Vojvoda Stepa Stepanović

[Boro Prodanic]

Nisam siguran da li je ova priča već postovana, meni je vrlo interesantna:

Војвода Степа Степановић је 1. јануара 1920. године требао да прими своју прву пензију, поштара који је дошао да му уручи пензију вратио је назад са наређењем да се пензија смањи јер је превелика.
"Враћај паре момче, хоће да упропасте државу", загрмео је војвода.

Њему је као српском војводи и истакнутом ратнику у свим дотадашњим ратовима, припала државна пензија у вредности од 3.000 тадашњих динара.

Велики је то био новац тада, за 1.000 динара могао је да се купи пар најбољих волова.
Војвода је почео да прима пензију тек када су је преполовили.
По пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.
Од државе је одбио кућу у Београду као и многе друге привилегије.

Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у Великом рату, Церску битку, постао тек други човек у Србији који је добио чин војводе.
Заслужан је и за брз пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

По одласку у пензију одбио је многе дворске балове и пријеме.
Тражио је само једно, да му се поклони коњ на којем је учествовао у многим биткама и војним походима.
Била је то једна стара и оронула кобила већ предвиђена за одстрел.

Иако је било много чуђења и преврата очију од стране млађих колега, Степи су поклонили кобилу Вилу за одлазак у пензију. Вила је на крају надживела војводу и управо је она вукла ковчег са његовим посмртним остацима и тако га испратила на вечни починак 27. априла 1929. године

Војвода Степа Степановић одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима, орденом Белог орла са мачевима, оредном Таковског крста, орденом Светог Саве, орденом Светог Станислава III степена са мачевима и пантљиком.

Живео је и радио под паролом: "Отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа."

Колико би се људи данас одрекло привилегија којих се пре век одрекао велики војвода, можемо избројати на прсте једне руке.

Војвода Степа није хтео да се брука пред својим прецима а ми се данас брукамо и пред пред прецима а и пред децом.

Најбољи данас нису живи али ми не смемо заборавити да смо ми данас живи управо зато што њих више нема

[MOTORISTA]

Mladi Stepa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Boro Prodanic]

I neprijatelji na sahrani

Čačani su obeležili 90 godina od smrti jednog od svojih najslavnijih i najomiljenijih sugrađana - vojvode Stepe Stepanovića (1856-1929.)

Čuveni vojvoda, istina, nije rođen u Čačku, ali se u ovaj grad doselio posle Velikog rata i briljantnih pobeda koje su ga proslavile u celom svetu. U gradu na Moravi je i umro, pa je sahranjen na čačanskom groblju, gde ga je na večni počinak ispratila masa od nekoliko desetina hiljada ljudi.

Među hiljadama onih koji su došli da se oproste od tvorca velike pobede na Ceru bili su i kralj Aleksandar, koji je posle rata zazirao od susreta sa njim skoro koliko i Stepini ratni protivnici od boja sa njim, koji su, takođe, došli na sahranu nekadašnjeg ljutog neprijatelja.

Njegovi vojnici iz Druge armije ispratili su ga plotunima iz topova. Sahrana vojvode Stepe je, kažu upućeni, bila je jedna od najvećih sahrana ikada viđenih na prostoru od Beograda do Užica.

Ljudi su, kako je zabeleženo, hrlili u Čačak da isprate genijalnog vojskovođu koji je uniformu nosio i u penziji. U njoj je i umro na tvrdom vojničkom krevetu skromne kuće u centru Čačka. Tu kuću dao mu je tast Veselin Milovanović, tadašnji načelnik Kragujevačkog okruga. U nju se po završetku Velikog rata uselio sa suprugom Jelenom i ćerkama Milicom i Danicom i u njoj živeo do smrti.

Za tih 10 godina, koliko je proveo u Čačku, veliki vojvoda je među sugrađanima ostao zapamćen po neverovatnoj skromnosti. Na početku nije verovao da komandant čija se ratna strategija izučava u najprestižnijim vojnim akademijama sveta sam cepa drva, jede isključivo vojnički hleb i živi siromaški kao većina njegovih tadašnjih komšija, iako na to, za razliku od njih, nije bio prinuđen.

