PALUBA
March 29, 2024, 04:02:51 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 [10] 11 12   Go Down
  Print  
Author Topic: Династија Обреновић  (Read 106539 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #135 on: May 11, 2022, 11:00:19 am »

Из живота кнеза Милоша.

1. Начин како је путовао.

Вредно је знати како је кнез Милош путовао по Србији. Оно, што ћемо о томе овде саопштити, причао је Јован Гавриловић, који је од 1831. до 1877. године обављао различите високе државне послове у Србији и често бивао у пратњи кнежевој.

Кнез Милош је обично путовао на коњу, само су једна скоро обична кола ишла за њим, у која би он седао тек кад пада киша. Његови су пратиоци јахали на коњима. С кнезом су, осим његових доглавника, ишли још и његови секретари или писари. Имали су уза се на нарочитом коњу смештену своју канцеларију: деловодни протокол, хартију, печат, мастило, пера итд.
Један или два татарина ишли су увек пред кнезом. На путу, кад би пало на памет да коме што пише, кнез би, јашући, дозвао к себи секретара или писара и заповедио му да то и то томе и томе напише. Секретар би уставио коња који канцеларију носи, извадио хартију и писаћи прибор, па написао на леђима ког сагнутога момка, потписао, запечатио и предао татарину да писмо однесе коме треба. Ако ли је писмо кнезу донео какав други писмоноша, онда се њему предаавао и одговор на писмо које је донео.
Како се на коњима путовало, то се није могло ићи брзо, јер је кнез коње нарочито чувао; и низ најмање брдо морало се одјахати и ићи пешице а коње водити за собом.
Полазећи из Крагујевца, кнез Милош није ранио, него је око 7 - 8 сати у јутру полазио на пут. Идући из Крагујевца према Пожаревцу, кнез би обично ручавао у Баточини, где је имао и свој 'конак'; после ручка, пошто би се коњи добро одморили, отишао би у Свилајнац на коначиште, обично у Ресавчеву кућу; други дан се ручало у коме селу између Свилајнца и Пожаревца, па се стизало порано у Пожаревац на конак.
У Пожаревцу је кнез Милош имао конак за себе а кнегиња Љубица с децом за себе. Млади кнезови Милан и Михајло имали су један мали коначић за себе, у коме су ноћивали, учили и ишли у школу, која је била у блзини. До конака младих кнезова је била зграда за канцеларију и становање писарског особља.
Сви чиновници, који су се у Крагујевцу хранили у кнежеву конаку, имали су и у Пожаревцу у конаку храну и стан. Кнегиња се лично бринула за канцеларијско особље. По њеној заповести подрумџија је морао давати писарима кад год су затражили вина, бермета и друго пиће; само скупоцено пиће, као што је шампањско, токајско итд. није им смео давати.
Тако намештена кнежева канцеларија у Пожаревцу радила је своје послове. Ту су се писала писма: великом везиру у Цариград; кнезу Метернику у Беч; грофу Неселроду у Петроград; аустрјиским пограничним генерал-командама, а писало се и Арону Деспинићу у Ковин због трговачких послова. И други економни и приватни послови отправљали су се из те канцеларије, и све се то трпало у један деловодни протокол, тако да се често под једним бројем налазио извјештај о свињама које су ухватиле шап, а одмах под другим долази писмо великом везиру о ком важном државном послу.
Пред зградом канцеларије били су обори, у којима су се храниле свиње, које су продаване трговцима из Мађарске.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #136 on: May 12, 2022, 10:19:57 am »

Коначић за кнежевиће Милана и Михаила, фотографија Јов. Влаховића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* коначић.jpg (57.31 KB, 473x344 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #137 on: May 12, 2022, 10:25:58 am »

2. Бадње вече у Пожаревцу.

Благодарећи опет причању Ј. Г. остао је забележен опис вечере на бадњи дан 1833. године у Пожаревцу.

Као што је већ обичај у свакој српској кући, на бадњи дан се не руча него само вечера, зато је тог дана у кнежевом конаку вечера била готова у 5 сати после подне (тај је конак порушен 1844., јер је био паду склон).
Сто је био подугачак, било је постављено за 12 лица. На столу је био колач, а воштана свећа је горела усађена у колач. Испод чаршава и по патосу је била прострта слама.
Кнез Милош је седео у прочељу а иза њега су стајала два момка и једна девојка који су га служили. Кнез је имао на глави мали црвен фес, кратку гоњу аљину од жутог сукна, с дугметима позлаћеним и искићеним бисером. Панталне су му било отворено плаве са златним штритима са стране.
До њега су седела два његова сина, Милан и Михајло, један с десне а други с леве стране оца. До младих кнезова поређали су се чиновници по старешинству. Доле у застави, спроћу кнеза седела је кнегиња Љубица, тако је она имала последње место за столом. Јован Гавриловић је седео с леве стране до кнегиње.
Јела су момци доносили на сто на више места. Сваки је узимао јело из чиније. Кнез први, а кнегиња последња.
За вечером је Алекса Симић причао, како је Гавриловић читао у неким немачким новинама да је нека девојка месечарка, у једном граду у Саксонији, кад је био пун месец, устала из постеље, отишла на таван куће, и с тавана на кров. Ноћни је стражари спазе, и после се скупи више света; сви су је гледали како иде по крову високе куће, и бојали су се да се не стропошта доле: али она, онако исто како се попела, сиђе на таван а с тавана у собу и спусти се у постељу.
- Можда је било тако нешто, па новинар накитио да забави своје читаоце, - рећи ће сам Гавриловић.
- Веруј да новинар није лагао, дода кнез Милош. Кад сам ја био чобанин на Златибору, мој је један другар био месечњак. Он се дигне ноћу, отера своје овце на пашу, и после их опет све дотера. Кад у јутру ми, другари његови упитамо за то, он је одговорио, да ништа не зна.
Кнез Милош је том приликом још испричао, како је он као дечко био покућар код неког Турчина, заповедника у шанцу Ћуприји. Тај се Турчин окужи и Милош му је, онако окуженом, завијао гуке и гледао га.
- Онда, рекао је кнез, нисам ни знао, да је куга приљепчива болест.
Кнегиња Љубица је мало времена, пре 1833. године почела седати с кнезом заједно да руча и вечера, него га је она дворила док би он ручао и вечерао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #138 on: May 12, 2022, 10:33:01 am »

