Proizvodnja naoružanja u knjaževini i kraljevini Srbiji

[Deligrad]

КРАГУЈЕВАЧКО САВЕТОВАЊЕ 2/14. ЈАНУАРА 1837. ГОДИНЕ

   Окружена са свих страна непријатељски настројеним државама, Србија је већ од свог стицања аутономије имала проблема са набавком наоружања. Властима је било јасно да је врло битно да се што је могуће већи део наоружања и опреме набавља у сâмој земљи због чега је било неопходно створити сопствену војну индустрију.
   Веома су оскудни подаци о развитку војне индустрије од 1815. до 1848. г, али ипак можемо да створимо неку грубу слику. Премда у то време у Србији није постојала права војна индустрија, ипак је у њој израђивано оружје и барут.
Регуларна војска књаза Милоша била је мала, па се још увек у плановима за очување постојећих граница, али и за њихово проширење, највише рачунало са народном војском. Отуда у годинама владе кнеза Милоша није престајала брига за обезбеђивање одговарајућих количина наоружања и њихово тајно складиштење. По налогу књаза Милоша, 1836. године је у Крагујевцу формиран први Арсенал за оправку ручног оружја, са 20 запослених, који је, уз више других складишта, у прво време служио и као складиште војног материјала.
Кнез Милош је наслућивао да све што је у овој области достигнуто није било резултат смишљеног рада и дугорочних планова и да, коначно, није било довољно за поуздану одбрану земље. Хтео је да ово стање промени, али је за једно замашније, боље и савременије наоружавање (које би захтевало и планску набавку и много веће материјалне издатке) било потребно и шире консултовање политичких и војних кругова, као и морална подршка неког ширег државног тела. Сарадња једног таквог тела била је кнезу Милошу неопходна – колико да преко њега сазна стварне потребе у наоружању, мада их је он сам свакако најбоље познавао, толико и ради тога да би са њим могао да подели одговорност пред народом за материјалне напоре који би се за наоружавање морали учинити.
На захтев кнеза Милоша је 2/14. јануара 1837. године у Државном савету у Крагујевцу одржано „главно саветовање" о наоружавању. Учесници саветовања били су: три главна војна команданта (пуковници Арсо Андрејевић, Лазар Тодоровић и Стеван Стојановић), три среске народне старешине (пуковник Петар Туцаковић и потпуковници Живко Шокорац и Петар Даниловић) и шест одабраних чланова Државног савета (Стефан Стефановић – Тенка, председник “собранија”, Илија Поповић, Јанићије Ђурић, Ђорђе Парезан, Теодор Хербез и Михаило Грујовић).
   Садржај и циљ овог „собранија" одредио је сам кнез Милош, доставивши унапред учесницима саветовања седам питања на које је требало дати одговор: Да ли је потребно за безбедност наше отаxбине припремити онаква средства, којима би се могао пружити отпор како спољашњем, тако и унутрашњем непријатељу отаxбине наше ? Каква су то средства којима би се наведени циљ могао постићи ? Каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније она могла набавити ? Да ли би боље било ова, ради опште безбедности изабрана средства, држати на једном или на више места? Да ли су за све ово какве зграде потребне, и ако су потребне, од чега би их требало градити, тј. од дрвета, чатме (плетера) или цигле ? Колико ће она отприлике коштати ? Да ли ће се сума за наведене потребе узети из општенародне благајне или је потребно тражити помоћ од неке друге стране, и каква би помоћ најбоља била ?
Књаз Милош је захтевао да се у писаној форми, као заједничко мишљење, формулишу закључци саветовања у виду одговора на његова питања. Тако је и учињено: ставови и закључци саветовања унети су у протокол који је потписан од стране свих учесника саветовања и, под бројем деловодног протокола саветског, достављен књазу Милошу.
О овом саветовању детаљно говори Радосав Марковић у монографији Војска и наоружање Србије кнеза Милоша под насловом “Саветовање војних команданата о наоружању Србије”  на стр. 192-196. Он наводи да је овај “протокол”, који је чувала Државна архива у Београду, прегледао 1940. године и из њега сачинио краћи извод. Када је Марковић исти “протокол” затражио 1951. године ради неких допуна својих бележака, није га могао добити, јер документа није било на месту на коме је по својој сигнатури требало да буде. “Или је некако нестао или је непажњом затурен”, записао је.
   Без обзира на то што је Марковић релативно аргументовано представио ово саветовање, пошто смо у Архиву Србије недавно пронашли споменути “изгубљени” документ, ми га овде преносимо у интегралној верзији (али са савременим правописом). Разлог је тај што се неки Марковићеви аргументи у тумачењу овог документа ипак не могу у потпуности прихватити, али ћемо о томе говорити неком другом приликом, у посебном раду. Циљ нам је да и другим истраживачима српске војне историографије, као и онима који се баве историјом војне индустрије код нас, дамо сам документ да би могли и сами да га користе у својим даљим истраживањима.

Протокол Главног саветовања при
Књажевско-Српском Управитељном
Совјету, у присуству
нижепотписаних чланова
узет је у разматрање следећи предмет

1.   Да ли је потребно за безбедност наше отаxбине припремити онаква средства, којима би се могао пружити отпор како спољашњем, тако и унутрашњем непријатељу отаxбине наше?
2.   Каква су то средства којима би се наведени циљ могао постићи?
3.   Каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније она могла набавити?
4.   Да ли би боље било ова, ради опште безбедности изабрана средства, држати на једном или на више места?
5.   Да ли су за све ово какве зграде потребне, и ако су потребне, од чега би их требало градити, тј. од дрвета, чатме (плетера) или цигле?
6.   Колико ће она отприлике коштати?
7.   Да ли ће се сума за наведене потребе узети из општенародне благајне или је потребно тражити помоћ од неке друге стране, и каква би помоћ најбоља била?
Пошто је господин председник Управитељног Совјета представио све наведене тачке скупу, узета су у разматрање следећа питања:

I. О потреби средстава за обезбеђење постојања народа Српског

О овоме питању скуп је изразио једногласно мишљење да је прва дужност Владе, као и сваке особе, старати се да обезбеди своје постојање; и према томе је решено да је неопходна потреба унапред старати се о овим средствима, тим пре што нас је искуство научило да кад опасност дође, онда је већ доцкан тиме се бавити.

II. Каква су пак та средства за постизање наведеног циља?

Узевши ово питање у разматрање, скуп је решио да је за безбедност наше отаxбине потребно припремити
1.   оружје
2.   xебану (муницију)
           в)  остале потребе

а) Што се оружја тиче, скуп сматра потребним да се засад повећи број топова разних величина набави, будући да смо у томе веома оскудни. Поред топова, скуп решава да се и до 2000 пушака што пре купи, и то 1500 карабина за нерегуларну, а 500 са муницијом за регуларну војску.
б) За припрему потребне xебане (муниције), пак, да се одмах и што пре набави:
200.000 ока (256 тона) олова
   100.000 ока (128 тона) барута
   1 1/2 милион комада кремена
а по прибављању ове количине, да се опет од стране Његове Светлости постављено надлежателство стара о даљем повременом прибављању, вађењем олова из домаћих мајдана (рудника) и справљањем барута у својим...(нечитко).
в) Под осталим војним потребама, скуп подразумева оруђа којима се граде шанчеви и остали опкопи и решава: да се засад купе
5000 ашова и
2000 пијука

III. Каквим би се начином најбоље и за народ најпогодније ова средства могла прибавити?

О овом питању скуп мисли да ће најбоље бити да се за топове преко пријатеља, однекуд и на некакав начин, доведе мајстор искусан у ливењу, па да се овде у Крагујевцу начини таква тополивница да би у њој непрестано могли и топове и звона и остале потребе лити, не морајући потребе ове са стране куповати, и излагати се сумњи да нас неко упита због чега нам топови требају.
Све остале потребе пак, по мишљењу скупа, најбоље би се посредством трговаца могле прибавити, ма откуд било.
После овога прешао је скуп на питање.