Iako mu je nuđeno, a i po zakonima je imao pravo na to, prilikom odlaska u penziju vojvoda Stepa je mogao da živi u raskošnoj vili. Država mu je nudila na korišćenje mercedes, jedan od četiri koje je kupila, obezbedivši mu i vozača. Vojvoda je to, međutim, odbio, uz obrazloženje da je automobil državna imovina koju treba čuvati i da je benzin skup.

Još veći šok je izazvao kada mu je vojnik doneo prvu penziju. Ni nju nije hteo. Rekao je da je u pitanju mnogo novca i da državi treba da se daje, a ne da se od nje uzima.

On, koliko se zna, od Kraljevine SHS nije uzeo ništa iako je bio jedan od najzaslužnijih za njeno stvaranje. Penzionerske dane u Čačku provodio je pod starom vinjagom ispred kuće, gde je čitao knjige. Šetao je do Morave, a kraj nje je imao svoju klupu.

Čačani su ga poštovali, a i on njih iako su ga razljutili kada su počeli da prikupljaju novac da mu podignu grandiozni spomenik. Otišao je do uprave grada i od rukovodilaca tražio da prikupljeni novac iskoriste za izgradnju nove škole.

Spomenik skromnog izgleda, izgrađen od belog mermera, sam je podigao za života. Hteo je da bude što jednostavniji, ali mu jeplan umalo pokvario kamenorezac. Majstor je na svoju ruku isklesao sve Stepine pobede. Vojvodu je to naljutilo, pa se pobunio i od majstora tražio da izbriše sve što je upisao.

- Nisu to samo moje pobede već pobede svih srpskih vojnika - zagrmeo je, prema predanju, na majstora vojvoda.

"Napred u boj"

Kada je vojvodu, izmučenog mnogim bitkama, bolest oborila u krevet, mnogi Čačani, među kojima je bilo mnogo ratnika, dolazili su u dvorište Stepine kuće i molili se za njegovo ozdraljenje. Ipak, vojvoda je umro 27.aprila 1929. godine, sat i po pre ponoći, u svom vojničkom krevetu i pokriven, po svojoj želji, vojničkim šinjelom. Njegove poslednje reči bile su : "Naperd u boj"!

Telo vojvode Stepe prvo je bilo izloženo u njegovoj vojničkoj sobi u kući, a potom i u čačanskoj crkvi. Pred smrt, osećajući se da mu se bliži kraj, svojoj supruzi Jeleni, dao je dva zavežljaja sa novcem - jedan da ima od čega da živi, a drugi za sahranu, jer nije želeo da bude sahranjen o državnom trošku i od narodnih para.

Njegove poslednje reči, kako se priča, bile su "Napred u boj".

Čobanski štap mu skrojio sudbinu

Vojvoda Stepan Stepa Stepanović rođen je 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda, gde se njegov čukundeda doselio. Vojvodin deda Stepan, po kome je Stepa dobio ime, bio je borac i pod Karađorđevom i pod zastavom Miloša Obrenovića, pa se u familiji negovao kult ratnika.

Međutim, Stepa je rastao obavljajući seoske poslove, a najčešće je, što je sličnost i sa drugim srpskim vojvodama, čuvao stoku. Kada je došlo vreme da Ivan i Radojka, Stepini otac i majka, odluče koga će od dvojice sinova školovati jer za obojicu nije bilo novca odluka je doneta na neobičan način.

Zapravo, Stepan i njegov brat Marko, koji je, isto kao i Stepa voleo školu, rukohvatom pastirskog štapa odlučili su ko će ići na školovanje. Poslednji rukohvat pripao je Stepi, što mu je otvorilo vrata za školovanje. Osnovnu školu vojvoda je završio u Kumodražu. Potom je išao u šestogodišnju gimnaziju, koja se tada nalazila u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu. novac za školovanje obezbeđivao je služeći kod imućnijih Beograđana.

