Vladimir Ivanović
Stručni saradnik - OMJ
poručnik fregate
 Offline
Gender: 
Posts: 4 896
Da sam nomalan, poludio bih.
|
 |
« Reply #1781 on: July 29, 2011, 07:18:32 am » |
|
Postavljam tekst mog komšije koji je objavio na jednom drugom forumu
02.03.2011
„Почело је, почело“ – ударна вијест у Дневнику, на хрватској ТВ „Нова“, након почетка америчко-натовског, наводно коалиоционог, војног интервенисања на Либију, а одмах након тога и: „Хрватска НАТО-у нуди ратне авионе и помоћ у војној интервенцији над Либијом“.
Изостала је било каква реакција политичко-војних и других аналитичара и новинара након сједнице СБ ОУН, којом је, гле случајности, предсједавала БиХ (која је под међ. протекторатом, а одлучује о глобалним проблемима и питањима мира и рата) и на којој је босанскохерцеговачки глас (случајно или не српског преставника) био за војно интервенисање на Либију. Арапска лига на заједничком састанку САД, ЕУ, НАТО и Арапске Лиге у Паризу (два дана прије сједнице СБОУН) инсистира да се примјене радикалне мјере према Либији (Гадафију) и нуди војно ангажовање.
Нормалан човјек не може да се не запита: Шта се то дешава са савременим свијетом? Ко се још радује туђој муци? Да ли се само употребом војне силе могу рјешавати проблеми у односима држава? Ко је слиједећи?
А како је уопште дошло до садашњег војног интервенисања западно - европских и америчких, НАТО савезника „на Либију и зашто баш Либија, а не Египат, Бахреин, Јемен или нека друга арапско-исламска држава, у којој се „десио народ у арапско-исламском свијету“ како то рече г. Х. Клинтон? Иста та госпођа, три дана прије првих демонстрација у Тунису, експресно је позвала у Вашингтон преко 220 америчких амбасадора и конзула широм планете и договорила (наредила) образац понашања америчких дипломата, у предстојећем „арапско-народном дешавању“.
Тунис је, на основу Стратегије ниског интензивитета (СНИ), САД и НАТО-а, изабран као штих проба, слично распаду СФРЈ, када је ту улогу имала Словенија. Америчка проба у Тунису брзо је дала почетни резултат: „народ је побиједио“ предсједник је побјегао (врло брзо у егзилу преминуо) а наводно западна и вишестраначка демократија је устоличена у Тунису, као почетку дешавања арапско-исламског свијета, који по Клинтоновој, „вапи“ за демократијом, демократским преображајем, технологизацијом, глобализацијом, просперитетом и сл.
Образац увођења „демократије“ проширен је, у другој фази, на неке друге арапске државе: Бахреин и Јемен (слично је сукоб из Словеније пренијет у Хрватску). Дефинисани америчко-европски циљ да се преко истих посредно дјелује према најважнијим арапским и исламским државама: Иран, С. Арабија, Египат, Либија, Сомалија, Нигерија, Судан и друге.
Трећа фаза, требао је да буде Египат, као једна од најмногољуднијих арапско-исламских држава, са веома радикалним муслиманским братством, дугогодишњим лидерством предсједника Мубарака, улогом у израелско-палестинском сукобу, арапском свијету и раније у Покрету Несврстаних, са коптском националном мањином (хришћански идентитет) и веома важним геостратегијским положајем на Суецу, Средоземљу, споју Азије, Африке и Европе, али и положајем у односу на Судан, Либију, Етиопију, Сомалију, Црвено Море, Јемен и С. Арабију. Египат је морао бити сломљен као примјер осталима у арапском свијету. Ипак, САД нису слијепо водиле „арапска дешавања“ и демонстрације у Египту, које су послије вишенедељних протеста довели до повлачења предсједника Мубарака, успоставе војне власти у Египту и изнуђеног „народног“ референдума (у војној управи). Ризик је био превелик, а улог огроман, па су стога САД послале г. Барадеја (Египћанин по поријеклу, добитник Нобелове награде), да предводи „арапска и народна дешавања“ и демонстрације у Египту. Резултат је ипак био минималан: војска је изашла на улице, примјенила војну силу, завела одређени ниво унутрашњег реда, омогућила муслиманском братству да организује референдум, али и да ирански ратни бродови плове Суецом.