3. У битки код Пожаревца.

Кад је букнуо у Шумадији устанак 1815. године, онда је Тахир паша, старешина пожаревачки, домамио неке нахијске кнезове и наредио да се стрељају у сред града. То је паша учинио да би се народ застрашио. Осим тога је бацио у тамницу многе угледне људе из округа.
После сукоба на Винцима, после пораза на Рановцу, Турци се укопају и утвре код Пожаревца, да би се одупрли великој српској сили.
Приспе и кнез Милош под Пожаревац. Три дана се превозила војска преко Мораве а Турци, због великих киша, нису то ни опазили. Тек се четврти дан пролепша време и војска се српска појави на равни код Пожаревца.
Дели-паша, као анадолски јунак, чим то виде, скочи на хата и излети с војском, јурну на Србе и сузбије их. У тој борби је погинуо млади Јован Вукомановић, шурак кнеза Милоша. Кнез Милош дојури, заустави своју војску и охрабри је па, заденув пиштољ за појас, исуче сабљу и полети право Дели-паши, говорећи:
- Вала, Дели-баша, ти имаш куд и на другу страну, а ја немам куд ни камо него туда, па или жив или мртав.
За њим полете сва војска и војсковође. У огорченој борби Турци буду сузбијени и истерани из Пожаревца. То је било у другој половини месеца јуна 1815. године.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #139 on: July 22, 2022, 10:45:05 am »

Aлександар Обреновић 1889. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Александар I.jpg (138.13 KB, 504x671 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #140 on: July 23, 2022, 09:05:40 am »

Где, када и како су сахрањена тела Драге и Александра Обреновића


Врло мало људи зна где су гробови, односно где су сахрањени Драгиња (то јој је било право, крштено, име) и Александар Обреновић. Где су?
Ту су: у најстрожем центру Беотрада у крипти (подруму) цркве Светог Марка, свакако најлешше сакралне грађевине у нашем главном граду. У крипти су три беле мермерне надгробне плоче у нивоу пода. На левој пише да су ту земни остаци четворо Обреновића: Александра I, краља Србије, његове супруге Драге, Анке Јована Обреновића (бабе краља Александра) и Милана Милоша Обреновића који је био књаз Србије свега три недеље пошто је Коџа Милош морао да абдицира под притиском уставобранитеља. Тај најстарији Милошев син, Милан умро је врло млад, од јектике... У средњој гробници сахрањен је ктитор храма Лазар Панча, а у десној гробници су мошти негдашњег митрополита сремског Теодосија, епископа нишког Виктора, шабачког Гаврила и неготинског Мојсија...
Ове плоче од белог мермера постављене су 1975. г., одлуком Српске православне цркве. Земни остаци покојника пренети су овде 1942. године... Али пођимо, ипак, неким редом...

Краља Александра I Обреновића и краљицу Драгу није убио Апис, наравно. То је једна од честих заблуда код неупућених. У то време капетан Драгутин Димитријевић - Апис био је један од вођа официрског дела завере, чак не ни главни завереник, а у тренуцима када су краљевски брачни пар убијани, капетан Апис је лежао врло тешко рањен у подруму двора... У краља и краљицу је пуцало више официра (изређало се њих више од десет) што из страха, што из мржње, али сви се после сложише да је у њих први пуцао из револвера поручник Михајло Ристић, један од пргавијих и жустријих завереника. У званичном извештају др Михелса (а тај лекар је обавио аутописију из простог разлога јер је био комшија двору) записано је да је у телу Александра нашао 20, а у телу краљице Драге чак 36 устрелних рана од револверских хитаца. Сам чин убиства има бар две приче: према аустријским изворима (имали су очигледно свог обавештајца међу атентаторима) прво су официри пуцали у Драгу, а тек потом у краља Александра. Према пак, нашим и руским изворима (и Руси су имали свог човека међу пучистима) прво је убијен краљ, а тек онда краљица када је наводно заштитнички пала преко њега...
Било како му драго, али када су шаржери испражњени официри су кренули сабљама да овере свој крвави посао. Тела су измасакрирали сабљама, а и то је био колективан чин јер завереници су се били заклели да више њих мора учествовати у убиству како нико не би доцније било настрадао сам, било сам приграбио сву славу. Ипак, онај поручник Михајло Ристић који је први опалио а после масакра сабљама скочио је на отворени прозор краљеве спаваће собе и заурлао у младо јутро 29. маја 1903. године.
- Тирани су мртви!
Исти поручник је наредио да се искасапљена тела монарха одмах избаце са прозора првог спрата двора у башту према улици, пред масу војника. Тако је и урађено...
Много година касније када је писао књигу о мајском преврату српски политичар Живан Живановић (иначе ујак Драгутина Димитријевића Аписа, а у време преврата министар просвете) питао је Михајла Ристића зашто су тела бачена кроз прозор. Ристић је рекао: 
- Тамо у дворишту су стајали војници који су пошли по заповести својих официра а заправо нису знали зашто су ту. У току пуцњаве и јурњаве те ноћи која је трајала од 2 сата до 4 сата тог јутра они су могли и да наслуте шта се дешава. Војници су до тог јутра знали само за верност краљу и ко зна шта им је све могло пасти на памет. Осим тога ни ми учесници преврата нисмо знали може ли са које стране доћи и контранапад, а било је и колебљиваца. И да би за све била јасна извесност, да тога краља, заједне са краљицом, нема више, ја сам наредио да се тела избаце кроз прозор… (Из књиге Ж. Живановића 'Угашење династије Обреновић'.)

