Династија Обреновић

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Михаило Обреновић, кнез Србије (4/16 септембар 1823. Крагујевац – 29. мај/10. јун 1868. Београд).


Син је кнеза Милоша и кнегиње Љубице Обреновић. Васпитаван је од домаћих учитеља. 1839. г. после Милошеве оставке, отишао је с оцем у Влашку. Када је убрзо затим умро кнез Милан, његов старији брат, позван је натраг у Србију за кнеза. Султан га је потврдио као изабранога а не као наследнога владаода, и одредио му за саветнике Вучића и Петронијевића. Одмах после његовога примања, владе (у марту 1840.), Љубица Обреновић и Јеврем Обреновић изазвали су покрет Обреновићеваца против Вучића и Петронијевића, који се убрзо претворио у покрет против целе њихове странке, тзв. уставобранитеља, и против чиновништва у опште. Вучић и Петронијевић, са неким главнијим уставобранитељима, морали су прво побећи у београдски град, под заштиту турскога паше, па онда, после некога времена, отићи из земље. Велики број њихових присталица изгубио је службу.
Михаилов режим имао је да се бори не само с уставобранитељима, него и са самим Обреновићевцима, од којих је већи део, руковођен кнегињом Љубицом, тражио натраг кнеза Милоша. Саветован од својих министара, нарочито од Ђорђа Протића, М. је био подједнако противан и повратку Милошеву и повратку Вучићеву.
Порта, Русија и Аустрија радиле су стално на измирењу кнеза Михаила и уставобранитеља. Када је почетком 1842. дошло до измирења (тада се и Вучић вратио у земљу), онда је Порта, у споразуму с Аустријом, настала, да М. промени владу и узме за министре уставобранитеље, друтим речима, да прими за саветнике Вучића, и Петронијевића.
Од 1841. Порта је изгубила поверење у М. и његове министре, јер је држала, да су они изазвали буну у Бугарској и у Босни. Пошто се М. устезао да узме уставобранитеље за министре, Вучић је отишао у Крагујевац, дочепао се артиљерије, која је ту била смештена, и подигао буну. Кнез М. лично, на челу својих катана, пошао је да савлада буну. Између њега и Вучића дошло је до судара 22. 8. 1842. код Крагујевца. Уз М. је било пристало више народа него уз Вучића, али како је Вучић имао топове, који су М. недостајали, он је разбио М. војску и заузео Крагујевац. По том је настало гоњење М. војске, која се повлачила. Једна нова битка била се код Жабара, где је М. војска наново потучена. Њено се повлачење претворило у бежање и увече 25. 8. М. је стигао у Топчидер, и ноћу између 25. и 26. прешао на аустријску страну. За њим је поврвело преко границе много његових присталица, нарочито чиновника. Из Земуна М. је тражио заштиту Порте и консула против бунтовника, али Порта му је замерала, што се испред бунтовника није склонио у београдски град код паше, него је прешао у Земун, на земљиште туђе државе. Под овим изговором Порта је свргла M. с престола.
1842-1858. M. je провео у емиграцији, бавећи се највише у Бечу. 1848. био је дошао до Новога Сада, како изгледа, у намери да се умеша у догађаје, али тaj његов корак није имао никаквих резултата. 1953. када је изгледало, да Русија намерава да обори кнеза Александра Карађорђевића, М. је, у виду једнога писма на саветнике, издао један политички манифест, у коме је тврдио, да он не би, ако би се на престо вратио, гонио своје старе противнике, него би гледао, да оствари измирење странака. Исте године, оженио се М. једном мађарском племкињом - Јулијом Хуњади.
У емиграцији М. је изишао на глас као заштитник српских књижевника; помагао је и Вука и Даничића и Бранка и многе друге. Вуку је давао сталну помоћ, и омогућио издавање многих његових списа. Када се, уочи пада кнеза Александра Карађорђевића, стало поговарати о новом кнезу, М. је, и ако је сва интелигенција била за њега, повукао своју кандидатуру испред кандидатуре свог оца. У Србију се вратио почетком 1859. заједно са кнезом Милошем. Одрекао се апанаже, која му је као престолонаследнику била одређена, добио је од кнеза, Милоша, врховну команду над војском, и, веран својој политици измирења, странака, коју је наговестио у манифесту од 1853. покушавао је да ублажи гоњења, која су била настала у земљи после извршеног династичког преврата.
На престо је М. ступио после Милошеве смрти (14. септембра 1860.). Одмах је пресекао политичка гоњења, вратио отпуштене чиновнике у службу или им одредио пензију, саставио једно министарство од конзервативаца и либерала, које је имало да утре пут измирењу странака. На Народној Скупштини, држаној 1861. г. тзв. Преображенској Скупштини, М. је извршио основне измене у државним установама. Надлежност Савета била је ограничена на законодавне послове, независност саветника укинута, и они доведени у положај обичних чиновника. На тај начин, дугогодишња борба Савета и кнеза о надмоћност окончана је потчињавањем Савета кнезу. Донето је једно устројство централне управе, које је министре, који су дотле стајали и под кнезом и под Саветом, ставило искључиво под кнеза. Један закон о чиновницима дао је влади право дискреционога отпуштања и пензионисања, које она дотле није имала. Општине, чија се организација дотле више оснивала на народним обичајима него на закону, добиле су потпуну законску организацију; њихови органи били су бирани од народа, али њихов избор потребовао је потврду власти, која их је могла сменити, ако би била њиховим радом незадовољна. Народна Скупштина задржана је, али само са саветодавним гласом. Слобода штампе није дана, и за све време М. владе цензура је била тако строга, да је издавање опозиционих новина било скоро сасвим онемогућено. На овај начин, сва власт била је прикупљена код владаоца, и М. режим био је у пуном смислу лични режим. М. је завео у Србији владу 'просвећеног апсолутизма', каква је постојала у полицијским државама 18 века. Овај апсолутистички карактер М. управе био је појачан још тиме, што је одмах после Преображенске Скупштине М. саставио једно чисто конзервативно, Гарашанин-Христићево министарство. Као главни задатак своје владе М. је сматрао рат с Турцима, и према томе нарочиту је пажњу обратио на војску, која се дотле састојала само из тако званог 'гарнизонога, воинства', које није бројало ни 4.000 људи. М. је установио 1861. народну војску, чија је прва класа имала 50.000, и друга класа 40.000 људи. По том је приступио набављању пушака и топова у већим количинама, и снабдео је војску модерним оружјем; тада је створена и српска артиљерија. На Балкану, ниједна држава није у војном погледу била у то време јача од Србије.
Пре него би почео рат с Турцима, М. је мислио да треба да уклони турске гарнизоне из српских градова и да склопи савезе с осталим хришћанским државама и народима на Балкану. Градско питање поставили су сами Турци, бомбардовањем Београда (јуна 1862). То бомбардовање, за које није било никаквих озбиљних разлога, створило је између Србије и Турске запето стање. Да се велике силе нису умешале, М. би се био заратио с Турском. 1867. г. Користећи се повољном дипломатском ситуацијом, М. је решио градско питање мирним путем. Султан је, по савету великих сила, повукао своје гарнизоне из свих српских градова и предао их је на чување српском кнезу.
У исто време када је радио на решењу градскога питања, М. је склапао савезе и споразуме са балканским државама и народима, са Црном Гором (1866), ca бугарским револуционарним одбором (почетком 1867), са Грчком (августа 1867), са Румунијом (јануара 1868). Србија је изгледала, стожер једне велике балканске лиге, управљене против Турске; њен престиж био је већи него икада, и рат се очекивао свакога часа. 
Али, последње године М. владе, осећало се извесно колебање. М. се 1865. потпуно одвојио од своје жене Јулије (и ако до формалног развода брака није дошло), и намеравао је да се ожени Катарином, кћерком своје сестре од стрица, Анке Константиновићке. Министар Гарашанин, који је томе браку био противан, морао је одступити. Одступање Гарашанина изазвало је велику затегнутост односа између Русије и кнеза Михаила, и он је остао моментано лишен руске потпоре, која му је била неопходно потребна у случају акције против Турске. Аустријска дипломатија покушавала је, да одврати М. од рата с Турском, и стављала му је у изглед да може чисто дипломатским путем добити од султана управу над Босном и Херцеговином.
Докле се М. колебао у својим ратоборним плановима, Омладина (једно националистичко друштво, образовано истина у Војводини, али у коме су главну реч водили либерални емигранти из Србије), тражило је што пре рат с Турском, и нападала je M. спољашњу политику као недовољно одлучну.
29. маја 1868, М. је, приликом једне шетње у Кошутњаку, убијен. Са њим је био његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени. Поред М. погинула је и Анка, а Катарина је рањена. Убиство су извршили људи, које је нашао Павле Радовановић, београдски адвокат, који је радио у договору с кнезом Александром Карађорђевићем.
Убиство М. изазвало је велику народну жалост, и први од свих српских владалаца, он је добио споменик у Београду. Његова унутрашња политика, због сувишне полициске стеге, није била популарна, али његова спољашна политика изазивала је велико одушевљење и код интелигенције и код народа. Народна самосвест била је разбуђена у највећој мери и створено је јако ратоборно расположење. За време своје кратке владе, М. је постигао велике успехе; усредсређивање све власти код владаоца, установљење народне војске, решење градског питања, склапање балканског савеза. Према тим успесима није стајао, на другој страни, ниједан већи неуспех. Личне особине М., његов патриотизам, његово савесно вршење владалачких дужности, његова дарежљивост и његова готовост, да своје приватно имање да на ратну спрему Србије, његов потпуно частан карактер и достојанствено држање, - све то, заједно с успесима, које је постигао и са надама, које је пробудио, учинило је, да је М. остао запамћен као примеран владалац.

