Vojvoda Stepa Stepanović

[Boro Prodanic]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 02. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo da upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićeva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnosti ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem takvih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu. U srpsko-turskim ratovima 1876 - 1878. godine, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim na više raznih komandnih dužnosti. Za ličnu hrabrost i umešnost u komandovanju odlikovan je srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena sa mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena sa mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojničkoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje, jer ga je dobio za ličnu hrabrost; prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru.

Uspesi koje je srpska narodna vojska postigla u drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su pali u senku poraza na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepa Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kome je 6. decembra 1885. zabeležio: "Komedija se nastavlja; sa čime je misle igrati - ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar onomad prošao ovuda, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi neka nas uzme u zaštitu".

[Boro Prodanic]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Po završetku srpsko-bugarskog rata Stepa je marljivo radio na stručnom usavršavanju - spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Krajem 1886. uspešno je položio ispit za čin kapetana II klase i time izvršio prvu pripravničku obavezu. Kada je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti.

Prevođenje u generalštabnu struku omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911 - 1912). Na tim mirnodopskim dužnostima Stepa je stekao reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" učinila je Stepu najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu, jer, kako s razlogom ističe Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline, koja je temelj svake dobre vojske".

U Prvom i Drugom balkanskom ratu 1912 - 1913. godine, vojvoda Stepa Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom, a najslavnije stranice njegove biografije vezane su za Prvi svetski rat, posebno za bitke na Ceru i Kolubari, nakon kojih je za uspešno komandovanje trupama Druge armije dobio vojvodski čin. Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Druga armija je uspela da se sa ostalim snagama srpske vojske, pod veoma teškim uslovima (oskudica u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povuče preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice za Skadar.

Mada je vojvoda Stepa Stepanović odigrao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Nakon toga, Druga armija vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onoga dana (1. novembra) kada je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čime je cela Srbija bila konačno oslobođena.

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu sa oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tome, on je i dalje ostao miran i skroman čovek, koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svome narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere. Rukovođen tim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice u Čačku, kao običan penzioner.

Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto to napišite".

Izvor: Wikipedia, razni sajtovi

[Boro Prodanic]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vojvoda Stepa Stepanović umro je 29. aprila 1929. godine u Čačku.

[treciclan]

U Sarajevu kad je primio titulu pocasnog gradjanina Sarajeva rekao je:

Neka vas vera jedne od drugih ne rastavi
jer vi ste kost iste kosti
i krv iste krvi
Jer samo je jedan Bog

[treciclan]

Ordenski znaci III,IV i V stepena ordena Belig orla kojima je odlikovan Vojvoda Stepa Stepanovic nestali su iz Vojnog muzeja u aprilu i oktobru 1944 godine,ostale su samo diplome
Ordeni Takovskog krsta II,III,IV i V stepena , Orden Karadjordjeve zvezde sa macevima IV stepena su nestali iz vojnog muzeja 1941 godine, ostale su samo diplome
Sacuvan je samo Orden Svetog Save I reda

[Kljun]

Jel ovo spomenik iznad Loznice, koji gleda na Drinu?

[Boro Prodanic]

Jel ovo spomenik iznad Loznice, koji gleda na Drinu?

Moguće, nisam siguran za lokaciju. Neko će već znati.

[treciclan]

Cacak

[Brok]

Marš Vojvode Stepe Stepanovića

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/JBrXotUnNW8?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[Kuzma®]

Malo o vojvodi Stepi i njegovim moralnim osobinama

Војвода Степа Степановић - Изложба у Чачку, поводом 150. година рођења
jovansolajic | 09 Фебруар, 2011 13:50

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ, ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 150. ГОДИНА РОЂЕЊА

Војвода Степа Степановић, рођен је 20 марта 1856. године у Кумодражу - Београд, а умро је 27. априла 1929. године у Чачку, где је живео од 1919. године, после повлачења из активне службе, у кући свога таста, одмах изнад Поште бр. 1 у самом центру Чачка, у некадашњој Сарајевској улици, а сада улици његовог имена. Војводина жена је пореклом Чачанка, ћерка среског начелника.

У априлу месецу 2006. године, Народни музеј у Чачку, приредио је Изложбу поводом 150 - то годишњице рођења војводе. Посетио сам ову Изложбу. На Изложби приказано је доста докумената, фотографија, чак и цедуљица, који говоре о животу славног српског ратника и војводе, почев од: сведочанстава и школских прозивника из основне школе, затим и сви бројеви Војних гласника Краљевине Србије, у којима је исписано име војводино - за сва унапређења у наредне чинове официра српске војске, и за сва додељена одликовања за успехе у командовању и победама у ратовима.

Изложено је и писмо војводи од краља Александра Карађорђевића - руком писано. Изложена је и фотографија из 1923. године, у цркви, где војвода држи у наручју будућег краља Југославије - Петра Другог Карађорђевића, војвода је био крштени кум будућег краља Југославије.

Ја сам фасциниран изложбом. Добро је што је се успело, у тако турбулентним временима , да се за поколења оставе и сачувају и материјални докази о ствараоцима наше историје.