Stepa tek 16. u klasi

Ključni događaj u životu Stepe Stepanovića bila je njegova odluka da upiše u tek osnovanu Artiljerijsku školu, preteču Vojne akademije, kao jedan od prvih od 29 pitomaca. Među ostalima bio je i vojvoda Živojin Mišić. Međutim, ni Stepa, a ni Mišić nisu bili među najboljim pitomcima, jer je Stepa bio 16. u klasi, a Živojin Mišić tek 19. ali im to nije smetalo da u ratovima i borbama pokažu svoj ratnički talenat i svrstaju se u red najvećih vojskovođa tog vremena.

Izvor: https://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/734956/I-neprijatelji-na-sahrani

[Dreadnought]

Priča o vojvodi Stepi Stepanoviću

Pisac Milan Bogojević ispričao nam je priču o vojvodi Stepi Stepanoviću

[Dreadnought]

Nepoznati detalji iz života Vojvode Stepe

Vojvoda Stepa Stepanović jedan je od proslavljenih srpskih vojskovođa iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Pogledajte priču o njegovom životu iz malo drugačijeg ugla. Kakav je čovek bio Stepa Stepanović, kakvo mu je bilo detinjstvo,kako je postao vojnik, šta je voleo a šta ga ne... Emisiju posebno interesantno čine priče iz naroda o vojvodi Stepi.

[JASON]

Родна кућа војводе Степе у Кумодражу. 1928. г.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Retka fotografija vojvode Stepe u civilu. Snimljeno na Krfu. Fotografija je iz "Ratnog albuma 1914-1918" Andre Popovića

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Биографски подаци војводе Степе Степановића


Произведен:
за каплара 6. септембра 1875. год.,
за п.наредника 4. маја 1876. год.,
за наредника 1. јуна 1876. год.,
за п.поручника 10. децембра 1876. год.,
за поручника 20. октобра 1882. год.,
за капетана II кл. 22. фебруара 1887. год.,
за капетана I кл. 1. јуна 1891. год.,
за мајора 20. априла 1893. год.,
за п.пуковника 29. априла 1897. год.,
за пуковника 1. априла 1901. год.,
за ђенерала 29. јуна 1907. год.,
за војводу 20. августа 1914. год.

Служба у војсци:
као водник до 31 марта 1882 год.;
као ађутант батаљона до 1 новембра 1882. г.;
као водник до 15. фебруара 1883. год.;
као ађунтант пука до 12. јануара 1884. г.;
као командир чете до 10. новембра 1886. год.;
као приправник Главног Ђенералштаба до 10. октобра 1888. г.;
као ађутант начелника Гл. Ђенералштаба до 28. марта 1889. г.;
као вршиоц дужности начелника дивиз. штаба до 1. септембра 1892. г.;
као командант батаљона до 2. августа 1893. г.;
 као начелник штаба дивизије до 8. oктобра 1895. г.;
као командант батаљона до 12. марта 1896. г.;
као шеф Ђенералштаб. Одељења Мин. Војске до 18. марта 1897 г.;
као командант пука до 15. октобра 1898. г.;
као вршиоц дужности начелника ђенералштаба, одсека команде активне војске до 3. марта 1899. године;
као вршиоц дужности начелника опште војног оделења Мин. Војске до 12. јула 1900. г.;
као командант пешад., бригаде дунавске дивизије до 19. априла 1902. г.;
као помоћник начелника штаба Гл. Ђенералштаба до 23. маја 1903. г.;
као начелник општег војног одељења Министарства Војске до 26. јуна 1903. г.;
као команд. шумад. див. области до 31. марта 1908. г.;
као Министар Војске до 24. децембра 1908. г.;
као Министар Војске на расположењу, а потом командант моравске дивиз. области, па дивиз. дунавске области, Министар Војске поново до 23. маја 1912. г.;
као командант II армије од мобилизације 1912. године до демобилизације 1913. г.;
као Министар Војске на расположењу од демобилизације 1913. године до мобилизације 1914. г.;
управљао мобилизацијом и концентрацијом војске 1914. год., а по свршетку концентрације командант II армије;
као командант II армијске области до 1919. године када је разрешен и стављен на расположење Министру Војске;
као наставник војног вежбања у крагујевачкој гимназији од 21. фебруара 1883. године до 1. јула 1884. г.;
као хонорарни професор ратне историје у Војној Академији од 9. марта 1897. године до краја школске године 1897. и од 3. децембра1902. год до краја школске год 1903.;
био је уредник Службеног Војног Листа и Ратника;
Председник Средишног Одбора Народне Одбране од 1920. године до своје смрти.

