Ruska vojska u Nikaragvi – prilika za razgovor s Amerikom na jeziku koji SAD razumejuOdluka vlasti Nikaragve, zemlje u Srednjoj Americi, da dozvole raspoređivanje ruskih trupa, brodova i vojne avijacije u toj zemlji u humanitarne svrhe podiže vojno-strateške sposobnosti Moskve i omogućava joj da razgovara sa Amerikom na jeziku koji razume, ocenjuju vojni eksperti.
Udaljenost između gradova Nikaragve i SAD vazdušnim putem je 3.112 kilometara, pa se Vašington ne plaši toliko raspoređivanja ruskih trupa u Nikaragvi, koliko moguće pojave raketnih sistema, aviona i brodova Ratne mornarice.
Međutim, ruski vojni ekspert Konstantin Blohin smatra da je prerano govoriti o otvaranju ruske baze, raspoređivanju naoružanja i ruskih vojnika u Nikaragvi, jer „Rusija da je to htela da učini odavno bi to i uradila“.
„To je stvar političke volje, jer da je Moskva htela da pošalju vojni kontingent u Latinsku Ameriku davno bi to učinila. Mogli su da budu poslati u Venecuelu gde smo spasili Madura, mogli su da budu poslati na Kubu, ali to još nije urađeno. Ovde sve zavisi od političke volje našeg rukovodstva“, ističe Blohin.
Ekspert, ipak, ne isključuje mogućnost slanja vojnog kontigneta u Nikaragvu u budućnosti, s obzirom da se Rusija nalazi - ne svojom voljom - u stanju novog Hladnog rata sa Zapadom, koji nameće Moskvi sankcije, otvara vojne baze, jača vojnu infrastrukturu u blizini ruskih granica i uvlači nove zemlje, ruske susede – Švedsku i Finsku – u NATO.
„Sa stanovišta zdravog razuma, ako nam Zapad, a pre svega Amerika, pravi probleme, jasno je da treba diverzifikovati naše veze, jačati veze sa nezapadnim zemljama, sa zemljama Azije, Afrike i, naravno, Latinske Amerike... Ako je Kavkaz za nas ‘meki trbuh Rusije’, onda je Latinska Amerika to isto za SAD. Doduše, oni to ne zovu ‘mekim trbuhom’, nego dvorištem“, kaže Blohin.
Ekspert ocenjuje da bi raspoređivanje ruske vojske ne samo u Nikaragvi, već i u Venecueli i na Kubi značajno povećalo uticaj Rusije i oslabilo SAD.
„Podsetiću, SAD su se povukle iz Dogovora o raketama srednjeg i velikog dometa i sada te rakete mogu da instaliraju u blizini naših granica. Mi takođe treba da odgovorimo na to, a navedene zemlje mogu biti naše platforme“, rekao je Blohin, komentarišući vest da je predsednik Nikaragve Danijel Ortega dozvolio raspoređivanje ruskih trupa, brodova i vojne avijacije u republici u humanitarne svrhe, počev od druge polovine 2022. godine.
Takođe, Oružane snage Rusije dok se nalaze na teritoriji Nikaragve, imaju pravo „da učestvuju u vežbama i u operacijama pružanja humanitarne pomoći i misijama traganja i spasavanja u vanrednim situacijama ili prirodnim katastrofama“.
Rusija štiti Nikaragvu od državnog udaraJegor Lidovskoj, generalni direktor Latinoameričkog centra „Hugo Čavez“, ocenjuje da je odluka Nikaragve opravdana, s obzirom da su pre nekoliko godina u toj zemlji održani masovni protesti protiv legitimno izabranog predsednika Danijela Ortege, koji su bili organizovani uz podršku SAD, lokalnih radikalnih struja i narko kartela.
„To je prilično ozbiljna pretnja. Znamo koliko su SAD bile brutalne u pokušajima organizovanja takvih državnih udara. Nikaragva želi da se zaštiti od takvih pokušaja, jer je ta zemlja nezavisna, ima svoje mišljenje i pozicije i veoma ceni svoj suverenitet, a povrh svega je i prilično ruski orijentisana, proruska“, navodi Lidovskoj.