Литература: М. Милићевић, Поменик, IV, 482. и Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретера (1896); М. Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895); С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1923); Ж. Живановић, Политичка историја Србије (књ. I).

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Милан Обреновић, кнез Србије (6/18. октобра 1819. Крагујевац – 26. јуна/8. јула 1839. Београд)


Био кнез Србије у периоду од 1/13. јуна до 26. јуна/8. јула 1839. године, као први престолонаследник Обреновића. Тешко болестан, он није ни један акт потписао као кнез, а није управо ни знао, да је кнежевска власт прешла на њега. Преминуо је 25 дан своје владе, у конаку на Варош-капији. Сахрањен је у палилулској цркви на десној страни близу западних врата. Доњи Милановац име носи по њему.
 
Почетком децембра 1834. године, наредио је Кнез Милош свима судовима да 'незадржано наредбу учине да се сви апсеници, што год их у держави нашој има, макар шта они согрешили и макар под каквим испитом били, са свим из апса одпусте... и да им се каже да се они зато апса ослобођавају, што је возљубљени син мој Милан опасно болестан, па сад ослобођени да се моле Богу за његово исцеленије.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Милан Обреновић, кнез и краљ Србије (Јаш, Румунија, 10/22 август 1854. – Беч, 29, јануар/11 фебруар 1901., Беч).


Син је Милоша Јеврема Обреновића и Марије Катарџи. Остао је 1860. без оца. Погибија кнеза Михаила (1868) затекла та је као лицејца у Паризу. Проглашен од београдског гарнизона за кнеза, он је дошао у Београд 11. јуна 1868. Велика Скушпштина признала је његова права на наcледство престола 20. јуна. Потом му је и Порта даровала берат наследнога кнеза, какав је од ранијих кнезова добио био само кнез Милош 1830. Намесници су му били Блазнавац, Ристић и Гавриловић, а васпитачи прво Француз Хует, па онда Дубровчанин Медо Пуцић. За време малолетства, кнез Милан је, у октобру 1871. посетио рускога цара у Ливадији, и све до Берлинског Конгреса сматрао се као руски штићеник. Када је 10. октобра 1872. узео власт у своје руке, поверио је састав свога првога министарства Блазнавцу, а после његове смрти, у марту 1873., поставио је за председника министарства Ј. Ристића. У току исте године учинио је прву своју посету аустриjскоме цару. У октобру 1878. оборио је Ристића, коме није могао да опрости, што је за време његова малолетства (1869) намесништво са Великом Скупштином издало нов Устав.
После Ристића, кнез Милан је довео на владу конзервативце, којима је кроз целу своју владавину поклањао много више поверења него либералима. С пролећа 1874., ишао је, у пратњи министра Мариновића, у Цариград, да се представи султану. Али овај његов пут, који није донео никакве политичке добити за Србију, био је критикован у земљи. Између конзервативаца, који су били на влади, и либерала, који су имали већину у Народној Скупштини, постојала су непрестана трвења, која су изазивала честе министарске кризе, и довела, почетком 1875. до првог распуштања скупштине у парламентарној историји Србије.
Херцеговачки устанак, који је убрзо затим избио, изазвао је ратоборно расположење у земљи, које се осећало и у ново изабраној скупштини, у којој су опет либерали имали већину. Кнез Милан је био принуђен, да састави једно либерално министарство (августа 1875), али га је оборио већ идућег месеца, јер није одобравао његову ратоборну политику. Онда је састављено једно прелазно министарство, од млађих либерала и млађих конзервативаца. Кнез се венчао 5. октобра  са Наталијом, кћером рускога пуковника, Петра Кешко. Под притиском јавнога мњења, кнез Милан је предао априла 1876. наново власт либералима, а 20. јуна огласио свој први рат Турској. У току самога рата (2. августа) родио му се син Александар. После првога рата, који се свршио рђаво, кнез Милан је намеравао да обори либерално министарство, да доведе на владу конзервативце, и да с њима укине Устав од 1869. Али, како за овај план није нашао потпоре код Руса, он је задржао либерално министарство и даље на власти, и ушао је с њиме 1. децембра 1877. у други рат с Турском. После свршенога рата, руска дипломатија, покушала је да Ниш, Пирот, Врање, које је наша војска била узела, да Бугарима, али томе се одупро кнез Милан, решен да војском брани оно што је војском и добио.
После Берлинског Конгреса, који је донео Србији независност и 4 нова округа, кнез Милан, који се дотле држао Руса у спољашњој политици, почиње се окретати ка Аустрији. Када је либерално министарство дошло у сукоб с Аустријом на питању трговинскога уговора, он је променио владу, саставио једно конзервативно, односно напредњачко министарство, и дао нашој спољашњој политици аустрофилски правац. Не само да је закључио трговински уговор са Аустријом, него је закључио с њоме и једну тајну конвенцију (1881), по којој се српска влада обвезивала, да неће трпети на своме земљишту никакву радњу противу аустриских власти у Босни, докле се опет Аустрија од своје стране обавезала, да ће потпомагати учвршћивање династије на престолу и ширење Србије, у правцу њене јужне границе, изван Новопазарскога Санџака. Конвенција од 1881. била је лично дело кнеза Милана, који је у преговоре о њој посветио само једнога члана кабинета. Када је њен текст био утврђен, показао га је само још двојици других министара.
Сигуран са потпором Аустрије, кнез Милан је 22. фебруара 1882. прогласио Србију за Краљевину и узео краљевску титулу. Исте године, у октобру, на њега је пуцала из револвера, али га је промашила, Илка, удовица пуковника Јеврема Марковића, који је 1878., поводом једнога војног бунта, био стрељан. Под напредњачким министарством, краљ Милан се много више мешао у државне послове него под ранијим либералним министарствима: 1881. заложио се, да се концесија о грађењу железнице да Бонту-у; 1882. за време борбе између напредњака и радикала, стао је отворено на страну напредњака, и предузео је једно велико путовање по земљи, ради сузбијања радикализма. На скупштинским изборима 1883., поред свега његовог залагања, за напредњаке, већину нису добили напредњаци, него радикали. На овај радикални успех краљ Милан је одговорио тиме, што је позвао на владу Николу Христића, познатог још из доба кнеза Михаила са своје строге полициске управе.
Убрзо затим, поводом разоружавања. народне војске, избила је у источној Србији т.зв. Тимочка буна, коју су организовали локални радикални одбори у тим крајевима. Краљ Милан, с помоћу војске, брзо је угушио буну, а цео главни одбор радикалне странке ставио пред преки суд. Мислећи да је тиме коначно победио радикализам, он је довео напредњаке поново на владу, и засновао свој лични режим. Политичке слободе које је дало напредњачко министарство од 1880., биле су сада или сасвим укинуте или јако сужене. За време прве и друге напредњачке владе, извршена је коренита реформа пореског система и установљена Народна Банка. Приступљено је и реорганизацији војске. Са ранијом системом народне војске потпуно је прекинуто и тежиште војне снаге пренето у стални кадар.
1885. краљ Милан је уједињење Бугарске и Румелије схватио као поремећај балканске равнотеже на нашу штету. Када није успео добити с помоћу аустријске дипломатије никакву накнаду за Србију, он је огласио Бугарској рат 2. новембра 1885. Тај рат, у коме је српска војска била сузбијена од Бугара код Сливнице и изгубила Пирот, окончан је 5. марта 1886. једним уговором мира, који је повратио стање ствари пре рата и није наметнуо Србији не само никакве територијалне жртве, него ни плаћање ратне одштете.
Под првим утиском неуспеха на бојном пољу, краљ Милан је хтео да да оставку. Доцније, он је, у место оставке, покушао споразум с радикалима, и био је вољан дати им власт, али не самима, него у друштву са напредњацима. Када у овоме удруживању радикала и напредњака није успео, он је задржао напредњаке на влади, све докле се они, у његовој размирици са краљицом Наталијом, нису ставили на страну ове последње. Јуна 1887. он је предао владу удруженим. либералима и радикалима. У децембру исте године, дао је владу самим радикалима, али, пун неповерења према њима, он их је априла 1888. уклонио с власти, и саставио једно чиновничко министарство са Николом Христићем. Под овим министарством извршен је развод брака између њега и краљице Наталије. Уверен, да је после тога постао немогућан на престолу, он се коначно одлучио на оставку, али, да би осигурао престо своме малолетном сину, он се претходно споразумео с радикалном странком и издао децембра 1888., у сагласности са Beликом Скупштином, један врло слободоуман Устав.
22. фебруара 1889. одрекао се престола и настанио у Паризу, под именом грофа од Такова. Одмах по његовом одласку из Србије, дошла, је краљица Наталија, али на његово наваљивање намесништво ју је (1891) силом протерало. Због финансиских тешкоћа он се, те исте године, за два милиона динара, добивених од Русије, одрекао свих својих права члана владалачког дома, иступио из српскога, држављанства, и обећао да неће више долазити у Србију. Како је ова његова изјава узакоњена 14. марта 1892., то је у ствари над краљем Миланом било изречено прогонство. Ипак, после државног удара од 1. априла 1893., који је он припремио, краљ Милан се вратио у Србију, добио натраг своја права члана владалачкога дома и окуражио свога, сина на укидање Устава од 1888. 1895. г. краљ Александар се подао утицају своје мајке, и краљ Милан је опет отишао из земље, али се вратио 1897. Тада је постао командант активне војске, али се, поред војних послова, мешао и у политичке, тако да је изгледало да је он прави краљ, а не његов син.
На Ивањдан 1899. на њега је покушан, без успеха, један атентат из револвера. Тај атентат дао је повода затварању и осуђивању великог броја радикалних првака. 1900. он је прекинуо са својим сином, због његове женидбе са Дратом Машин. После тота настанио се у Бечу, где је идуће године и умро. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
O личности и политици краља Милана мишљења су била међу његовим савременицима подељена. Његове су присталице хвалили његов политички дар, његово реално гледање на ствари, његову енергију, његову вештину опхођења са људима, његов утицај на масу, његове говорничке способности. Његови противници говорили су о његовим слабим живцима и оскудици моралног осећања, о његовој болесној неповерљивости, превртљивости, и напраситости. Што се тиче његове политике, његове присталице су тврдиле, да је он добио пресудан утицај на државне послове тек 1880. после Ристићевога пада, да је тада, показао велику увиђавност, што је напустио Русију, ратом изцрпену и бугарофилски расположену, и тражио ослонца код Аустрије, тада на врхунцу њене дипломатске моћи, да је 1885. један од првих осетио бугарску опасност, да је ослободио српску политику панславистичких сањарија, да је 'европеисао' Србију, која се до његове владе налазила у патријархалном стању, и да је поставио здраву основу њеној војној организацији. Његови противници замерали су му, да није умео да се прилагоди положају уставнога владаоца, да је без потребе довео Круну у сукоб са радикалима, најачом странком у земљи, да, је интересе Србије стављао више интереса Српства а интересе династије више интереса Србије, и да је за његове владе углед Србије ниско пао, због њене потчињености Аустрији и њенога неуспеха у бугарском рату. Али и присталице и противници његови слагали су се у томе, да је он био необичан човек, и да је био један од најачих политичких темперамената свога доба.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 - Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889-1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903.