Свитало је, војска је била блокирала центар града. Од Славије до Калемегдана и од железничке станице до Палилуле. Па ипак је светина нагрнула на Теразије, пред позориште, а неки су успе да се 'прошверцују' и пред сам двор. Најприсебнији међу превратницима пуковник Александар Машин (рођени брат првог мужа краљице Драге) постављен је од пучиста те зоре за војног команданта Београда. Наредио је војницима да тела прекривена чаршавима унесу у двор. Тела краљице, краља и (истовремено убијенога Лазаревића) краљевог првог ађутанта однети су у ходник првог спрата двора. Ту су истог пре поднева (после детаљне аутопсије Михелса) стављени у обичне дрвене и неофарбане мртвачке сандуке. Лешеви су чекали одлуку новоформиране пучистичке владе.
Влада је одмах донела одлуку, а Стојан Протић, именован за министра унурашњих дела добио је задатак да организује сахрану. Министар је, наравно, позвао начелника министарства Ђорђа Ђорђевића и наредио да ту ствар оконча 'тихо, брзо и без таламбаса'.
Припреме за тајну сахрану су почеле су одмах. Начелник министарства унуташњих дела Ђорђе Ђорђевић је наредио да се набаве најскупљи и највећи мртвачки сандуци који се могу набавити у Београду. Сандуци су морали бити купљени у два предузећа који су се бавили погребним услугама јер нико није имао на лагеру више од једног луксузног сандука. За краља је набављен код фирме 'Угреновић' а за 'његову жену' како је била званична титула краљице Драге од тог дана, код погребног друштва 'Палестина'. Начелник Ђорђевић је планирао да тела из двора експедује тачно у један час након поноћи, 'у глуво доба кад су већ и кафанске певачице заспале, а пекари још нису устали'.
Чим се смркло позван је дворски лимар Ђока Трифковић. Они обични сандуци од неофарбаних дасака стављени су у лимене које је мајстор Ђока залемио у присуству начелника Ђорђевића и његовог заменика Боже Ристића, једног полицијског писара кварта теразијског, дежурног официра гарде, представника погребних предузећа од којих је купљена опрема и ватрогасца Милоша Милосављевића. Господин Милосављевић је био заправо приде уз погребна кола ватрогасног друштва, а та су кола била највећа у вароши и само су она могла да приме одједном ова два огромна мртвачка сандука.
Тачно у један сат по поноћи, дакле 30. маја 1903. у мртвачка кола ватрогасног друштва из Београда упрегнути су краљеви вранци. Три црна фијакера су пратила...
После су се сви, присутни овој пратњи, клели да су вранци из краљевих штала њиштали тако јако да се њихов њисак чуо у двору чак и онда када је поворка стигла пред цркву Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану.
Вод жандарма унесе по мраку два тешка сандука у малу цркву. Надгробна плоча са гроба Милана Обреновића (сина Милоша Обреновића) већ је била дигнута али свима би јасна једна техничка потешкоћа. Гробница која је била намењена за сахрану није никако могла да прими ова два велика сандука. Није требало ни да се проба: сандуци нису могли у тај гроб.
И ту на лицу места начелник Ђорђевић је наредио да се скине надгробна плоча на којој је писало: 'Овде почива Анка Обреновић...' Онако, од ока, величина плоче је одговарала. Анка Обреновић је била баба убијеног Александра, а и она је била убијена у Кошутњаку са Кнезом Михајлом Обреновићем. Свима у црквици Светог Апостола Евангелисте Марка би хладно око срца јер је и Анка Обреновић убијена 29. маја, али 1868. године.
Уз светлост два невелика полилеја три београдска свештеника, од којих је најстарији био Никола Божић читаше Велико опело. Тако је наредила влада, односно Стојан Протић, а начелнику Ђорђевићу се чинило да једном краљу, ма како био неомиљен, ипак следује такав црквени обред без обзира што то јако дуго траје и ма колико ова дужност била непријатна...
И када свештеници завршише с појањем прота Никола Божић брзоплето рече:
- Приђите на последње цјелованије...
Уједе се он после и за језик и за брк, али би касно, а још већа језа уђе међу присутне. Ем, што није било никог ко би желео да убијене пољуби у чело, ем је то било неизводљиво јер су сандуци били - дрвени закуцани великим ексерима, а онај средњи метални чак и залемљен.
У гроб прво спустише сандук са телом краља Александра а на њега и ковчег са Драгом. Наместише плочу. Мајстор је зали цементним млеком...
Мало је људи знало ко је ту сахрањен. Никаквих трагова није било. На плочи ништа није показивало да је уз Анку Обреновић ту још неко сахрањен...