Интересантно је, да су војвода Степа и војвода Живојин Мишић / други и трећи војвода српске војске, од укупно четворице у Српској војсци/, били класићи у Војној академији, да су обојица качили иста одликовања на груди, да су унапређивани у наредне чинове истовремено, све до чина генерала, када је будући војвода Степа претекао будућег војводу Мишића, унапређен је у чин генерала пре Мишића - што се видело из изложених Војних гласника српске војске.

Војвода Степа је командовао славном Другом српском армијом у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Са својом Другом српском армијом у Првом балканском рату 1912. године заузео је Једрене, а у Првом светском рату извојевао је прву савезничку победу над армијама сила осовине у чувеној Церској бици 1914. године, потукавши непријатеља до ногу.

За сјајно извојевану победу на Церу 1914. године, генерал Степа је унапређен у чин војводе - највиши чин у Српској војсци. По међународним мерилима, чин војводе је раван чину : маршала или фелдмаршала . Војвода Степа је одликован највишим одликовањима савезничких држава - на изложеним указима / дипломама/ председника или краљева, војвода Степа је титулисан са маршал или фелдмаршал.

Срби су у својој историји имали укупно 4. маршала : први је Радомир Путник, други Степа Степановић, трећи Живојин Мишић и четврти Петар Бојовић.

Војвода Степа је један од тројице  свих одликованих који је одликован са све четири Официрске Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Степа је живео веома скромно. Сам је за своје потребе тестерисао дрва за огрев, умро је у веома скромној соби на гвозденом војничком кревету. Ретко је, или никако, користио додељену лимузину - Мерцедес од стране државе. Држава је после Првог св. рата увезла 4. Мерцедеса: један је припао председнику Скупштине, други председнику Владе, трећи Војводи Степи.

Општина чачанска за живота војводиног била је донела одлуку да се Војводи још док је био жив изгради гробница са велелепним спомеником. У ту сврху скупљено је или издвојено за те сврхе доста новца. Међутим, Војвода није хтео ни да чује. Одбијао је и саму помисао. Скромну гробницу са спомеником на чачанском гробљу, војвода је градио уз своју асистенцију, како је он замислио, а градио ју је Оскар Бербеља, чувени чачански каменорезац. Чачански општинари су питали Војводу - када је то тако - шта да раде са парама које су одвојене за те сврхе. Онда је Војвода општинарима предложио да се за исте изгради нова основна школа. И изграђена је нова основна школа - друга по реду у граду, добивши име " Војвода Степа Степановић" / После рата прекрстили су је у О.Ш. " Милица Павловић"/

Општинари су предлагали за живота Војводиног да се и улица у којој је живео назове његовим именом. Рекао им је да не долази у обзир. Да, како која власт долази може да мења имена улица. Тако се улица после смрти Војводе назва његовим именом, па се после звала Сарајевска па Ратка Митровића , да би после најновијих промена поново назвала Војводиним именом.

Војвода Степа је сахрањен на Чачанском гробљу, уз све државне и војничке почасти, уз присуство највиших великодостојника из целога света. Колико ми је познато, у поворци је био и краљ Александар Карађорђевић. Краљ Александар изузетно је ценио и поштовао старога војводу.

Војводи Степи подигнут је споменик на скверу испред Поште бр.1 у самом центру Чачка. Споменик је у виду стојеће фигуре. Није примерен једном војсковођи, какав је био војвода Степа. Војвода Степа је стекао велике заслуге за свој народ само као војник и војсковођа. Чачани су морали да му направе споменик - који представља Степу - маршала на коњу и са сабљом у руци. И иза Степиног ковчега кроз град Чачак, према гробљу, први је ишао његов верни коњ.

Записао из својих Забелешки, за дан 15. април 2006. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 9. фебруара 2011. године.

Izvor blog

[ssekir75]

bas mislim da je spomenik onakav kakav bi i trebao da bude - namrsteni stepa koji nesto posmatra. smem da se kladim da bi ga i on licno tako napravio, a da bi za onakav sa konjem isabljom rekao isto sto i za grobnicu - potrosite pare na pametniji nacin

[kilezr]

 Na četrdesetak kilometara od Zrenjanjina prema Rumuniji se nalazi selo Vojvoda Stepa. Posle PSR tu su naseljeni kolonisti, dobrovoljci! Tako je nastalo selo.

[kulerr2000]

Jeste da je ovo iz filma, ali je meni veoma upecatljivo i mislim da dosta dobro odslikava licnost Vojvode Stepe
<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/NiPHmw6yU6E?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[ssekir75]

genijalno ceo film vrlo verno odslikava likove, a nekako mi se cini da je dobar deo radnje i govora iz jakovljeviceve "srpske trilogije"

[Kuzma®]

genijalno ceo film vrlo verno odslikava likove, a nekako mi se cini da je dobar deo radnje i govora iz jakovljeviceve "srpske trilogije"

Scena kada srpska baterija trazi austrougarsku haubicu i kada Zoran Radmilovic sa neeksplodirane granata cita daljinu je opisana u "Srpskoj trilogiji" samo sto se to desavalo tokom Kolubarske bitke i nije bila haubica vec baterija koja se nalazila na Drenskom visu iznad sela Barosevac nedaleko od Lazarevca. A ima jos dosta scena preuzetih od Jakovljevica.

P.S

Neki kazu da je to najverniji ratni film snimljen kod nas.