IV. Да ли би боље било све ове потребе држати на једном или на више места?

О томе је скуп за добро нашао да се барут и понешто кремена и куршума на више места по Србије размести; а све остало, као што су топови, пушке, оруђа за шанчеве итд. да у Крагујевцу буду као у средишту Србије и месту у коме Његова Светлост борави; по томе је, дакле, решено: да барутане буду у Омољу, Чачку и Ваљеву, свака са по 20.000 ока (256 тона) барута, са сразмерном количином олова и кремена, како би се у неочекиваној нужди одмах, тамо на месту или у близини, могло при руци наћи.
Сва остала xебана, као и сво оружје, да буде у Крагујевцу – као што је више речено. Из самог овог закључка решава се питање.

V. Да ли су за све ово какве зграде потребне?

Подразумева се; јер је познато да у Омољу и ^ачку, где је скуп одредио да се xебана за сваки случај налази, барутана нема, из чега произилази да их, и то од камена или цигле, ваља темељно саградити и оградом опасати, како им се нико не би лако могао приближити и случајно штету какву причинити. Осим ове две барутане, које отприлике морају бити простране да се у свакој по 20.000 ока барута може сместити, потребне су у Крагујевцу најмање две темељне зграде, једна за барутану а друга за оружарницу у којој се већи број и једне и друге врсте оружја може удобно сместити. Што се Ваљева тиче, ту никаква зграда за смештај барута није потребна, будући да је недавно поправљена кула у којој се 20.000 ока барута удобно може сместити.
За надзорника изградње барутане у Омољу изабрао је скуп мајора Степу, а барутане у Чачку капетана Качерског округа Рудничког Марка Ракића.

VI Колико ће ове потребе, отприлике, коштати?

После међусобног саветовања решено је: да је засад потребно, поред постојећих, још најмање 50 топова имати које би одмах по проналажењу мајстора ваљало почети лити. И узевши у обзир цену по којој су они из Беча приспели топови коштали, рачунаћемо да би сваки топ заједно са каром, као подвозницом муниције, ђуладима, четкама и осталим потребама коштао 800 талира. Дакле, да би се нових 50 топова излило и сав потребан прибор, издало би се... 40.000. талира





За 20.000 што карабина што штуцева, и једно и друго по 3 т. комад   60.000
За 200.000 ока (256 тона) олова по 1 цванцик ока   33.333.
За 100.000 ока (256 тона) барута по 7 гроша чаршијских...    35.000.
За 1 1/2 милион кремена по 5 у.% чаршијских          375.
За 5.000 ашова... по 1 цванцик...                    834.
За 2.000 пијука... по 2 цванцика...                 666.

За четири барутане у разним местима Србије, и за велико складиште оружја у коме се могу топови и све пушке сместити, тј. за барутане у Омољу и у Чачку као што је јасније више назначено, за сваку рачунајући по 1000 талира, за две - 2000. А у Крагујевцу за веће зграде на два или на три места...8000.
Свега...                           10000.-
За остале непредвиђене потребе                   19792.-
Свега би дакле ваљало за горенаведене потребе             200000.-
тј. две стотине хиљада талира.

И на крају, што се тиче питања

VII. Хоће ли се наведена сума из народне благајне плаћати или је потребно тражити помоћ на други неки начин?

О томе је скуп решио да ове трошкове благајна плати. Но, да би се сума коју би он сада одмах за наведену општу корист утрошио мало по мало надокнадила, скуп сматра да би врло добро било, поред приреза који је он сматрао потребним за издржавање Болнице, Војне школе и Лицеја, у обичај увести да се и за ове војне потребе по половину цванцика свакога пореза разреже, тако да би се на ову војну струку, почињући од предстојећег годишњег ђурђевског пореза, на сваку пореску главу по један цванцик државној благајни враћао. На овај начин, скуп сматра да би се за десет година наведена сума од 200.000 талира која је одређена да се што пре на наведене потребе утроши надокнадила, тако да народ не би ни осетио. А да је накнада благајни за овакве трошкове потребна, скуп сматра зато што му је познато да су при утврђеном данку приходи према многоструким потребама мали, и што се скуп нада да ће накнада ова, ако баш тако и не би одвећ нужна била, мудром промишљу Његове Светлости на друге општекорисне установе и набавке бити употребљена. Према томе, дакле, скуп је одлучио да Његовој Светлости ову препокорну молбу придода, у нади да ће овај предлог у вези приреза на народ благоизволети с оним очинским милосрђем примити и одобрити, као што Јој га он са синовским страхопоштовањем подноси, с препокорним уверењем да се он Народу, пошто му се корист његова добро протумачи, неће тежак чинити.

од стране Управитељног Совјета
председник         
Арсо Андрејевић               Стефан Стефановић (Тенка)
Лазар Теодоровић            
Стеван Стојановић               Илија Поповић
Петар Туцаковић               Павле Станишић
Петар Лазаровић               Јанићије Ђурић
потполковници               Ђорђе Парезанин
Живко Шокорец               Теодор Дербец
Петар Даниловић               Михајло Груловић

(АС – ДС - 108/1837)

[Deligrad]

Карађорђева тополивница

Срби су одмах по паду Београда 1807. године дошли до закључка да је неопходно да саграде сопствену тополивницу, а за то су им били неопходни искусни мајстори. У складу са тим је још 25. јуна 1807. године руском министру спољних послова достављен списак потреба у коме под тачком 8. стоји: “ Будући да се налази у Београду и другим градовима велико число покварених топова медни кое би поправити или прелити ваљало, зато да се пошаље неколико литејних мајстора... за топове.” Идентични текст, под истом тачком, налазио се и у записнику разговора вођених 28. јуна 1807. године у логору код Неготина између Карађорђа и грофа Паулучија.
   Током друге половине јуна 1808. године искусни мајстор Јован Фогараши успешно излио прву топовску цев у новој устаничкој тополивници. До августа 1809. године, Фогараши је излио око 30 артиљеријских цеви, и још обучио Милисава Петковића који је, за исто време, сам излио највероватније још 13 оруђа. У међувремену, почетком 1808. године, руски мајор Лавров је у Београд донео са собом тражену техничку документацију за ливницу топова и оставио је на располагању Родофиникину. Од јула 1809. године, у тополивници су радили руски ливци Пољаков и К. Калињин са својим помоћницима чији је главни задатак био израда артиљерисјке муниције. Рад у тополивници је био нарочито интензиван током 1811. и 1812. године.

