tako isto i majstor koji je na turskom jeziku ovaj stih napisao na pravom nou. Iz ovoga se moe zaključiti da se i kod onih koji su znali turski, reč handar nije upotrebljavala da označi predmet koji je ranije pomenut u stihovima i koju on ustvari pretstavlja, nego se upotrebljavala u širem značenju tj. da označi no ili bode uopšte, usled čega je došlo do mešanje ova dva termina. Da postoji razlika, i to dosta velika, izmeđđu handara i jatagana, govore i nazivi ovih predmeta u carigradskom Vojnom muzeju. U knjizi »Türküje tarihi« (Hâmit ve Muhsin) nalazi se slika oruja iz pomenutog muzeja na kojoj se baš pored jatagana nalazi handar, čija duina iznosi jednu trećinu jatagana.
Turski istoričar Uzunčaršili, takođe je vrlo određen: “Glavno oruje koje su upotrebljavali janičari je: strela, luk, puška fitiljača, kriva široka sablja, štit, handar, no jatagan zvani varsak itd.”
Namera ovog izlaganja nije u tome da negira činjenicu da se reč handar kad nas često upotrebljava za oznaku dugog krivog noa jatagana ili noa u širem smislu, nego da se napravi razlika izmeđđu ta dva predmeta, kako ih ne bi mešali prilikom obrađđivanja, pa bi bilo stoga potrebno usvojiti ovu podelu. l
Oni koji se bave proučavanjem oruja jatagan još uvek smatraju krivim ili srpastim mačem. Međđutim, jatagan bi pre mogao biti specijalna vrsta krivog noa za borbu, kako ga je nazvao V. ^určić, jer nije oštar sa obe strane, što je karakterisitično za mačeve, a i razvio se iz određđene vrste noa. Turci ga nazivaju: “jatagan bičagi” — no jatagan, a ne »jatagan meči« — mač jatagan. I naša narodna pesma jatagan zove noem:
“Sa barjakom u lijevoj ruci,
U desnici jatagana noa”
Umesto kriv ili srpasti orijentalni mač ovde će biti oputrebljen krivi no za jatagan, kada je u pitanju klasifikacija ovog orijentalnog oruja iz gore navedenih razloga. Demmin je svoju podelu verovatno napravio zbog toga što je naveo nekoliko vrsta jatagana (turski, albanski, japanski), od kojih poslednji svojim oblikiom i osobinama i spada u mačeve.
Pored klasičnih jatagana na našem prostoru su bili u upotrebi, doduše po svemu sudeći ređe i jatagani koji se mogu izdvojiti kao nešto drukčiji u pogledu izrade sečiva i širine. Vrlo je verovatno da se radi o jednoj vrsti širokog jatagana koji je nosilo tatarsko pleme Varsak, a koje je do XVI veka ivelo u Karamaniji (Mala Azija).
Jatagani sa ikrustiranom. godinom u zbirci Vojnog muzeja vremenski spadaju u period od XV do XIX veka. Datiranje istih zasnovano je na godini koja je utisnuta na sečivu. Najstari je je iz 1461. godine, a najmlađđi iz 1874. godine. Datiranje onih jatagana koji nemaju inkrustiranu godinu tee je izvršiti jer se oblik jataganskog sečiva nije menjao niti vremenom sticao neke specijalne osobine koje bi nam omogućile tačno datiranje. Materijal čelika, od koga je izrađđeno sečivo, verovatno bi mogao pomoći za priblino određđivanje starosti. Razlika, koja nije vezana za starost jatagana, postoji i u materijalu od koga je izrađđen dršci-kabze (od arapske reči “qabda”), što znači drak. Prema kabzama jatagani bi se mogli podeliti u tri grupe: crnosapce jatagane koji imaju drak izrađđen od roga ili drveta tamne boje, belosapce čiji su dršci izrađđeni od bele ili ućkaste kosti (slonove, somove ili od kosti goveđđe cevanice) i jatagane sa metalnom drškom od srebra ili neke druge legure.
U zbirci Vojnog muzeja, kao i drugih muzeja u Srbiji, najviše ima belosapaca a najmanje sa metalnim drškom. Belosapace i jatagane sa metalnim drškom karakteriše dobar kvalitet čelika i bogato ukrašavanje none (kanija, korice) i sečiva. Crnosapci su najčešće bez ukrasa i izrađđeni od slabijeg čelika. Svakom jataganu obavezno pripada none. Najbolje su očuvani jatagani koji su bogato ukrašeni. Ovo dolazi otuda što su se raskošno opremljeni jatagani nosili prilikoni raznih svečanosti a retko u borbama. Oni su sluili turskom feudalcu da svojim raskošnim nakitom pokae svoju moć i bogatstvo.
Upotreba jatagana kod našeg naroda počinje od dolaska Turaka u našu zemlju. Ovo oruje je bilo vrlo brzo prihvaćeno od našeg ratnika i vremenom postalo sastavni deo njegovog naoruanja. Upotreba jatagana najdue se zadrala u Crnoj Gori. Fra Grga Martić je u “Osvetnicima” prikazao šta je ovo oruje značilo u tursko-crnogorskim ratovima. On piše: “Crnogorci su plamenim i ljutim jataganima odbijali svaku navalu Turaka i njemu imaju da zahvale za svoj opstanak”. Nije slučajno da je upotreba jatagana bila tako velika kod nas, jer snano dejstvo koje je on imao u borbi učinilo ga je tako popularnim u rukama našeg ratnika.
|
