Umetnička ruka pilota Đorđa

[švercer011]

Umetnička ruka pilota Đorđa


Ivanov je nekada „migom” parao nebo, sada strpljivo slika portrete i ikone. Rođaka Kloda Monea pozvala ga u njen zamak kraj Sene...


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Svojevremeno je Milić od Mačve razgledao slike Đorđa Ivanova i upitao ga sa koje je klase. „Zadar, dvadeset sedma”, glasio je odgovor. „Ali Zadar nema likovnu akademiju” – začudio se Milić.

„Pa ja i ne govorim o likovnoj, već o vazduhoplovnoj akademiji. Instrumentalno letenje mi je predavao taj i taj, borbenu obuku sam polagao kod tog i tog, let „miga” me je obučavao…”, počeo je da ređa Đorđe Ivanov. „Ali ko je radio ove slike?”, bio je uporan poznati slikar. „Stojim pred vama, glavom i bradom. Završio sam za pilota ali slikam za svoju dušu”, razvejao je neizvesnost Đorđe Ivanov. „A, poštovanje, poštovanje. Svrati nekad u moj atelje da se družimo, da popričamo”, pozvao je Milić kolegu.

Milić od Mačve nije prvi koji se iznenadio kada je čuo za umetničku dušu pilota Đorđa Ivanova. Precizna ruka u pilotskoj kabini „miga 21” ne drhti ni kada kičicom šara. Tako nastaju portreti kolega, pilota i mehaničara, koji danas krase Muzej vazduhoplovstva na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla”. U poslednje vreme ovaj slikar više radi ikone i oslikava crkve, a upravo se vratio iz Francuske gde je na poziv Udruženja francusko-makedonske asocijacije, sa sedištem u Ruanu, u Normandiji, imao izložbu i održao likovnu radionicu.

– Na ovaj skup su pozvani slikari iz Francuske i sa Balkana. Ja sam izlagao ikone, i sve sam ih prodao. Upoznao sam i jednu gospođu, dalju rođaku Kloda Monea koja me je pozvala sledeće godine da slikam u njenom zamku kraj Sene, tokom velikog umetničkog druženja – kaže naš svestrani sagovornik.

Ivanov je, inače, u Francuskoj živeo šest godina. Otišao je 2001. dobivši poziv da oslika pravoslavnu crkvu Kirilo i Metodije u Parizu, gde je pet godina radio ikonostas. Nije odoleo da svoj talenat ne okuša i na čuvenom Monmartru.

– Francuska je prepuna slikara, a na Monmartr sam otišao samo zbog romantike koje ovo mesto sobom nosi. Sada na tom slikarskom izvoru vladaju žestoki klanovi. Kinezi su odneli pobedu i mi tu nemamo šta da tražimo. I ne da su dobri, odlični su! Za njih je to otkrovenje sada, nama je bilo interesantno pre 20 godina. Oni spuštaju cenu slika, i tako stvaraju neviđenu konkurentnost.

Ivanov se još u mladosti okrenuo hiperrealizmu, tehnici za koju kaže „ne znaš da li je slika ili fotografija”. Izlagao je u Slovačkoj, Bugarskoj, Italiji, Austriji, SAD i Kanade: Njujork, Čikago, Nju Džersi, Vašington, Montreal, Kvebek,. Kao svog najboljeg profesora slikarstva izdvaja Sergija Jovanovića, dok je tajne hiperrealizma učio na međunarodnim kolonijama u inostranstvu.

– Neki galeristi nisu imali da mi plate, pa da bi mi se odužili, ponudili su da mi pokažu cake prilikom restauriranja. Kako da ne, kažem ja, i to je bogatstvo. Tako zanat nisam nikad kupovao već krao – kaže nam ovaj slikar i avijatičar.

Crtao je Ivanov odmalena a na konkurs za pilota pošao je samo da bi pravio društvo najboljem drugu. Druga, gle sudbine, nisu primili, a on je završio najviše vojne škole. Od onih fenomenalno jezivih priča iz struke izdvaja jednu kada je kao mladi diplomac sa kolegom seo u avion, a na tom letu, izgleda, merila se hrabrost.

– Motor nam je stao iznad mora na 4800 metara. Kroz oblake sam prepoznao samo Sveti Stefan, a drugi avion koji nas je navodio nije nam dao da idemo desno, nego levo. Tada nismo znali zbog čega, a sad znam, udarili bismo na Lovćen i poginuli. Trebalo je da se katapultiramo, kolega mi je ponudio jedini pojas za spasavanje, jer sam bio mlad, a ja sam hteo da uzme on, jer je bio oženjen. Preživeli smo i to mi je bilo novo rođenje. Umesto da sletimo u Titograd, sleteli smo u Tivat. Majka mi je tada rekla da verujem u Svetog Iliju, zaštitnika pilota.

Ni taj pilotski, ali ni umetnički hleb, nije, vidimo, lako zaraditi. Ljudi, kaže slikar, uzmu slike, obećaju pa ne plate. Ali Ivanov naglašava da mu novac nikad nije bio prioritet, niti ga ganja niti juri za njim. Daće, pokriće, biće, sve se nada. Trenutno oslikava crkvu Svetog Dimitrija kod Trstenika, i ima čime da se zanima celu zimu.

U biografiju je do sada upisao 60 izložbi, što grupnih, što samostalnih, a koga zanimaju njegove slike i ikone, može da ih pogleda na stalnoj postavci u restoranu Vukove zadužbine u Beogradu.

– Nije da se hvalim, ali u nekim galerijama su mi i ukrali nekoliko slika – zadovoljno podseća Ivanov.

I na kraju, ajd’ pogodite kako bi glasio životni moto našeg sagovornika?

– Ništa ne pada sa neba!

Pa nismo ni sumnjali.


                                                                                                         Dug kolegama

Đorđe Ivanov je uradio portret Tadije Sondermajera, prvog predsednika Aerokluba u Kraljevini Jugoslaviji. Reč je, kaže, o vrsnom pilotu, malo poznatom, koji je politički sklonjen za vreme komunizma. Ove godine je objavljena i knjiga o njemu autorke Radmile Tonković. Još jedan portret, takođe izložen u Vazduhoplovnom savezu Srbije u Uzun Mirkovoj, uradio je naslikavši Mihaila Petrovića, jednog od prvih pilota u srpskoj avijaciji, koji je bio i prva žrtva među ratnim pilotima.


Izvor:Politika