PALUBA
March 29, 2024, 01:22:01 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News:
Važno
Za sve članove foruma Paluba.Info, apel da uzmete učešće na samo u glasanju već i u temi.
Link do teme je ovde
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 [9] 10 11 12   Go Down
  Print  
Author Topic: Династија Обреновић  (Read 106500 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #120 on: February 16, 2022, 10:28:15 am »

XII.
Негодовање Русије и неуспели покушај Ламсдорфа, приликом доласка у Ниш фебруара 1903.

Изненадни долазак графа Ламсдорфа, руског министра спољних послова, који се на повратку са свога пута у Софију задржао у Нишу фебруара 1903. године, није био довољно запажен. А садржина преговора, односно, разлог који га је тада на овај пут водио, остао је и данас, за највећи део политичара нешто мало познат, а за све остале потпуна тајна. Тадашњи разговор вођен је одиста искључиво у присуству Краља и генерала Цинцар-Марковића.
Само из неких генералових наговештаја мени, његовој супрузи, а највише из познавања општих односа и прилика под којима је генерал Цинцар-Марковић онда припремао свој програм, и знатним га делом оставио у извесним значајним припремама, могу да реконструишем тадашњу дискусију између генерала и графа Ламсфорда.
Оријентација руске спољне политике за последњих 20 година највише је била управљена далеком истоку, налазећи тамо тежиште својих битних интереса. Ово јој је у толико лакше било чинити што је оправдано сматрала да је закључењем трајног споразума у европском концепту сила нашла осигурано залеђе на њеним западним границама, у исти мах, кад је веровала, да се тим истим споразумом обезбеђује и на случај решавања дарданелског и са њим у вези и балканског питања које се бар, у својој целокупности, без њезиног пристанка неће моћи изводити. Мада је ипак нешто страховала од евентуалне заједничке и истовремене акције бугарско-српске у овом правцу и из сопствене иницијативе.
А да се у тој својој тенденцији ка Далеком Истоку још више изрази, од неког времена утицао је на њу и нагли напредак самог Јапана, а нарочито у војничком погледу, као и све јаче испољавање његове тежње да се, тражећи природног пута своме набујалом унутрашњем животу, прошири на рачун западних, себи суседних територија, које је Русија онда у целости држала под својом влашћу, подразумевајући ту и Порт Артур са Сахалином, као природним кључем за одбрану свих тих претендованих просторија, мада недовољно запажено од страних тадашњих званичних руских државника, и само дволично држање Немачке, којој је још онда, изгледа, била доста несносна огромна сухоземна војна снага Русије, не само у Европи него и на Азијском Истоку, где је и она држала у своме поседу кинеску провинцију Кјао-Чао. И да би се на неки начин, а посредно, ослободила ове море, која је у многоме претила да помете њене тамошње велике планове експанзије, тајно је подбадала Јапан на што агресивније држање према Русији. (У Немачким војним школама огроман број јапанских официра дужи низ година, школован је, и увек им указиван најгостољубивији пријем. А на неколико година доцније, 1905. г. избио је рат Русије са Јапаном).
Зато, а у безусловној вези са излагањем горе наведених чињеница које представљају спољно-политичке прилике и смерове Русије, схватљиво је, што је ова последња на случај предвиђеног рата са Јапаном, хтела да има одрешене руке на самом Балкану, одакле је увек могла очекивати непосредни повод европском сукобу, јер су на њему битни интереси извесних великих сила као што је већ напоменуто, стално били ангажовани, а уз то чак и до самог Босфора и Цариграда допирали. А, према, томе, а у толико појмљивије, није јој ни мало могло бити пријатно, када је сазнала за намеравану блиску акцију балканских држава против Турске. Разуме се, било да ове државе Турску победе, било да као побеђене без могућности њене интервенције остану. И зато, да би такав један план балканских Словена у том незгодном времену по своје блиске намере спречила, испослала је свога министра спољних послова графа Лансдорфа на Балкан, са задатком, да најпре Бугарску а затим и Србију на сваки начин успе одвратити од већ приуготовљеног рата.