Крагујевачки глаткоцевни топови

Под руководством швајцарског мајора Орелиа (Oreli) (ангажованом у српској војсци од 11/23. априла 1853. године и који је у то време био у служби Главне Воене Управе) предузето је током 1853. године у Крагујевцу подизање и организација радионица за израду лафета. Али најпре је требало конструисати лафет и једнообразна војна возила а пре свега сам артиљеријски систем. За то је формирана посебна комисија која никако није могла да се одлучи између пруског система Ц-1842 и француског система Вале (Valee) М 1827. Због тога је наређено швајцарском мајору Карлу Орелију (Karlo Oreli) да он донесе одлуку. Он је предложио различите моделе артиљеријског оруђа – зависно од намене: француски Вале М.27/53 12 тешки пољски топ, швајцарски М.53 6 пољски топ, француска Вале М.27/53 дуга хаубица калибра 16 цм (или од 32), швајцарска кратка хаубица од 12 (или од 132 мм) М.53 и француска Вале М.27/53  брдска хаубица од 12.  Међутим ове ознаке артиљеријских оруђа треба узети само условно. Наиме Прописом Попечитатељства (владе), у наоружање српске војске су званично уведени швајцарски модел лаког пољског топа од 6 , швајцарски модел кратке хаубице калибра 12 , као и француски модели тешког пољског топа од 12 , дугачке шестоцолове хаубице (од 12  такође) и горске (тј брдске) хаубице. Ово су биле званичне ознаке ових артиљеријских оруђа како се и јављају у службеним документима. Стварни калибри ових артиљеријских оруђа, по данашњим стандардима, су били следећи: пољског топа од 6 фунти 95,5 мм, а топова од 12 фунти 121,4 мм.
Из писма Министру унутрашњих дела ВН0 1292 од 13/25. октобра 1853. г. дознајемо да је потпуковник Орели предузео израду нацрта лафета по швајцарском моделу и да је за ту врху доведен и један стручни мајстор-бравар из Ораовице у Аустрији. Међутим нацрт лафета ње могао никако да задовољи комисију те је дат налог српском официру Петру Протићу Драгачевцу који је радио са Орелијем да да свој нацрт лафета. Његов нацрт, заснован на лафету пруског система Ц-1842 је коначно и усвојен. Након тога, почетком 1854. г. Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри (Цхарлес Лоубрy) преузме руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Србију. Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак @ак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да оде.
   Из акта Министра унутрашњих дела ВНо 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ливење топова изведено 15/27. октобра 1853. г. у присуству књаза Александра Карађорђевића, и да је том приликом изливено 6 топовских цеви, а на потпуно задовољство књажево. У Крагујевцу је врило од света, а пуцњеви из 11 старих топова огласили су срећан почетак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри, радници и сви Лубрију придодати српски официри добили су поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и накиту. Премда није био расписан зајам, по целој Србији су имућнији људи давали прилоге за тополивницу.
   Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. децембра 1853. г. (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4. фебруара 1854. г. (са делимичним успехом, 3 цеви су биле исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. г. (4 топа и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. г. (4 топа и 2 кубусе), 8/20. маја 1854. г. (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854. и 12/24. јуна 1854. године. Потом је ливење привремено обустављено јер је нестало калаја.
   Као што смо већ навели, упоредо са ливењем топовских цеви се кренуло и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта – Лафетница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конституисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто касније, 6/18. јула 1855. г, наређено је да се у подножју Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. г. на истом месту.
   У лето 1854. г, Лубри је постао скоро неподношљив због своје болести, чудно се понашао, а и из Париза су захтевали да напусти Србију. Коначно 21. августа/2. септембра 1854. године Лубри је напустио Крагујевац, а на његово место је дошао Милутин Јовановић – први учени српски тополивац. После одласка Лубрија, за директора Тополивнице је постављен капетан Петар Протић. Лубри је отишао у Француску где је ускоро и умро, а књаз Александар је, у знак захвалности, послао његовој породици знатну суму новца као помоћ.
   До одласка Лубрија (августа 1854. г.) произведено је 46 артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти, 10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и 4 планинске хаубице), мада је од њих само 8 оруђа било на лафету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено). Милутин Јовановић је крајем септембра 1854. г. салио 2 тешка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти. Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Лубри није лио. Ливење је настављено па је нешто касније 9/21. марта 1855. г. било је у крагујевачкој тополивници 25 старих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у Крагујевцу). Од старих топова било је 5 двофунташа, 4 трофунташа, 9 шестофунташа и 4 дванаестофунташа. Од старих хаубица (кубуза) била је једна од десет фунти и 2 од дванаест фунти. Од нових топова било је 4 трофунташа, 23 шестофунташа и 6 дванаестофунташа а од хаубица 8 дугих од дванаест фунти, 10 кратких од дванаест фунти и 4 брдске од дванаест фунти. До 16/28. марта 1855. године било је изливено 55 оруђа и то 41 по швајцарском, 10 по француском и 4 по аустријском систему. На новим оруђима нису биле постављене нишанске справе а нису ни били испробани сви топови. Од 55 нових оруђа 32 су била без лафета. Укупно је после првих шест горе споменутих артиљеријских оруђа под Милутином Јовановићем до 30. априла/12. маја 1857. године саливено 33 оруђа и то 10 лаких пољских топова, 17 тешких пољских топова, 4 горске (брдске) хаубице, једна дугачка хаубица од 12 фунти и један лаки топ од три фунте Лихтенштајнског (Лихтенстаин) типа за потребе књаза када је он у Београду. Дакле, укупно 88 артиљеријских оруђа. Планирано је да се салије још један тешки пољски топ па да се направи пауза. Међутим, на основу каснијих спискова изгледа, по свему судећи да тај топ никада није саливен јер се увек јавља 21 тешки пољски топ. У Лафетарници је за исто време израђено 53 лафета за оруђа разног калибра, 41 предњак, 21 мунициона кола и једна ковачница (покретна на колима - напомена аутора). По нешто другчијим подацима до 1857. године изливено је укупно 86 оруђа. Слабост у раду тополивнице огледала се у томе што није био утврђен тип и калибар топова које је требало поризводити. Полазећи од броја изливених топовских цеви и друге опреме комисија је закључила да је у тополивници још неопходно поризвести 28 лафета, 28 предњака, 65 кара за превоз, 28 кара (муниционих сандука) за ношење муниције, 10 пољских ковачница, 48 кола за артиљеријску муницију, 60 кола за батеријске потребе и 160 резервних кола за пешадијску муницију.
   По предрачуну од 9/21. маја 1856. г. један крагујевачки топ је коштао српску државу 12600 гроша а буxет крагујевачке Тополивнице износио је за 1856. годину тачно 37263 талира.
   Са завршетком Кримског рата, донета је 1857. г. одлука да се даљи рад Тополивнице обустави. Ипак, на основу рада посебне комисије одустало се од тог закључка и решено је да се настави са ливењем топова али у смањеном обиму. Истовремено је решено да се организује преправка старих пушака на савременије системе као и да се производи друга војна опрема.
   Поручник Мил. Кренцер је 8/20. априла 1859. г. израдио прву привремену таблицу гађања за сва артиљеријска оруђа и истовремено је определио употребу диоптера на њима.
   Указом од 11/23. јула 1860. г. објављен је пропис о уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устројеније правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године лила и прва звона у крагујевачкој фабрици.
   Током 1860. године изливено је још 24 брдских хаубица Вале од 12 фунти што су и последња изливена глаткоцевна оруђа у Крагујевцу.
Законом је 27. априла/9. маја 1862. г. установљена у Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управитељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска барутана.