[Kuzma®]

Из некролога објављеног у Добровољачком гласнику неки занимљиви детаљи о војводи Степи.

Живео је просто — шпартански, није имао никаквих личних прохтева. У храни скоро вегетаријанац јео је махом посно вариво, месо веома ретко. Пио је ређе лети у великим врућинама кад
кад по чашу пива а о ручку или вечери шилер — закишељену воду али право вино никада. Воће је радо јео.
За велико друштво није марио, волео је поље и шетњу, где је сам размишљао и долазио до одлука.
Волео је духовиту шалу и лепу песму. Умео je да процени људе и кад једном о некоме стекне свој суд тешко му га је ко могао изменити. Своју наклоност није ни према коме показивао, нити му je се могла приметити и у колико би некога радо имао, није му то дао никада да осети и према њему би био далеко строжији, као што је био и према својој рођеној деци.
Према војницима за време рата био је веома пажљив и чинио је све, чак и више но што му је било у могућности, да их снабде потребама. На губитке у борбама необично осетљив и за сваког изгубљеног војника више но што је морало бити био је јако ожалошћен.
Нарочиту пажњу поклањао је нези рањеника и болесника, као и уређењу и обележавању гробова.
Међу официрима важио као врло строг али је вазда и са личним поштовањем дочекиван, јер је како код официра тако и код војника био је врло популаран. Сви су имали неку дубоку веру у његово знање и спрему, да су веровали где је он ту мора бити добро.

За све време ратова био је здрав као дрен. Свега је 1916. одботовао пола дана „денгу“ и 1918, када је стигао у Скопље два дана био грозничав.
Нерадо је примао странце не из мржње, него из разлога што није знао стране језике и примао их је само, ако је поред себе имао човека, у коме је имао вере да ће његове речи лепо превести. Онај кога би примао, дочекиван је веома љубазно и изашав од њега вазда су га описивали као врло љубазна стара
господина.
Српску књижевност познавао је одлично и без зазора можемо рећи да је у њој био најверзиранији војник. Историју јенарочито волео и познавао ју је као ретко ко.

[Kubovac]

Predstava „Šah-mat“ o Stepi Stepanoviću: Njegova hrabrost i posvećenost otadžbini nadilaze maštu

Pozorišna predstava „Šah-mat“ o životu srpskog vojvode Stepe Stepanovića premijerno će biti izvedena 15. avgusta u dvorištu Narodnog muzeja u Čačku.

Drama sa protagonistima vojvodom Stepom i kraljem Aleksandrom Prvim Karađorđevićem obiluje snimljenim igranim sekvencama, koje kroz retrospektivu događaja daju gledaocima uvid u značajna dešavanja tokom vojvodinog života i prikazuju najznačajnije momente u novijoj srpskoj istoriji.

Reditelj filma i predstave je glumac Vladimir Jocović, koji igra kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, a autor teksta je Miljan Guberinić, kome je pripala uloga slavnog vojvode Stepe Stepanovića.

„Ovo je jedan kompleksan i veoma zahtevan projekat u kome je učestvovalo u igranim sekvencama ili učestvuje direktno na sceni više od trideset ljudi. Snimano je na više lokacija, a u filmu učestvuju kolege i iz drugih gradova, pa ćete tako imati priliku da vidite i prvaka drame Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu Miloša Krstovića, zatim Ivicu Todorovića, glumca milanovačkog pozorišta, i mnoge druge“, kaže Jocović.