И доиста, кад је граф Лансдорф фебруара 1903. на повратку из Софије приспео у Ниш, у коме се тада налазио краљ Александар, на хитан краљев позив генерал Цинцар-Марковић, одмах је кренуо на пут и стигао на место у очекиван час.
Дошавши у Ниш, генерал Цинцар-Марковић одмах је отишао на састанак са графом Ламсдорфом, и дискусије су отпочеле. У врло бурном вишечасовном разговору који је вођен између представника обеју братских земаља, а једино у присуству краља Александра, руски министар спољних послова одмах је покушао да објасни генералу, нерасположење које је избило у руским владајућим круговима на вест, да Србија и Бугарска намеравају ускоро повести рат против Турске. Износио је као разлог томе нерасположењу уверење руске владе, да је Турска довољно јака да их без руске војне помоћи увек може тући. Међутим, сама Русија, наводио је даље, налази да општи моменат није згодан, како с обзиром на још довољно не изведену опредељеност великих сила у међународним односима, тако и због извесних планова на азијској страни, мада, разумљиво, не обележавајући их јасно, али са очигледном тенденцијом да и у таквом облику наговештени разлози буду убедљиви. У овом разговору генерал Цинцар-Марковић је са своје стране износио побуде, његово схватање тадашње међународне ситуације, нарочито на Балкану, наглашујући и историјски редак моменат постизавања потпуног споразума међу балканским Словенима; па онда, већ у велико насталу апатију у зачмалој Турској, као и њезину немоћ да чак и учестале побуне арнаутског живља угуши; затим, напоменуо да је готов, умешно и од дугог времена припремани мобилизациони и оперативни ратни план, са хитним скорим доласком већ нарученог ратног материјала за рат против Турске, који би се изненадно без претходне објаве требао извести на јесен исте године, под видом великих јесењих маневара свих дивизија, (уз дочек побуњених и добро наоружаних наших саплеменика из неослобођених крајева као и једног дела Арнаута око Исе Бољетинца, који је и 1912. године одржао дато своје обећање, бар у толико што се са једним делом својих одржао у неутралности) док би у унутрашњости Србије била вршена општа мобилизација наших обвезника и хитно слана на граничну линију по препаду. И кад је генерал Цинцар-Марковић отпочео разлагати мере које су преко чешког народног представника Крамаржа и његове групе и Клофача, заступника чешке Народне Скупштине у Царевинском Већу у Бечу предузете с тим да овај, непосредно пред отпочињање ратних операција наше војске у јесен 1903. покрене питање о тешком положају Словена под Аустријом, а нарочито Чеха, те скрећући тиме пажњу европског јавног мнења на те чињенице, омета и сваку евентуалну агресивну акцију Аустро-Угарске противу већ свршеног дела ослобођења словенских покрајина испод турског господарства, тада Ламсдорф је на мах почео бивати нестрпљивији, и на крају дискусије очито незадовољан. Затим, размишљајући, неко време, после чега је постао сталоженији, обећао је да ће ипак о резултату овог преговора реферисати на надлежном месту, додајући, да ће поред све интересантности изношених разлога и њихове убедљивости, што заслужује озбиљну пажњу, имати тешкоће за пријем у Русији, која је у тешком положају због својих тадашњих пројеката. После овога, поздрављајући се, и још једном обећавши му сву могућу потпору, граф Ламсдорф још истога дана увече, продужио је свој пут натраг у Русију.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #121 on: February 16, 2022, 10:41:43 am »