Ова фаза је слична америчко-натовском моделу конфликта у Србији. Подсјетимо се се г. М.Панића, који је 1991.г. стигао из САД да предводи народна дешавања у Србији.
А онда по америчком, глобално моделованом и диригованом управљању кризно-конфликтним и ратним сукобима и на основу СНИ и Хантигтонове Стратегије сукоба култура и цивилизација, отпочиње једна од најзначајнијих фаза у Либији.
Сусједни Тунис је већ сломљен, сусједни Египат је у ванредном стању и под војном управом, други сусједи и окружење су минорни међународни и регионални субјекти.
Наредба је јасна: „Демократија мора да побиједи, арапска и народна дешавања морају да побиједе, наводно диктатора Гадафија, у Либији“. Зашто? Много је разлога америчко-натовског и западно-европског инсистирања на елиминисању Гадафија и садашње економске моћи и безбједности Либије:
1.-Нафта: Залихе саудијске, кувајтске и ирачке нафте се толико брзо експлоатишу, од стране америчких и британских компанија, да одређени економски аналитичари предвиђају да ће исте да се исцрпе за 5–7 година. САД и ЕУ је потребна либијска нафта, која је најквалитетнија, са најмање отпадних материја у току прераде и географски веома близу, са најмањим трошковима транспорта. Либија и Гадафи нафту продају путем концесионе екплоатације и директном погодбом: Турској, Шпанији, Русији, Србији и у одређеним количинама Француској.
2.-Економија: Либија се на основу компензације у сировој нафти одупрла свим досадашњим економским санкцијама и бојкотима од стране САД и ЕУ. Глобална рецесија није захватила Либију, напротив Либија биљежи веома виског степен економског развоја, далеко већи од САД и ЕУ. Најбољи примјер за исто је: у Либији ради преко милион страних радника у нафтној и грађевинској индустрији, и у туризму. Трошкове естетске хирургије у Либији носи државни фонд здравственог осигурања, што нема ниједна држава на планети и други показатељи. Досадашње санкције према Либији нису дале жељене резултате.
3.- Глобално партнерство: Гадафи је успоставио политичку, економску и војну сарадњу са антиамерички орјентисаним државама, наводно „силама осовине зла“ (ранији предсједник САД г. Буш), тј. са Венецуелом (3 по стратешким резервама нафте), Ираном (2 по стратешким резервама гаса), Кубом (трн у оку САД) и неким другим државама: Русијом (није случајна изненадна смјена руског амбасадора), Турском, С. Корејом и др.
Садашњи либијски лидер, тј. диктатор, (како га САД и ЕУ називају), удружио се са Чавезом. Ахмадинеџадом, Кастром, Путином и другим антиамериканцима и антиглобалистима.
Усудио се да проговори и посредује у америчко-натовској војној интервенцији на Србију (СРЈ), супростављајући се интервенцији и сецесији Косова (није случајно да је прву изјаву дао српској ТВ „Пинк“, уз посредовање ранијег југословенског предсједника З. Лилића).
Успротивио се Ал Каиди, Талибанима и радикалним исламистима оптужујући их за партнерство са САД, ЕУ и НАТО, на штету ислама.
Да закључимо: по америчко-натовском моделу планирања, наметања, диригованог вођења и обустављања кризно-конфликтних и ратних сукоба, а на основу раније дефинисаних стратегија, Гадафи и Либија су морали бити, по сваку цијену, кажњени употребом војне силе САД и НАТО, наводно договорених коалиционих снага.