[Deligrad]

Преправка пушака

Број нових пушака је био недовољан, па је Блазнавац задужио Протића, Чолак Антића, Поповића и Надрљанског, још пре њиховог одласка за Лијеж по венсанке, да у тамошњим арсеналима овладају техником конверзије кремењача у каписларе, жљебљења цеви и израде каписли. У складу са тим, Попечитељство внутрени дела је 31. маја/12. јуна 1857. године обновило захтев за набавку машина неопходних за конверзију. Најпре је 11/23. септембра то прихватио Совјет, након чега је 26. септембра/8. октобра 1857. године књаз Александар Карађорђевић одобрио 1700 талира за набавку у Лијежу “2 машине за прављење нишана”, 2 машине за извлачење олука, 20000 пирамида за каписле, матрице за нишане и орозе, калупи за куршуме и матрице за пресовање куршума.” Премда је Србија имала око 15000 кремењача употребљивих за конвертовање, број машина и квалификованих радника је ограничавао продуктивност на само 1800 конвертованих пушака годишње. На разрешавању овог проблема се 1861. године ангажовао Блазнавац, овог пута као управник Тополивнице. Успело му је да почетком 1863. године набави још 20 машина за жљебљење, а истовремено је за контролора Пушкарнице поставио Михаила Цвејића који је имао велико искуство из Лијежа. Захваљујући овим мерама су крагујевачки погони марта 1863. године имали дневни капацитет од 20.000 куршума и 40.000 каписли, а месечно су могли да ижљебе 300 цеви и конвертују 1000 пушака.
Због спољно политичких компликација Министарски савет је на Блазнавчев наговор убрзао модернизацију наоружања. Том приликом је Блазнавац повукао и један од својих ретких погрешних потеза у својој каријери определивши се за колико једноставан и јефтин толико и лош конверзиони затварач Американца Џејмса Грина (Jаmеs D. Grееn), базиран на папирном дводелном метку (са сепаратном капислом). Почетком 1867. године крагујевачка пушкарница је била оспособљена за израду неопходних делова затварача и саму конверзију, па је већ фебруара 1867. године започета конверзија Лоренцових пушака на Гринов систем званично означен као Грин М.1867. Радовима у Крагујевцу је руководио Илија Чолак Антић али уз сталну Блазнавчеву контролу и сусгестије. Међутим, двојица искусних стручњака су врло брзо увидели све недостатке ове конструкције Када је први пут практично употребљена за испаљивање почасног плотуна на сахрани Узун Мирка Апостоловића, више од половине пушака је слагало. Након овог инцидента, капетан Љубомир Апостоловић - Узунмирковић је предложио реконструкцију Гриновача. Ипак настављена је њихова израда премда није познато колико их је укупно наорављено. Међутим, пошто је на почетку рата 1877. године било 24.573 пушака система Грин вероватно је, већ до 1871. године преправљен највећи део од 27.000 предвиђених Лоренцових пушака ако не и све.
Да би се ситуација бар делимично поправила нови министар војни Јован Бели Марковић је 14/26. априла 1869. године затражио кредит од 4 милиона гроша за куповину патента новог затварача и неопходних уређаја и машина за конверзију и израду одговарајуће муниције. Након низа тестова извршених у Доњем граду београдске тврђаве одабрано је решење бостонског конструктора оружја Хенрија Пибодија (Henry A. Peabody, US patent 35947 од 22. јула 1862. и 10. децембра 1867), базиран на једноделној муницији 14,8x35R. Патентна права су откупљена од хамбуршке куће J. R. McDоnаlds & Cо (европски заступник америчке компаније Providence Tool Co. Rhode Island). Затварачи су наручени у Бечу и Берлину кдо Томаса Седерлеа. Контролу и пријем затварача у Немачкој и Аустрији су вршили официри Павле Хорстиг, Коста Протић и Павле Шафарик и контролор крагујевачке Пушкарнице Петар Матић. Намесници су цео посао око преправке пушака препустили познатом фабриканту Томасу Седерлеу који је своју производну линију инсталирао у старом Арсеналу у Доњем граду Београдске тврђаве и пустио је у погон почетком 1871. године. До 1872. године на Пибодијев систем М.1870 адаптиране су све саксонске (француске пушке) - њих 28.000 комада. Следећих година је један мањи број Гриновача преправљен у Пибодаваче при чему је извршено и прекалибрисање на калибар 14,8 мм.
По званичним подацима, на почетку рата 1877. године српска војска је располагала, у јединицама, са 38.526 пушака острагуша система Пибоди, 21.644 пушке острагуше система Грин и 69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навести да су овде скупно дате пушке и карабини. Међу пушкама Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 карабина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабриканта Томаса Седерлеа у Бечу. Током рата 1877/8. године, у Пушкарници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу. Током рата је трупама издато још 3058 Пибодуша (од којих је 2308 преправљених Гриновача), 621 Гриновача, 2500 руских спредњача и 20 камербихсли. Српска војска на почетку рата 1877/8. године располагала са 39.276 Пибодуша, 24.573 пушке система Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли.

Производња топова Ла Хит у Крагујевцу

   Почетком 1863. године су набављене машине алатљике за производњу изолучених топовских и пушчаних цеви, па је крагујевачка фабрика располагала са 20 машина за олучење пушчаних цеви и две машине за резање топовских цеви. Захваљујући набавци ових машина, фабрика је могла дневно да произведе 20000 пушчаних зрна и 40000 каписли а месечно једну батерију од 6 топова и две хаубице са лафетима, 500 нових и 5000 прерађених пушака. Већ наредне, 1864. године, набављена је и модерна машина за олучење – чиме је убрзан процес производње изолучених топовских цеви.
Тополивница је испоручила војсци 80 тешких, 144 лака пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је представљало прави подвиг са завидним психолошким ефектом, али и значајан допринос успешној спољној политици књаза Михаила. Суседне земље су осамдесетих година XIX века почеле да уводе у своје наоружање савремене топове са стражним пуњењем – али Србија којој су руке биле дословно везане више но скромним финансијским могућностима није била у стању да прати тај за њу пребрз развој и напредак војне индустрије. Да би земља могла бар донекле да се супротстави потенцијалним агресорима, крагујевачка Тополивница је преправила три батерије глаткоцевних топова од 24  старог типа Вале (Valée) М.27/53 на изолучене острагане са жљебовима карактеристичним за систем Ла Хит, и дала их „Књазу Милану на дар“. Нови опсадни (градски) топови од 24  (15 цм) имали су за тадашње прилике импресиван домет од 4.000 метара.
Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено 26 тешких 4  топова система Ла Хит док су 3 глатка 24  топа преправљена у изолучене острагане. У лафетници су, поред мноштва других производа, израђена и 4 комплетна лафета за топове од 24 , 17 предњака за тешке 4  топове као и 8 лафета, 8 задњака и 16 предњака за лаке 4  топове. Искуство стечено у ратовима 1876–1878. године било је крунски доказ да је модернизација војске нешто што Књажевина Србија, све и да хоће, никако не може да избегне. 6/18. маја 1878. године покренуто је питање новог артиљеријског наоружања, а Артиљеријски комитет је 22. августа/3. септембра 1880. године упутио Министарству војном предлог да сачини процену цене набавки и радова неопходних да се Тополивница преусмери на производњу нових топовских система ливених од бронзе, као и да размотри колико би увођење тог материјала у производњу артиљеријског оруђа заиста коштало. Нажалост, у том тренутку је надлежним институцијама питање набавке пушака било далеко важније, па су топови морали да сачекају нека боља времена. 1/13. маја 1883. године је Артиљеријски комитет изнео свој коначан предлог да се топови за српску артиљерију увезу, а да се Артиљеријско–техничка радионица усредсреди искључиво на производњу одговарајуће муниције. Комисија Артиљеријског комитета се током 1885. године коначно определила за артиљеријско оруђе Де Банж (De Bange) са стражним пуњењем М. 1877/1885 калибра 80 мм које је Књажевина Србија поручила од „Société anonyme des anciens établissements Cail“ („Анонимно удружење старих завода Кај“). Ова одлука је имала далекосежне и веома неповољне последице по Тополивницу која је изгубила свој дотадашњи статус неизбежног и преко потребног домаћег произвођача. Последња батерија топова Ла Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефинитовно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24. априла 1909. године. Од Тополивнице је, након тога, остало још само име...

