Династија Обреновић

(1/35) > >>

Boro Prodanic:
Knez Miloš Obrenović
(18. mart 1780 — 26. septembar 1860)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Miloš Obrenović bio je knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu.

Biografija

Miloš Obrenović je bio sin Višnje Gojković i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crne Gore. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege. Miloš je bio najstariji od trojice sinova koje je ovaj bračni par imao. Imao je rođenu braću Jevrema i Jovana. Njegova majka je bila udata za Obrena Martinovića iz Brusnice, pa je Miloš imao i polusestru Stanu i dvojicu polubraće, Jakova i Milana. U svojoj mladosti, Miloš je bio sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović.

Miloševo pravo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Boro Prodanic:
Drugi srpski ustanak

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Smederevskom sandžaku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Knez Srbije

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan Hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

Pod svodovima Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu počivaju mnogi velikani srpskog naroda. Hram je svojevrstan mauzolej dinastije Obrenovića. U desnoj kripti hrama je sahranjen knez Miloš Obrenović i njegovi sinovi Milan i Mihajlo.

Boro Prodanic:
Ubistvo Karađorđa, koje je naredio njegov kum Miloš, a izvršio drugi kum Vujica, ostavilo je velikog traga na potonju srpsku političku scenu, kroz stalni rivalitet dve dinastije, Karađorđevića i Obrenovića.

Ubistvo u Radovanjskom lugu

Prošlost Srbije je prepuna zločina učinjenih iz strasti, osvete ili borbe za vlast. Svojom brutalnošću, ali i istorijskim posledicama, Karađorđevo ubistvo u Radovanjskom lugu, 26. jula 1817. godine, ostalo je posebno upamćeno. Prošla su skoro dva veka, a istoričari se još nisu složili na koji se način ovaj događaj odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji. Voždovim ubicama, međutim, brzo je postalo jasno kakva je plata za učinjeno delo. Zločin koji je naredio jedan, a sproveo drugi kum, izbegao je ljudskom zakonu. Onom drugom – Božijem, izgleda da nije mogao.

Karađorđe je, zajedno sa svojim pisarom Naumom, ubijen na spavanju. Glava koja je devet godina vladala Srbijom, sekirom je odvojena od tela da bi se kasnije, kao cirkuska atrakcija, šetala od grada do grada. Tela su zakopana u neposrednoj blizini mesta ubistva, ali se izgleda, nisu smirila u grobu. To su, po svemu sudeći, na svojoj koži prvi osetili nalogodavci i neposredni izvršioci ovog brutalnog zločina. Snovi o gospodstvu i bogatstvu, slasti i vlasti, ostali su samo san. Java je, međutim, bila znatno bizarnija.

Nije ga htela ni voda ni zemlja

Prema narodnom predanju, koje se i danas mogu čuti u smederevskom kraju, prvi je stradao Dragić Vojkić, seljak iz Radovanja, na čijem se imanju ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama knjaza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze je sretao svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori su presušivali, bunari se zagađivali, stoka je bez vidljivog razloga krepavala. Za nekoliko godina, od imućnog čoveka, Dragić je stigao do prosjačkog štapa.

Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio Vožda, imao je mnogo ozbiljniji problem. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši sa razumom, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, hodajući besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek je pao u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ni u vodi nije bio poželjan. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo, godinama je dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.

Vojvoda Vujica je brzo shvatio da tu nisu „čista posla“. Zato je i požurio da sa Gospodom što pre „izmiri račune“. Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebali su, po njemu, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i biti. Ali, ne zadugo. Porodične tragedije koje su se nizale jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bio je dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli „gosti“. U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kada god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio je spas u manastiru. Kada je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je sa njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve teži. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je svoju grešnu dušu.

Noć kada kum dolazi

Sa bezglavim telima Gospodar Miloš se nije sretao. Njega je, po svemu sudeći, mučila kumova glava. Čitav život, pune 43 godine, srpski knjaz je strepeo od noći koja je dolazila svake godine. Avetinjska noć uoči letnjeg svetog Aranđelovdana, na godišnjicu Karađorđe smrti, za Miloša je uvek bila noć strave i užasa. Gde god bi je dočekao - u Kragujevcu, Topčideru, Vlaškoj ili Beču, svejedno, kum ga je posećivao. Javljao se kao olujni vetar, koji je lomio sve pred sobom, čupao drveće, nosio krovove, razbijao sve što bi mu se našlo na putu. Iz godine u godinu, vetruština je bila sve razornija. Godinu dana pred smrt, prvog leta nakon povratka iz izbeglištva, noć ga je zatekla u Vrbici. Trudio se da je nikada više ne dočeka sam. Iz Beograda je, na njegovu molbu, stigao i mitropolit Mihailo. Zajedno su prošli kroz olujni užas. Miloš se tada ispovedio. Ujutro je dao bogat prilog za izgradnju crkve, posvećenu svetom Arhanđelu Gavrilu. Naredio je i da se varoš ubuduće zove Aranđelovac. Znao je, međutim, da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon svega 20-tak dana vladavine, slutio je da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i Košutnjačku tragediju. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama. Nakon njega, niko više u porodici Obrenovića nije umro kod kuće u krevetu. Mihailo i Aleksandar, u razmaku od 35 godina, ubijeni su na isti dan. Milan je umro daleko u izbeglištvu.

Do Aranđelovdana 1860. godine, ostareli gospodar je još bio zdrav i pri svesti. Noć ga je zatekla u Brestovačkoj banji, gde je boravio u novoizgrađenoj kući bogatog Srbina iz Beča. Kuća je ostala bez krova, a Miloš bez ikakve nade da će mu biti oprošteno. Umro je u septembru, na Krstovdan. Kum ga je strpljivo čekao.

Izvor: Wikipedia, Internet, razne istorijske knjige - izvodi

Rade:
Radovanjski lug, grob Karadjordja.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jedan od Miloševih izuma je i ekserčić na glavi pečata?

Kuzma®:
Prica kaze da je eksercic na pecatu izmislio Milos Obrenovic. Posto je bio nepismen a imao pecat sa svojim imenom hteo je da otisak uvek bude okrenut pravilno pa je naredio da se u pecat sa gornje strane zakuca eksercic.

edit: to bi trebalo da je onaj pecat iz Borinog posta

Navigation

 Message Index