Основна матрица глобалног понашања САД, НАТО и ЕУ своди се у почетној фази на тзв. мирно посматрање одређених догађаја у другој држави (по оној то се нас не тиче), преласком у отворено сврставање на једну страну у сукобу у зависности од дефинисаних циљева САД, НАТО и ЕУ и на крају кроз војну интервенцију употребом војне силе, јер су наводно они позвани од продемократских снага да интервенишу, као што је то случај Бенгазија и побуњеника Ал Каиде у Либији, традиционалног америчко-натовског непријатеља, који позивају САД и НАТО на војну интервенцију. Подсјетимо се да је слична матрица примјењена у војној интервенцији на Србију, када су САД и НАТО одговориле на наводне позиве „традиционалних шиптарских и проамеричких пријатеља“.
Матрица, као образац даљег понашања САД, НАТО и ЕУ иде даље, кроз отворену употребу војне силе, наводно коалиционих снага, док се противник у потпуности не елимише, да би на крају прерасла у завршу фазу наметања мира и остваривања почетних интереса, због којих је кризно-конфликтни сукоб моделован и вођен.
Како год било, САД, НАТО и ЕУ, али и В. Британија и Француска, као појединачне државе су одлучиле да по сваку цијену униште Гадафија и одрже лекцију „лијепог понашања“ либијском народу, употребом силе. Ако би Гадафи остао на власти, одупро се „коалиционим снагама“ и побуњеницима Ал Каиде, представљао би веома лош глобални примјер осталима, а посебно Ахмадинеџаду и Ирану, Чавезу и Венецуели, али и малим државама, као што су Јемен и Бахреин, који су до сада по Гадафијевом моделу успијевале да онемогуће „арапска и народна дешавања“ у својим државама.
Слом Гадафија и Либије за САД, НАТО и ЕУ треба да представља и модел могућег слома С. Кореје, Сомалије (освета за америчко страдање у Могадишу 1993.г.), али и као опомена свима осталима у планетарним оквирима, па тако и онима који су гласали за употребу војне силе у Либији (примјер БиХ) или онима који се радују употреби силе (примјер Хрватске) или, пак, онима, који су остали суздржани (примјери Русије и Кине).
Матрица америчко-натовског понашања, промијењена стратегија НАТО дјеловања изван традиционалне зоне одговорности - лисабонски самит, посједовање оружја IV генерације, прихватање стратегије Хантингтоновог сукоба култура и цивилизација, недостатак геостратешких сировина и убрзана техно-роботизација, своди се само на једно:
САД и НАТО, дипломатско-политичким уцјенама и војним интервенцијама, успостављају потпуно нови униполаризовани и милитаристички глобални поредак, у коме само САД и нико други остварује глобални монопол над планетом Земљом.
Ко је следећи? Зна се Египат, ако не прихвати америчко-европске и дипломатско-политичке уцјене. Није ли, стога, случајна посјета Високог европског комесара за спољну политику и безбједност Египту (госпође К. Ештон) , у вријеме интензивних дипломатско-политичких спорења око војне интервенције на Либију?! Зашто ли руски министар спољних послова С. Лавров долази у ненајављену посјету Египту и низ других питања, која се своде на једини могући образац, тј. матрицу америчко-натовског и европског понашања: „ако нећеш милом, хоћеш силом“ српски речено.
Ко је следећи? Зна се, за почетак водеће арапске, тј. исламске државе, а касније арапски, тј. исламски свијет у цјелини (сукоб култура и цивилизација: америчке и арапске, европске и исламске).
Ко је следећи? Зна се, Венецуела, Куба и С. Кореја (сукоб култура и цивилизација: америчко-империјалистичке и антиамеричко-глобалистичке).
Ко је следећи? Зна се, Бразил, Латинска Америка, Русија и Индија (сукоб култура и цивилизација: америчке и латиноамеричке, европске и источњачке, католичанства и православља).
Ко је следећи? Зна се, на крају је то Кина, тј. жута раса (сукоб култура и цивилизација: америчке и кинеске).