Guberinić ističe da je velika odgovornost bila da se napiše scenario za predstavu o jednoj tako važnoj istorijskoj ličnosti, a da ne budu samo opšte poznate pojedinosti iz Stepinog života, već i one sa kojima se javnost nije susretala tako često u istorijskim spisima:

„Nekoliko godina sam proučavao lik i delo vojvode Stepe Stepanovića. Bio je veliki izazov staviti sve u jedan komad i obuhvatiti period od ranog detinjstva do starosti i poslednjih decenija života koje je proveo u Čačku. Pokušao sam da prikažem i njegovu blagu ličnost, posebno prema deci i siročetu iz komšiluka, a ne samo strog i krut način ophođenja. Vojvoda Stepa je bio vojskovođa čija hrabrost, odlučnost i posvećenost otadžbini nadilaze ono što se može izmaštati. On je bio i suprug, otac, komšija, prijatelj, poznanik... Stepa nanovo oživljava i gledaocima prikazuje svoj život u prvom licu“, kaže Guberinić.

Najvažnije je, dodaje, bilo da svi ti podaci i događaji budu tačni:

„Nismo želeli da prekrajamo istoriju, što se često može videti u dramskim i filmskim delima“.
Filmske sekvence, koje su integralni deo pozorišne predstave, snimane su počekom juna na više lokacija u Čačku, među kojima su Gradsko groblje, Kafana „Mladost“, na Kablaru i u domaćinstvu porodice Teofilović, kao i u vili Obrenovića u Smederevu, a nešto ranije u „Podzemnom gradu Karađorđevića“ u Malom Zvorniku.

Zanimljivo je da je najmlađi član glumačke ekipe, u toku snimanja, imao devet meseci - Uglješa Teofilović u ulozi Stepe Stepanovića po rođenju.

Projekat „Šah-mat“ se realizuje u okviru programa „Čačanska rodna - Prva nacionalna prestonica kulture Srbije - Čačak 2023“.
U planu je da se, pored redovnih igranja, kao i festivalskih nastupa, igrane sekvence prošire za još desetak minuta, kako bi dobili formu od 55 minuta, koje bi trebalo u budućnosti da se prikazuju kao TV drama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Boro Prodanic]

Stepa kod Jedrena osvetio Uglješu i Vukašina: pre 85 godina u Čačku preminuo vojvoda Stepa Stepanović, veliki srpski vojskovođa

Brižljivo upakovane dve nagorele voštanice i jedna raskošna osmanska sablja pronađene u skromnoj sobi Stepe Stepanovića posle njegove smrti 27. aprila 1929. otkrile su da veliki vojskovođa nije smatrao pobede na Ceru i Solunskom frontu najvažnijim bitkama koje je vodio, već osveta srednjovekovnih srpskih vitezova izginulih u Maričkoj bici.

- Najviše se pamte njegove pobede na Ceru 1914. kada je dobio čin vojvode i na Dobrom polju u proboju Solunskog fronta 1918. godine, ali pobeda nad Turskom vojskom kod Jedrena 1913. ima veći simbolički značaj od svih drugih bitaka koje je dobio vojvoda Stepa Stepanović. Pobedom kod Jedrena, kada mu turski vojskovođa Šukri paša predao svoju sablju, on je osvetio Mrnjavčeviće. Ta sablja raskošnog reprezentativnog izgleda (kavkaski rad) nalazi se od 1954. u Narodnom muzeju u Čačku i deo je stalne postavke u konaku Jovana Obrenovića koji prikazuje Prvi balkanski rat i vojvodu Stepu Stepanovića - kaže istoričar dr Miloš Timotijević.

U prvom balkanskom ratu Turci su za odbranu Jedrena angažovali oko 60.000 ljudi pod komandom generala Šukri-paše, a bugarska Druga armija generala Ivanova ni sa 110.000 vojnika nije uspela da zatvori obruč oko grada i njegovih utvrđenja. U novembru 1913. u pomoć je pozvana srpska Druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovića.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Najpre je stigla Timočka divizija prvog poziva, a zatim Dunavska divizija drugog poziva i još nekoliko manjih jedinica.