Син краља Милана и краљице Наталије. Васпитаван је у Србији и имао је за гувернере др Лазара Докића и ђенерала Јована Мишковића. За време размирице између његових родитеља, био је, као дванаестогодишњи дечко, по жељи краља Милана, одузет немачком полицијом од краљице Наталије код које се налазио у Висбадену. После оставке краља Милана, 1889., ступио је на престо и имао је за намеснике Јована Ристића, ђенерала Косту Протића и ђенерала Јована Белимарковића. 1, априла 1893., са знањем и одобрењем краља Милана, извршио је државни удар, и пре навршеног пунолества узео краљевску власт у своје руке. Намесници и министри били су уочи државног удара позвани на дворску вечеру и ту изненада затворени. У завери противу намесништва краљ Александар је био потпомогнут дворским официрима и командантима београдског гарнизона. Прво своје министарство Александар је саставио из радикала, под председништвом свога некадашњег гувернера Докића. Под утицајем свога оца он се међутим убрзо разишао с радикалима, већ почетком 1894., и, пошто је објавио да треба стишавати партијске страсти, почео је чинити огледе са т.зв. неутралним министарствима, која су, у ствари, била састављена од мање истакнутих либерала и напредњака, и која су сва била непријатељски расположена према радикалима. 9. маја 1894. Александар је својом прокламацијом обуставио Устав од 1888. и повратио Устав од 1869. Између либерала и напредњака који су требали да држе ново стање није могло доћи до праве слоге. Краљ Александар је под јесен 1894. довео на владу Николу Христића, под којом су извршени избори за Народну Скупштину, и, како су у новој Скупштини имали већину напредњаци, којима је краљ Александар у то време већма наињао него либералима, то је у лето 1895. образовано чисто напредњачко министарство Стојана Новаковића. На неколико недеља раније краљ Милан је отишао из Србије, а краљица Наталија дошла у Београд, и од тада место Милановога осећао се њен утицај у политичким пословима. По њеној жељи, крајем 1896. краљ Александар се је вратио радикалима и саставио Симићево министарство, које га је у току 1897. водило прво у Атину, па онда на Цетиње, како се говорило, у циљу његове женидбе. После тих путовања, која се нису свршила никаквом женидбом, краљ Александар се поново приближио своме оцу, под чијим је утицајем, октобра 1897. отпустио Симићево министарство и саставио министарство Владана Ђорђевића, које је имало задатак, да настави неутралну политику, прекинуту 1895. Под тим министарством, краљ Милан је постављен за команданта активне војске и имао је врло велики утицај на политичке послове. Од напредњака и либерала склопљена је једна 'краљева партија', и гоњења радикала опет су настала. Врхунац тих гоњења достигнут је после једног неуспелог атентата нa краља Милана (1899).
У лето 1900. када су се краљ Милан и председник владе Ђорђевић налазили ван Београда, краљ Александар је изненада објавио своју веридбу са Дратом Машин, дворском госпођом краљице Наталије. Драга, Машин, рођена Луњевица, била је удовица, једнога инжињера; она у своме првом браку није имала деце, и стога се за њу држало да је нероткиња. Осим тога, била је много старија од краља Александра. Ни краљ Милан ни краљица Наталија нису одобравали женидбу свога сина са госпођом Машин, а тако исто ни београдско друштво. Ђорђевићево министарство дало је одмах оставку, и краљ Александар је имао муке док је саставио једно чиновничко министарство, под председништвом Алексе Јовановића. У официрском кору, где је престиж краља Милана био врло велики, осетило се јако незадовољство противу краљеве женидбе; нови министар војни, пуковник М. Васић, успео је одржати мир у војсци, али положај краља Александра остао је од тада несигуран код официра. Пристанак рускога цара да буде венчани кум краља Александра и помиловање радикалних првака, затворених због атентата на краља Милана, створило је код публике повољније расположење према краљевој женидби, која је извршена 23. јула 1900.
Краљ Александар био је сада вољан да да власт радикалима, али под условом, да се они удруже са напредњацима. Пошто су радикали на то пристали, образовано је напредњачко-радикално министарство Михаила Вујића, а 6. априла 1901. октроисан је краљевом прокламацијом, један нови Устав, чија је главна карактеристика, била установа Сената, делом постављенога, а делом изабранога. Либерали и онај део радикала, који није хтео пристати нa дружбу са напредњацима, били су у опозицији према новоме стању, и доказивали су, да се под Уставом од 1901. у привидно парламентарним формама, само продужује лични режим. Крајем 1902. краљ Александар је опет прекинуо са радикалима, и саставио је, под председништвом ђенерала Димитрија Цинцармарковића, једно министарство налик на његова ранија неутрална министарства. 1903. извршен је нов државни удар; Устав од 1901. био је обустављен на неколико сата, да би се могао променити изборни закон. Под промењеним изборним законом извршени су нови избори, који су дали већину 'краљевој партији'. Међутим је била скована, завера између официра београдског гарнизона и присталица Петра Карађорђевића. Ноћу између 28. и 29. маја 1903., официри завереници опколили су с војском двор, упали унутра и убили и краља Александар и краљицу Драгу.
Намере краља Алексaндра последњих месеца његове владе остале су нејасне; говорило се да је хтео отерати своју жену и огласити рат Турцима. - Влада краља Александра остала је запамћена као влада сталних криза и државних удара, и како на пољу спољашње политике тако и на пољу унутрашње политике није дала никакве веће резултате. Најважнија дела из тога доба јесу конверзија државних дугова, покушај обнављања балканског савеза (долазак бугарског и црногорског кнеза у Београд 1895), добијање српских владика у Македонији, и реорганизација војске, извршена од краља Милана као команданта активне војске. И ако није имао велике политичке способности свога оца, краљ Александар није био лишен свакога политичкога дара, као што су његови противници представљали, и у опхођењу са људима и странкама показивао је једну вештину, која се код тако младог човека не би очекивала.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[fazan]