   Преправка Де Банжових топова

   Српско-турски ратови су јасно показали да је српска артиљерија опремљена застарелим топовима. Због тога је већ почетком 1879. г. решено да се набаве нови топови острагани. У складу са тим послати су стручни официри да обиђу поједине фабрике топова где су требали да присуствују пробама топова. После неуспелих проба са Круповим и Армстронговим топовима Де Банжови топови су издржали све пробе па су 1884. г. набављени за српску војску. Укупно је набављено 45 батерија пољских и 7 батерија брдских топова тј 270 пољских топова 80 мм Мод. 85 и 42 брдска топа 80 мм Мод. 85, оба француског система Де Банж.
   Почетком XX века било је неколико покушаја да се Де Банжови топови модернизују. Када се у јесен 1903. г. поставило питање наоружања војске, приоритет је добила артиљерија. Том приликом стигла је понуда фирме Сен Шамон да за 5,000.000 динара преправи старе топове Де Банж.
   Међутим Управа Војно техничког завода у Крагујевцу је успела да модернизује топ 80 мм Мод 85 и да га претвори у топ са убрзаним гађањем. То је постигнуто тако што је усвојен јапански начин кочења топа чиме је знатно смањено његово трзање. На тај начин је повећана брзина гађања, при прецизном нишањењу, на 3 до 4 гранате у минути. Министар војни ђенерал Путника, је на CXXXVI редовном састанку Народне скупштине 5/18. јуна 1907. г. потврдио  да је одлучено да се Де Банжови топови преправе у Србији на “јапански начин”. Пошто није било довољно кредита а ни радне снаге, није било ни могуће да се одједном преправе сви топови већ је требало да се то уради постепено. Путник је планирао да се поред постојећа 3 дивизиона у сваком артиљеријском пуку формира и 4. дивизион састављен од 3 батерије преправљених Де Банжових топова па да тако сваки пук има 12 уместо дотадашњих 9 батерија. Почетак преправке је био планиран да започне одмах чим се одобри буџет. До јуна 1907. г. већ је нешто и урађено по том питању. Већ је била преправљена једна батерија по “јапанском начину”. Међутим, Путник је упозоравао народне посланике да се овом преправком много не добија. Убрзано гађање није износило колико се очекивало већ само 5 до 6, највише до 10 граната у минути (и то код добро обучених руковаоца и без нишањења) за разлику од правих брзометних топова код којих је брзина гађања износила и до 29 граната у минути (такође без нишањења). Иначе, до тада је већ било, за ове потребе, вотирано 300.000 динара због тога што је претходна партија била мала. Нова партија је повећана да се не би тражио накнадни кредит и што је, како смо већ навели, било предвиђено да се Де Банжови топови преправљају у Србији.
Током 1909. г. расписан је зајам од 150 милиона на основу кога је требало набавити 8 батерија хаубица 120 мм, 2 батерије хаубица 150 мм, 4 мерзера 150 мм, 40 батерија брзометних топова 75 мм са по 2000 метака и извршити преправку 192 Де Банжових топова. Убрзо се од задњег одустало.

   Преправке на Шнајдеровим оруђима Мод. 97

Од тешке артиљерије Србија од 1878. до 1897. г. није ништа набављала. Коначно када је 1897. извршена поруџбина она је због проблема са исплатом извршена тек 1902. г.
   Код наруџбине из 1897. г. показали су следећи недостаци:
   На хаубицама и мерзерима опаљивач није дејствовао добро. Механизам је био компликован и игла, која је имала да пробије капислу, није функционисала добро. У ВТЗ-у је опаљивач замењен другим, с основом чекића и он је добро дејствовао у шта се уверио и одбор. Због спорости администрације ова измена на опаљивачима до краја 1907. г. није била извршена на свим оруђима.
   Код тешких топова проблем је био у разорним гранатама које нису експлодирале добро и правилно. И тај проблем је решен у ВТЗ-у преправком ударних упаљача.

[Deligrad]

Наруџбе у Крагујевцу на основу зајма од 150,000.000 динара

   О српском зајму од 150 милиона динара добијеном 27. октобра/9. новембра 1909. године од конзорцијума, углавном француских, банака доста је писано. На жалост, војни аспект тог зајма – набавке наоружања и војне опреме, остали су практично необрађени, баш као и, претходно, такозвано “топовско питање”. У нашој литератури су наруџбине дате Војнотехничком заводу у неколико наврата током 1910. и 1911. године остале готово незапажене. Спасић у својој књизи у поглављу “Војна фабрика у Крагујевцу од почетка XX века до балканских ратова. Приватне поруџбине. Утицај завода.” с. 103-123 уопште не спомиње наруџбине на основу кредита од 150 милиона. А реч је о, за то време, прилично великој суми од око 7 милиона динара.
   Најпре је 15/28. марта 1910. године (А. Т. Но. 110) наручено 12 низача за митраљезе Максим М. 09 за суму од 6600 динара. Већ 26. априла/9. маја 1910. године дошло је до прве веће наруџбине (А. Т. Но. 480). Том приликом је наручена:
1.   преправка 17.000 пушака Маузер Кока М. 80 у брзометне пушке М. 80/907 (од чега 2000 на артиљеријске карабине) за суму од 660.000 динара
2.   израда резервних пушчаних делова за суму од 250.000 динара
3.   израда 45 гарнитура поткивачког алата за суму од 4800 динара
4.   израда 40 гарнитура пушкарског алата за суму од 20.000 динара
5.   израда 50 милиона метака калибра 7 мм Мод. 99 за суму од 4,400.000 динара
6.   израда 39 великих фишеклија за суму од 261.993 динара
7.   израда запрежног прибора за 30 батерија за суму од 598.507 динара
8.   израда 800 сабљи за пешадијске нареднике за суму од 12.000 динара
9.   израда 7049 артиљеријских ножева за суму од 65.000 динара и
10.   израда 20.000 шрапнела за пољске топове Шнајдер 75 мм М. 907 за суму од 408.000 динара.
Као што видимо, овом приликом укупна вредност наруџби је износила 6,337.300 динара.
Десетак дана касније, тачније 6/19. маја 1910. године (А. Т. Но. 663) наручена је израда 32.000 месинганих поклопаца за пушку Маузер 7 мм М.99 за суму од 20.000 динара као и 3000 малих фишеклија за суму од 15.000 динара, тј. укупна вредност наруџбина 6/19. маја је износила 35.000 динара.
Напред споменута наруџбина за 20.000 шрапнела је потврђена 27. маја/9. јуна 1910. године (А. Т. Но. 5586). Војнотехнички завод је добио нешто већу наруџбину поново 19. јула/1. августа 1910. године и то:
   1. лаборисање 160.000 шрапнела за пољске топове Шнајдер М. 907 за суму 75.161,47 динара
   2. лаборисање 40.000 разорних граната за пољске топове Шнајдер М. 907 за суму 10.753,88 динара
   3. израду 30.000 дрвених преграда и цинкованих облога за сандуке за паковање артиљеријске муниције за пољске топове Шнајдер М. 907 за суму од 208.711,28 динара
   4. израду 13.334 сандука за паковање артиљеријске муниције за пољске топове Шнајдер М. 907 за суму од 179.235,32 динара.
Укупна вредност наруџбине од 19. јула/1. августа 1910. године износила је 473.861,95 динара.
Накнадно су уследиле још две мање наруџбине али не код завода већ код француске компаније Шнајдер и то за потребе завода. Најпре је 28. октобра/10. новембра 1910. године (А. Т. Но. 12296) за суму од 20.675 динара наручен алат и прибор за лаборисање разорне муниције за пољске топове Шнајдер М. 907 а затим је 5/18. фебруара 1911. године (А. Т. Бр. 400) наручена и једна црпка за суму 16.662,50 динара. Тако је из кредита од 150 милиона динара за потребе завода потрошено 37.337,50 динара.
Као што видимо вредност укупних набавки у Војно техничком заводу на име кредита од 150 милиона била је 6,852.761,95 динара док је за потребе завода утрошено још 37.337,50 динара.
   