По доласку новог краља Србије на престо Петра I Карађорђевића, а на власт у војсци и 'цивилу' учесника војног пуча и преврата од 29. маја 1903. било је јако непопуларно па и опасно причати о последњим Обреновићима.
Из заборава гроб Александра Обреновића и Драге Машин израња у време друге окупације Београда у Првом великом рату од стране Аустроугара. У току 1917. године, некако упоредо са Солунским процесом (на коме је Војни суд српске војске осудио многе официре заверенике из 1903. а Драгутина Димитријевића и стрељао) окупационе власти у Београду мењају надгробну плочу на гробу где су сахрањени последњи монарси династије Обреновић, у малој цркви Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану. Тај окупациони епитаф туђина гласи:
'Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство Краљ Србије Александар Обреновић и Њено Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године'.
Тако се ето догодило да су се Аустроугари постарали и за оца (Краља Милана) и за сина (Александра). Наиме, када је краљ Милан Обреновић умро 1901. године у Бечу лично Цар Фрањо Јосиф је одбио захтев владе Краљевине Србије да отаџбини преда тело, изговарајући се да је 'краљ Милан био лични пријатељ који му је оставио аманет да га сахрани на територији Аустроугарске'. Краљ Милан Обреновић, отац Александра Обреновића је сахрањен у манастиру Крушедол а на том погребу није имао никог свог, не само рођака, већ ни саплеменика.
А када су Аустријанци још 1917. године као окупатори Београда и Србије подигли нову надгробну плочу са онаквим епитафом направили су заиста медвеђу услугу већ 14 година мртвом последњем Обреновићу. Србија и Срби су га тада стварно заборавили...

Ни између два велика рата није било 'интересантно' распитивати се о Обреновићима. Не само из династичких разлога јер је после Петра I (ослободиоца) владао његов син Александар I Карађорђевић (Ујединитељ) него и стога што су сада и пучисти из 1903. године постали 'табу' тема. Знано је, наиме, да су они исти људи у униформама који су довели Карађорђевиће уклонивши последњег Обреновића доцније постали тајна организација 'Уједињење или смрт' у народу названи 'Црна рука'. Све у свему народ је 'заборавио', а власти нису дирале надгробну плочу коју је поставио окупатор.
И како то обично бива, што је један окупатор направио други је срушио. У бомбардовању од 6. априла 1941. године нацистички немачки авиони су бомбама срушили цркву Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану. Гробови Обреновића остали су испод рушевина и згаришта. Српска православна црква је почетком 1942. године (уз одобрење Недићеве а и окупационих власти) организовала пренос посмртних остатака чланова династије Обреновић у крипту цркве Светог Марка, новог велелепног сакралног здања подигнутог између два велика рата на самом западном крају Ташмајданског парка. Архијерејски намесник Београда у то доба, протојереј Константин Луковић био је на челу Комисије за ту 'другу сахрану' која је у присуству власти (у окупираној Србији) пренела ковчеге са земним остацима Александра Обреновића и његове Драге. У званичном записнику је нарочито напоменуто да 'ни један члан некадашње владарске династије није присуствовао том чину, а да је као званични сведок записник потписом оверила госпођа Милица Трифуновић'.
Милица Трифуновић није била баш било ко. Удовица покојног Ђоке Трифуновића дворског лимара са двора Обреновића била је поуздан сведок: она се једина сећала како су изгледали Александар и Драга пре него што је њен муж залемио металне ковчеге увече 30. маја 1903. године у ходнику првог спрата старог двора. Остало је записано у званичном извештају комисије да је 'у првом (горњем) сандуку, који је делом иструлео, нађен женски леш...  Коса црна на средини раздељена и очешљана' - описивала је даље Комисија из 1942. земне остатке Драге. 'Зуби су природни и сасвим очувани. Лобања леша приликом обдукције је тестерисана. Других повреда костију нема... У овом сандуку никаквих драгоцености није било'.
Иначе Драга је била обучена за укоп у ружичасту хаљину у којој је по сведочењу госпође Милице Трифуновић обукла после последњег купања собарица чијег се имена удовица дворског лимара више није сећала. Али сетила се да је Александра окупао последњи пут и обукао у црни свилени фрак лични краљев слуга, неки Лазар и да је краљ био сахрањен са брилијантским дугмадима на манжетнама за кошуљу. И заиста Комисија сведочи (1942) да су 'дугмад за манжетне на ланчићима од сребра имала по један мали рубин и по три ситна брилијанта свако'. Комисија сведочи да приликом отварања сандука од лима није нађен само један мали црвени рубин, а остало је било ту...  - Борба, 1995/43.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #141 on: July 23, 2022, 09:19:36 am »

Александар Обреновић у посети Хиландару (на Ускрс 1896. године). На сл. делегације Краљевине Србије, Османског царства и Краљевине Грчке.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Хиландaр.jpg (216.8 KB, 864x640 - viewed 2 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 542



« Reply #142 on: July 26, 2022, 08:44:35 am »

Александар Обреновић у посети Хиландару (на Ускрс 1896. године). На сл. делегације Краљевине Србије, Османског царства и Краљевине Грчке.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U drugom redu drugi  zdesna kraljev adjutant tadasnji major Zivojin Misic. Misic je tada bio na duznosti komandata 7. bataljona koji je kasnije prerastao u 7. pesadijski puk. Na toj duznosti ga je 1896. godine zamenio takodje major Stepa Stepanovic.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #143 on: August 02, 2022, 05:04:49 pm »