On napominje da je Nikaragva jedina zemlja koja je na Krimu otvorila svoje diplomatsko predstavništvo tj. konzulat. Nije samo na rečima priznala Krim, kao mnoge druge zemlje, već je započela aktivan rad na integraciji sa Krimom. To izaziva ogromno nezadovoljstvo SAD, kaže ekspert.
Lidovskoj precizira da ovaj Ortegin zakon dozvoljava prisustvo predstavnika oružanih snaga brojnih država u toj zemlji, uključujući Venecuelu, Gvatemalu, Honduras, Dominikansku Republiku, Kinu, Meksiko, Salvador i SAD, a ne samo Rusije.
„Šta se podrazumeva pod humanitarnim ciljevima? To znači da ako se, na primer, dogodi neka prirodna katastrofa, koja je prilično česta u Centralnoj Americi, poput poplava, vulkanskih erupcija, zemljotresa, onda na zahtev vlade Nikaragve ove zemlje mogu poslati svoju vojsku da pomogne Nikaragvi u kritičnoj situaciji“, navodi Lidovskoj.
Ekspert napominje da se ovde radi o rutinskoj, godišnjoj proceduri donošenja zakona u Nikaragvi o privremenom dopuštanju prisustva stranih vojnika na njenoj teritoriji, u cilju razvoja saradnje u različitim oblastima, uključujući reagovanje u humanitarnim i vanrednim situacijama, suprotstavljanje organizovanom kriminalu i trgovini narkoticima, ali da nekoliko država ima povlašćeniji položaj.
„Reč je o Venecueli, Meksiku i Rusiji, koje na zahtev Nikaragve ne samo da mogu da imaju neki ograničeni broj vojnika u toj zemlji, već mogu da rasporede svoje ratne brodove, vojnu opremu, na rotacionoj osnovi, kako bi se, između ostalog, borili protiv kriminala na teritoriji Nikaragve, uključujući njene priobalne vode Tihog okeana. Dakle, ovo ozbiljno proširuje mogućnosti Rusiji“, dodao je ekspert.
On istovremeno naglašava da ovaj zakon ide u prilog Nikaragvi, pošto je to „neka vrsta zaštite od mogućeg državnog puča“, jer bi Nikaragva mogla da traži pomoć od tih zemalja. To je neka vrsta „protivotrova“ za SAD, koje se slave demokratijom i organizovanjem obojenih revolucija.
Rusija kao otrežnjenje za AmerikuLidovskoj napominje da Rusija već ima svoje vojno predstavništvo u Nikaragvi i naglašava da ovaj zakon ne podrazumeva vojnu bazu, već predviđa rusko vojno prisustvo koje će biti potrebno ako u budućnosti započne svetski rat.
„Mada, SAD trenutno nisu spremne da uđu u direktan sukob sa Rusijom, iako sada sponzorišu ukrajinske naciste i teroriste, šalju im oružje, novac... Ipak, direktno svoju vojsku ne šalju“, napominje ekspert.
Prema njegovim rečima, hipotetički posmatrano, ako bi došlo do velikog rata, onda bi Nikaragva bila na udaru i ta zemlja bi mogla da zatraži pomoć od Moskve, a Rusija bi mogla da sa teritorije Nikaragve vojno odgovori agresoru.
„Naravno, mislimo na SAD. Ovo je potpuno ekstremna opcija i ne mislim da će se to na bilo koji način desiti u bliskoj budućnosti, ali je ovde važna sama zakonska mogućnost takvog ruskog prisustva u Nikaragvi, jer je to dodatni adut u našim rukama. Drugo, ovo je, u principu, otrežnjujući faktor za agresivnu politiku SAD. Ma, koliko se oni hvalili svojim snagama, jasno je da se plaše direktnog sukoba sa Rusijom i hteli bi da ga izbegnu, jer njihova privreda nije tako jaka, kako to pokušavaju da predstave, a takav sukob neće preživeti ni vojno, ni ekonomski. Stoga je ovo dodatno osiguranje od moguće eskalacije“, kaže Litovskoj.