   Преправка пушака Маузер Кока М.80 у ВТЗ-у

   Појавом брзометних пушака указала се потреба да се старије острагуше Маузер Кока преправе у брзометне. Залиха тих пушака износила је 31. марта/13. априла 1904. године 93132 комада. 
   Још крајем 1902. године покренуто је питање могућности једне комплексне адаптације старих пушака Маузер Кока на петометни систем у калибру 7 мм. У том смислу затражене су понуде изворног произвођача Маузера ("Waffenfabrik Mauser, Oberndorf a/N"), затим од француских завода у Шателроу ("Chatellerault State Arsenal") и фабрике оружја у Будимпешти ("Fegyvergyar"). Прву понуду је дала фабрика из Будимпеште септемра 1903. године а почетком 1904. године понуду је дао и Маузер који је прихватио и да кредитира адаптацију. Међутим скупштина је о овом питању расправљала тек 1906. године. Након жучне дискусије (интересантно је да је много посланика било за то да се усвоји мађарска понуда) донета је одлука да се посао конверзије Кокинки препусти – крагујевачком заводу. Сходно томе је јуна 1906. године одобрен кредит од 2 милиона динара за набавку неопходних машина а радове је требало извести у року од две године. Годину дана касније за ову сврху у Штајеру ("Waffenfabrik Steyr") је купљено 50900 цеви које су стигле током те 1907. године.
У ВТЗ су, у међувремену, успели да пушку Мод. 80 претворе у брзометну. Разрада новог петометног магацина и других конструктивних детаља као и руковођење читавом операцијом било је препуштено управику Пушкарнице ВТЗ пензионисаном потпуковнику Гојку Ђурићу. Комисија која је требала да испита и испроба ову пушку, током прве половине 1906. године добила је врло добре резултате. Од старе пушке коришћен је сандук механизма и затварач, а набављене су нове цеви од 7 мм, које су уграђиване у сандук механизма. Вршено је проширивање магацина на капацитет од 5 метака, прерађено је чело затварача и рађен нови извлакач и кундак. Нова пушка је добила нов назив Маусер-Миловановић-Ђурић М 1880/1907 или скраћено М 80/07.
Међутим, са почетком преправке се и даље чекало, не због тога што се није знало где ће се извршити преправке већ зато што су за ово била тачно одређена средства а планом наоружавања је био тачно одређен број пушака па није било сигурно да ће се са предвиђеном сумом моћи да подмире и трошкови за набавку машине, за проширење фабрике и уопште за целу инсталацију потребну за израду пушака. Тек када су прорачуни показали да је за одређену суму могуће преправити онолико пушака колико је утврђено у скупштини могло се приступити њиховој изради. Тако је тек у пролеће 1907. г. министар војни ђенерал Радомир Путник потписао решење о преправци пушака.
Коначно, припреме за ова значајан подухват су завршене јануара 1908. године. Одмах после тога је започета производња делова а јуна исте године и сама преправка пушака. Бројне тешкоће до којих је долазило приликом производње пушака и поред застоја нису довеле до трајне обуставе овог рада. Радници су дневно адаптирали од 100 до 120 Кокинки па је до до 12/25. маја 1910. године адаптирано 34000 пушака.
   Како је пар дана раније наручена преправка још 17000 пушака то значи да је била планирана преправка 51000 пушака а не 50000 како се обично у литератури износи. Од планираних 51000 пушака прерађено је 43000 а остале су коришћене за резервне делове већ преправљених пушака. Прекид рада на преправци имао је за последицу отпуштање са посла 400 радника пушкарнице (4/17. марта 1911). с тим у вези је поднета интерпелација војном министру. Наиме, поводом недовршене преправке пушака у војнотехничким заводима група од 11 народних посланика поднела је 10/23. јануара 1912. године интерпелацију војном министру.
   