Надам се да ће доћи време када ће се улога краљева Милана и Александра Обреновића у српској историји мало другачије посматрати. Неке критике једноставно не стоје. Неке ствари њихови савременици нису могли разумети.

Србија је из једног патријархалног друштва, заснованог на породичним задругама, прелазила у неки облик европског грађанског друштва, са свим проблемима које је тај прелаз носио. Током те транзиције, зеленаши су ”на добош” (јавним аукцијама за наплату дугова) продали целу Србију више пута. Дужници обично нису ни разумели шта им се догађа. Радикали су изашли са (радикалном) идејом да су кућа и окућница (није морала бити уз кућу, радило се о површини од пар хектара) неприкосновени и да се не могу продати ради дуга. Наравно да је та идеја добила огромну подршку. Са друге стране, историјски гледано, довела је до уситњавања сеоских домаћинства и ми данас у Србији имамо изузето уситњен посед. Није постојала мотивација да се оде у град, живело се (лоше) на малим поседима.

Критиковали су Миланово окретање Аустрији, потпуно игноришући како је дошло до тога. Бугарско-српски рат је био изузетно непопуларан, али јако мало се зна о томе како је и зашто уствари дошло до рата.

[JASON]

Милош Обреновић, кнез Србије 1815-1839 и 1858-1860 (7. март 1780, Средња Добрња, нахија ужичка – 14. септембар 1860, Топчидер, код Београда).