Управо на том моделу крајњег глобалног сукоба САД и НАТО са остатком свијета, престаје Хантингтонов модел сукоба култура и цивилизација и и отпочииње потпуно нови модел као расни сукоб бијеле и жуте расе, који може да доведе до уништења постојеће цивилизације.
Да ли је својствено нормалном човјеку да се радује употреби силе према другом, без обзира на биолошке и природне нагоде? Да ли је српској држави и нацији потребно сврставање у овакав милитаризовани и монополистички НАТО (америчко-европски) савез? Да ли је српској нацији потребно (на основу захтјева г. Шутановца „који је ето био у Ентерпрајзу“) да у српском парламенту одлучује о употреби српске војске у назови мировној мисији у Либији, Египту, С. Кореји, Русији или ко зна гдје?
Није ли боље бити са стране, дефинисати своју националну и државну политичко-војну неутралност и несрставати се тамо гдје нам није мјесто. Зар се не препознаје и не види да су англосаксонска демократија, западноевропски капитализам и амерички имепријализам отпочели III свјетски рат, тј. Хантингтонов сукоб култура и цивилизација: англосаксонске и исламске, европске и арапске, хришћанске и исламске), који може веома брзо да прерасте у IV свјетски (расни) рат?
Нису ли нам била довољна два свјетска рата на овим просторима и страдања преко 3 милиона Срба? Није ли нам била довољна америчко-натовска и западноевопска војна интервенција?
Што је доста, доста је. Србијо не радуј се туђој муци. Србијо не трчи у НАТО. Србијо, пробуди се, добро размисли...
"Misija" ili vojna intervencija? 26.03.2011
Mistifikacije vojne intervencije bombardovanjem iza termina "misija"
Od kada je počela vojna intervencija na Libiju i Gadafija, javnost je naprosto zatečena i ne zna da prepozna suštinu određenih termina, koji se koriste u medijskoj kampanji i informisanju: Ko to sprovodi vojnu intervenciju na Libiju? Amerika, Francuska, V. Britanija ili NATO? Ni oni koji prenose saopštenja, novinari i medijske kuće, ne znaju ko to danas sprovodi vojnu intervenciju nad Libijom. Medijski izvještaji su prepuni saopštenja kako su to „koalicione“ i „savezničke“ snage udružene u zajedničkoj savezničkoj misiji vojnog intervenisanja nad Libijom, ili pak, najnovija medijska informacija koja dodatno zbunjuje: „očekuje se i uključenje NATO snaga“...
Šta su to koalicione ili savezničke snage? Ko ih čini? Da li te snage čine dio NATO sistema bezbjednosti? Da li u vojnoj intervenciji učestvuju vojne snage NATO? U čemu je razlika između koalicionih snaga SAD, Francuska, V. Britanije (svi su u NATO) i vojnih snaga NATO?
Veoma zanimljivo pitanje, koje nam ne daje u potpunosti odgovore o tome koje to suštinski uključen u vojnu intervenciju prema Libiji? Dodajmo još jednu zanimljivost medijskog predstavljanja tih tzv. koalicionih aktivnosti u Libiji: Obama, Sarkozi, američki generali i ostali uporno govore o vojnoj misiji, a ne o vojnoj intervenciji. Zašto?
Vraćanjem na početno stanje i definisanjem NATO – saveza, kao kolektiviteta bezbjednosti integrisanih država članica, dolazi se do toga: NATO je političko-bezbjednosni i odbrambeno-vojni savez svih članica u kojem svaka članica ima svoj glas i ravnopravno pravo odlučivanja. Tačno i tako stoji u svim dokumentima NATO. Integracijom određene države u NATO-savez integriše se u potpunosti i njen postojeći ili redefinisani (reformisani) sistem bezbjednosti. U NATO savezu država koja je članica nema odvojene vojne snage i bezbjednosne potencijale, koje zadržava samo za sebe (unutar svoje države) i one koje integriše u NATO. NATO-integracija podrazumijeva da se u potpunosti i sveukupno integriše nacionalno-državni sistem bezbjednosti, pri čemu nema mogućnosti da se dio nacionalno-državnog sistema bezbjednosti ostavlja kao unutardržavni.