Postkarte.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* das serbische königspaar.jpg (161.44 KB, 759x480 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #144 on: October 27, 2022, 02:23:06 pm »

Обреновићи


Династија Обреновића старином је из племена Братоножића у Црној Гори. То добро знају и Братоножићи и њихови сродници Милошевићи, боље познати под именом Ђукићи, у селу Горњој Добрињи (код Пожеге), од којих је био кнез Милош. Истраживач ужичке Црне Горе г. Љубомир Павловић забележио је од Милошевића (Ђукића) у Горњој Добрињи овакво предање:
'Њихов је предак био поп Милош који је пред крај 17 века из племена Братоножића у Црној Гори на позив неког рођака, калуђера у кабларским манастирима, дошао у Рошце ради поповања и довео собом из Братоножића много сродника. Прву кућу засновао је на брду, где су сада Достанића куће, па се иста премештала, тако да је час припадала овом селу, час Средњој Добрињи.'
Поп Милош је имао синове: Михаила, Гаврила и Ђуку. Михаило је поповао и имао синове: Петра и Теодора. Петар је опет био поп и оставио је иза себе кћер, удату у Чачку, умро је 1804. године и сахрањен код добрињске цркве. Теодор је био – пише Љ. Павловић – земљоделац и деобом од Петра отишао је у Средњу Добрињу и оставио је синове: Радомира, Радисава, Радоњу, Милоша, Јеврема и Јована. Милош Милошевић је Милош Т. Обреновић, кнез обновљене Србије, кога је поп Петар извео и направио човеком уз његова брата по мајци војводу Милана Обреновића.
Гаврило је био трговац и оставио иза себе синове: Теофана, Арсенија и Танаска. Теофан је трговао, немирне природе, одметнуо се у хајдуке у због гоњења пребегао у Турски Бечеј у Банату, тамо остао и имао потомства. Ђука је оставио иза себе синове: Филипа, Радована и Јована попа и наследника попа Петра.
Од Радисава у Средњој Добрињи има потомства; од Радоње су замрли, од Радомира одведени у Лорет; Арсенијеви су потомци у Узуновићима као: Арсићи; од Танаска су Танасијевићи у Мађеру. Од Ђукиних синова највише је Милошевића и зову се: Јевђенијевићи, Грујићи, Радовановићи, Поповићи и Достанићи, којих укупно у селу има 27 кућа, славе Никољдан. Ова породица и данас попује у овом селу.
Теодор Михаиловић (око 1740-1802), земљоделац из Горње Добриње, са првом женом Горданом (око 1745-1777), имао је синове Радомира, Радисава и Радоњу. Након смрти супруге, оженио се Вишњом Урошевић (око 1745-1817) из Доње Трепче код Чачка, која је раније била супруга Обрена Мартиновића (око 1740-1777) из Бруснице код Горњег Милановца и са њом је имао синове, Милоша, Јована и Јеврема. Вишњини синови из првог брака били су Обреновић Јаков и Милан. После смрти Теодора Михаиловића, Јаков и Милан су позвали себи у Брусницу мајку Вишњу са децом из другог брака. Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају и презиме своје браће по мајци, Обреновић, с тим да њима уз презиме Обреновић стоји и презиме Теодоровић, по њиховом оцу. И данас постоје потомци Јакова Обреновића под презименом Јаковљевић.
По предању Братоножића, које је г. др Јован Ердељановић објавио у својој расправи о овом племену, Обреновићи су од братства Прогоновића из села Клопота у Братоножићима, и то од Томаша Јанкова Прогоновића. Због крви је Томашев син Радоје побегао из Братоножића у Билело Поље или Беране – како је г. др Ердељановић рачунао, негде почетком 18 века – тамо је убио Турчина, па је селећи за Србију или погинуо или умро у путу, а његова жена са три малолетна сина прешла у Србију, и да су од њих Обреновићи.
Занимљивост ради навешћемо како Прогоновићи у Братоножићима броје своје претке, (пасове) до Брата, далеког претка од кога се по њиховом предању намножило племе Братоножићи. Овај Радоје, од кога су по њима Обреновићи, син је је Томашев, Томаш Јанков, Јанко Јованов, Јован Раславов, Раслав Прогонов, Прогон Вучетин, Вучета Лазов, Лазо Ников, а Нико Братов.
Братоножићи одржавају и живо предање да је њихов предак Брато био од старе династије Бранковића, што у споменутој својој расправи г. др Ердељановић сматра као врло вероватно. Ако је тако, био би занимљив случај, да се једна стара српска династија обновила у својим далеким потомцима – у Обреновићима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #145 on: November 22, 2022, 10:46:27 am »