   Производња граната и шрапнела у ВТЗ-у

   У Београду је 30. децембра 1906. године потписан уговор са представницима Шнајдерове фабрике о куповини 47 батерија пољских топова 75 мм Шнајдер М. 907 са по 3000 метака по батерији (2400 шрапнела и 600 разорних граната) тј укупно 188 топова и 141000 метака (112800 шрапнела и 28200 разорних граната). Сав поручени материјал стигао је у Србију до половине 1909. године. Нова поруџбина топовског материјала код Крезоа извршена је 1910. године. Тада је наручено 40 батерија пољских топова 75 мм Шнајдер М. 907А, који су поред неких других ситнијих измена имали знатно модерније нишанске справе. Муниција, шрапнели и гранате су добили нове, модерније упаљаче а код разорних граната пуњење од 600 гр шнајдерита је замењено са 645 гр тротила. Нова муниција је добила ознаку Модел 1907А. Треба навести да су оба модела топа могла да користе обе врсте муниције. Цена овог новог модела муниције је 1910. године била 47 динара за шрапнел и 53 динара за разорно зрно. До Балканских ратова је од 1906. године, по свему судећи набављана муниција из Француске у три наврата.
После закључења уговора са француском фирмом “Шнајдер” за испоруку пољских топова и дела муниције, почело се са припремом за производњу одговарајуће муниције у ВТЗ. Инсталацију машина и других постројења, чији капацитет је био 200 топовских метака за осмочасовни радни дан, узели су на себе француски војни стручњаци. Већ је током 1909. године почела изградња грађевинских објеката за нове радионице да би већ 1910. године сви радови били завршени а у првој половини 1911. године произведено 20000 шрапнела. После тога француски стручњаци су напустили Крагујевац. Међутим у производњи муниције по лиценци француске фирме Шнајдер искрсло је доста проблема. Израда 20000 шрапнела јесте 31. августа/13. септембра 1911. године била при крају (довршено око 80%) али још није била завршена.  због лошег квалитета упаљача. Немачка фирма Ерхард из Дизелдорфа је примила обавезу да постави потребне инсталације и са својим стручњацима у ВТЗ произведе 80000 метака за пољски топ. Посао је започет у шрапнелници коју су инсталирали Французи док су Немци са својим машинама монтирали и нову упаљачницу. Израда зрна и упаљача произвођена је по конструкцији фриме Ерхард. Директор те фирме са двојицом пословођа и четворицом главних мајстора допутовао је у Крагујевац 16/29. октобра 1910. године. Интензиван рад уз учешће наших мајстора омогућио је да се већ крајем 1911. године пусте у фабрикацију зрна и чауре а идуће 1912. године и фабрикација упаљача. Немачки стручњаци су остали у фабрици све до почетка Првог балканског рата октобра 1912. године. У односу на цену увозне муниције цена муниције израђене у земљи је била знатно нижа што је допринело да се остваре значајне уштеде у државном буџету.
По званичном извештају српске Врховне команде на дан 4/17. новембра 1914. године остало је 220 зрна на пољски топ. У истом извештају се наводи да је од дана мобилизације па до 18/31. октобра 1914. године пристигло из иностранства 75836 метака за пољске топове а да је у истом периоду у Војно техничком заводу израђено 16600 артиљеријских метака 75 мм.
Када је почетком рата министар војни, пуковник Душан П. Стефановић обишао Војно технички завод, поднет му је извештај о производник могућностима завода. У то време, у заводу је радило 3000 радника у две смене по 12 часова. За 24 часа у заводу се могло произвести 250 до 260 шрапнела за пољске топове и око 200 темпирних упаљача. Чауре се нису поизводиле већ су се већ испаљене чауре прекалибрисале и користиле поново а у заводу их је, у то време, било на лагеру 120.000. Поред тога постојале су залихе компоненти за комплетну израду 5000 шрапнела а било је и 20.000 израђених шрапнелских кошуљица. Могућности за израду граната су биле скромније. Због малог броја хидрауличних преса могло се дневно произвести само 80 до 100 граната и то не упоредо са шрапнелима. Премда је постојала залиха челичних трупаца од којих се могло израдити 6500 граната, као и 12000 тротилских пуњења није било ударних упаљача и детонаторских каписли.
Мора се на гласити да су проблеме са артиљеријском муницијом у то време имале и све остале зараћене стране о чему смо већ у више наврата писали па се овде не би на томе задржавали. У сваком случају криза са муницијом која је наступила у позну јесен 1914. године у свим армијама је један од главних узрока за стабилизацију фронтова и прелазак на рововску војну.
   У време највеће кризе са артиљеријском муницијом, Војно технички завод је око 10/23. новембра 1914. године успео да српској војсци испоручи око 20000 артиљеријских метака калибра 75 мм. Наиме, постојало је око 15000 произведених шрапнела али није било упаљача за њих. Неколико хиљада “шкартираних” упаљача старијег модела из 1910/11. године прилагоћено је помоћу алуминијумског уметка да им пречник навоја за спајање са гранатом одговара стандарду новијих модела упаљача (М 1907А, М 1911). На тај начин је добијено 18500 упаљача па је у току 5 до 6 дана комплетирано свих 15000 напред споменутих шрапнела. Пошто је преостало још 3500 упљача приступило се преправци вежбовне муниције од ливеног гвожђа у шрапнеле предвиђене за изналажење одстојања. Ако додамо и шрапнеле из редовне продукције Војно технички завод је око 10/23. новембра 1914. године испоручио српској војсци око 20000 шрапнела калибра 75 мм.
   У међувремену Француска је испоручила 10000 граната и 10000 шрапнела 75 мм. Брод са овом муницијом је упловио у солунску луку 12/25. новембра а већ половином 13/26. новембра прва железничка композиција са овом муницијом је стигла у Ниш где је била организована пријемна станица. Међутим, Французи су испоручили своју муницију М 1897 која није одговарала нашим топовима (највећи проблем је била дужина чауре, француска 350 мм а српска 280 мм). Одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрирање чаура. Пошто је крагујевачки завод био делимично евакуисан муниција делаборисана у Нишу, празне чауре су транспортоване у Крагујевац где су преправљане и поново истом железничком комопозицијом се враћале у Ниш где је муниција поново комплетирана. Ово је чињено по неколико пута током дана тако да је већ до 15/28. новембра добијено је на овај начин око 4000 метака а до 18. новембра/1. децембра могло је да се у року од 24 часа пошаље на фронт око 11000 артиљеријских метака.
   Војно технички завод је и током 1915. године наставио да производи артиљеријску муницију све до повлачења Српске војске у јесен 1915. године али није познато колико је тачно произведено муниције за првих 9 месеци 1915. године. Наравно и Французи су у том периоду испоручивали муницију Српској војсци али то излази изван контекста наше приче.

[Deligrad]

Авио бомбе произведене у ВТЗ-у током 1915. године

   Заводи у Крагујевцу су једна од првих фабрика у свету у којој су произвођене авионске бомбе а вероватно прва у којој су прављене авио запаљиве бомбе и бомбе пуњене бојним отровима.
   Наређењем Врховне команде, формирано је 16/29. августа 1914. г, Аеропланско оделење Шумадијске дивизије I позива народне војске. Оделење се састојало од једног авијатичара, потпоручника Томића, десет војника, три возара, једних запрежних кола и једноседог Блериоа. Аеродром је постављен у Церовцу, одакле је Томић вршио извиђања за потребе штаба I армије.
   Приликом боравка у Церовцу, Аеропланско оделење је посетио артиљеријско-технички пуковник Миодраг Васић који је од Врховне команде добио задатак да конструише авионске бомбе. Да би се детаљније упознао са конструкцијом наших апарата и да би чуо мишљење пилота о најлакшем начину бацања бомби из авиона, дошао је на аеродром Церовац. Ова посета му је помогла при конструисању веома успелих аеропланских бомби, које су употребљаване током лета и јесени следеће године, од стране српских и француских авијатичара у Србији.
   Ваздухопловна команда је 25. маја/7. јуна 1915. године тражила од артиљеријско-техничког оделења Врховне команде да се одмах изради, за потребе српске авијације, 100 комада ударних бомби од 16 кг и 300 бризантних бомби. Ова команда је прихватала и да се бомбе шаљу у партијама од по 10 комада. Средином јула 1915. г. српска Аеропланска ескадра је имала три оперативна аероплана на аеродрому у Пожаревцу, два двоседа Блерио (Гйние) и један стари РЕП. Са овима аеропланима су 28. јуна/11. јула започета испитивања авионских бомби конструктора артиљеријско-техничког пуковника Миодрага Васића, касније уведених у наоружање и српске Аеропланске ескадре и француске ескадриле МФ. С99 која се тада налазила у Србији.
   Француска ескадрила МФ. С99 је 3. јуна 1915. године замолила српску Врховну команду да јој се пошаљу 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића. Француска ескадрила је 10. јула известила Врховну команду о пробама са Васићевим бомбама које су се показале веома квалитетним, па препоручује да се почне са њиховом серијском производњом. Месец дана касније, 19. августа, тражено је још 50 бомби пуковника Васића од по 40 кг. Овај материјал је из Војно-техничког завода у Крагујевцу био испоручен тек крајем лета и почетком јесени 1915. г.
   Почетком лета 1915. г, постојала је опасност да аустро-угарска авијација нападне запаљивим бомбама поља под житарицама у Србији (у Мачви и Стигу). Да би се имало спремно оружје за одмазду, јуна месеца је почело да се експериментише са запаљивим бомбама и у француској ескадрили и у Аеропланској ескадри. Мајор Витра је 16/29. јуна известио Врховну команду да су запаљиве бомбе спремне за употребу и да би могле са успехом да се употребе за уништавање жетве на непријатељској територији. Тражио је одобрење за њихову употребу. Врховна команда је 1. јула наредила да се само припреми довољан број бомби, а да се њихова употреба одложи док непријатељ први не употреби слично оружје против Србије. Ипак са пробама је настављено, па је тако Витра известио 10. јула Врховну команду о пробама запаљивих и гасних бомби. Запаљиве бомбе, пројекат једног француског подофицира из ескадриле МФ. с99, су стварале у просеку по 6 пожарних огњишта у кругу пречника 200 м. Руковање овом бомбом је било веома лако, бомба је имала малу масу, што је омогућавало да чак и авиони типа Блерио могу понети већи број ових бомби. Што се тиче загушљивих бомби, оне су стварале 200 кубних метар загушљивца. Захтевано је да се изради 500 запаљивих, 200 гасних и 50 бомби од 40 кг. Поново је тражена израда 100 великих бомби и 150 шрапнела пуковника Васића, већ раније тражених 3. јуна. До 22. августа,  у Војно-техничком заводу у Крагујевцу израђено је 144 бризантних граната од 5 кг, 2 од 40 кг, 2 од 60 кг, 8 за паљење, 2 са загушљивим гасовима и 22 за обуку.

