Momcilo Gavric - najmladji kaplar I svetskog rata

[švercer011]

Momčilo Gavrić - najmlađi vojnik Prvog svetskog rata

B. SUBAŠIĆ | 31. avgust 2013. 21:32

Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru


JOŠ malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.
Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“ - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.
- Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji - kaže Branislav Gavrić.

Njegov otac do smrti nije mogao da prežali što su Srbi dva puta pravili Jugoslaviju s ljudima koji su činili najstrašnije zločine nad njima. Osuđivao je kralja Aleksandra i Pašića, a još više bivšeg austrougarskog vojnika Josipa Broza.

- Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske „Vražje divizije“, u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke „Švabe“, već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj - gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

- Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni - priča Branislav Gavrić.

Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.

- Uvek je pričao kako su Arbanasi iz zaseda mučki napadali i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju. Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mom ocu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove - kaže Branislav.

Kad su srpski mučenici stigli do mora, nije bilo obećane savezničke pomoći. Umirali su na ulicama. Tek posle pretnje ruskog cara Nikolaja da će potpisati separatni mir s Nemcima ako zapadni saveznici ne pomognu Srbima, stigle su „lađe francuske“.

- Na Krfu je moj otac dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, u civilu učitelj, u pauzi bitaka učio ga je pismenosti. Nastavio je s podučavanjem u bolnici, jer su obojica bili ranjeni. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs - priča nam Gavrić.

- Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se „Drinci“ vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi - kazuje Branislav.

Posle tri godine u gimnaziji „Henri Rajt“, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao stariju braću, demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

- Radio je mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Otac nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili ratnim pobednicima, gubitnicima mira - priča Branislav.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“.

- Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Sa grozom se sećao te vojske koja mu se raspadala pred očima. Najodvratniji su mu je bili krađa i uništavanje topova. S tugom se sećao kako su „Drinci“ čuvali i pazili svoje oružje. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne - pripoveda Gavrić.

Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

- Tada su ih uhapsili obojicu. Oca su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Otac je s radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti - navodi Branislav.

Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao.

- Aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata našeg stana i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Otac preko toga nije mogao da pređe, rekao je: „Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Mislili smo da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili - seća se Branislav Gavrić.



IZ: Novosti.rs

[Kuzma®]

Na odsluzenju redovnog vojnog roka 1929.godine

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Najzad je jedna ulica u Beogradu ponela ime Momcila Gavrica.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Photograph shows a Serbian child soldier in uniform during World War I, in Belgrade, Serbia. (Source: Flickr Commons project, 2011)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Да ли је ово Момчило Гаврић?

[Kuzma®]

Mislim da to nije Momcilo.

[JASON]

Mislim da to nije Momcilo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Дечак Драгољуб Јеличић (12), син избеглица са Кордуна, уз Лозничанина Момчила Гаврића је био један од најмлађих српских војника у Првом светском рату. О њему, који је чак шест пута рањаван, писао је швајцарски лекар и пријатељ Срба, Арчибалд Рајс, у књизи Шта сам видео и доживео у великим данима.
- Када је рањен у руку, ваде му куршум у Нишкој болници. Није хтео да се даде успавати за операцију. Идржао је без иједне речи, – написао је Рајс.

На фотографији, коју је снимио француски фоторепортер у борбама за одбрану Београда,  види се како Драгољуб пуца из пушке.

Драгољуб је рано остао без оца, а потом му се и мајка преудала, а он побегао у Београд, где је живео као бескућник. Рат га затиче у одбрани Београда, одакле бежи у Руднички одред. На Мачковом камену рањен је док је замењивао погинулог митраљесца. Са непуних 14 година био је најмлађи поднаредних у Српској војсци. Учесник је Солунског фронта. Крај Другог св. рата дочекао је у партизанској униформи.
Умро је у 63. години у Никшићу.

[Kuzma®]

Promovisana knjiga "Sa Gučeva u legendu""


U organizaciji Republičkog odbora Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920. godine danas je u Domu vojske u Beogradu predstavljena knjiga generala u penziji mr Milisava Sekulića „Sa Gučeva u legendu“. Reč je o životopisu Momčila Gavrića, najmlađeg ratnika dobrovoljca Prvog svetskog rata, čoveka kroz čiju su biografiju, kako se na promociji moglo čuti – prepletene gotovo sve drame Srbije, srpskog naroda i Jugoslavije u 20. veku.

O knjizi su, pored autora Milisava Sekulića, govorili i recenzent novinar Slobodan Kljakić i urednik knjige, novinar Dušan Milovanović i predsednik Republičkog odbora SPRS 1912-1920. pukovnik u penziji Ljubomir Marković.

Dušan Milovanović podsetio je da se za sudbinu Momčila Gavrića, desetogodišnjaka koji je sa zgarišta rodne kuće u selu Trbušnica kod Loznice gde su mu austrougarski okupatori 1914. godine pobili devetoro članova porodice, počeo svoj put vojnika, saznalo tek decenijama kasnije. On je istakao da se prema Gavrićevom životu deteta vojnika, Solunca, zaboravljenog i osporavanog heroja, koji je dugo bio nepoznanica javnosti, snima dokumentarni film.