Син је једног сиромашног сељака, Теодора Михаиловића из Добрње. Обреновић је назван по своме очуху Обрену Мартиновићу из Бруснице. У младости је служио као момак код марвених трговаца, и гонио је њихове волове чак на Јадранско море. У првом устанку војевао је Милош уз свога полубрата Милана Обреновића, који је био војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске) и рудничке. 1807. г., у нападању на Ужице, Милош је тешко рањен. Када, је 1811. Карађорђе разделио велика војводства, било је раздељено и војводство Милана Обреновића (који је умро 1810). Милош је онда пристао уз Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који су, насупрот Карађорђу, бранили права великих војвода. Због тога је Милош био затворен, као противник Карађорђа и Caвeта, али му је Карађорђе опростио кривицу. 1813. Милош се храбро борио на Дрини и на Сави, нарочито се одликовао у борби на Равњу, између Саве и Засавице. Када је Карађорђе напустио Србију и војводе нагле за њим преко границе, Милош је остао у земљи, не желећи да оставља породицу и да се одваја од осталог народа. Турцима се предао на пољани код таковске цркве и помагао им у умиравању и обезоружавању народа. Београдски везир (Сулејман-паша Скопљак, и ако раније рањен у борби са Милошем на Равњу, поставио га је за обор-кнеза над три нахије: над рудничком, крагујевачком и над пожешком.
1814. када је избила Хаџи-Проданова буна, Милош, не само да није пристао у буну, него је ишао заједно с Турцима, да је угуши. Велики турски зулуми, који су потом настали, варварско истраживање и купљење оружја по народу, сеча главних људи, све је то учинило да се Милош одвоји од Турака, нарочито када је видео, да нема више поверење Сулејман-паше и да га овај држи у Београду као заробљеника. Чим је уграбио прилику да измакне из Београда, Милош је стао спремати нов устанак, и, како се прича, на Цвети 1815., пред таковском црквом, објавио је почетак устанка речима: 'Ево мене, а ето вам рата с Турцима'.
Турска војска упутила се одмах ка Чачку. Милош се утврдио на брду Љубићу, на левој страни обале, према Чачку. Пре него је нa тој тачки дошло до одсуднога резултата, Милош је потукао Турке код Палежа (данашњега Обреновца), и очистио пут уза Саву од Београда до Шапца. Услед тога, устанак је захватио нахије Ваљевску и београдску. Бојеви код Љубића свршили су се потпуним поразом Турака, поглавито стога што су Турци, обесхрабрени погибијом свога војсковође, почели сами да дижу логор, а Срби онда навалили на њих изненада. Затим је Милош кренуо на Пожаревац, и, после кратке борбе очистио је и тај крај од Турака. Последње његове веће борбе биле су на Дрини. Он је потукао Турке на Дубљу, у средини Мачве, и једнога, пашу заробио.
Али, тек после свих успеха, настале су за њега праве тешкоће, јер су се на Србију дигле две велике војске, једна са западне стране, под Куршид-пашом, а друга са источне стране, под Марашли Али-пашом. Обе паше желели су да, ако је могуће, умире Србију лепим начином и позвали су Mилоша на разговор. Милош је отишао прво Куршид-паши, на Дрину, и ако је Куршид био познат као вероломан човек, који га може посећи, када му буде дошао на вeру. Прича се, да је Милош, доиста, једва жив изишао из Куршидова логора. После тога, почео је преговоре са Марашлијом, који је био ститао у Ћуприју. Желећи да он добије код султана ту част да је Србију покорио и умирио, Марашлија је нудио Mилошу боље услове него Куршид. Докле је Куршид тражио, да народ одустане од борбе и да преда оружје, Марашли није тражио од народа оружје. 'Будите ви само цару покорни, па, ако хоћете, и топове за појавом носите'.
Милош се погодио са Марашлијом на овој основи: 1. Срби пропуштају Марашлијинога ћају са седам-осам хиљада војника у Београд; 2. Марашлија спроводи са својим пратиоцима српске изасланике у Цариград, да моле од султана ферман, којим се Србима опрашта све што су чинили; 3. између Срба и Турака настаје примирје, како на источној тако и на западној страни.
Како је у то време Русија била већ свршила са Наполеоном, и стала наново распитивати на Порти, јесу ли извршене одредбе Букурешког Уговора о Србији, Порта је желела да се што пре умири српска буна. Она је дала Србима опроштај. Марашли-паша кренуо је са свом својом војском у Београд, а Милош је са својим људима остао и даље под оружјем.
Од 1815-1830 стање ствари у Србији било је уређено усменом погодбом између Милоша и Марашлије. Та је погодба важила за београдски пашалук, који се простирао од Дрине до Мироча-планине, и од Саве и Дунава па до Ћуприје, Параћина, Краљева и Ужица. По тој погодби, у београдском пашалуку постојале су турске власти, али данак нису купиле оне него српски кнезови, и када је требало Србима судити, онда је уз муселима седео и један српски кнез. Из ових врло скромних уступака, Милош је успео постепено извући више или мање потпуну унутрашњу самосталност Србије. Милошева је политика била испрва упућена на то, да се начини врховним господаром Србије. Одмах после споразума са Марашлијом, почео се потписивати 'верховни кнез и управитељ народа Сербскаго', и од Скупштине од 1815. успео је добити признање ове титуле. Ипак зато, Милош је имао моћне супарнике међу народним старешинама, и тек пошто их је у времену 1815-1817 уклонио са света (1817. био је и Карађорђе убијен по његовој наредби), Милош се утврдио у положају 'Верховнога Кнеза'. После тora Милош је гледао, да што више прошири надлежност српских власти на штету турских. Он је присвојио за српске власти право, да суде саме по кривицама и споровима Срба (само у мешовитим српско-турским делима судиле су турске власти, али и онда уз сарадњу српских власти). Затим је сакупио царске приходе, скеле, ђумруке, разне таксе и т.д. Постепено су, и у судским и у финансијским пословима, дошле српске власти на место турских. Домаћа управа, уређена Милошем, била, је врло енергична, што се најбоље види по истребљењу хајдучије. Али она није била лака народу, поглавито због злоупотреба које су се чиниле са старешинским кулуком, и због Милошевог монополисања сточне тртовине. Према Турцима Милош се испрва правио 'верна раја'; није помишљао на Букурешки Уговор, и као максимум уступака, тражио је оно што су сами Турци нудили Србима, 1806., приликом Ичковога Мира. Када је 1816. наново кренула у Цариграду српско питање, Русија је имала тешкоћа са Милошем. Докле је она, у својим захтевима, на прво место стављала аутономију Србије, Милош је желео, да се на прво место стави наследност кнежевскога достојанства, које би султан имао њему да дарује. Али, постепено, између Милоша и Руса дошло је до потпуне сагласности.
Милош је обратио Русима пажњу, да Букурешки Уговор није имао у виду само београдски пашалук, него све оно што је држала Карађорђева војска, а то ће рећи још шест нахија преко београдскота пашалука. На основу тога, Милош је тражио, да се тих шест нахија поново присаједини Србији. Да би изиграла руску дипломатију, Порта је покушала 1820. да добије Милошев пристанак на мање уступке него што су били предвиђени у Букурешком Уговору, али Милош је те уступке одбио, и тражио је потпуно извршење Букурешкога Уговора. Захваљујући његовом чврстом држању и непрестаном наваљивању руске дипломатије, Порта је 1826. у Акерманској Конвенцији, изјавила своју готовост, да изврши одредбе Букурешкога Уговора које се тичу Србије. Акерманска Конвенција није била извршена јер је дошао руско-турски рат, који се свршио Једренским Миром 1829. У томе миру Порта се обвезала на извршење Акерманске Конвенције, и услед тога је Порта издала хатишериф од 1830., којим се Србији признавала унутрашња самоуправа, а Милош наследност кнежевекога достојанства. Што се тиче оних шест нахија које је према Букурешком Уговору требало присајединити Србији, Порта је гледала на све могуће начине да ову обвезу не испуни, и издала је хатишериф о присаједињењу тих нахија Србији тек 1833., пошто их је кнез Милош без њенога, питања, заузео.
1835. Mилош je ишао у Цариград да захвали султану на привилегијама које је даровао Србији. После хатишерифа од 1830. поставило се одмах уставно питање. Пошто је Србија добила унутрашњу самоуправу, питање се природно поставило, да ли ће и даље остати дотадашњи систем управе. Милош, који је своју власт стварао по обрасцу турских власти, био је завео у земљи источњачки деспотизам, којим нико није био задовољан. Руска дипломатија била, је унела у хатишериф једну одредбу по којој је српски кнез имао да влада у договору са једним саветом, и сви они који су желели да ограниче Милоша, тражили су од њега установљење тога савета. Почетком 1835. неколико народних старешина, међу којима је био најзнатнији Милета Радојковић, дошли су са више хиљада људи у Крагујевац, да би убрзали издавање Устава. (т. зв. Милетина буна). Устав, издан на Сретење те исте године, био је сувише слободоуман, и, услед протеста Порте, Русије и Аустрије, Милош, коме до тога Устава није било ни стало, убрзо га је опозвао. Од 1935- 1838. Милош је одутовлачио решење уставног питања, али је решио аграрно питање. После хатишерифа од 1830., турске спахије имале су да се селе из Србије. Питање је било, шта ће се радити са њиховим спахилуцима. Било је људи који су предлатали, да се турски спахилуци поделе између неколико угледнијих породица, које би образовале земљовласничку аристократију, каква је постојала у Влашкој. Милош на то није пристао. Он је изрекао начело, да земља припада ономе ко је ради. Тиме је ударен темељ слободном сеоском поседу, који је после омогућио стварање земљорадничке демократије у Србији. 1838 Русија је поново покренула уставно питање. Милош, који се противу ње био везао са Енглеском, ступио је са Портом у преговоре о Уставу, у нади да ће Порта, под утицајем Енглеске, пристати на онакав Устав какав је он желео, а не какав је желела Русија. Спор између њега и Русије водио се у главноме око тога, да ли ће чланови Савета, који је хатишериф од 1830. предвиђао поред кнеза, бити непокретни или покретни. Русија, која је намеравала дa Mилоша ограничи Саветом, тражила, је непокретни Савет. Милош, који је желео да од Савета начини своје оруђе, примао је само такав Савет чије би чланове могао по својој вољи мењати. У Цариграду је руски утицај у српским стварима био јачи од енглескога. 1838. Порта је октроисала, у виду хатишерифа, један Устав за Србију, који је установљавао, поред кнеза, један непокретан Савет, чији чланови 'неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија или због нарушенија закона и уредба земаљски'. Mилош никако није могао пристати на овај Устав, и пошто је учинио један узалудан покушај да с помоћу војске обори Устав, он је 1. јуна 1839. дао оставку на престо у корист овога најстаријег сина Милана.
Милош је пао, не толико због Русије и Порте, колико због јаке унутрашње опозиције, коју је изазвао његов деспотизам. Материјално благостање, које је под његовом владом створено, појачало је код људи потребу правне сигурности, а под Милошем, који се био начинио неограничени господар свачијега живота и имања, те безбедности није било. За време своје владе Милош је постао један од најбогатијих људи на целом Балкану, и имао је своја добра не само у Србији, него и спахилуке у Влашкој.
1838-1858. Милош живео махом у Влашкој и у Бечу. Он је стално радио на своме повратку у Србију. Када је, после смрти његовога старијега сина Милана, дошао на престо његов млађи син Михаило, Милош је, преко своје врло одважне жене Љубице, која је остала у Србији, покушавао да изазове покрет у своју корист. 1844. пребацио је преко Дрине наоружане катане, који су узели Шабац и мислили да узбуне целу западну Србију. 1848. спремао је такође буну у Србији. Ради тога дошао је био до Загреба, али је српска влада удесила, да га хрватске власти затворе, и Милоша је стало доста новаца док се ослободио затвора. 1857. дао је Милош пет хиљада дуката Тенки за његову заверу против кнеза Александра Карађорђевића. 1858., за време Св. Андрејске Скупштине, имао је Милош агенте у Београду, који су му врбовали на све стране приврженике и бацали немилице новац.
11. децембра 1858. Св. Андрејска Скупштина збацила је кнеза Александра, и позвала Милоша натраг на престо. Милош је свечано ушао у Београд 25. јануара 1859. Његова друга влада није трајала ни пуне две године и није ништа додала његовој историјској слави. Милошева појава била је изазвала велико одушевљење у народу, који је у њему гледао обновиоца Србије, али он је био већ једном ногом у гробу, и, као што је 1838. био већ несавремен у стварима унутрашњег уређења земље, тако ни сада није умео да погоди потребе новога доба.
Ниједна личност 19 века није у томе степену узбудила машту српскога народа као Милош. Постао је легендарна прилика као Краљевић Марко; око њега створио се читав циклус народних прича, које га представљају као великог мудраца, досетљивца и шаљивца. По скоро једнодушној оцени историчара, Милош је највећи политички ум који је Србија дала у целом 19 веку. Потпуно необразован, незнајући ни да чита ни да пише, Милош је имао инстинктивно осећање реалности и несавладљиву примитивну енергију. Готово из ничега, он је створио српску државу. 1815. када се решавала судбина земље, Милош је са својим побуњеним сељацима, представљао малу силу према двема царским војскама, које су једновремено ишле на Србију, и све што је добио, дугује својој вештини преговарања са Турцима. Када је, после тога, требало створити једну домаћу власт која ће моћи да замени турску власт, Милош се показао управо онакав организатор, какав се тражио: он је имао и довољно чврстине да свој народ држи у стези, и довољно мудрости да према Турцима непрестано врда. Значај просвете, судова и писаних закона Милош није разумевао, и зато је пао, када су те ствари постале неопходно потребне. Али и са тим недостатцима, Милош остаје највећи владалац Србије 19 века, онај који је ударио основу и њеној спољашној независности и њеном унутрашњем уређењу.

