TNT024
Prijatelj foruma
vodnik I klase
 Offline
Gender: 
Posts: 691
|
 |
« Reply #32 on: December 13, 2010, 01:39:28 am » |
|
Nakon zaustavljanja.
Nadam se da autor neće zameriti. Ovo je napisao jedan od učesnika ovog događaja.
21.02.2006 navršava 21 godina od
Valjci na vrlo, vrlo, vrlo maloj visini
Priština, 21.02.1985. Noćno letenje, školski krug. U drugoj kabini major Enes Masić.
Ko je letio na L-ovima, zna kako se lete ŠK, bez dodira, produžavanje na 1m sa punim gasom, bez forsaža. Sve smo to odradili, počinje zadnji krug. Izmedju 3. i 4. zaokreta sve po normama. Avion NL-12, broj 913. Izlazak iz 4. zaokreta po normama za sletanje. Izvlačim far za sletanje. Osvetljava negde ispod aviona. Pista osvetljena sa tri prožektora (veliki reflektori na kamionima koji osvetljavaju početak piste). U jednom momentu, reflektor osvetli snjeg i led, sve kao da osvetliš ogledalo. Nemožeš više ocjenit visinu, bliži far prelečemo niže nego po proračunu. Vučem palicu, kako bi zadržao visinu, onaj sa startne viće zadrži visinu, ali 7t mase i dalje nastavlja prema zemlji. Na L-ovima nepisano pravilo, ulazak u pistu na jedan metar, slobodna pilotska procena. E, u tom letu sigurno neću moći poštovati to pravilo, bit ću nešto niži i krači, ali još uvijek bezbedan. Brzina preko 300km/č. Kad je zajeb, onda je zajeb. Niko nije računao, da je baza, kad je čistila pistu snjeg nagurala u predpolje. Visina snjega bila je oko 1m, pa tako sa točkovima kačim taj nagurani snjeg jedno 25-30m pre početka piste. Kasnije izmereno, probijao sam se točkovima kroz snjeg 24m, a u tom momentu ono pravilo: pametniji popušta. Lomi se desni amortizer, pravim skok na pistu, avion se zanosi u desno. Da se slomio i odpao amortizer sa točkom, nisam ni znao. Prvo što sam pomislio, bilo je, da mi pukla desna guma. Dajem palicu u levo, kako bi izravnao položaj aviona, ali inercija skretanja u desno je prevelika. Već vidim bočne sijalice piste u nosu aviona, znam da izlečem sa staze. Nema više spasa od izletanja, kupiram (ugasim) motor, probleme mi u tom momentu pravi kašika na gasu, ali uspijevam. Šta se dalje dešavalo, nije u mom mozgu. Samo se sećam zadnja dva udara, udarac u krilo i svaljivanje aviona na ledja. Prva pomisao, isključi generator , akumulator i gorivne pumpe. U taj momenat, čujem u slušalicama: 50-ti jesi li van staze-zove me toranj. Kratko odgovaram: jesam, al smo na ledjima, isključujem se. Ovo -isključujem se-, nije snimljeno, pregorjela radiostanica. Tek tad isključujem akumulator i generator. Sad imam vremena da pogledam okolo, puklo mi staklo na kabini, snjeg u faci, noge gore- glava dole. Skidam masku i poćinjem da zovem Enesa. Zovem ga jedno tri puta, ali otpozadi tišina. Kako se ne mogu okrenuti, vezan sam gurtnama, iste otkopčavam i udaram kacigom u staklo (slomljeno) kabine i snjeg.. Konačno javlja se i Enes. Pita me po zdravlju i nek javim na toranj situaciju. Odgovaram da sam dobro, tj. živ, da je toranj već obavešten. Nekako se malo okrenem i zapazim, kako se iz aviona vali dim. Nije da je panika, ali to napomenem i Enesu. Pokušavam, da se izvučem iz kabine, ali otvor na kabini malo je uzak. Skidam kacigu i provlačim se iz aviona. Prvo što sam mogao primetiti je, da avion ne gori, nego se snjeg koji je dopruo do toplotnih delova motora isparava. Veliko olakšanje, pa