Кнез Милош, официри крагујевачке тополивнице и галачки губернатор


Кнез Милош кад се вратио на престо и дошао у Србију јануара 1859. године, нашао је ново стање с којим се није мирио. Пред својим пријатељима и пред народом говорио је да ће владати као –'конштитуционални владалац', а Портином изасланику Кабул-ефендији рекао је да не може владати по уставу од 1838. године. Наговештавао је како се устав мора променити.
- А шта ћете радити, док се устав не промени? - запита Турчин.
- Шта ћу радити? чиниш 'волко одговори Милош - нећу га поштовати.
И није га поштовао. Отпочео је владати као и раније што је владао, само што сам Милош није био онај, који је раније био. Није прошло ни месец дана по његовом доласку у Србију, а он нареди те се у Крагујевцу затворе и у гвожђе баце сви официри, који су сачињавали персонал артиљеријске дирекције и тополивнице. Ово је урадио с тога, што му је било достављено да су оба та војна завода просто опљачкана и да је све то учињено злоупотребом управе тих завода.
Тек кад су официри похапшени и бачени у окове, Кнез је наредио Ранку Алимпићу, професору Артиљеријске Школе, да одмах оде Крагујевац, да оба војна завода затвори и да састави комисију за ислеђење кривице похапшених и у окове бачених официра.
Алимпић је отишао 17. фебруара 1859. године, провео је у Крагујевцу десетак дана, а војне установе није затворио. У артиљеријској дирекцији све је било у реду, само је у тополивници владао неред и било је злоупотреба,.и то не од официра који су тамо вршили дужност него од великаша, који су, седећи на високим положајима, у државној тополивници поручивали да им се израде и излију разне ствари од гвожђа и бронзе. Те су ствари одношене у њихове куће и куће сродника двора па и у сам двор, а за њих се ништа није плаћало држави.
Састављена комисија свршила је свој посао. Ранко се вратио у Београд и већ 27. фебруара око четири часа по подне поднео извештај старом Господару. Кад је изашао пред Кнеза, овај га је врло радо дочекао, осмејкивајући се шеретски, како је то само Кнез Милош умео, и гледајући га кроз наочаре, рекао му је:
- Ене, ене, ти, чиниш 'волко, брже отуда него одовуда! Шта си тамо свршио? Јеси ли ујдурисао, како ће се оправдати лопови? А? Јеси ли?
Ранко му преда писмени извештај о стању које је нашао у Крагујевцу у оба војна завода, а усмено у кртким потезима изложи у чему су биле злоупотребе у тополивници. Стари га је Кнез слушао и лагано климао главом, и кад је Ранко застао, убрзано је додао:
- Кажем ја, кажем ја, чиниш 'волко, да ћеш ти њих да оправдаш!
- Не правдам их Господару, дела говоре. Али... ја бих молио Вашу Светлост да ми допусти да испричам једну занимљиву ствар о једној влашкој кнегињу.
- О влашкој кнегињи? - мало зачуђено пита кнез Милош.
- Да, Господару.
Ту сад Ранко исприча о некој влашкој кнегињи, која је, живећи у Паризу, пре неку годину написала на француском језику књигу о понашању и управљању највише управе у Румунији, књигу у којој је представила поквареност и корупцију румунских великаша. Као најочигледнији пример између осталих наведен је галачки губернатор.
У Галац је био дошао некакав врло богат странац трговац. Губернатор, чим осети де странац има много новаца, створи му кривицу, стрпа га у затвор и сав му новац одузме - тобоже узме у благајну на чување. После многих невоља трговац се једва спасао хапсане. Опљачкан до голе душе, једва се некако помоћу свог консула дотетура до Букурешта, те преда кнезу Влашке жалбу против галачкога губернатора. Влашки кнез даде ту странчеву жалбу своме министру унутрашњих дела с оштром препоруком, да се та ствар извиди и трговцу новац врати. Министар одмах пошаље странчеву жалбу галачком губернатору тражећи да пошаље странчев новац и изјашњење.
Губернатор је добро знао и кнеза и министра, па кад прими акт, он га прочита, пресавије и на полеђини место ма каквога изјашњења напише крупним словима:
- Ја крадем, ти крадеш, он краде (то јест кнез Влашке).
Одмах за тим спакује министарски акт заједно са странчевом жалбом, и врати министру, али без новаца.
Завршивши свој говор Ранко рече старом Кнезу:
- Ето, Господару, тако је било за време прошле владе и у нашој тополивници, и није право да сиромашни твоји официри данас плаћају, ни криви ни дужни за оно, што је из тополивнице однесено у куће наших великаша прошлога режима.
- Јест, јест, синко, ја све то знам, а познајем и ту кнегињу, која је то писапа - рече кнез Милош, замишљено се осмехујући.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #146 on: November 25, 2022, 12:27:44 pm »

Први српски указ

По закљученом усменом миру 1815. године налазимо први указ кнеза Милоша Обреновића о постављењу Вићентија Петровића за обор кнеза грочанске нахије. Овај указ гласи:
Вели ест Бог! и велика ест благост и милост Божиа, која е изабрала славному роду Сербском, верховнаго кнеза, и праветеља народа нашего, за увести преслатки мир и тишину в земљи нашој Сербији!
По указу пресветлаго и милостиваго нашего Царја Султана Махмута; и честитога великога везира Марашли Али Паше Урумеилијскога: вједомо свакоме творим, како је доли подписаној верховниј кнез и правитељ Народа Сербскаго, по смотренију моему изабрах Господара Вићентија Петровића за обер кнеза нахие грочанске способним бити, кое њега властију моеју пред народом постављам и препоручујем њега код сви поштенородни кнезова и кметова селски од нахие грочанске, што би њега за истинита обркнеза препознали, и њему пристоину чест одавали и у свакоме послушанију били; и заповјести мое сваке кое преко Господара Вићентија обер кнеза у нахији излазити буду свагда слушали и исполњавали, ако би се кои непослушни или преступник ове наше заповјести нашао, онаи ће сваки под страшан одговор пасти, и најпосле свога живота лишити се оће; на кое ему даем ово писмено потврждено печатом герба моего болшаго ради вјерованна.
Злочинца уфати, или ако се не би уфатити дао, да га може убити; по заповјести моеј.