- Štab Druge srpske armije generala Stepe Stepanovića nalazio se na nekoliko stotina metara od mesta Černomen na obali Marice, gde je srpska vojska braće kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića pretrpela veliki poraz od turske osmanske vojske 1371. godine. General Stepa često je podsećao svoje starešine na taj događaj - kaže dr Timotijević.

Posle više meseci opsade i borbi turska vojska je 12. marta 1913. (26. marta po starom kalendaru) ponudila predaju srpskim trupama koje su odlučile pobedu. Šukri-paša uputio je oficira pukovniku Kondiću, komandantu Timočke divizije, sa porukom da želi da se preda srpskom generalu Stepanoviću, ali ovaj to nije prihvatio jer je opsadom formalno komandovao bugarski general Ivanov. Turci su inistirali da se predaju Srbima, jer su znali da ovi poštuju vojne zakone i čast.

- Formalnosti su brzo završene, tako da se srpskim trupama pri zauzeću Jedrena predalo oko 420 oficira i 17.000 vojnika turske vojske, među kojima je bio Šukri-paša sa dvojicom generala i 22 viša i 150 nižih oficira. Prilikom pada Jedrena Šukri-paša je vojvodi Stepi Stepanoviću predao sablju, koja je kod oficira deo identiteta, statusni simbol prvog reda koja jasno označava položaj i rang, stoga i važan predmet u svim ceremonijalima. Predaja sablje nije bio jedini čin pobede srpske u bugarske armije kod Jedrena. General Stepa Stepanović je 16, marta 1913. svečano promarširao kroz Jedrene sa svojim trupama, a 22. marta naredio je da se na Černomenu održi crkveni pomen junacima palim u Maričkoj bici 1371. godine. Prema sećanju savremenika taj pomen ostavio je snažan utisak na sve prisutne i samog generala Stepanovića. Sa toga pomena sačuvao je dve svećice kao relikviju, koje doneo u svoju kuću u Čačku i čuvao do svoje smrti - otkriva dr Timotijević.

Veliki vojskovođa je, veoma skromno i povučeno, poslednjih devet godina života proveo u Čačku, u kući svoje žene Jelene (1861-1943) sa kojom je imao kćeri Milicu i Danicu. Zanimao se kućnim poslovima i igrao sa unucima u vrtu gde je voleo da sedi za ratnim stolom na rasklapanje sa Solunskog fronta.

- Početkom 1929. zdravlje vojvode Stepe ozbiljno se pogoršalo. Preminuo je 27. aprila, a sahrana je zakazana za 30. april 1929. godine. Rano ujutro 29. aprila vojvodino telo je premešteno u crkvu Svetog Vaznesenja Hristovog u Čačku. Vojvoda nije želeo da se od njegove sahrane pravi velika pompa, jer je živeo veoma skromno, pa je i sam o svom trošku uredio porodičnu grobnicu. Država je ipak organizovala Odbor za sahranu na čelu sa generalom Milisavom Antonijevićem, rođenim Čačaninom - navodi dr Timotijević.

Kraljeva garda sa orkestrom i pitomci Vojne škole doputovali su iz Beograda, eskadron konjice iz Smederevske Palanke, divizion artiljerije iz Kraljeva, pešadija iz Valjeva, eskadrila aviona, komandati armijskih oblasti i divizija, generali i jedan admiral iz Beograda.

- Procenjivalo se da je u varoš došlo do 10.000 ljudi iz cele Jugoslavije, a Čačak je u to vreme imao tek nešto više od 9.000 stanovnika - navodi dr Timotijević.

