švercer011
potporučnik
 Offline
Gender: 
Posts: 2 749
|
 |
« on: December 12, 2010, 02:30:52 pm » |
|
О оружју пише, али не пуца
28.11.2010.
Инжењер Бранко Богдановић, сарадник „Магазина”, написао је специјално за руско тржиште књигу „Хладно оружје Србије, Црне Горе и Југославије”, чијој су недавној промоцији у Москви присуствовали министри војске, полиције и културе
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Читаоци „Магазина” почетком сваког месеца могу сазнати по нешто занимљиво о оружју у рубрици „Из старих ризница” нашег сарадника Бранка Богдановића, који је изузетан познавалац војне историје и наоружања. О овој теми у последњих 25 година издао је десетак књига и написао ко зна колико текстова за специјализоване часописе, а почетком овог месеца његова књига „Хладно оружје Србије, Црне Горе и Југославије” представљена је у Москви на промоцији којој су присуствовала чак три руска министра – за полицију, војску и културу. Код нас о томе нигде није објављена чак ни вест.
Богдановића су страни издавачи почели да зову још средином осамдесетих година прошлог века и да наручују књиге. Прва му је објављена у САД, а затим у готово свим европским земљама, па чак и у Јапану.
Он је, наравно, презадовољан што је, упркос великом броју експерата које ова земља има, освојио и руско тржиште и што ће се та сарадња наставити. У припреми је нова књига, овога пута о наоружању турске војске на Балкану, а Русима је занимљиво и ватрено оружје у ратовима на балканској територији, пројекат који ће се радити са стручњацима из Румуније, Грчке и Бугарске.
– Издавачка кућа тамошњег министарства војске била је добро упозната са мојим радом јер је оружје у Русији веома популарно. Моја књига била је за њих, истовремено и прилика да покажу сопствени утицај на развој наоружања на Балкану и на овдашње војнополитичке прилике – каже наш саговорник.
Богдановић је инжењер по професији, ради у једној београдској пројектантској кући, а за оружје интересује се од седме године. Ипак, на пушке и пиштоље никада није гледао као на средство за убијање. У животу није испалио два метка, увек му је, каже, било занимљивије да сагледава како је човек кроз историју конструисао оружје, како је о њему размишљао.
– Оно што је за нас карактеристично јесте то да нисмо никада оскудевали у великим умовима, али да, нажалост, нисмо успевали као држава да им помогнемо и да успоставимо систем који би искористио те потенцијале – наставља Бранко Богдановић.
Карактеристичан пример који наводи јесте онај из Првог српског устанка. Србија је 1804. године била земља у најмрачнијем средњем веку, најбогатији људи су били свињарски трговци, а сви остали су живели у шумама и земуницама. Али већ за три године почели смо да производимо топове, што је била привилегија само највећих нација. Створили смо државу, војску, полицију ...
Захваљујући изради оружја постали смо технолошки напредни, али и тада углавном се све заснивало на појединачним покушајима. Тома Милиновић конструише топ, па се Карађорђе одушеви и нареди да се праве топови.
Увек смо имали цењене научнике, па тако и конструкторе оружја, Кокан Миловановић је створио „кокинку”, чувену пушку маузерку, био је ожењен ћерком Маузера, најчувенијег светског произвођача, а и Георг Лугер био је пореклом такође Србин.
У Богдановићевом стану, на зиду дневне собе, наслагана је колекција коју је наследио од оца. Док је био млађи и он је понешто сакупљао, али се више тиме не бави.
Наш саговорник каже да код нас нема легалног тржишта историјског оружја, тако да долази до апсурдних ситуација, траже се баснословне суме, хиљаде евра, док се на Западу може купити пиштољ из 18. или 19. века за само сто или двеста евра. Све се одвија у затвореним круговима, а то доводи до прецењивања, али и потцењивања. Много тога је отишло из земље, и то за јефтине паре.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тако се десило да у Србији није сачувана ниједна оригинална војна униформа из Првог светског рата, после Другог светског рата нестало је осам пиштоља, маузера, којима је извршен атентат на краља Александра, остала је једино адмиралска униформа у којој је убијен.
Чак ни пушке М-48, која је дуго била у употреби у војсци, више нема у земљи. Све су продате у иностранство, јер закон дозвољава извоз, али забрањују појединцима и институцијама у земљи да их купе.
Цена једне маузерке се кретала од 20 до 100 евра, а пушке М-48 од 300 евра па навише. Све пушке из Првог светског рата пре тридесетак година продаване су у бесцење по пет или десет долара. Чак ни паповки више нема, сем нешто мало у војним резервама.
– Штета, зар при Војном музеју није могао да се отвори антикваријат, да се све врсте наоружања сачувају, а вишкови да се продају туристима по већим ценама. Овако, постоје бувље пијаце, отпади, а то је жалосно за културно благо. Ако немате право тржиште увек постоји могућност набавке фалсификата или краденог оружја, ако се трговина одвија ван контроле. Зато код нас и нема значајних приватних збирки, као некада. На срећу, оно најзначајније из приватних колекција завршило је ипак у домаћим музејима. Оно у чему не оскудевамо јесте заплењено турско оружје – каже наш сарадник.
Радећи на новој књизи, Богдановић је добио од Турака четири це-деа материјала, али најбољи примерци турских генералских и војничких сабљи чувају се у Србији, у домаћим музејима.
У сродству са атентатором Чубриловићем
Богдановићи су Београђани неколико генерација, а интересантно је да је Бранков даљи рођак по мајчиној лини историчар Васа Чубриловић, један од учесника у Сарајевском атентату.
Зато смо га питали које оружје се најчешће користи у атентатима?
– Све зависи од ситуације, може и цигла, саксија, ципела – одговара. – Оно што је карактеристично за све велике атентате, од Линколна, преко Франца Фердинанда и краља Александра, до Кенедија и Ђинђића, то су пропусти у обезбеђењу. Линколна у позоришту нико није чувао, краљу Александру су скренули пажњу да се у Марсеју спрема атентат,
и Поћорек је знао да се спрема убиство аустроугарског престолонаследника, али је тек на сваких сто метара поставио једног полицајца.
Руси и Американци
Богдановић је у сарадњи са Историјским и Војним музејом и бившим Војноиздавачким заводом објавио и неколико књига за домаће читаоце, (написао је и „Историју полиције” за МУП). Ангажовало га је и више страних издавача за које је написао десетак књига, а прва је била за Американце „Велики век оружја”.
„Американци штампају јефтинија издања за масовну продају. Тамо влада култ оружја, па књиге служе да популаришу продају пиштоља и пушака, док у Русији књиге имају више културноисторијски, некомерцијални значај и зато су луксузније и скупље неколико пута.”
У сталном контакту са читаоцима „Магазина”
– Када сам пре 13 година почео да сарађујем са „Магазином”, звало ме је доста читалаца, од којих сам сазнавао дивне приче. Слали су ми разна документа, фотографије, податке од којих сам написао више рубрика. У време бомбардовања читаоци су ми стално постављали питања и тражили да им на страницама „Магазина” објасним чиме нас гађају – каже Богдановић и наставља:
– После паузе од неколико година, рубрика је поново оживела и читаоци се поново јављају, са различитим причама и питањима, сада их оружје више занима као део наше традиције и културне баштине. Доста људи ме зову да ме питају шта има од трофејног оружја на тржишту, да ли нешто вреди или не, да ли је цена реална – каже наш саговорник.
Izvor:Politika
|