Милош Обреновић,
Верхони кнез и правитељ Народа Сербскаго
Logged
Kubovac
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 9 465



« Reply #147 on: November 25, 2022, 05:05:56 pm »

OTKRIVENE TAJNE O SRPSKOJ ISTORIJI POSLE 194 GODINA: Pronađeni novi spisi, pisani na francuskom

NACIONALNI arhiv Austrije sadrži brojna "blaga" iz doba Habsburške monarhije koja su bitna i za srpsku istoriju, a koja do sada nisu pronađena.

To su ustanovili i Srbi iz Beča, Radovan B. Milić i Snežana Minić, koji su nedavno "iskopali" do sada nepoznata dokumenta koja govore o periodu vladavine kneza Miloša Obrenovića i dobijanja nezavisnosti Kneževine Srbije od Osmanskog carstva.

Više nije tajna šta su sakrivala pisma, izveštaji habsburškog diplomatskog predstavnika iz Konstantinopolja, upućena princu Meternihu u Beč, u periodu od 1828. do 1838.

Milić i Minić, članovi Slovenačko-srpskog kulturno humanitarnog društva "Sretenje" iz Slovenskih Konjica, duboko su se "zakopali" u tajne kartonskih kutija Nacionalnog arhiva Austrije.

Posle tačno 194 godine iz tamnih arhivskih depoa, na svetlost istorije današnje Srbije izvukli su nepoznata dokumenta koja govore o periodu vladavine kneza Miloša Obrenovića i dobijanja nezavisnosti Kneževine Srbije od Osmanskog carstva.

U 36 arhivskih kutija, sa više desetina hiljada različitih dokumenata iz 19. veka, pronađena su 34 izuzetno značajna dokumenta sa više od 200 pečatiranih papira, koji su bili predmet istraživačkog rada ovo dvoje posvećenih istraživača.

- Radi se o sasvim novim otkrićima, do sada neobjavljivanim izveštajima koji su putem tajnih diplomatskih kanala stizali tadašnjem ministru spoljnih poslova Austrije iz Konstantinopolja, današnjeg Istanbula. Požuteli papiri, pisani na francuskom jeziku, govore o spoljnopolitičkim događanjima u Srbiji, u prvoj polovini 19. veka i nastojanju Miloša Obrenovića da od Osmanskog carstva izdejstvuje nezavisnost za svoju Kneževinu. U izveštajima su detaljno analizirana događanja u ustaničkoj Srbiji koja obuhvataju obaveštajna saznanja o knezu Milošu prema predstavnicima turskih vlasti - objasnili su oni.

Reč je, dodaju, o značajnim dokumentima koja do sada nisu bila dostupna srpskim istoričarima, niti su im bila poznata, uključujući i Radoša LJušića, autora knjige "Knez Miloš državotvorni vladar".

Dokumenta koja su spasili tamničenja u depoima Nacionalnog arhiva Austrije, trebala bi da upotpune sliku o knezu Milošu Obrenoviću i Srbiji s početka 19. veka.

Da bi se to i ostvarilo, potrebno bi bilo, kažu, da sva otkrivena dokumenta uz pomoć države budu publikovana u jedinstveni Zbornik dokumenata diplomatske građe, koji sadrže izveštaje habsburškog poslanstva u Konstantinopolju od 1828. do 1838. godine.

Jedino na taj način, smatraju, ovo jedinstveno otkriće moglo bi biti u funkciji države Srbije i zainteresovane srpske javnosti.

Pored navedenih, sasvim slučajno i neplanirano, otkrivena su još dva dokumenta sa 11 papira koja datiraju iz 1837. godine, a odnose se na ondašnju Crnu Goru i vladiku Petra Petrovića NJegoša.


Izvor
Logged
Kubovac
Global Moderator
kapetan bojnog broda
*
Online Online

Posts: 9 465



« Reply #148 on: November 26, 2022, 02:06:50 pm »

Šta je pisalo u tajnom pismu porodice Obrenović: Kako je okončana ljubav kneza Mihaila i kneginje Julije

Na današnji dan pre 100 godina, dnevni list Vreme pisao je o tajnom pismu kneginje Julije, zbog koga je njen brak sa knezom Mihailom Obrenovićem, okončan nakon petnaest godina.

Julija je dolazila iz stare mađarske, aristokratske porodice, a knez Mihailo je ženidbu sa groficom Hunjadi gledao kao obnovu tradicije i nov početak srpsko-mađarskog prijateljstva.

Iako nije dolazila iz vladarske kuće, bila je cenjena kao „vladarka od plemena”, s obzirom na to da se njena porodica ubraja u najstarije plemićke porodice iz Mađarske.

Dok je Bečki dvor na kome je vršila dužnost dvorske gospođice osporavao ovaj brak, ona je, kako piše list Vreme, imala ambicije da „sebe nazove vladarkom” bez obzira na to što nije gajila simpatije prema knezu Mihailu.

Ono što je ostavilo snažan utisak na Beograđane jeste činjenica da je na srpski dvor Julija došla kao „katolička kći” nemenjajući svoju veroispovest, dok je knez Mihailo bio “suviše kavaljer da bi to tražio od svoje supruge”.

Bila je izuzetno lepa i imala je hladne, aristokratske manire velike dvorske dame. Teško se snalazila u novom okruženju, koje je za nju bilo strano, skromno i primitivno. Takođe, nije se mnogo dopadala narodu, niti se trudila da privuče njihovu pažnju.

Kako je pisao list Vreme ona je „ni rđava, ni dobra, nebom Srbije prošla efemerno, kao jedan meteor, ne ostavivši za sobom ni najmanji svetao trag“.