XIII.
Роварења у Русији и убрзо обарање постојећег режима са свргнућем династије Обреновића

У времену проласка руског министра спољних послова графа Ламсдорфа кроз Ниш фебруара 1903. године, разне неповољне вести које компромитују све више и више династију, краља Александра и краљицу Драгу, а већином неосноване на стварном стању, кружиле су по целој земљи, понајвише у Београду. Уз то, све су ове вести као по неком фактуму и истините и измишљене без икаквог проверавања и даље могле остајати у свој целости, благодарећи слабој обавештености о самом програму владе, који због краткоће времена а изузетно озбиљности његове, није се ни могао ни смео објављивати пре него што наступе предвиђени моменти. Сем тога, те вести, убациване су у незадовољне официрске редове противу оправдано омрзнуте краљице Драге.
Политички кругови, међутим, преморени нередовним догађајима и честим променама влада и из ванпартијских редова већином узиманим личностима, осећајући врење у официрском кору, повлачили су се у ставу очекивања нечег неизвесног – (ово нарочито важи за период мартовских избора) када су, чак и два активна министра из генераловог кабинета, поднели своје оставке. Један од њих г. Лозанић, после повољно по владу извршених избора, понова је дошао генералу Цинцар-Марковићу, и честитајући му на познатом резултату, понудио му свој повратак у владу.
Али, по извршеним мартовским изборима, одједном као да је у атмосфери нешто лакнуло, хоризонт се почео постепено разведравати, политички живот будити у целој земљи, групишући се око једног одређеног тела – свога представништва. Тих дана групе виђенијих сељака и врло често пратиле су мог мужа од Министарства Спољних Послова до наше куће. И тако, добивши најзад постоље, влада генерала Цинцар-Марковића хитно је стала сређивати своје нацртр за рад и пребирати за то одређени материјал, са којим је убрзо имала изаћи пред народ.
Међутим, руска влада, примајући у том времену непрекидне вести од свог представника на српском двору Чарикова: о свим моментима и околностима под којима је тадашњи политички живот у Београду кретао, а нарочит о смеровима и актима београдске владе и општем расположењу духова у земљи, и претпостављајући да такви извештаји треба да верно маркирају све оно што би морало да је достојно пажње, изненада прима извештај о исходу мартовских избора. Према писању петроградске званичне штампе и према круговима блиским руској влади, ова вест је неповољно примљена – привидно и због Чариковљевог извештаја о местимичним притисцима на бираче, а у ствари понајвише због тога што им је јасно постало, да ће руска интервенција код Србије као и код Бугарске што је било, у смислу спречавања војне акције на Балкану, дефинитивно промашити. (Генерал Цинцар-Марковић, редовно је примао извештаје о великом незадовољству руских владајућих кругова против њега и његове политике, што је и у званичној петроградској штампи изражавано. Док су од славенофилских кругова у исти мах тражена обавештења о његовој личности и политици коју заступа). А разуме се, на тај начин довести у питање и њену политику на Даљем Истоку и припремани рат на тој страни.
У последњем тренутку, стиже у Петроград и други извештај руског посланика Черикова, у коме овај најхитније предлаже својој влади да би постојећи покрет официра незадовољника у Србији, требало искористити у сврху тадашње руске политике. Предлагани начин био је, да се официрима да пристанак и обећање моралне потпоре око промене режима и свгнућа динстаије Обреновића.
И на таквом преокрету, не налазећи каквог другог изласка из мучне ситуације, руска влада решава се на крајње средство: давање свога пристанка на предложено решење. (У зиму 1902/03 год. налазио се у Петрограду пенз. пуковник Александар Машин, бивши ађутент краља Александра, доцније један од истакнутих вођа официра завереника. Породица Цинцар-Марковића, има писмо тога официра, којим је он молио генерала Цинцар-Марковића, да му овај издејствује код Краља реактивирање и и генералски чин, а он ће, вели, 'опет постати онај краљев Машко.' Генерал Цинцар-Марковић одговорио му је, да је Краљу испоручио његова уверавања о оданости, што се тиче његове молбе, нека он прво дође у Београд и реактивира се, па ће после доћи на решавање у његово унапређење у генералски чин).
И тако је званична Русија оног времена, давањем свога пристанка за извршење мајског преврата, мада не и на познати начин, и услед рђаве процене ондашње Србијине и своје ситуацие – ово највише благодарећи Чариковљевом раду, који је због тога ускоро по преврату премештен из Београда и нешто за тим пензионисан, - успела, да се обезбеди у извођењу својих ако и погрешних планова на Далеком Истоку. Ово потврђује и жалостан резултат преухитреног, недовољно припремљеног рата са Јапаном 1905. год. С друге стране, Србија је, уредивши своје унутрашње прилике једним наглем преокретом, са појединачним потпуно излишним, од неоцењиве вредности, и невиним жртвама, и не знајући, не само спречила доношење многих лепих и корисних закона и извођење других врло важних послова по земљу и народ, него је одложила и остварење националних задатака споља, - у новом периоду времена приступивши раду на завођењу нужних политичких и административних рефорама, - да тек доцније, предузме и доврши посао на припреми и коначном решењу националног ослобођења и уједињења, под знатно тежим околностима. (Турска добија устав и нагло почиње да сређује своје унутрашње прилике са поправком у свима гранама администрације а нарочито преуређењем војне силе. Заводи општу војну обавезу; подстакнута је на овај преображај отвореном: комитском акцијом на место раније припремане изненадне побуне нашег елемента кад рат отпочне и опште непријатељским ставом балканских Словена. Док Аустро-Угарска, рачунајући на истрошеност Русије у недавном рату да јапаном, врши изненадно атак анексијом Босне и Херцеговине). - Политика, 6642–6650/1926.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #122 on: February 17, 2022, 08:56:24 am »