to odmah kažem i Enesu, koji još uvjek visi na gurtnama u zadnjoj kabini. Na bravici druge kabine avion se prelomio, mogao bi ruku da gurnem kroz pukotinu, a kabina otvorena jedno 5cm. Enes me požuruje, da mu pomognem da se izvuće. Hvatam puknuto staklo da ga slomim, ali tako je debelo i jako, da odustajem. Svom težinom stanem na ram kabine i počinjem da skačem, kako bi slomio isti. Kao da sam na trampulini, ali efekta nema. Pogledam oko sebe i primetim jedan Pincgauer kako se zaustavlja na jedno 100m od olupine. Izlaze dva vojnika i posmatraju naš avion. U soju sijalica, primećuju “dim” i nema šansi da se približe. Moglo bi da pukne! Počinjem da vičem, da pridju. Nije im bilo jasno odakle sam se pojavio. Posle par poziva, polako, počeli su se približavati. Vjerujem, nije im bilo lako. Kad su došli, zajedno, sva trojica, počeli smo skakati po okviru druge kabine, dok nije pukao. Sad je i Enes mogao napustiti avion-ispuzati. Kad je stao pored mene, vidim da skakuče po jednoj nozi. Prvo pomislih, da se povredio, ali već sam prigovara, kako mu je desna čizma ostala u avionu. Zamolio je jednog vojnika, da mu je donese, ali u isti momenat se seti, da bi vojnik, koji ne poznaje kabinu, mogao stradati zbog sedišta, za koje niko nezna u kakvom je stanju. Nije bilo druge, nego da sam pogledam-opipam čizmu i izvučem je. Kako je Enes uspio u onom tumbanju premestiti desnu nogu na levu pedalu, nije mi jasno. Uglavnom, čizmu sam našao zaglavljenu ispod leve pedale. Živi i zdravi, odmaknuli smo se od aviona prema ivici piste. Enes je pre dan, dva prestao da puši, ali u tom momentu, zamolio me za cigaretu. Kako je samo povukao dim. Kaže Enes, jel, kako se ono pozdravljaju košarkaši? Udarili smo dlanovima u dlan i nasmijali se. Ubrzo je stigao i komandir eskadrile. U zgradi, pregledao nas doktor, počeo je razgovor. Posle jedno sat, dva počeo sam da drhčem, ali ne od zime. Polako počeo je da se premotava film. Oko 23.00 došao je i komandant, pa smo zajedno otišli pogledat, šta je od aviona ostalo.
Taj dan (noć), uspio sam zaspati tek negde u 5 ujutro. Drugi dan otišao sam snimiti kičmu u bolnicu. Hvala bogu, sve u komadu. Jedina povreda, koju sam zadobio, bili su tragovi gurtni na levom ramenu.
Komisija je donela zaključak, da je prvostepeni krivac za udes baza koja je nagurala snjeg u predpolje, umjesto da ga skloni negde sa strane, a drugostepeni posada, zbog nižeg prilaza. Dužina tumbanja je bila izmerena na oko 650m, sa jedno 3-5 valjka sa dodirom krila i zemlje (skračena krila i rupe u zemlji). Nikad nisam imao volju proračunati, koliko sekundi smo se “zaustavljali”.
Na VLKL dobili smo 15 dana bolovanja.
Kao posledica tog prevrtanja, nisam više mogao normalno ulaziti u pistu na 1m, nego na 5-10m. Ruka nije htjela slušati glavu, pa kad se u maju desilo, da sam pokasirao i pticu na uzletu, sam sam sebi rekao, da je dosta izazivanja, odlučio sam da predjem na helikoptere. Kao pravi starešine i drugari u tom su mi pomogli komandir eskadrile V. Bugarinović, njegov zamjenik Enes Masić, šef letačkog ppuk. Kuprešanin i komandant puka puk. M. Vučinić.
Napomena: Žao mi je, ali tako su drugi tumačili, da pilot u drugoj kabini odgovara za sve postupke pilota u prvoj kabini, pa je major Enes Masić te godine ostao bez Zlatnog letačkog znaka, koji je inaće sigurno zaslužio.
|