   Против-авионска артиљерија

   Током 1914. и почетком 1915. г. аустро-угарски авиони су практично неометано летели над Србијом. Српска војска, као уосталом ни друге армије у то време, није имала ефикасна средства за против-ваздушну одбрану. Авиони су гађани митраљезима и стандардним пољским топовима Шнајдер М 1907 калибра 75 мм који су имали задовољавајуће балистичке особине за гађање авиона, али лафет није омогућавао гађање под великим углом (елевацијом). Авиони Аеропланске ескадре нису били прилагођени, а ни оспособљени за ваздушне борбе и знатно су заостајали за аустро-угарским авионима типа Лонер Б I и Б II, ДФВ Б I (DFW B I) и Авиатик Б II. Српска против-ваздушна одбрана је ипак успела, током 1914. г, да обори најмање један авион Лонер Б I (“BUB”), а постоје индиције да је артиљерија у лето исте године успела да обори, или бар тешко оштети, још два аустро-угарска авиона, један над Београдом, други над Смедеревом.
   Српска Врховна команда је настојала још током 1914. г. да добије против-авионску артиљерију. Али, тек 18. фебруара/3. марта 1915. г, издато је наређење да се поставе три вода импровизованих против-авионских топова за одбрану Београда од којих су први већ сутрадан и постављени. Наравно ови топови нису задовољавали захтеве, па их је требало заменити бољим. Одмах по доласку, Мортире је у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, заједно са српским стручњацима, извршио преправку два заплењена турска брзометна топа типа Круп Модел 1904 калибра 75 мм. Ови топови су добили специјалне импровизоване, укопане дрвене лафете који су омогућавали ефикасно гађање тадашњих авиона. Треба имати у виду да су и све остале армије у то време за против-авионску одбрану користиле сличне лафете (осим мањег броја специјалних ауто-топова). Већ 07/20. априла наређено је Војно-техничком заводу упућивање прва два преправљена против-авионска топа Круп у Београд. Они су искоришћени за формирање првог правог против-авионског вода, маја 1915. г. Мајор Витра 16/29. јуна предлаже Врховној команди да се у Београду постави још један вод против-аеропланских топова. Врховна команда је прихватила овај предлог и наредила формирање новог вода о чему је 25. јуна/ 08. јула известила мајора Витра. Тако је током јула, на исти начин и са истим типом топова, формиран други вод, који је смештен на положају између Мокролушког и Кумодрашког потока. Ради обједињавања њиховог дејства српска Врховна команда је 24. августа издала наредбу о формирању Прве против-аеропланске батерије састављене од два вода против-авионских топова. Седиште батерије је било у Раљи, док су водови били деташовани у Београду. Нешто раније, 14/27. јула мајор Витра је захтевао да се формира и трећи против-авионски вод, што је и урађено почетком септембра. Средином септембра водови у Београду су били распоређени на Великом Врачару, Дедињу и Стражарској коси.
   Пред почетак Макензенове офанзиве, 25. септембра, водови са Дедиња и Стражарске косе упућени су у Раљу и Пожаревац. Пошто је остао само вод на Великом Врачару, командант Одбране Београда је наредио да 9.батерија Тимочког артиљеријског пука постави још један до два топа за против-авионско гађање.
   Крагујевац је пред немачку ваздушну офанзиву имао веома снажну против-авионску одбрану од три топовска вода и два митраљеза. Против-авионски топови су били исто Крупови, док су митраљези били заплењени аустроугарски Шварцлозе М.07/12. Трупама у Крагујевцу је 28. маја/10. јуна наређено да се при појави непријатељских аероплана склањају у заклоне “да не би били повређени дејством наше артиљерије.” Истовремено је грађанству наређено да се не скупља у гомиле по улицама и на отвореним местима “јер тиме даје мету непријатељу за гађање” као и да не употребљава оружје против аероплана “јер је дејство овога бесциљно а и наши аероплани биће у гоњењу, те би грађанство могло и ове тући.” Наређењем од 4/17. октобра формирана су још два против-авионска вода за одбрану Војно-техничког завода. Крушевац је за заштиту завода Обилићево имао један против-авионски вод.
   Српски против-авионски топови нису постигли значајније резултате у обарању непријатељских авиона, али су их, с друге стране, веома успешно растеривали и ометали у њиховом дејству. Тако је једном приликом, 4. октобра, вод на Великом Врачару гађајући непријатељске авионе испалио 286 шрапнела. Српски артиљерци су 1915. г. постигли једну сигурну и једну вероватну победу. Артиљеријски вод са положаја на Дедињу је 28. јуна 1915. г. погодио непријатељски авион који је вршио извиђање над Београдом. Извиђачи су писмено потврдили истиност обарања, па је српска Врховна команда у посебном коминикеу известила јавност о овом догађају.
   На дан 30. септембра 1915. г, 6 немачких авиона АЕГ (AEG G) типа Г, из 30. ескадриле, предвођених једним  Румплером (Rumpler C I) бомбардовало је Крагујевац. Том приликом артиљерац Радоје Рака Љутовац из села Пољне код Трстеника, успео је да првом гранатом директно погоди Румплер, који се у пламену срушио. Оба члана посаде су погинула и сутрадан су били сахрањени на крагујевачком војном гробљу. Била је то прва сигурно потврђена победа српске противаеропланске артиљерије.
   Батерија за гађање аероплана се повлачила из Београда са јединицама Одбране Београда све до Албаније и даље на Крф.