Поводом бележака гђе Цинцар-Марковић

Као што год су историји добродошли сви подаци, који помажу расветљењу владе Краља Александра Обреновића, исто тако, при свакој њиховој појави потребно је одмах да се исправљају сви нетачно представљени догађаји у њима, док су још живи савременици.
У броју 6643 'Политике', од т. м., гђа Марија Цинцар-Марковић, у својим 'Забелешкама' пише:
'…Пошто је обнародован указ о образовању нове владе Алексе Јовановића, убрзо за овим дошла је на ред Краљева прокламација народу, о његовој веридби са Драгом Машин…?
Ово излагање гђе Цинцар-Марковић, нетачно је. Своју веридбу, краљ Александар био је објавио прокламацијом, датираном 8. јула, под кабонетом Владана Ђорђевића, и излепљеном по зидовима београдских домова. Алекса Јовановић, који у томе није имао никаква учешћа, образовао је свој кабинет тек 14. јула, дакле четири дана после издане прокламације.
И док гђа Цинцар-Марковић не може довољно да наприча, како је њен муж, генерал Цинцар-Марковић, доцнији председник министарског савета под краљем Александром и краљицом Драгом, одвраћао Краља од те кобне женидбе – треба да зна, да се породица Алексе Јовановића поноси што је Јовановић, који је као и муж госпођин, све чинио да одврати Краља од рискантног корака, па кад није успео, учинио је тада још нешто више од генерала Цинцар-Марковића. Личним самопрегоревањем, Јовановић је тада притекао у помоћ својој отаџбини, од свију напуштеној; и под најтежим политичким приликама примио се да образује Краљевску владу, да би државу, која је била запала у вртлог, извео на чистину.
Како гђа Цинцар-Марковић већ није читала јако документоване мемоаре Јовановићеве, у његовој књизи 'Министарство Алексе С. Јовановића' базирано на Јовановићевим ранијим мемоарима о женидби краља Александра, штампаним за живота Краља и Краљице у 'Малом Журналу' 1902. године – онда нека чује шта вели о тој женидби, њен девер, рођени брат њеног мужа Марко Цинцар-Јанковић командант Целокупне Жандармерије под кабинетом Владана Ђорђевића, а доцније гањан од краља Александра, као јако експонирани противник његовог брака. Одмах по убиству краља Александра, у 'Вечерњим Новостима' бр. 195. oд 1903. године Марко Цинцар-Јанковић пише овако, од речи до речи:
'… Што је Драга постала Краљица, има да захвали свима онима, који је чешће по својим домовима и виноградима частише, гозбе у њену част приређиваше, под руку је водише, па чак јој и проводаџисаше, чему сам ја ваздан противан био…' И ту Марко Цинцар-Јанковић, као главне кривце помиње Владана Ђорђевића и остале који су тако радили.
Или, нека госпођа Цинцар-Марковић прочита у 'Вечерњим Новостима' од 10. јула 1903 . године, по историју важан чланак, под насловом 'Најцрњем Гаврану', из пера познатог књижевника и журналисте Николе Јовановића-Американца. У томе чланку, посвећеном по убиству краља Александра, Владану Ђорђевићу, писац без сваке резерве напада Ђорђевића, износи факта и назива га, правим и јединим проводаџијом Драги Машин за краља Александра. Та Јовановићева фотографија Владана Ђорђевића, даје многе детаље, који су претходили веридби краљ Александра.
И најзад могла би гђа Цинцар-Марковић, да прочита 'Политичку Историју Србије' од Живана Живановића, и ако не у свему веродостојну и објективну, али у којој писац, на једном месту овако правилно резонује:
'… Ова анализа свију околности, води јасном закључку, да од женидбе краља Александра, не би било ништа, да је краљ Милан ма и у последњем часу дошао у Београд…  Али краљ Милан не дође; и тим је била решена судбина краља Александра, као и обратно, судбина краља Милана и целе династије Обрениовића…'
Што се тиче моралисања гђе Цинцар-Марковић о краљици Драги у броју 6644 'Политике', двадесет и три године после Краљичине смрти, пошто се гђа добро уверила, да је заиста мртва – остављам живим савременицима да донесу лични суд о овоме гесту гђе Цинцар-Марковић, жене председника министарског савета, чија се породица кретала на двору краљице Драге као међу својом фамилијом.
Породица Алексе Јовановића, о моралу краљице Драге, не може да каже, ни црно ни бело. Тврдити за њу да је као удовица била оваква или онаква може само онај, који се дружио у то време с њом, и био интиман, а Јовановићи је нису ни познавали, док није постала Краљица. Па и тада, по својој урођеној скромности, са њом су долазили у додир само кад су морали, те никад нису уживали њено нарочито благовољење, за то је било других, којима ни данас није рђаво. А за Алексу Јовановића, кад је сишао са владе, причала је Краљица дворанима: 'Направио се, као да је он господар у овој кући; па оно хоће, оно неће.'
Да завршимо. Гђа Цинцар-Марковић се одушевљава што је њен муж генерал Цинцар-Марковић био пријатељ краља Александра. Али, зар се тако чува пријатељ, кад он, као председник министарског савета и војник, допушта да се истраге против сумњивих официра воде неозбиљно, те бивају изигране, на штету Краљевог живота. Зар се тако чува Краљ, кад он као председник министарског савета, са министром војним Милованом Павловићем одвраћа Краља да поклања вере извештајима београдске полиције, која је официрску заверу у велико била осетила, јер су о њој већ и врапци по крововима цвркутали, и у коју једино није хтео да верује генерал Цинцар-Марковић, зато што је и он био официр.
Можда би се стари судија, Алекса Јовановић, и у овој прилици показао већи пријатељ краљу Александру од генерала Цинцар-Марковића, схватајући политичку ситуацију много озбиљније од њега.