Литература: Вук Караџић, Милош Обреновић (скупљени и етнографски списи, књ. I, 1898); М. Милићевић, Поменик IV, 471; М. Милићевић, Кнез Милош прича о себи (Споменик Српске Краљевске Академије); М. Гавриловић, Милош Обреновић (три свеске).

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Личност Велимира Михаила Теодоровића и његова задужбина 'Велимиријанум'


Велимир Михаило Теодоровић родио се 20. маја 1849. године у Рогашкој Слатини као природни син кнеза Михаила и Марије, кћери марвеног лекара Беркхауза, са којом се као шеснаестогодишњом девојком млади кнез упознао боравећи у бањи 1848. године. Дете је крштено у католичкој вери, којој је припадала и његова мати и на крштењу је добило име Виљем.
Кнез Михаило се са правом очинском нежношћу старао о детету, не заборављајући ни његову матер. Преко свог бечког банкара Тирка, обезбедио им је стално месечно издржавање, а купио им је и кућу. Мати се међутим, кад је детету било четири године, удала за једног лекара и са собом је повела и дете. Овај брак није био срећан. Очух Велимиров био је несавестан човек: широко је искоришћавао приходе своје жене и свога пасторка, натеривао жену да те приходе увећа,. најзад им је и кућу задужио, због чега је била изложена јавној продаји, али је кнез поново откупи, овога пута само у корист детета.
Ове сасвим неповољне прилике, у којима је дете расло, утицале су и убрзале долазак Велимиров у Србију. По кнежевој наредби, он је 1857. године, у својој седмој години, доведен у Београд и поверен кући Анте Радивојевића, настојника кнежевих добара. У почетку је Велимирово порекло било тајна за околину, па је чак и његов нови старалац Радивојевић допуштао да се верује као да је то његов ванбрачни син. У новој средини детету је посвећена сва потребна пажња и поведено је рачуна о његовом васпитању у националном духу. Велимир је уписан у београдску основну школу, ону код Саборне цркве, у којој је и завршио своје основно школско образовање.
По завршеној основној школи уписан је у београдску гимназију. Тада Велимир добија новог васпитача; његово духовно и душевно формирање, поред школе, бива врло срећно поверено сигурним рукама Стеве Тодоровића, члана Академије наука, професора и академског сликара.
Године 1861, тек што је Велимир био уписан у гимназију, Тодоровић је био позван од стране др Пацека, дворског лекара, који га је обавестио о жељи кнежевој да Тодоровић узме на себе старање о даљем васпитању детета и понуђено му је да одмах потпише о томе већ састављен уговор. 'Садржина уговора, пише Тодоровић, била је кратка. У њему ое препоручује да поред науке обратим особиту пажњу на домаће васпитање, уливање здравих појмова о дужности, упознавање са узорима људским итд. Одређује ми се плата у 200 дуката цесарских годишње, стан у Старом здању са 2 велике сале и балконом, храна и дозвола да могу узимати помоћнике. Највећа благодет беше у уговору за мене и дете, што нам се ставља извесна сума, са којом би за време ферија могли путовати у Италију, Швајцарску или коју другу земљу'.
Заиста, није се могао замислити срећнији избор васпитача за једно младо створење, рано отргнуто од материнске љубави и старања, коме је и са очеве стране могла бити пружена нежност само на посредан начин. Тај дечак дванаестих година, који је у сазнању за свој прави друштвени и породични положај могао да нађе разлога да већ своју прву младост обоји меланхолијом, бива поверен племенитим рукама педагога и уметника. Јединствен модел, достојан одушевљења уметника Тодоровића, претстављала је Велимирова младост у буђењу, чије су се духовне очи тек почињале да отварају пред непознатим светом. Тодоровић је пришао Велимиру, свом васпитанику, као што је прилазио пејзажу и лику, који би га одушевили, да, помоћу кичице и боја излије на платно устрепталост своје уметничке природе пред њиховом лепотом.
Уз Велимира се налазио и његов вршњак Живко, син чика Анте, његовог ранијег стараоца, а био им је придодат и Тодоровићев сестрић Јован Стојшић. Тодоровић се заложио да их свестрано образује. Узео им је посебне наставнике за рачун и француски језик, а музичко васпитање поверио је Корнелију Станковићу. Све остале предмете је сам са њима прелазио. Није заборавио ни на телесно васпитање својих васпитаника.
'Да бих душу својих ученика што више упитомио, пише Тодоровић, и љубав ка лепому развио, казивао сам им у причи лепоте из Хомерове 'Илијаде', упоређивао наше народне песме; приметио сам, да су ове моје приче на Велимира силно утицале; његово питомо и добро срце загревало се, у дирљивим моментима очице би му засузиле. Све ми је то давало уверење да ће од њега постати благородан и доброг срца човек. Народност своју и отаџбину сматрао је за највећу врлину. Кад би му ко у то дарнуо, прешао би из своје мирноће у најватренију гесту'.
О великом школском распусту, Тодоровић је путовао са децом у иностранство. Прво путовање, 1862. г., било им је у Венецију. На путу, деца су водила дневнике, у које су бележила све што су видела. Велимиров дневник се тако истицао живим запажењима да га је Тодоровић, по повратку, предао др Пацеку, а овај га показао кнезу, који је изјавио своје допадање и радост због напретка Велимира. Следеће године, опет о распусту, били су у Швајцарској, у Женеви.
У јулу 1864. год., после завршених испита, Тодоровић се захваљује на дужности Велимирова васпитача, две године пре истека уговорена рока. И од љубави Тодоровићеве за Велимира, и од његова одушевљења за свој васпитачки позив, била је силнија његова жарка жеља да се сав посвети сликарству и да све друго, ма колико драго, остави по страни. Пред том тако чистом и неодољивом жељом уметника Тодоровића, попустио је и кнез и дао је разрешницу васпитачу Тодоровићу.
Велимир је био само четири непуне године васпитаник Тодоровићев, али тај кратак период времена остаје најзначајнији у формирању његовом. Тодоровић је умео да на подесном тлу Велимирове чисте младости усади доброту и племенитост, које су расле и развијале се упоредо са Велимиром, тако да су у његовим зрелијим годинама то била два моћна стабла његова унутрашња живота. Пре растанка са Велимиром, Тодоровић је насликао један мајсторски портрет свога васпитаника, који данас припада Државном савету. Ово изврсно дело, кроз умне плаве очи на бледом лику, открива нам младалачку душу Велимира, над којом је бдио са пажњом и нежношћу уметник Тодоровић.
По одласку Тодоровића, Велимиру је био постављен за васпитача, на препоруку Илије Гарашанина, Милутин Стојановић, гимназиски професор. После две године (1866), Велимир је завршио шесторазредну гимназију и требало је да отпутује на продужење школовања у Швајцарску. Пре него што је напустио отаџбину, био је преведен у православну веруи на крштењу је добио име Велимир, које је већ и раније носио. Узео је презиме Теодоровић - старо породично име Обреновића - и под тим презименом је вођен у јавним књигама, а сам је између свог личног и породичног имена уметнуо очево лично име - Михаило. На крштењу му је кумовао митрополит Михаило, који је својеручно у документу о крштењу написао, да је Велимиров отац, Михаило М. Теодоровић.
Затим Велимир одлази у Швајцарску на продужење школовања. Напушта отаџбину пошто је у њој провео скоро десет година (1857 -1866). То је несумњиво најлепши период његова живота, јер после свог првог детињства проведеног у страном свету, загорчаног злим поступањем очуха, пред којим је била немоћна и његова несрећна мати, Велимир је познао отаџбину, у њој је наишао на много љубави и биле су му пружене све могућности за лепо васпитање и складно развијање његових способности. Одлазио је у иностранство, у једну високо културну земљу, да би обогатио и проширио знања стечена у својој земљи; али он неће бити засењен тим страним: светом, црпеће користи које та културна средина пружа, а његове мисли биће и даље упућене отаџбини, њој ће и даље бити намењена најчистија и најјача љубав његова срца.
Годину дана доцније (1867), кнез је, на повратку са изложбе у Паризу, посетио Велимира у Женеви, то је било њихово последње виђење, којом приликом је Велимир обдарен једним скупоценим прстеном. Њихови сусрети нису били чести ни док је Велимир био у Београду. 'На питање: да ли се Велимир виђао са кнезом? могу рећи, - пише Тодоровић, - врло ретко. За време мојега васпитавања скоро четири године, неколико пута, и то увече, после девет сати, у биљарској соби у сутерену (негдашњег старог дворца), где би децу, Велимира и Живка, примио, и са осмехом их по нешто запиткивао. При поласку обдарио би их са појединим дукатом.'