Šta se onda to dešava danas u vojnoj intervenciji (misiji) u Libiji? Opšte je poznato da se, unutar samog sistema bezbjednosti NATO, ostvaruje apsolutistička, odlučujuća, rješavajuća i nadasve nametnuta volja i uloga SAD, kao dominantne globalne i NATO-sile, kao prvi i osnovni stepen odlučivanja u NATO sistemu, koje li slučajnosti kolektiviteta bezbjednosti. Određene države, kao što su Velika Britanija, Kanada i u poslednje vrijeme Francuska, imaju djelimično privilegovani status u NATO, kao drugi stepen odlučivanja u NATO sistemu bezbjednosti. Treći (neprivilegovani-ranopravni) stepen odlučivanja čine glasovi svih ostalih članica NATO-a, tj. njihov glas nije od presudnog značaja za NATO-savez, a pogotovo ne u planetarnim, regionalnim i lokalnim pitanjima mira i rata, vojnih intervencija i mirovnih misija, što se sada manifestuje i pokazuje kao nepisano pravilo NATO-saveza u vojnoj intervenciji (misiji) na Libiju.
Francuska, Velika Britanija i SAD, na osnovu ranijih, partnerskih i strateških dogovora, kao i privilegovanih pozicija i uloga u sistemu NATO-bezbjednosti dozvolile su samo sebi i nikome drugom, jer nikome u NATO i planetarno ne odgovaraju, da preduzmu vojnu intervenciju (misiju) prema Libiji, sa tzv. koalicionim snagama, a ne NATO-snagama, kako se uporno medijski predstavlja. Time se javnost dodatno zbunjuje jer se u kasnijim medijskih izvještajima i saopštenjima visokih zvaničnika tek očekuje uključivanje NATO snaga u tu intervenciju(misiju).
Pokazuje i potvrđuje kao osnovno pravilo unutar NATO sistema odlučivanja (Parlamentarna Skupština NATO, Komitet ministara spoljnih poslova, Komitet ministara odbrane, Komitet Načelnika Generalštabova i druga stalna i privremena tijela unutar NATO) da gore navedene tri države nemaju nikakvu odgovornost prema postojećem NATO sistemu bezbjednosti i da NATO sistem bezbjednostima istima predstavlja bezbjednosni paravan za ostvarivanje njihovih globalnih i regionalnih, političkih i ekonomskih, bezbjednosnih i vojnih interesa na planeti.
Još paradoksalnije je saopštenje kako su se koalicionim snagama priključile snage Belgije, koja već godinu dana nema formiranu vladu (nema ni indicija da će se formirati) i ima najkomplikovaniji parlamentarni sistem.
Pa ipak, niko od medija i analitičara ne upozorava, kako su se to belgijske oružane snage priključile tzv. koalicionim sngama, kada nemaju efektivnu vladu, a postojećoj je istekao i tehnički mandant, tako da nema nikakva ustavna ovlašćenja da odlučuje o upotrebi vojnih snaga, pogotovo ne prema drugim državama, čak i na drugom kontinentu. A ipak, naspram te protivrječnosti Belgije i njene nefunkcionalnosti zakonodavne i izvršne vlasti, vojne snage Belgije su se 21.03.2011. priključile tzv. koalicionim snagama u napadu na Libiju i Gadafija.
