То је неки "фелер" настао приликом развијања фотографије.
Поред мене, лево је потпуковник Иван Црнковић, у то време начелник реферата војне полиције РВ и ПВО у Одељењу безбедности КРВ и ПВО. Тај потпуковник је био једном добар и душеван човек. Умро је 1994. А занимљиво је да је као младић одрастао у дому за децу без родитељског старања (он је 1942. годиште и родом је са територије Хрватске). Током рата остао је без родитеља и није их се сећао. мало се сећао мајке, али магловито. Једном ми је онако, у поверењу рекао да мисли (јер му нико никад није хтео рећи праву истину) да му је отац био припадник неке од хрватских квислиншких формација. Није био сигуран, али је то слутио то по понашању васпитача и због тога што му је презиме Црнковић дато у дому. Док је био питомац тог дома, негде на Кордуну или Банији, са 17-18 година, када је био 3-4. разред средње школе, са другарима је извршио крађу - пљачку. Упали су у Ријеци у стан неког свештеника, жупника и покрали новац, а њега везали. Писале су ондашње новине о томе. Он је имао сачуван чланак из неких новина о том догађају. Наравно, одмах су их похватали. Како је био малолетан и није био коловођа, прошао је само са неком васпитном мером, а и жупник је тражио да их благо казне. Управник Дома га је позвао и рекао да је он одлучио да Иван мора да иде у Војну академију како би се научио реду и дисциплини. Наравно, Иван то није желео, али управник му је припретио затвором па је пристао. А када је већ дошао у Војну академију, видео је да дисциплина није баш тако страшна...
Када сам чуо његову исповест ја једноставно нисам могао да поверујем да је тај благи, мирни и кротки човек био разбојник...А, ето био је, али га је војска, и по његовој тврдњи, а и по његовом понашању, моралности коју смо сви препознавали, преобразила.