У следећој години (1868) одиграла се трагична погибија кнежева, чијом смрћу, изгледало је, и Велимиров положај постаје несигуран и необезбеђен. Велимир је био исте године враћен у Београд. Срећом, намесништво је имало пуно увиђавности према Велимиру и његовим заузимањем постигнуто је поравнање са сестрама кнежевим, којима је, као законским наследницама, пошто је кнез умро без тестамента, припало, смрћу кнежевом, целокупно Обреновића имање. Велимир је добио у сопственост велико пољско добро 'Негоје' у Румунији и, поред тога, румунске руралне обвезнице у вредности тридесет хиљада дуката. Тиме је његово материјално стање добило врло повољно решење. Пошто је Велимир још био малолетан, одређени су му три стараоца: Митрополит Михаило, претседник Касације Ђорђе Петровић и ондашњи председник Народне скупштине Живко Карабиберовић. Избор старатеља показује колику је пажњу намесништво поклонило Велимиру, који је службено називан 'питомац кнеза Михаила'.
Исте године (1868) Велимир је, у пратњи др Пацека, отишао у Румунију да обиђе и упозна своје велико добро, а старатељи су имали да одлуче о његовом коначном образовању и о избору позива за Велимира. Решили су да Велимира упуте на пољопривредну академију у Хохенхајму у Виртембергу, руководећи се при овом избору свакако тиме што је огромно добро 'Негоје' састављено од зиратне земље и да Велимир треба да се оспособи да би њиме сам управљао. Њихова одлука је била и извршена, Велимир је отишао у ту школу и на њој остао годину и по дана, до летњег семестра 1870. године.
Ове године Велимир је навршио 21 годину и био проглашен пунолетним. Тада су му старатељи предали на слободно располагање 'Негоје', које је било издато под вишегодишњи закуп, са годишњим доходком од 50.000.- дин.
Још пре пунолетства, Велимиру је било одобрено да пређе у Минхен и да на тамошњем универзитету студира државне науке. Велимиру се много допала ова варош привлачног колорита, у коме се нарочито оцртавала уметничка струјања и он је више није напуштао. Тако је Минхен, у почетку изабран само за студије, постао стално боравиште Велимирово. Ни у овом великом граду он није остао незапажен. Знало се за његово порекло по оцу, спољашности привлачне, манира финих, са великим средствима, он је радо и предусретљиво приман и у највише минхенско друштво. Међутим, ово друштво га није засенило и није могло да ослаби његове присне и срдачне везе са Србима у Минхену. Рекло би се да је дружбу са својим земљацима, махом скромним студентима, које је обилато помагао, претпостављао оном високом друштву. Друштво његових сународника дочаравало му је слику отаџбине, преносило га је у њу и он је, бар за моменат, заборављао сву раздаљину и све препреке, које су га делиле од ње и бивао је срећан.
Године се низале и све се мењало. Од Велимира, оног младоликог и углађеног студента, постао је зрео, стасити господин, увек беспрекорно одевен, држања у коме се опажало неусиљено и урођено господство. Његова спољашност се изменила, али унутра у души остало је нешто исто и непромењено - његова жарка и неизмерна љубав за отаџбину. У колико је та љубав била јака и неодољива, у толико су и они, који су бездушно створили препреке за његов повратак у отаџбину, били неумољиви и несаломљиви. Нису му допустили повратак, па ни најкраћи боравак у земљи са којом се осећао нераздруживо везан и којој је припадао свим својим срцем. Колико би било блажено за његову душу, мучену носталогијом, поново виђење оних планина што красе и штите његову земљу и река које је браздају. А колику би радост тек у њему изазвао онда мали и примитивни Београд, за који су биле везане најлепше године његовог младалачког живота. То му је било ускраћено, и он је умро не остваривши ниједну од тих жеља. Зато су његова расположења, - иако се налазио у блиставом и веселом баварском граду, или у својој дивној вили на домаку снежних баварских Алпа, увек у обиљу материјалних средстава, - ипак остајала чежњива и сетна.
У својој незадовољеној љубави према отаџбини, Велимир није постао огорчен. Остао је благ и није пропуштао прилику, кад је могао, да јој користи и помогне. Тако је у време српско-турског рата (1876-78) послао велики новчани прилог за ратне потребе, а у српско-бугарском рату (1885) послао је за исхрану војске седам стотина свиња са свога имања 'Негоје'. Исто тако, својим знатним прилозима у неколико махова је притицао у помоћ београдском народном позоришту у материјалној кризи.
Као да неизмерна носталгија није била довољна да загорча живот Велимиров, дошле су и непредвиђене тешкоће у вођењу његовога добра 'Негоје'. Кад је био истекао закуп добра, закључен под старатељством, Велимир је добро поверио на управу присном пријатељу и другу још из детињства, у чије је поштење веровао. Али је овај ово поверење злоупотребио, задуживши имање без знања Велимирова. Требало је много напора и личних жртава са стране Велимирове па да се, путем разних трансакција, стање поправи. Од материјалне штете за Велимира је било теже разочарење у поштење пријатеља и друга. И то је сигурно много допринело његовом брзом и изненадном крају.
Под теретом неодољиве чежње за отаџбином и горког разочарења у најбољега пријатеља, Велимирово срце је почело да слаби и најзад, на запрепашћење његове околине, престало је да куца 13. фебруара 1898. године, у 8 часова увече, док је Велимир седео у наслочањи. Као што је Велимиров живот дошао на свет тихо и, свакако, нежељено, тако и његово гашење, после непуних 49 година, било је немо и неопажено. Крај Велимира, у моменту његове смрти, налазио се његов верни пратилац Андра Милосављевић, надзорник његових добара, који је све до своје недавне смрти са пијететом чувао и оживљавао успомену на Велимира. Око одра Велимирова били су се окупили сви Срби, ђаци у Минхену, заједно са својим хором 'Србадија' и, испуњени тугом за изгубљеним добротвором, испратили су га до минхенског гробља, на коме је сахрањен. Доцније су, старањем државе, његови земни остаци пренети у отаџбину и данас почивају на почасном месту београдског гробља.
Силну љубав Велимира за отаџбином нису могле да ослабе неоправдане политичке препреке, које су неотклоњиво спречавале његов повратак и макар најкраћи боравак у земљи. Напротив, пред немогућношћу повратка, његов патриотизам постаје све пламенији и јачи. Рекло би се да га је у туђини, без породице, у његовој леденој самоћи, једино загревао и сагоревао пламен те чисте и велике љубави. Године се низале, Велимир се удаљавао од младости и залазио у зрело доба, а увек су га пратиле исте мисли: како да послужи и користи отаџбини, чије су му вратнице остале заувек затворене. Обузет тим мислима и потстицан осећањима оне велике љубави, Велимир већ у 40 години свога живота, у добу које обично скрива у себи још многе могућности за личну срећу, пише тестаменат о распореду своје имовине на случај смрти. Тај тестаменат, сачињен у сажетим и јасним реченицама, открива и сведочи, да је отаџбина, вечна и непромењива, чији је лик Велимир издвајао од лица ситних људи због којих је патио, претстављала највећу радост и једину трагичну срећу његовог краткотрајног живота, иначе оскудног у правим радостима и богатог у трагичним заплетима.
Тестаменат је написао у Минхену 3. фебруара 1889. године, а два дана доцније, у присуству два сведока, депоновао га је код јавног бележника, о чему је добио потврду. После краћег увода, Велимир у тестаменту каже: 'Ако бих ја, неоставивши потомака из законитог брака умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест: Краљевини Србији, као мојем једином и искључивом наследнику. Али ово ће моје имање ипак бити одвојено од државног имања, важиће као јавна задужбина и ова ће задужбина носити име – 'Велимиријанум'. А циљ задужбине Велимир овако замишља: 'Задужбинском је фонду циљ, да послужи унапређењу науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији. Сва средства и путови, који служе овоме културном народном циљу одговарају смеру моје задужбине, и њима се може поћи ма којим било начином, ради извођења овога циља, а понаособ фонд ће се употребљавати за следеће циљеве: а) за образовање младића у свима горе означеним гранама; б) за установљење или унапређење школа и завода за горе означене циљеве; в) за образовање наставника и наставница, као и за давање путних стипендија; г) за потпомагање људи заслужних за науку, уметност, трговину, индустрију и занате и за потпомагање њихових породица'. У § 3 ст. 1 тестамента предвиђено је: 'Задужбински фонд мора се неокрњен одржати и само се дохотци и камата, који се од њега добијају, могу употребити на циљеве задужбине''. А у § 4 ст. последњи стоји: 'Тада ће, то јест у трећој деценији, управа задужбине сваке године одвајати десет од сто од задужбинских прихода и предавати вароши Београду, у циљу улепшавања вароши, и иначе на употребу у интересу унапређења београдске општине, којим делом располаже београдска општинска управа', док је § 5 регулисано питање управљача задужбине и то на следећи начин: 'За управљање задужбином одређујем Краљевско-Српски Државни Савет. Краљевско-Српски Државни Савет може слободно и самостално одлучивати о свима пословима који се тичу ове задужбине, он је једино и искључиво у праву да управља задужбинским фондом и да употребљава задужбинске приходе'.