Ne možemo, a da se ne zapitamo, šta se ovo dešava sa navodno najdemokratičnijim, američkim i evropskim državama, a posebno sa NATO savezom? Kako to da Turska, kao jedina (vojno-moćna) islamska članica NATO saveza nije uložila VETO prema NATO i onemogućila da se sprovodi vojna intervencija (misija) prema Libiji? Zašto Turska ćuti? Odgovor je jednostavan, ako digne svoj glas unutar NATO sistema kolektivne bezbjednosti, može veoma lako da doživi povratan efekat destabilizovanja unutardržavnog sistema bezbjednosti, bez obzira što je integrisan u NATO sistem, zbog neriješenih sporova Grčke i Turske oko Kipra, Jermenije i Turske oko genocida, EU i Turske oko moguće integracije, a posebno zbog problema sa Kurdima unutar Turske. Stoga, mora da ćuti, a kada se njen interes ne kosi sa interesima SAD, Velike Britanije i drugih NATO-sila, onda se prva priključuje tzv. koalicionim snagama (bosanskohercegovačko iskustvo).
Italija, kao članica NATO saveza je ustupila sve postojeće vojne baze za stacioniranje i logističku podršku tzv. koalicionim snagama na jugu Italije, za vrijeme vojne intervencije (misije) u Libiji. Javnost je nanovo zatečena jer se u Italiji, upravo ovih dana, održava sudski proces prema italijanskom predsjedniku Berluskoniju zbog seks skandala. Ko to onda u Italiji i na koji način donosi odluke o ustupanju nacionalno-državne teritorije za vojno baziranje stranih vojnih snaga? Istine radi, u Italiji od ranije postoje američko-natovske vojne baze, kao što je Avijano, ali odluka o korišćenju tih baza u logističke i vojne svrhe u vojnoj intervenciji (misiji) prema drugim država mora da prođe određene državne procedure, kao što je to bio slučaj za vrijeme američko-natovske vojne intervencije na Srbiju (SRJ) 1999.g.
Izgleda da je savremeni svijet jednostavno poludio i da niko nikoga ne sluša, već radi ono što hoće, uključujući i upotrebu vojne sile prema drugoj državi i na drugom kontinentu.
Ali da se vratimo na libijski, tj. Gadafijev slučaj. Ne može čovjek da ostane ravnodušan, a da se ne zapita šta bi bilo sa Srbijom, da je integrisana u NATO sistem bezbjednosti i kako bi se ponašali njeni političko-vojni predstavnici u eventualnim vojnim intervencijama (misija) prema drugim država i na drugim kontinentima? Po onome što su do sada pokazali, vjerovatno bi se utrkivali u poltronističkom dokazivanju prema SAD, Francuskoj i V. Britaniji, kao vodećim NATO silama, učestvovali u davanju teritorije za logističku podršku i nudeći postojeće vojne snage, bez obzira na državna, unutarnatovska ili druga akta koja bi isto morala da regulišu. A da li bi se formirale tzv. koalicione snage, u slučaju da je Srbija integrisana u NATO savez, a došlo je do povrede državnog suvereniteta Srbija? Vjerovatno da, na osnovu člana 5 NATO sporazuma, ali bi se po postojećim nato-srpskim iskustvima, u zavisnosti od interesa SAD i vodećih NATO sila za isto tražio konsenzus svih integrisanih država NATO – saveza, a to bi vjerovatno bilo veoma kasno za Srbiju i njenu bezbjednost.
Na kraju da pojasnimo i upotrebu termina vojna misija, umjesto postojećeg vojna intervencija. U postojećoj literaturi i međunarodnim odnosima zasnovanim na Povelji OUN i postojećim riječnicima međunarodnog prava: Intervencija predstavlja mjere i aktivnosti jedne države, koje su usmjerene na rješenje određene situacije, stanja ili nekog spora koji je u cjelosti ili djelimično, u nadležnosti druge države, drugih država i sistema globalne bezbjednosti OUN. Na osnovu ovako široko postavljenog terminološkog određenja pojma intervencije, opet na osnovu Povelje OUN izvedena je definicija vojne intervencije, koja glasi:
Vojna intervencija predstavlja akt nasilnog, samovoljnog i najgrubljeg miješanja jedne ili više država u unutrašnje poslove druge države upotrebom oružanih snaga ili subverzivnom djelatnošću, radi ostvarivanja svojih političkih ciljeva mijenjanjem postojećeg političkog, ekonomskog, bezbjednosnog i teritorijalnog stanja ili sistema međunarodnih odnosa.