Svoje srce ostavila je u Beču mladom knezu Arenbergu, a stupanjem u brak ove emocije su postale jače i intenzivnije, čime se sve više otuđivala od svog supruga.

„Bez ljubavi u braku, ne imajući poroda, duhovne veze između njih postale su sve slabije, njihov odnos sve hladniji“, piše list Vreme.

Budući da je izbegavala svog supruga, njihov odnos je polako postajao sve više nepodnošljiv, što je ubrzalo i kneževu odluku o razvodu braka.

Dok je čekao pravi trenutak da to uradi, u dvorištu kneževskog dvora pojavilo se pismo napisano rukom kneginje Julije.

Pismo je tu verovatno dospelo tako ga je vetar kroz otvoren Julijin prozor izbacilo u dvorište kuće, nakon čega je završilo u rukama dežurnog ađutanta, a potom i kneza Mihaila.

„Za vreme moga bavljenja u Karlsbadu, davala sam parastos za pokoj duše knezu Milošu, ali verujte mi, dragi moj, u duši mojoj molila sam se Bogu za pokoj duše nezaboravljenog kneza Arenberga“, pisalo je u tom pismu.

U to vreme, kada je i knez Miloš, preminuo je i otac mladog kneza Arenberga, u koga je Julija bila zaljubljena.

Nedugo nakon čitanja ovog pisma, Knez Mihailo je otpratio svoju ženu na put bez povratka. Razvod braka se dogodio u tišini, a javnost je dugo nakon toga očekivala veliki povratak kneginje Julije, neznavši da su njih dvoje, već odavno, stavili tačku na svoj brak.


Izvor
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 120



« Reply #149 on: December 08, 2022, 09:23:36 am »

Родослов Обреновића почиње са Обреном Мартиновићем († око 1780) из Бруснице код Горњег Милановца и Вишњом Урошевић († 30. 6. 1817) из Доње Трепче код Чачка, који су имали синове Јакова и Милана и ћерку Стану. После Обренове смрти, Вишња се преудаје и са Теодором Михаиловићем († 1802) из Горње Добриње код Пожеге, добија синове Милоша, Јована и Јеврема. (Теодор Михаиловић са првом женом Горданом († 1777), имао је синове Радомира, Радисава и Радоњу.) Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају презиме своје полубраће по мајци Обреновић, с тим да се њима увек на презиме Обреновић додаје и Теодоровић, по њиховом оцу.

1. Јаков Обреновић (1767—1811).
2. Mилан Обреновић (око 1870—1810), војвода рудничке нахије. Био ожењен Стојом Обреновић (?—1813).
          1. Христофор (Риста) Обреновић (?—1825).
3. Стана Обреновић.
4. Mилош Теодоровић Обреновић (1780—1860), кнез Србије. Био је ожењен Љубицом Вукомановић (1788—1843).
          1. Петар Обреновић (1806—1811)
          2. Петрија Обреновић (1808—1871), од 1824. супруга Теодора Бајића од Варадије.
          3. Савка (Јелисавета) Обреновић (1814—1848), од 1831. супруга Јована Николића од Рудне
          4. Mилан Обреновић (1818—1839), кнез Србије.
          5. Mихаило Обреновић (1822—1868), кнез Србије. Био ожењен Јулијом Хуњади (1821—1919), грофицом.
                    1. Велимир Теодоровић (1849—1898), Михаилов ванбрачни син са Маријом Бергхаус.
          6. Tеoдор Обреновић (умро као дете).
          7. Maрија Обреновић (умрла као дете)
          8. Габријела Обреновић (умрла као дете).
5. Joван Тодоровић Обреновић (1787—1850), старешина округа рудничког и пожешког. Био је ожењен Круном Михаиловић (1789—1835), па Аном Јоксић (1818—1880).
          1. Oбрен Обреновић (1818—1826).
          2. Jeлисавета (Савка) Обреновић (1828—1834).
          3. Aнастасија Обреновић (1825—1891), од 1858. супруга Теодора Алексића од Мајне (1825—1891).
          4. Eрмила Обреновић (1844—1918), од 1860. супруга Николе Чупића, па од 1867. супруга Тихомила Тешe Николића (1832—1886).
6. Јеврем Теодоровић Обреновић (1790—1881), главни кнез нахије шабачке, београдске и ваљевске. Био је ожењен Томанијом Богићевић (1796—1881). Имали су деветоро деце од којих су троје умрли у раном детињству, осталих шесторо су.
          1. Јелена Обреновић (1818-188?), од 1834. супруга Константина Хадијe.
          2. Симеона Обреновић (1818—1837), од 1834. супруга Јанаћа Германа.
          3. Анка Обреновић (1821—1868), од 1842. супруга Александра Константиновића.
          4. Јекатарина Обреновић (1826—1848).
          5. Стана Обреновић (1828—1842).
          6. Милош J. Обреновић (1829—1861). Био је ожењен Еленом Катарџи (1831—1876).
                    1. Милан Обреновић (1854—1901), кнез и краљ Србије (1868—1889). Био је ожењен Наталијом Кешко (1859—1941).
                              1. Александар Обреновић (1876—1903), краљ Србије (1889—1903). Био је ожењен Драгом Луњевицoм (1866—1903).
                              2. Сергије Обреновић (1878—1878).
                              3. Ђорђе Обреновић (1889—1925), ванбрачни син краља Милана и Артемизе Христић.
« Last Edit: December 23, 2022, 04:58:37 pm by JASON » Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 [10] 11 12   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.039 seconds with 22 queries.