PALUBA
April 14, 2024, 07:01:01 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na brok@paluba.info
 
   Home   Help Login Register  
Paluba Forum Logo
Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 [146]   Go Down
  Print  
Author Topic: Moja zlodjela  (Read 767587 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 129



« Reply #2175 on: December 15, 2023, 01:35:32 pm »

На почетку, или на крају, зависи с које се стране гледа, дугачке и као стрела главне прокупачке улице, уздиже се брдо Хисар, што је турска реч, и управо значи брдо. Укупна површина брда износи 20 хектара. Купа, чији је пречник у основи по ширини 816 метара, а по дужини 1.200 метара, кота је од 317 метара надморске висине.
С врха Хисара, поприлично благо према Топлици, дужином до 300 метара, целом својом ширином од око 800 метара, спушта се осојна страна брда. А и није тако осојна, иако се тако зове. Добар део дана, поготову лети, греје је сунце – и то жестоко.
Осојну страну зову и 'љута страна' – зато што је не само непошумљена, већ на њој не успева ни дрво а камоли воћка. Из танког слоја црвенкасте земље, као разбацане кости после великог боја, вири од кише испрано и од ветра исушено ситно и средње камење бело-сиве боје.
Међутим, осојна страна Хисара није без растиња. Напротив, ни на ком другом месту у целој околини, нема више – него што има баш ту, разноврсних трава и ливадског цвећа, смиља и босиља, и лековитог биља. Права апотека природе: мајчина душица и кантарион, кадуља или жалфија, подубица и троска, раставић, маслачак, јагорчевина, метвица, комоника или црни пелин, бели пелин, матичњак и маточина, обе хајдучке траве – и бела и жута, пастирска торбица и враниловка, одолен или валеријана, зечји трн, коњски реп и медвеђе грожђе, бабин зуб и мушка и женска боквица – жиловљак, буника, троскот, чичак и коприва, ува и ива, русомача или девојачка трава, морача, крушина, кучица, жестика, доле на обали – кад се повуку пролећне воде: љутић, петровац – рањеник, разводник, златица, лазаркиња, честословица, богородичина трава, госпин цвет, куница, рута, пирика, куника, бетоника, срчаник, плућњак, оман, преслица, соломунов угласти печат, петопрста, малва, мацина трава, трска и, опет горе – инђирот, а високо: кострика од које се, кад се осуши, праве венци за гробље.
Траве нико не коси, нити ко бере лековито биље. Нико ни овце изгони на пашу, ни козе на брст.
Место је царство милијардама најразноврснијих инсеката, од чијег лета – за време летње јаре, све зуји и бруји.
Змија нема, или су врло ретке. Ређе се среће јеж, а чешће корњача. Понекад пројури зец а из скровитог гнезда, прхне тек пролетели птић.
Јато чавки је на високим тополама изнад места где Топлица, као ретко која река у свету тече узводно а онда започне да прави велики меандар око брда.
Природа осојне стране мења се зависно од годишњег доба.
У пролеће и рана летња јутра, после белих зора, када се измаглица распрши – све порумени.
Ухвативши први сунчев зрак, роса на трави светлуца и цакли се као расуто бисерје. Са успаване Топлице не чује се жубор воде. Тишина је као на самом почетку света и века.
Плаво небо, пуно чаробне прозрачне светлости, губи се у недоглед модрих даљина високог Копаоника и Јастрепца, који су ту – где јесу, природна западна, северна и делимично јужна граница Топлице.
И наједном, та девичанска чедна лепота, велика илузија – величанствена као вечност, и сама бајковита – као у бајци – посредством чуда – распрши се. Првобитни рај је изгубљен. Копрена се дигла – дан је. Река потече, заћарлија поветарац. Замиришу боје пуне прелива. Радујући се животу, као да први пут живе, и да ће само тог дана да живе, непрестано цвркућући, птице шарају небеским сводом утркујући се са белим облацима као белим атима – све до у сумрак.
Онда настане ноћ пуна сенки.
Осојна страна постаје стециште умрлих, чија покајања с оног света – иза Планине сунчева заласка, као утваре, меко лепршајући крилима преносе слепи мишеви, буљине и булути, који се само за тренутак појаве у мрклој ноћи, али довољно за смртни страх – да би се одмах, као и кад су се појавили – нечујно изгубили, остављајући за собом увек другачији, необичан и сабластан крик – одјек догађаја далеке прошлости:
Аа, Ао, Ае, Аи, Ау... Ууууу...
- дозив Булутског камена, мистичног града из прадавне цивилизације, испод кога Топлица тромо тече као подземна река смрти.
А онда уследи необичан и чудесан обрт. Усковитла се некакав ветар – кога на осојној страни брда иначе никад нема, као да је прескаче, зачују се небеске трубе и друга музика – и тачно у поноћ, засењујућа светлост месеца скерлетно обасја коло вила и вилењака које игра и пева баш на самој средини осојне стране. Све тако – до првих петлова. Као да је била омама – а није: на угаженој земљи остали су неки чудни трагови.
Кад прође зрела јесен и угасне поглед на далеки хоризонт у пурпуру залазећег сунца, кад с дрвећа опадне до пре неки дан пламтеће лишће и кише непрекидно ако не падају – ромињају, сва туга за животом скупи се на осојној страни Хисара. Дирљиво осећање пролазности живота за ретке, све ређе – усамљене шетаче око Хисара, који као да ни сами нису живи – већ неки од давно умрлих, изашли из својих гробова – и нису се вратили до првих петлова, било да су изгубили пут, или су, не могавши да тамо нађу свој вечни сан, остали да на свету свог првог живота пронађу остављене успомене, које нико са собом не носи са овог света.
Онда дођу магле, кише и снег. Зиме дуге. Састави се небо и земља. Осојна страна Хисара и сама се изгуби у времену, заборави се на њу затрпану снегом и оковану ледом. Тек прва топла зимска поподнева, тамо после Сретења, препуна сунца, измами прве шетаче око брда.
Шетачи, обилазећи око Хисара, кад се нађу на осојној старни, иако су близу града, осећају се у неком далеком, другом и другачијем свету. И зато је што пре напуштају. Без застајкивања и задржавања, бржим кораком од оног којим су дошли – и оним којим ће да наставе, кад пређу стазу у делу осојне стране. Понеки од њих несвесно баце поглед – и још га брже врате уплашени од аветињског изгледа зидина великог порушеног млина, о чију се поломљену уставу – брану, ударајући, разбијају и пене таласи Толице.

П.С. Осојном страном, у време Римске Империје, користећи пут који је водио током реке Топлице, између 52. и 55. године, на путу с Кипра за Далмацију, или враћајући се из Рима – где је пратио Светог апостола Павла, прошао је Свети апостол и јеванђелист Лука.
Logged
Pages:  1 ... 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 [146]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.018 seconds with 23 queries.