Recenzent knjige Slobodan Kljakić, podsetio je da je „Sa Gučeva u legendu“ još jedna u nizu knjiga Milisava Sekulića koja izaziva pažnju čitalačke publike, nazvavši pisca neumornim istraživačem u čijim se napisima očitava „asketska samodisciplina“ koja proizilazi iz uspešne oficirske karijere. Sekulić je, prema rečima recenzenta, podigao spomenik Momčilu Gavriću i ostalim ratnicima koji su prošli slične ratne i životne golgote.

Autor knjige, Milisav Sekulić, podsetio je na tragične i veličanstvene momente života jednog običnog, ali velikog čoveka kakav je bio njegov zemljak Momčilo Gavrić. Pisac ovog životopisa nije propustio da pomene kroz kakve je nedaće prošao dečak Solunac, koji je posle Prvog svetskog rata bio primoran da služi vojni rok iako je više od četiri godine nosio pušku i uniformu i koji je posle Drugog svetskog rata bio ideološki progonjen. Sekulić je oživeo i neke od zabeleženih trenutaka iz razgovora sa Momčilom Gavrićem koji je do kraja života ostao veran svojim čvrstim uverenjima i karakteru.

Na kraju promocije prikazani su inserti iz nekoliko dokumentarnih emisija o glavnom junaku knjige „Sa Gučeva u legendu“.

Izvor: MC Odbrana


DOPUNA: Ipak je ovo bilo 2013.godine

[Dreadnought]

Tekst sa RTS koji prati informaciju i najavu o dokumentarnom filmu o životnom putu Momčila Gavrića. Film se emituje večeras, 28.07.2014. na RTS1 u 20:04.

Raport kaplara Gavrića


27.07.2014

Sto godina od objave rata austrougarske Srbiji

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. Sa druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva. Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića iz sela Trbušnica kod Loznice, objedinila je sve paradokse i apsurde rata. Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Leopold fon Berthold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske. Telegrafistkinja Ružica Petrović Crepić, ovako je opisala trenutak kada je u Kragujevcu primila telegram o objavi rata.

"U ono mučno doba za našu zemlju, Kragujevac je bio stan Vrhovne komande odakle se upravljalo odbranom zemlje. Mi telegrafisti iz Kragujevačke p.t. stanice bili smo zaposleni i danju i noću oko davanja i primanja telegrama sa sviju strana.U trenutku kada je telegrafista iz Beograda objavio kragujevačkom telegrafu ovaj telegram, pitalo se: koji od nas kragujevačkih telegrafista prima najbolje na sluh telegrame pisane latinicom, neka se taj javi da primi telegram koji sadrži objavu rata Srbiji... Svi smo pretrnuli od straha i uzbuđenja. Nastao je tajac, i ja sam sama pošla ka tasteru-i sela za aparat."

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara. Bežeći od tog prizora naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića. Prihvatili su ga. Osmogodišnji Momčilo je postao artiljerac, vojnik, a potom i kaplar. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici, prešao Albaniju, dva puta je ranjavan na Solunskom frontu. Vojvoda Živojin Mišić, unapredio ga je u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Posleratne godine, kao ratno siroče, proveo je u Engleskoj gde je završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju i ponovo služio vojsku kao artiljerac. Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan i pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove države. Momčio Gavrić je bio nosilac Albanske spomenice i najviših ordena za hrabrost.

Umro je u Beogradu 1993.godine.

Dokumentarni film o životnom putu Momčila Gavrića sniman je na planini Gučevo u selu Trbušnica, pored porodične kuće Gavrića koju, usamljenu i napuštenu polako osvaja korov i šumsko šiblje.

Autor i urednik Božidar Đuran.

RTS

[mali od palube]

Pogledao sam dokumentarni film "Raport Kaplara Gavrića"
U njemu ima i njegovih svjedočanstava i interesantne faktografije...

Najpotresniji dio filma je prepričavanje sna kaplara Gavrića sa Krfa... na ovom filmu traje od 14.53 do 15.33...
Iako je sa osam godina vidio sve zlo koje čuči u čovjeku, prošao ono što nisu ni mnogi stariji, jači i hrabriji od njega prošli...
On je kao i svako dijete na ovom svijetu sanjao majku...
Ništa manje potresno i pravo antiratno svjedočanstvo je epizoda kada se kaplar (budući podnarednik) Gavrić oprašta od svojih drugara, djece sa Krfa, njegovih drugara...
Šta reći osim: "Ne dao bog nikom, nigdje i nikada više..."

Link ka filmu je:

[Kuzma®]

Emisija o Momcilu Gavricu iz 1987.godine

[švercer011]

Pogledao sam dokumentarac i sjajan je,Momcilo me je odusevio kad je ispricao koliko prepesaci dnevno sa 80 god i koliko stepenika svaki dan prodje od autobuske stanice do kuce,ja bih dusu ispustio!

[oficir neaktivne rezerve]

Ovo smo imali negde na forumu.
Da li je i ovo Momčilo ili se greši.
Neki kažu da je to kraljević Petar.

[chombe]

Imaš to ovdje u "Kvizu" s još jednom slikom malo niže -

https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,25633.975.html

[oficir neaktivne rezerve]

Upravo se toga sećam.
A ovih dana se po drustvenim mrezama šire ove slike kao Momčilove.
Zato sam i pitao.