Ne ustaj, druže Tito!

[švercer011]

Ne ustaj, druže Tito!



(Ovim clankom nezelim nikog da uvredim i ponizim jos manje da  isprovociram jer mi to uopste nije namera,nego zelim da vidite kako posle nekih srecnih vremena koja su poznata vama kao starijim i iskusnijm ljudima(clanovima) a nama mladjim ne, zive ljudi koji su otpisani u najboljim godinama i sad zive u uspomenama njihovih najboljih dana,takvih ima i u Srbiji,Bosni,Hrvatskoj,Sloveniji,Crnoj Gori i Makedoniji samo sa drugim pricama)





             Penzionisani u najboljim godinama izgubili su sve sem vedrog duha i kulinarske veštine



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]



Nekad davno, Vojo Stefanović, Goran Arsić, Mihailo Uzelac, Vlade Miladinović i Željko Pljucić su, kao učenici vojnih škola, učestvovali na sletovima na stadionu JNA u Beogradu povodom Dana mladosti 25. maja. Tada su pevali pesme o Titu, upoznavali neke cure iz raznih krajeva bivše Juge i radovali se danu kad će postati pravi čuvari neba nad svojom otadžbinom...
Nekad, davno, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, preko uzletno-sletnih staza vojnog aerodoma Željava u Bihaću često su pretrčavali zečevi i srndaći. Neretko, nesrećne zeke i srne glavom su plaćale izlazak iz okolnih šuma i pokušaj pretrčavanja piste jer su, umesto u drugoj šumi, završavali u kotlićima.
Tako su, tada mladi vazduhoplovci Vojo, Goran, Mihailo, Vlade, Željko i mnogi njihovi drugovi, pored svih avijatičarskih veština, naučili i veštine spremanja gulaša i ostalih specijaliteta u kotliću.
Ni tada, ni godinama kasnije, ni slutili nisu da će im - kad zakorače u svoje zrele vojničke godine, od svih veština stečenih u vojnim školama, na Željavama i pored Željava - jedino koristiti veština spremanja gulaša u kotliću.
Gorka je sudbina mnogih srpskih oficira i podoficira "rođenih" na predratnim vojnim aerodromima bivše Jugoslavije. Više nego gorka!


                                         Kotlić ispod kestena


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(ŽAL ZA PROŠLOŠĆU: Avijatičari u Sevojnu Mario Stanić i Vlade Miladinović)

Mnogi su poginuli na zemlji, mnogi su, iako svesni da nemaju šanse u toj borbi, ipak poleteli svojim "migovima" u susret najmoćnijoj svetskoj vazdušnoj sili... Mnogi su otišli negde daleko, što dalje od zemlje koju su voleli, a koja ih je izdala, a najviše bivših avijatičara je penzionisano u svojim četrdesetim godinama. I tako je jedna država, tako su neki vojni ministri, koji do ministarskih fotelje ni sve vojne činove nisu znali, odlučili da na penzionerske klupe pošalju ljude koji su ostali i bez svog aerodroma, i bez svojih aviona, bez mnogih svojih drugova... I bez budućnosti...
Sve su nekadašnji avijatičari izgubili  ali vedri duh i veštinu za kotlić - nisu!
Onomad, 25. maja, na praznik koji su nekad obeležavali u plavoj uniformi, Vojo, Goran, Mihailo, Vlade, Željko okupili su se ispod jednog kestena u radničkoj varošici Sevojno kod Užica, založili kotlić, u njega ubacili parče srnetine, but od divlje svinje, malo pečuraka... A na stolu, pored kestena, bilo je piva, doma
će ljute, a našla se i dobra muzika.
- Ovaj kotlić je nama ostavio u nasledstvo naš dragi drug Tito. Da nije bilo njega nikad ne bi naučili da spremamo ovaj gulaš - reče, malo u zbilji malo u šali, Vojo, rodom iz Podujeva, i upita svoje drugove šta su naučili za vreme demokratske vlasti.
- Za vreme demokratije naučili smo da kukamo kako je kod Tita bilo dobro - reče Željko, rodom iz Slankamena.
Mario Stanić, rodom iz Sinja, Mihailo, rodom iz Zadra, Vojo, rodom iz Podujeva, Vlade, rodom iz Novog Pazara i Goran, rođen u Paraćinu, odlutali su u neke vojničke dane, zavrzli se u priče, tražili odgovore na neka pitanja, , ko je i zašto doneo odluku da se Srbija suprotstavi najjačoj vojnoj sili na svetu.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(OSTAJE SAMO USPOMENA: Piloti na Željavama)