Милорад А. Јовановић,
правни референт Мин. Вера у пензији.   
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #123 on: February 17, 2022, 08:58:20 am »

Одговор гђе М. Цинцар-Марковић

У одговору на примедбе учињене од стране сина поч. Алексе Јовановића, у вези са мојим излагањем о моментима око женидбе краља Александра, имам само ово да наведем:
Излажући само суштину догађаја уопште, а из времена када је мој муж г. Цинцар-Марковић био на челу државне управе, без било каквих тенденција, тако је г. М. Јовановић изгледа ипак схватио, - и то је његова лична ствар – није могла бити искључена и нека омашка у погледу датума, цифара итд. Стога, нека ме г. Јовановић извини за нешто нетачно забележени датум доласка на владу његовог оца пок. А. Јовановића.
Што се тиче осталих његових рефлексија, мора и сам признати да су потпуно неумесне. Износећи своје забелешке, ја нигде не подвукох безусловно пријатељство мога мужа Цинцар-Марковића – као што то он чини, према краљу Александру, за кога је он ипак имао наклоност као сину пок. Краља Милана. Он је био његов дугогодишњи сарадник на војним пословима и велики пријатељ. Зато је и свој живот изгубио желећи да, спасавајући државу, војску итд.. спасе несумњиво и његовог сина пок. Краља Александра.
Затим, како је то г. Јовановић могао доћи до закључка да ја дајем свој суд о моралним квалификацијама краљице Драге? Зар из текста мојих забележака није могао видети да ја наводим само општи суд јавности из тога времена о краљици Драги?
И, најзад, вара се много г. Јовановић ако мисли да је генерал Цинцар-Марковић и ако као председник министарства, могао и смео ићи против закључака надлежне истраге т.ј. немогућности утврђивања одговорности осумњичених официра.
Па онда, логично је, да је он – мада неправник – с обзиром на недоказану кривицу тих официра, морао и да их узме у заштиту од незаконитих прогањања, не желећи да се ствара један излишан скандал.

Марија уд. ђенерала Цинцар-Марковића.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #124 on: February 17, 2022, 09:23:47 am »

Изјава г. Антонија Антића   

Поштовани Господине Уредниче,
У броју 'Политике' од 22. овог месеца госпођа Цинцар-Марковићка у својим забелешкама о двадесет деветом мају наводи:
1) Да је краљ Александар сакупио официре београдског гарнизона у Војну Академију.
2) Да је своје 'драге официре' обавестио о судбоносном кораку своје женидбе.
3) Да је тајац, који је тад међу официрима настао, прекинут узвиком: Живео Краљ! Живели узвишени Краљевски вереници! А да је то узвикнуо ђенерал Срећковић, доцнији командант Активне Војске.
Сматрам да је овај моменат од извеснога значаја и да га треба дати онаквога какав је он у истини био.
Значај овога момента је у томе, што је краљ Александар био дао пристанак да о својој намераваној женидби упита за мишљење официре београдског гарнизона, али то после није учинио. Ја сам присуствовао томе догађају, па у интересу истине сматрам за дужност да исправим нетачности из забележака гђе Цинцар-Марковићке.
Ми, официри београдског гарнизона нисмо примљени на Војној Академији, као што то тврди госпођа, већ у сали онда новога а данас старога Двора. Тај пријем је текао овако:
Краљ Александар, у пратњи новога министра војног, мајора, а сада ђенерала у пензији г. Милоша Васића, ушао је у салу у којој смо ми били окупљени, и без икаквог увода прочитао нам текст војничке заклетве из Правила Службе. Одмах за тим одлучним тоном рекао је да је његово право да се жени оном коју је он изабрао, и да у то његово лично питање нема нико права да се меше, па ни његов отац, краљ Милан.
После овога у сали је настао тајац, који је одједном био прекинут узвиком 'Живео Краљ!' Тај узвик није дошао од ђенерала Михаила Срећковића, као што би то гђа Цинцар-Марковићка, вероватно из каквих личних побуда желела да представи. Тај узвик је био из уста једног артилерискога пуковника, који је одмах сутрадан произведен у чин ђенерала и постављен за управитеља Војне Академије. Име тога пуковника не износим из пијетета према његовим синовима који су у прошломе рату јуначки пали на бранику отаџбине.
Молећи Вас, Господине Уредниче, да пустите ово неколико редака у Ваш цењени лист, ја Вас молим да примите уверење о моме свагдашњем поштовању.

