Puč ili sve po Ustavu?Raspuštanje parlamenta u Tunisu od strane predsednika Kaisa Saida je potez iza kojeg stoje stranački sukobi.
Ali kriza svoje dublje uzroke u ekonomskoj krizi koja potresa tu zemlju.
Tek što je objavio svoju odluku, tunišanski predsednik Kais Said prebacio se u modus opravdavanja: on je, kaže, samo delovao u skladu s Ustavom kada je oduzeo mandat premijeru Hišamu Mešišiju i na 30 dana raspustio parlament.
Said, pravnik po obrazovanju, poziva se na Ustav i to na onaj njegov deo koji „pod pretnjom opasnosti po jedinstvo, bezbednost i nezavisnost zemlje“ dozvoljava neobične mere. Pritom je, kako kaže, obavestio i sve potrebne institucije: premijera i predsednika parlamenta Rašida al Ganučija.
Na verziju suprotnu od predsednikove nije trebalo dugo čekati. Ganuči, koji je istovremeno i predsednik umerene islamističke stranke Enada, već u nedelju uveče krenuo je u kontranapad. On je izjavio da ga predsednik nije konsultovao pre svog poteza, i ocenio da ne može biti ni govora o opasnosti po zemlju koja bi opravdavala raspuštanje parlamenta. Pre bi se, kaže, moglo reći da je sam predsednik izvršio puč protiv „revolucije i Ustava“, zaključio je Ganuči.
Rasprava među pravnicimaSlično na razvoj situacije gleda i pravnik Sana Ben Ačur. On za DW ocenjuje da je to „crni dan“ u istoriji Tunisa i tvrdi da je pozivanje na član 80 Ustava „čista predsednikova interpretacija“. „Tunisu preti diktatura“, zaključuje pravnik.
Profesor prava Rabeh Kraifi suprotnog je mišljenja. On podseća da sudije Ustavnog suda u Tunisu još uvek nisu izabrane, pa da je prema tome predsednik jedini koji ima pravo da primenjuje Ustav. Prema tome, smatra, predsednikov postupak je pravno gledano potpuno ispravan.
Stranačka konkurencijaPravna zavrzlama oko odluke predsednika samo pokazuje do koje mere je Tunis u stranačko-političkoj krizi i u kojoj meri ona pravi pritisak na učesnike, a posebno na samog predsednika koji očigledno više nije u stanju da većinu Tunišana uveri u ispravnost svojih odluka. Iza predsednika stoje njegovi sledbenici koji su proteklih nekoliko dana protestovali tražeći ostavku vlade i raspuštanje parlamenta.
Zapravo je, kako kaže šef kancelarije nemačke fondacije Fridrih Ebert u Tunisu Johanes Kadura, ovo dosadašnji vrhunac svađe predsednika s jedne i premijera i predsednika parlamenta s druge strane. Ta svađa dovela je do političke blokade koju ta ekonomski nagrižena zemlja uopšte sebi ne može da priušti.
Napetosti su započele početkom godine kada je premijer Mešiši, u okviru rekonstrukcije vlade, nameravao da smeni nekoliko ministara i zameniti ih novima koji, međutim, nisu bili bliski predsedniku pa je on odbio da ih imenuje. Said je ministre optužio da su bili upleteni u korupciju, ali mediji u zemlji pisali su da se radi o borbi za prevlast u samoj vladi i pitanju ko ima više „svojih ljudi“ u kabinetu.
Da su predsednikove najnovije odluke donesene u pozadini političkih sukoba ukazuje i nedavno zatvaranje tunišanske ekspoziture medijske kompanije Al Džazira. Sedište te kompanije je u Kataru, zemlji koja podržava Muslimansku braću, a koja su opet povezana s islamističkom strankom Enada u Tunisu. Tako ispada da bogati zalivski emirat posredno finansira tu stranku s kojom predsednik nije u najboljim odnosima.
Izneverena očekivanjaIpak, ova politička krize svoje korene ima u jednoj dubljoj krizi koje zemlju potresa već godinama – ekonomskoj.
Od „revolucije“ pre deset godina, ekonomska situacija se za stanovnike Tunisa nije poboljšala. „Zbog toga vlada veliko razočaranje koje se sada izražava i politički“, smatra Johanes Kadura.
Tunis je u neku ruku ishodište tzv. „Arapskog proleća“ 2011. koja je u samoj zemlji imala za posledicu svrgavanje autoritarnog predsednika Zine al Abidine Ben Alija. Iskra tih događaja prenela se i na region pa su u Libiji i Egiptu svrgnuti dugogodišnji vlastodršci.
Ali političke promene nisu donele eko0nomski oporavak. Naprotiv, situacija se u poslednjih deset godina pogoršala. Zaduženje države, prema nekim procenama, iznosi 84 odsto BDP, a nezaposlenost je zvanično 17 odsto, iako se smatra da je ona u stvari mnogo veća. Vlasti su, u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom, planirale strukturne reforme, ali one nikada nisu zaživele.
Pandemija kao ratno stanjeSve je to među širokim narodnim masama izazvalo nepoverenje u političke strukture. Mladi se, ili okreću ekstremističkim grupama, ili pokušavaju da pobegnu u Evropu. Jedan deo se okreće nasilnim protestima. Jedino u čemu su Tunišani složni jeste nezadovoljstvo zbog korupcije i sive ekonomije, zbog čijeg bujanja, prema nekim procenama, propada 50 odsto BDP.
I pandemija korona-virusa ostavila je traga. Trenutno je, prema podacima Univeriteta Džons Hopkins, zaraženo 570.000 građana Tunisa, a 18.600 je do sada umrlo od posledica zaraze. U potpunosti je vakcinisano samo sedam odsto stanovništva. Situacija u bolnicama je, kako je to u maju rekla Omaima el Hasani iz Udruženja mladih lekara Tunisa – „kao u ratu“. Prema njenim rečima, zdravstveni sistem u Tunisu „pred kolapsom“.
Takav razvoj događaja, kako kaže Johanes Kadura iz fondacije Fridrih Ebert bliske nemačkim socijaldemokratama, doprinosi daljem bujanju nezadovoljstva građana. Još uvek je nejasno kako će se kriza dalje razvijati. „Kratkoročno će sve da zavisi od toga kako će dve suprotstavljene grupe da mobilišu svoje pristalice. U ekstremnom slučaju, zemlja može da potone u politički haos“, kaže Kadura. Presudno će u svakom slučaju biti i ponašanje vojske.
Bivši predsednik Mancef Mazuki postupak aktuelnog predsednika nazvao je pučem. „Političke krize se u razvijenim zemljama rešavaju na osnovu zakona, ali mi smo napravili ogroman korak unazad i krećemo se ka diktaturi“, zaključio je bivši predsednik.
izvor