                                          Skrenuli s puta


Mnoge visoke starešine su pred bombardovanje 1999. govorile da ćemo se odbraniti, da ćemo odbraniti i Batajnicu, a kad je počeo NATO napad oni su pobegli među debele zidove i ostavili da Batajnicu čuva jedan podoficir i 16 vojnih policajaca... Ej, bre, sipaj tu rakiju, ne mogu o ovome. Boli me i kad pričam... Boli... Jednom sam stajao na pisti i plakao. Zbog čega? Zbog toga što sam ostajao bez onoga što volim, što sam ceo život voleo, u šta sam se kleo. Ta pista, ti avioni, te uniforme, to je bio moj život, a tada je sve nestajalo. Stajao sam tu sam. Svi su se negde sklonili... Verujte, u tom trenutku nisam mislio na svog sina i kćerku, na suprugu, na bilo šta. Samo sam žalio moju pistu, moje avione, moju zemlju, moju uniformu... - reče Željko pominjući da je i njegov drug, pokojni pilot Pajo, danima očajavao što su poginuli njegovi drugovi, a onda je, nemoćan da se odupre tom bolu, seo u avion i poleteo da se obračuna sa NATO lovcima.
Ipak, uz flašicu i čašicu, razgovor je krenuo vedrijim tokom, otišao u vedrija vremena, kad se proslavljao Dan mladosti.
- Kleli smo se Titu da nećemo skretati s puta, ali smo skrenuli. Takav je bio put. Nismo mi krivi - reče Vlade.
Na pitanje da li bi želeli da Tito ustane, svi su se nasmejali, pa nazdravili za staro vreme, a malo i današnje:
- Pa, bilo bi dobro da malo ustane, da vidi šta se događa, ali ipak nemojte da ga budite. Pusti, može sve opet da krene isto. Ko bi izdržao još dva rata, još jedne sankcije, još jednu seobu, još jedno ovako poniženje - reče neko od bivših avijatičara.
- Ej, ljudi, gotov je gulaš, dajte tanjire!
- Čekaj, daj da nazdravimo još jednu za Tita.
- Druže, Tito, propalo nam žito!
Što se tiče gulaša - on nije propao. Naprotiv, da se za njegov kvalitet dobijaju činovi, Vojo i njegova družina odavno bi bili generali!


                                             Od čuvara neba do čuvara kazina


Gde su poslednji školovani avijatičari, podificiri nekadašnje JNA koji još nisu ušli u pedesete. Eno ih danas pokušavaju da radeći razne poslove svojim skromnim penzijama, koje se kreću oko 300 evra, dodaju još neki dinar kako bi platili kirije, kako bi školovali i prehranili decu.
- Od dobrih avijatičara postali smo dobri poljoprivrednici, čuvari kladionica, berači malina, šverceri rumunskih gaća, skupljači sekundarnih sirovina, pomoćnici vodoinstalatera i zidara po Zlatiboru... - kažu uglas bivši avijatičari sa Željava.


                                              Kao da nismo postojali


Dali nam otpremninu od tri plate i rekli: "Ćao". Kao da nikad nismo postojali... Primorali su nas da u 45. godini sedimo kod kuće i čekamo poštara sa penzijom. Zašto?



Izvor:Vesti online

[Rade]

Kako se ko organizuje, tako mu je... Izgleda da je najlakše podložiti kotlić.

[madmitch]

Kako se ko organizuje, tako mu je... Izgleda da je najlakše podložiti kotlić.

Ili postati premier - JJ

Da barem on podstavi kotlić i ostavi se politike, ja mu ga punim mesom i pasuljem do kraja života.

[Rade]

Mislio sam na časne poslove, ne na bavljanje politikom. I na ovom forumu ima vojnih penzionera koji se bave normalnim, plaćenim poslovima. Ali, zato imaju manje vremena za kotliće...

[brodarski]

Stvarno ne znam koja su to sretna vremena. Možda ona do polaska u osnovnu školu? Sve ostalo je bilo rad i tlaka. Sad sam sritan kad se ujutro probudim živ i zdrav.