Антоније Антић,
пуковник у пензији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #125 on: February 17, 2022, 09:32:07 am »

Одговор гђе М. Цинцар-Марковић 

На исправку мојих навода учињену у броју 'Политике' од 27. октобра а поводом описа момента када је краљ Александар саопштавао официрима београдског гарнизона своју веридбу са Драгом Машин, одговарам:
Поред присуства господина који је потписао исправку било је свакако и других који су можда били у положају непосреднијег посматраоца тога момента; зато ја ипак остајем при своме наводу, да је ген. М. Срећковић први одговорио краљу Александру, а за њиме можда и оваквим редом како опет он тврди из пијетета према погинулим синовима б. пуковника и ђенерала, којега је ипак са доста марљивости обележио!
Што се тиче каквих мојих личних побуда које он жели да се разумеју као нарочити интерес према овом или оном лицу у питању, ови су бар мени непознати. У осталом, изгледа да у наводима поменутог господина има пре извесне резерве, којом би се желео послужити доцније, ако му буде устребало.

Марија Цинцар-Марковић, удова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #126 on: February 18, 2022, 10:18:01 am »

Глас једног учесника

Госпођа Цинцар-Марковић изнела је до сада, како она вели, по забелешкама свога мужа, пок. ђенерала Димитрија Цинцар-Марковића, масу неистина, из којих у крајњој линији излази, као да је 29. мај 1903. године пресекао једну напредну и пуну полета владавину. Читајући дакле што је она написала или, тачније речено, само потписала, чисто човек није у стању да позна оно злокобно доба, кад је, за срамоту свију нас, на престолу Србије седела Драга Машин. То је збиља велика смелост, кад она са оваквом чудном лакоћом обилази извесне крупне и свима нама добро познате чињенице, које су бесповратно жигосале владавину коју сада на силу треба отргнути праведном суду историје, па на место њих, произвољно и онако како њој годи, измишља неке нове којима у ондашњем склопу догађаја апсолутно није ни могло бити места. И кад је тако, ред би био да неко од политичара из средине генерација, које су онда живеле и патиле, потегне баш оне чињенице које је госпођа намерно пренебрегла, но које, као суштина свега што бејаше довело до познате мајске катастрофе, саме собом дају одговор на ова крвљу писана и запечаћена питања:
1) Ако није постојала намера да се за престолонаследника прогласи млађи брат краљице Драге, поручник Никодије Луњевица, зашто се са званичне стране агитовало по касарнама да га официри предусрећу као каквог принца и зашто га је сам краљ Александар до последњих дана у свима приликама истицао поред себе и испред свију ађутаната, виших официра међу којима се налазаше и један ђенерал? (Ред којим се улазило у Саборну цркву при свечаности, био је овај: напред Краљ, за њим Луњевица, после Иса Петровић ђенерал, и народ остали.)
2) Да ли је уопште било могуће раставити краља Александра од једне жене, због које је у своје време, како многи верују, преко једног плаћеног најамника дигао руку на свог оца и због које је доцније, пред венчање, издавао војсци наредбе да противу њега, управо свог некадањег владаоца и доскорашњег највишег команданта, употребе чак и оружје, ако би се којим случајем овај појавио негде с ове стране Саве и Дунава?
3) Ако би се у томе и успело, да ли би који владар у Европи пристао да његова кћи метне на главу круну коју је пре ње носила једна проблематична жена и да ли би краљ Александар, како се са овом последњом беше до гуше укаљао и при том како је био самовољан и навикнут да крши владалачку заклетву и да се титра са људима и најсветијим осећајима свога народа, био достојан да и даље остане владалац Србије, а што је још најглавније, да ли би он, са таквим својим квалификацијама, био у стању, баш у моменту кад Србија стајаше на прагу судбоносних догађаја, пружити јој давно жељени мир и спокојство на начин, како је то био урадио његов сталожени и у слободној Швајцарској однеговани следбеник, краљ Петар?
4) Да ли у времену, кад нашу од свију напуштену и исмејану земљу беху притисли очајање и срам, и када се династија и цео ондашњи режим из основа љуљаху, когод од наших државника имао времена да мисли још и на спољна освајања?
5) Да ли се могаше за та освојења апеловати на пожртвовање једне војске, чији официри и подофицири по шест месеци нису примали своју злехуду плату, него су се морали понижавати просећи код зеленаша да им по скуп интерес штогод уделе, и чији су војници, због отказа трговаца да јој лиферују месо, маст и друге зачинке, морали месецима јести чорбу, у којој се зрна пасуља или парчади од кромпира, да се изразимо тадањим одомаћеним термином, 'играху жмурке'?
6) Да ли је когод паметан могао и смео помишљати, да турску царевину, која је онда била у војничком погледу много јача но што је била доцније после младотурске револуције, насрне са цигло 20-30 хиљада људи, колико би могло узети учешћа у маневру који је, према тврђењу госпође Цинцар-Марковић, требао у јесен 1903. године бити изведен у јужној Србији?
7) Да ли би, код онако очајно празних државних каса, какве су код нас биле онда, тих 7.000.000 динара, колико је, по казивању госпође Цинцар-Марковићке, њен муж за ту сврху чувао у својој каси, било довољно да подмири потребе једног рата у војсци, која је и иначе у много којечему оскудевала?
То је што сам имао да приметим. А остало остављам компетентнијим од себе.