Osnovni princip u odnosima država, kao subjekata međunarodnih odnosa, na osnovu Povelje UN odnosi se na ,,nemiješanje u unutrašnje probleme i unutardržavne odnose drugih država”, što je modelovano u slučajevima vojnih intervencija na Srbiju (SRJ), Avganistan i Irak i potvrđeno kao globalno, tj. OUN pravilo koje više ne važi i ne obavezuje najmoćnije globalne sile. Dodajmo da su OUN definisale i termin agresija, kao plansku i organizovanu akcija vojnih snaga jednog društva ili jedne države na drugo društvo-državu, s ciljem da se ona potčini u mjeri koja mu najviše odgovara, s obzirom na interese, snagu i međunarodno-političke odnose i ona u tom smislu po postojećem međunarodnom pravu predstavlja akt upotrebe oružane sile, tj. vojne moći, odnosno oružani napad, koji jedna država izvrši protiv druge države ili drugih zaštićenih objekata i zbog toga ona predstavlja zločin (OUN Rezolucija br. 3314, od 14.12.1974.g.) .
Da zaključimo: svaki oblik vojnog intervenisanja ili oružane agresije na drugu državu predstavlja zločin, koji se sankcioniše po postojećem međunarodnom pravu, pa su stoga SAD i njeni saveznici u NATO definisali potpuno novi termin vojna misija ili kampanja, koja podrazumijeva upotrebu vojne sile prema drugima, izvan tradicionalne zone odgovornosti i prema neposlušnima, a da isti ne odgovoraju SB OUN, jer „oni preduzimaju preventivne vojne misije u cilju spriječavanja humanitarnih i drugih katastrofa“, što se u slučaju Libije, Srbije, Iraka i Avganistana, pokazalo kao pravilo SAD i NATO-a, jer na kraju tih svojih vojnih misija i kampanja, po nepisanom pravu jačeg, nikome ne odgovaraju.
Uz samovoljno vojno intervenisanje i oružanu agresiju na Libiju (a ne kako to oni kažu vojnu misiju), medijske kuće samo otežavaju razumijevanje postojeće stvarnosti poltronistički prihvatajući nametnuti termin vojna misija, a ne vojna intervencija; vazdušna kampanja, a ne vojno bombardovanje; preventivni udari, a ne oružana agresija i sl.
U libijsko-gadafijevskom slučaju SAD i NATO samo dodatno „cementiraju“ svoju politiku demonstracije i upotrebe vojne moći prema neistomišljenicima, neposlušnima i drugačijima, a da za isto ne odgovaraju.
Treba li sve gore navedeno srpskoj državi i naciji? Zašto uopšte da se integriše u NATO sistem bezbjednosti? Kome su potrebne medijske zloupotrebe i iskrivljena terminologija? Srpski jezik je toliko bogat da se sa mnogo riječi može objasniti neki pojam, a ne poltronistički na samo jedan način.
Srpskim riječnikom rečeno: ovo je NATO-vska, klasična vojna intervencija, a ne tzv. koaliciona vojna misija.
Srpski rečeno: Srbija ne treba da se integriše u NATO.
tekst napisao
Вулин Драгиша
Завршио је Војну академију 1987. у Београду, са одличним успехом као најбољи у рангу. Завршио је и Специјалистичко-стручно усавршавање на Командно-штабној академији 1997. стекавши ранг војног магистра и Школу националне одбране 2005. стекавши ранг војног доктора.
Магистрирао је 2006. на Филозофском факултету у Бањалуци на тему: „Глобализациони процеси у мултинационалном друштву БиХ - противурјечности и исходишта, у процесима европских интеграција“.
|