Велимиров тестаменат, из којег смо цитирали основне одредбе, - поред његовог жарког родољубља, израженог у одређивању отаџбине универзалним наследником све његове имовине, - показује широки и здрави смисао Велимиров за главне задатке отаџбине, за чије остварење јој он оставља сва своја не мала материјална сретства. Велимир је племенито замислио своју задужбину као један неугасив пламен који ће горети и осветљавати путеве што воде оним узвишеним циљевима, он је својој задужбини придао улогу вечно живе снаге која ће неуморно утирати путеве који воде тим циљевима и убрзавати ход на њима. Зато је предвидео да фонд задужбине остаје неокрњен и да се само његови приходи могу употребљавати на задужбинске циљеве. Велимир се сетио у завештању и Београда, у коме је провео десет најлепших година свога живота. Он је оставио Београд као малу незнатну варош, са видљивим траговима дугог ропства, а живео је у лепој високо културној престоници Баварске; отуда је желео да се и вољена престоница његове земље, путем снажног, складног изграђивања и културног напретка, успне на ниво великих европских градова. Данас је већ остварен тај преокрет, Београд је од оног некад запуштеног турског места преображен у прави европски град, са привлачном физиономијом, на којој је додата и додаваће се и даље по која лепа црта сталним приходом из Велимирове задужбине.
(Општина београдска дала је једној малој, скоро просеченој улици име Велимира. Рекли би смо да дуг захвалности, који се дугује Велимиру као великом на- родном добротвору и као добротвору престоничке Оп- штине, налаже да нека важнија улица буде названа тим именом, или да га носи један од београдских паркова, на пр. онај код Студентског дома. У сваком случају треба исправити натпис на табли оне мале улице и на њој тачно исписати пуно име - Велимир Михаило Теодоровић - уместо Велимир Тодоровић, како сад погрешно пише.)
За руковаоца своје задужбине одредио је Државни савет, јер је сматрао да ће они циљеви бити најпотпуније остваривани ако задужбина буде у рукама те високе правне институције. Како је Велимир умро без потомства, српска држава је, његовом смрћу, наследила сву његову имовину, која се углавном: састојала у оном великом пољском добру 'Негоје' у Румунији. Иако је Велимирова последња воља у том погледу била јасно изражена, ипак је српска држава имала да савлада велике тешкоће да би дошла до свог несумњивог права наследства. И на крају, да би избегла огромне трошкове и прекратила небројене спорове са лицима која су по разним основима истицала захтеве у погледу богате заоставштине Велимирове, она је пристала и на поравнање, чиме је окрњен и жртвован знатан део њеног права. Тек 1902. г., четири године после смрти Велимирове, Министарство финансија је обавестило Државни савет да се најзад, после толиких препрека и трошкова, успело да српска држава буде од румунских судова проглашена универзалним наследником Велимировим. Доцније, септембра 1904. год., продато је путем јавне продаје добро 'Негоје' за суму од 2,300.000.- дин. у злату.
Пошто је на овај начин држава реализовала своје право на наследство, нажалост окрњено у дугој наследно-правној процедури, остало је да се сврше правне формалности оснивања задужбине. Пре свега, било је потребно посебно законско овлашћење да би Државни савет, као државна власт са функцијом тачно законом одређеном, могао да постане руковалац задужбине у смислу завештања Велимирова. Такав закон је издејствован, то је Закон о задужбини 'Велимиријанум' од . фебруара 1905. год., чији чл. 1. гласи: 'На основу т. 14 чл. 144 Устава овлашћује се Државни савет да, у смислу завештања Велимира М. Теодоровића, управља имањем задужбине 'Велимиријанум' и да приходе тога имања употребљује и распоређује на оне циљеве, које је поменути добротвор у своме завештању означио'. Затим је Државни савет, на основу чл. 2. пом. закона, прописао Правила задужбине 'Велимиријанум', објављена у бр. 242. 'Српских новина' за 1908. год. Овим Правилима, поред осталога, установљен је Саветски одбор за 'Велимиријанум', састављен од потпретседника Државног савета, који је претседник Одбора и три члана Државног савета. Овај Одбор све своје извештаје и предлоге у вези са задужбином упућује Државном савету, који о томе у пленарној седници коначно одлучује.
Кад је тако било у потпуности изведено правно конституисање задужбине, Државни савет је могао од државе да прими онај новац намењен фонду задужбине и исти је депоновао на приплод код Управе фондова (данас Државне хипотекарне банке), а са приходима, који су у виду интереса притицали, започео је да ради на остварењу задужбинских циљева. Стварањем нове, заједничке државе проширено је поље задужбинске делатности, а и Државни савет уједињене Краљевине наставио је да предано води задужбину и да бди над остварењем њених високих задатака. Готовина задужбине, која се састојала у златној динарској вредности, претворена је послератном девалоризацијом валуте у обичну динарску вредност, чиме је знатно смањена. Данас задужбина има депоновано у Државној хипотекарној банци дин. 2.757.354,95 у готовом и дин. 30.000.- у обвезницама ратне штете, што доноси приближно годишњи приход од дин. 105.000.-. Од ове суме прихода одваја се 10% општини београдској за улепшавање вароши; 24.000 дин. се шаље Госпођици Терези Шустер у Минхену, за њено издржавање, доживотно јој осигурано завештањем, и подмирују се незнатни задужбински трошкови, а сав остатак се употребљава на задужбинске циљеве.
Сума, годишње трошена за остварење задужбинских задатака, није по износу велика, али се и том незнатном сумом, обнављаном сваке године и рационално распоређиваном, постижу велики и значајни резултати. Врло су дуге листе лица и установа на које се расподељују годишњи расположиви износи прихода задужбинског фонда. И летимични преглед тих листа показује да се ти приходи распоређују и као светлост доспевају до многих просветних, културних, научних и социјалних активности у земљи. Колико је значајних дела, литерарних и научних, издато уз обилату помоћ из задужбине 'Велимиријанум', колико стотина одабраних књига је задужбина откупила и откупљује, чиме потстиче ауторе на даља стварања, а њихова дела, плодове најлепших умова и срца, - раздајући школским и народним књижницама, - чини приступачна онима за које су и писана. Задужбина сваке године награђује на Универзитету научне темате и новчано помаже сиромашне студенте, затим додељује одређене новчане износе трговинској, индустријској и занатској комори да оне то употребе за унапређење својих привредних грана. И најзад, социјална делатност задужбине постаје све изразитија и огледа се у сталном помагању домова за збрињавање сирочади, старих и немоћних, и у новчаном подржавању свих друштвених подухвата којима је циљ да се ублажи беда невољних и да им се осигура бар кора хлеба насушна.
Личност Велимира Михаила Теодоровића, непрекидном линијом своје трагичности која се провлачи кроз цео њен животни пут, изазива у нама живу самилост; племенитост и доброта те личности буде у нама љубав према њој, а неисцрпно плодна делатност њене задужбине испуњава нас пијететом пуним истинске захвалности.

Љубомир Ж. Јевтић секретар Државног савета (1940).
Биографски подаци узети из књиге 'Велимиријанум Задужбина Велимира Михаила Теодоровића', коју је издао Државни савет, а штампала Државна штампарија 1909. године.