Милутин Д. Лазаревић,
ђенералшт. пуковник у пензији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Милутин Д. Лазаревић.jpg (110.53 KB, 533x756 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #127 on: February 18, 2022, 10:21:32 am »

Одговор гђе М. Цинцар-Марковић

У броју 'Политике' од 29. октобра о. г. изашла је једна изјава која се незаинтересованом посматрачу мора приказати као знатно пристрасан, јер се односи на моје писање. Према томе, неразумно би било са моје стране и у будуће одговарати писцу из тога извора, кад се узме у обзир да су његови наводи базирани доста на уличним причањима одмах по 29. мају (и сам вели 'говорило се, уверавам се'), када се поред осталих баснословних вести протурала и једна оваква: 'Краљ и краљица изгинули су у међусобној свађи!' итд.
Да наведем још нешто: Господин пуковник, на чије се писање односи овај мој одговор, вели, да би била неозбиљна ма каква операција противу Турске у оном времену са 5 дивизија припремљених за велике јесење маневре у износу 25-30.000 људи. А зашто тај господин није хтео знати да се велики маневри врше и са позивом резервиста, чији би онда укупан износ морао бити ваљда и нешто већи од наведене цифре.
А затим, зар из мога навођења није запазио, да је поменута у више махова, припремана заједничка акција српско-бугарске војске?!
Што се тиче немогућности да је оном времену било резервисаног новца за војне потребе, откуда онда и без прављења икаквих државних зајмова, да од 29. маја одпочне уредно исплаћивање чиновничких и официрских принадлежности?
Најзад, у ком одељку мојих излагања стоји да се онда смерала каква нова женидба краља Александра по разводу брака од Драге Машин?
Тиме завршавам ову мени врло непријатну дискусију.

Марија Цинцар-Марковић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #128 on: February 18, 2022, 10:27:32 am »

У прилог историје

У вези полемике, која се развила у 'Политици' између више њих и гђе Марије Цинцар-Марковић, поводом њеног написа 'Пред 29. Мај 1903.', који она у самој ствари не пише, него је само сагласна с тим, да прави писац може њу потписивати у место себе, и под њеним потписом одговарати на исправке… наишао сам у броју 6650 'Политике' од 29. т. м., чланак 'Глас једног учесника'. Поводом тога чланка, у вези са извесним местом у његовој садржини – једино у циљу долажења до праве историске истине, којој треба сви да тежимо, имам да учиним следеће саопштење:
У нештампаним Мемоарима Алексе С. Јовановића, бив. председника Министарског Савета који се налазе у мојим рукама и из којих сам већ нешто средио и штамтпао у 'Правди' прошле и ове године… у једном њиховом још необјављеном одломку, пише Јовановић од речи до речи овако:
'Проглас краљичиног брата за престолонаследника, у основу је измишљен, што се најубедљивије види, из следећег поверљивог расписа од 23. априла 1903. године, тадашњег министра унутрашњих дела Веље Тодоровића, који је овако гласио.

Окружним начелницима и т. д.
Дознао сам да се по народу проносе лажни гласови, који уносе забуну међу грађане и ометају правилну радњу државних власти. Тако се протура глас, да ће Луњевица бити проглашен за престолонаследника и да ће ова влада уступити место другој и томе подобно. С тога вам препоручујем да овакве гласове најстрожије побијате и свакога онога, за кога се докаже да их проноси, најстрожије казните, за проношење обеспокојавајућих гласова. За извршење ове наредбе ви сте ми лично одговорни.'


На ову забелешку Алексе Јовановића, обратио сам прошле године пажњу и г. Драгиши Васићу, писцу књиге 'Девесто трећа', те је и он цитирао поменути распис, на односном месту у својој књизи.