Diplomatski odnosi između SSSR-a i Nikaragve uspostavljeni su još 1944. godine. Tokom Hladnog rata, Sovjetski Savez je sandinističkoj vladi pružio veliku političku, ekonomsku i vojnu podršku i pomagao da formira regularnu vojsku. Vlada te države svake godine donosi zakon koji se odnosi na strano vojno prisistvo na teritoriji Nikaragve.
Početkom devedesetih godina dogodile su se političke i ekonomske promene u obe zemlje, koje su dovele do pada odnosa, a krajem prošlog veka kontakti i saradnja između Rusije i Nikaragve su obnovljeni i nastavili su da se razvijaju.
Nikaragva dosledno podržava politiku Rusije u međunarodnoj areni. Tako je republika postala druga država posle Rusije koja je 2008. priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, a 2014. godine – legalnost referenduma, usled kojeg je poluostrvo Krim ponovo ujedinjeno sa Rusijom.
Nedavno je predsednik te zemlje Danijel Ortega optužio SAD za imperijalizam, ističući istovremeno da SAD doživljavaju „trenutak šizofrenije“, želeći da potčine Rusiju, Kinu i ceo svet, ne shvatajući da je to nemoguće, dok je ministar spoljnih poslova Nikaragve Denis Monkada Kolindres podržao Moskvu, rekavši da Rusija, poput Irana, Sirije i Kine, ima pravo na zaštitu svoje teritorije od vojne ekspanzije SAD i NATO.
Tesne veze između Nikaragve i Rusije u poslednje vreme posebno zabrinjavaju Vašington. Jedan broj uticajnih američkih medija i eksperata ocenjuje da je takva saradnja štetna za SAD i da jača poziciju Rusije u Centralnoj Americi. Jedan od komentara je da su odnosi Rusije sa Nikaragvom čvrsto ukorenjeni u geopolitici, a da Rusija pokazuje globalni uticaj uprkos naporima SAD i Evrope. Ozbiljnije posledice tih odnosa, između ostalog i jačanje prisustva Rusije u Latinskoj Americi, predstavljaju pretnju demokratiji, bezbednosti i regionalnoj stabilnosti na zapadnoj hemisferi.
Takođe, navodi se da bi SAD „mogle da se suoče sa potencijalnim problemima jer bi Rusija mogla da zaključi sporazume sa Nikaragvom koji bi joj omogućili da svoja sredstva i snage smesti u dvorište SAD“, dok Nikaragvu nazivaju „najpouzdanijim političkim i vojnim partnerom Rusije u regionu“.
„Vašington post“ je, recimo, objavio članak pod naslovom „Nikaragva je novi najbolji prijatelj Rusije u Latinskoj Americi. SAD moraju da odgovore“.
S druge strane, Lidovskoj ističe da ruska vojna baza u Nikaragvi nije potrebna, jer Rusija ima oružje dugog dometa koje može munjevito i precizno stići do cilja, čak i drugog kontinenta.
„Ono što nam ovaj zakon dozvoljava jeste to da nam daje mogućnost, između ostalog, da uz saglasnost Nikaragve sa njihove teritorije napadnemo SAD u slučaju direktne agresije Amerike na Rusiju. Mislim da ova opcija svima odgovara, pa baza i nije potrebna“, kaže ekspert.
Uostalom, dodaje Lidovskoj, strana vojna baza podrazumeva ograničenje suvereniteta Nikaragve, na šta ona ne bi htela da ide, a s druge strane, Rusija ne traži takvo ograničenje suvereniteta, jer se Rusija po međunarodnoj politici mnogo razlikuje od SAD, zbog čega je, zapravo, vole mnogi ljudi u Latinskoj Americi, Africi i arapskom svetu.
„To jest, Rusija ne nameće ograničenja ničijem suverenitetu“, istakao je ekspert.
On smatra da bi takav zahtev iz Nikaragve usledio u slučaju trećeg svetskog rata.
„Ako se, ipak, dogodi treći svetski rat, a to bi bi direktan vatreni sukob od koga će zavisiti sudbina celog sveta, onda ćemo dobiti takav zahtev iz Nikaragve“, zakljčio je Lidvoskoj.
izvor