Kasnio je samo kralj.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Spomenik koji je vojvoda Stepa Stepanović za svoga života i o svom trošku napravio za sebe i suprugu Jelenu

- Dolazak kralja Aleksandra Karađorđevića očekivao se već u 11 sati, ali jugoslovenski vladar je doputovao automobilom tek u 14 sati, neposredno pošto je počelo opelo u crkvi. Inače, kralj Aleksandar nikada pre niti kasnije nije zvanično posetio Čačak, kao i njegov brat od strica knez Pavle i naslednik na prestolu Jugoslavije sin Petar Drugi Karađorđević, za razliku od svih prethodnih vladara Srbije u 19. i sa početka 20. veka. Ono što je mnogo važnije kralj Aleksandar nije se ni miropomazao u Žiči, kao svi prethodni vladari Srbije, čime je prekinuo tradiciju sa srpskom srednjovekovnom tradicijom i manastirom Žičom, krunidbenim hramom i sakralnim središtem Srbije. Ni njegov naslednik kralj Petar Drugi nije se miropomazao u Žiči, iako je na tome insistirao vladika Nikolaj Velimirović, tadašnji žički episkop. Posle opela preminulom vojvodi Stepi kralj Aleksandar nije se obratio prisutnima niti je održao govor za razliku od patrijarha Dimitrija koji je govorio o Stepinoj skromnosti, a ministar vojske general Hadžić o bogatoj vojnoj karijeri - kaže dr Timotijević.

- Kada je povorka duža od dva kilometra izlazila iz Čačka prema groblju, njen kraj bio je kod crkve. Do vojvodine grobnice hodalo se preko jednog sata. Posle molitve episkopa i sveštenika kralj se pozdravio sa porodicom, seo u automobil i otišao sa groblja u pravcu Kruševca, ne dočekavši da se spusti vojvodino telo u pripremljenu grobnicu - navodi dr Timotijević.

Četiri sablje

Muzejske postavke na Balkanu danas čuvaju čak četiri sablje za koje se tvrdi da ih je Šukri-paša predao prilikom pada Jedrena. Pored one u Čačku jedna je u Vojnom muzeju u Beogradu (za koju takođe postoje podaci da je predata Stepi Stepanoviću), treća u Vojnoistorijskom muzeju u Sofiji, a četvrta u Muzeju u Jedrenu, navodi dr Timotijević.

- Šukri-paša svakako je prilikom predaje poklonio nekoliko sablji koje je imao u svom štabu, tako da su svi primerci autentični. Ipak, čačanska, koja je pronađena u zaostavštini vojvode Stepe sa dve nagorele voštanice sa Maričkog pomena, jeste prava - kaže dr Timotijević.

U nemilosti režima

Od politike se sklanjao i odbio je mesto predsednika vlade koju mu je kralj Aleksandar ponudio 1924. kao uglednoj nestranačkoj ličnosti u vreme političke krize u Kraljevini SHS. Iste godine nije prisustvovao ni proslavi desetogodišnjice pobede u Cerskoj bici, koju je on izvojevao i otkrivanju spomenka junacima njegove Druge armije. Zvanično, razlog je bila vojvodino loše zdravstveno stanje, ali ubrzo se proširio glas da je vojvoda u nemilosti režima, a da je bolest samo opravdanje za javnost.

Ratnik svih ratova

Vojvodu Stepu nije zaobišao nijedan srpski oslobodilački rat. Učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu 1876-1877, Drugom srpsko-turskom ratu 1877-1878, Srpsko-bugarskom ratu 1885, Prvom balkanskom ratu 1912, Drugom balkanskom ratu 1913, Prvom svetskom ratu 1914-1918 - navodi dr Miloš Timotijević.

Sećanje

Grob i spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću su bili jedni od najistaknutijih simbola Čačka, koji su organizovano i masovno posećivani svake godine do početka Drugog svetskog rata:

- Sećanje na vojvodu nije nestalo za vreme socijalizma, da bi tokom tranzicije u poslednje četiri decenije dobilo novu snagu i simboliku, uključujući i odluku Vlade Srbije da 27. april, datum smrti vojvode Stepe, uvrsti u zvaničan kalendar obeležavanja istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije.

Izvor