Милорад А. Јовановић,
правни референт Мин. Вера у пензији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #129 on: February 18, 2022, 10:31:51 am »

На забелешке гђе Цинцар-Марковић

Поводом писања гђе Марије Цинцар-Марковић о мени у Вашем листу од 29. о. м., част ми је замолити вас да донесете овај мој одговор:
Ја нисам ступио у кабинет пок. Генерала Цинцар-Марковића по мом споразуму с њим већ по мом споразуму са краљем Александром. Краљ Александар ме је позвао к себи и наваљивао да уђем у кабинет пок. Цинцар-Марковића, тврдећи да ће тај кабинет наставити радове, који су раније били започети, а у којима сам и ја имао извесног удела. И ако сам сумњао, да ће тај кабинет моћи да настави те радове, морао сам примити понуду. Али кад сам после тога видео држање краљице Драге према свима онима, који нису одобравали њену другу удадбу, ја сам поднео оставку и нисам отишао у министарску седницу, у којој је моја оставка прочитана и уважена, и то ми је узето за зло. После поднешене оставке једино сам генерала Милована Павловића, министра војног, видео, и он ми је, кад сам му казао да сам оставку поднео, с болом у души рекао: благо теби кад си у положају да можеш оставку поднети; за мене је то искључено. И према томе, тврђење гђе Марије – да сам ја после поднешене оставке, а поводом изборног успеха, рекао пок. Цинцар-Марковићу, да би је моју оставку повукао – не само да је проста неистина, већ је и нешто више од тога.

С. М. Лозанић
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #130 on: February 18, 2022, 10:34:56 am »

На забелешке гђе Цинцар-Марковић

Поштовани г. Директоре,
Поводом написа гђе Цинцар-Марковић и полемике која се услед њих развила, слободан сам – као објективан посматрач – обратити пажњу на нека факта, која ће још боље расветлити тадашње догађаје и допринети сазнању праве историске истине. Да не бих сам изнео оно што сам имао прилике чути на два до три месеца после 29. маја, јер би ми се могла пребацити каква нетачност, то овим јавно позивам следећу господу да изјаве шта знају о намераваном рату с Турском и предстојећем раскиду брака између краља Александра и краљице Драге.
1) Позивам г. Михајла Рашића, генерала и министра у пензији, који је тада имао врло важну поверљиви мисију. Носио је својеручно краљево писмо султану Абдул Химиду. Њега је вест о догађају 29. маја затекла на путу за Цариград, ако се не варам у Једрену.
2) Господина Богдана Дамњановића, пуковника и државног саветника у пензији, који је у друштву у коме се и потписани налазио, јавно причао о тој мисији г. Рашића и узвикнуо: 'Јао, шта учинисмо!' Г. Богдан, који је пре тога био командант дринске дивизијске области, вршио је у то доба дужност управника града Београда.
3) Г. Павла Денића, тадашњег министра грађевина, који је вршио у последње доба и дужност министра иностраних дела. Он ће умети и знати рећи штогод о намераваном раскиду брака између краља и краљице.

Један пензионер.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #131 on: February 18, 2022, 11:16:00 am »

Der Floh, 30/1900.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Der König fingt:
Hab' ich nur Deine Liebe,
Die Dreie brauch' ich nicht…


* Aus der Belgrader Operette.jpg (313.53 KB, 776x734 - viewed 2 times.)
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 22 318


« Reply #132 on: February 18, 2022, 07:17:39 pm »

У време када се водила ова полемика на страницама ондашње штампе било је још живих учесника и оних којих се то лично тицало. Њима је било важно да се огласе. Данас, овај догађај је углавном само запис из уџбеника историје који већина ђака гледа да прескочи. Свако време има своје, као што садашње полемике око многи ствари наше поромке за 100 и кусур година неће уопште занимати.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #133 on: March 02, 2022, 05:00:06 pm »

Наталија и Александар Обреновић.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #134 on: April 25, 2022, 09:00:04 am »

Маркa с ликом краља Александра Обреновића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Марке с ликом краља Александра Обреновића почеле су да се емитују 1890. године и штампане су у Државној штампарији у Београду. До краја 19. века емитовано је 19 редовних марака у три серије. Две марке са ликом краља Александра Обреновића прештампане су 1. новембра 1900. године. Марке од 20 пара и 1 динар штампане су у много већем тиражу од потребног, док су марке номинале 10 и 15 пара недостајале, па су на марке од 20 пара и 1 динар стављени претисци који означавају нову вредност – од 10 и 15 пара.


* поштанска марка.jpg (73.87 KB, 405x486 - viewed 0 times.)
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 [9] 10 11 12   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.038 seconds with 22 queries.