Ото фон Бизмарк

[bizmark]

Кнез Ото фон Бизмарк је рођен 1. априлa 1815. а умро је 30. јула 1898. године. Његово пуно име је Ото Едуард Леополд гроф фон Бизмарк. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину. Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. године. У њиховом дугом и сретном браку је рођено троје деце.
Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848. године у немачким државама, изабран је у пруски парламент 1849. године. Постављен да представља Пруску у Франкфурту на Мајни, Бизмарк постаје све више убеђен да је уједињена немачка нација, коју би предводила Пруска, важан циљ што се у то време сматрало либералним циљем. После овог положаја, био је постављен за амбасадора у Петрограду, у коме се спријатељио са својим будућим противником, Александром Горхаковим, и у Паризу. Године 1862, пруски краљ Вилхелм I поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске, као решење конфликта између све либералнијег парламента и краља.
Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су отцепљени од Данске у Другом слејвиском рату. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра, 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кениграца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Северно немачку конфедерацију.
Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, и Вилхелм I бива крунисан као немачки император у дворани огледала (фр. Galerie des Glaces, нем. Spiegelsaal) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара, 1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачку империју под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.
Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата. Један је од главних организатора Берлинског конгреса 1878. године, када је наступао неутрално по питању Балкана, јер тада Бизмарк није имао претензија на Балкан. Његова изјава тада била је:,,Балкан не вреди ни мали прст померанског панцер-гренадира". Србија и Црна гора су тада, донекле, добиле независност његовим залагањем. Приписује му се да је тада рекао о Србима: ,,Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у панталоне, он постаје лопужа".
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под именом "Културна борба" (Културкампф) је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
На изборима у 1890. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре (Геданкен унд Ериннерунген; "Размишљања и сећања"). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту. 


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Проглашење Немачког царства


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Берлински конгрес

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[langsdorff]

      Bez svake sumnje uradio je mnogo za Nemacki narod i savremenu Nemacku drzavu. Sta vise moze se reci da je upravo on otac savremene Nemacke. Uradio je "lavovski deo posla" kada se radi o ujedinjenju usitnjenih Nemackih drzavica. Sa njime na celu kao kancelarom Nemacka po prvi put izlazi iz senke Austrije, koja bar po meni snosi jedan deo krivice sto se ujedinjenje nije odigralo ranije. No, to je u svakom slucaju deo politike koju je Austrija vodila u cilju ocuvanja svoje pozicije, kao dominantne sile u tom delu sveta. Znali su pri tom vrlo dobro sta ce se desiti ujedinjenjem Nemacke, tako da su tezili da to ujedinjenje koliko je god moguce odloze. Dolaskom Bizmarka konacno su stvari pocele da dolaze na svoje mesto, t.j. kucnuo je cas za ujedinjenje. No neko je to trebalo sprovesti u delo, a to je mogao samo neko vest i mudar poput Bizmarka. Jedan je od retkih koji je zauzeo i mudru politiku po pitanju Balkana. Mi i Crnogorci mu takodje mozemo biti zahvalni za doprinos na putu ka nezavisnosti nasih bratskih naroda. Takodje jako mi se dopao opis koji je dao o Srbima, koji se do nekle moze primeniti i u danasnjem vremenu. Ako se ne varam baka ili cak mozda i majka Ota fon Bizmarka bila je Srpkinja.

[bizmark]

Важно је напоменути да је пред Бизмарком била велика дилема: да ли правити Велику Немачку (Немачка са Аустријом) или Малу Немачку (Немачка без Аустрије). Одлука је пала на Малу Немачку, јер припајањем Аустрије отворило би се питање ненемачких народа у тој држави (пре свега мађарско питање). Још један аргумент за Малу Немачку је то да је Немачкој био потребан један поуздани, природни и моћно савезник у борби за хегемонију у Европи и свету.
Бизмаркова колонијална политика је много оспоравана. Постојала су две струје: једна која је заступала политику немачке експанзије у свету (осввајања колонија), а друга је заступала политику овладавања у Европи. Бизмаркова политика је напуштена пред Први светски рат, када се Немачка борила да успостави територије у источној Европи, мада је имала и колонијалне аспирације уперене ка Багдаду и Африци, и за време Другог светског рата Бизмаркова политика је потпуно напуштена, јер су нацисти тежили успостављању хегемоније у Европи.
Бизмарк је имао неутралан став по питању Балкана, јер му југоисточна Европа није била интересна сфера због колонија. После њега немачка политика по питању Балкана се мења, јер се јавља немачко интересовање за Османско царство и због претензија Аустро-Угарске.   

[bizmark]

Нeмaчkи "чeлични kaнцeлaр" Oтo фoн Бизмaрk, твoрaц мoдeрнe Нeмaчke примиo je вишe хиљaдa писaмa oбoжaвaтeљkи мeђу kojимa су билe и брaчнe пoнудe.

Први пут истoричaримa je Фoндaциja "Бизмaрk" из Фридрихзрухa дoзвoлилa дa пoглeдajу вишe oд шeст хиљaдa писaмa koje je лидeр Нeмaчke у 19. вekу примиo дok je биo нa влaсти и у пeнзиjи.

Oвa писмa, пунa љубaви и oдaнoсти прусkoм лидeру, пokaзуjу kako су Нeмци глeдaли нa Бизмaрka kao нa мeсиjу мнoгo прe ствaрaњa kултa Aдoлфa Хитлeрa.

"Бизмaрk, зaувek и зaувek и зaувek!", пишe Прусkињa kaнцeлaру нa рaзглeдници koja пokaзуje цвeтни чajниk.

Удaтa жeнa из Сaрлaндa му пoручуje: "Нeсрeћнa сaм у љубaви, aли знaм дa би нaм билo дивнo зajeднo. Oдличнa сaм kувaрицa, a мoj спeциjaлитeт je пуњeнa свињeтинa."

Дokтoр зaбринут зa Бизмaрkoву цирkулaциjу oбрaћa му сe сa "Вaшe висoчaнствo" и сaвeтуje гa дa рaди гимнaстиkу у свojoj спaвaoници.

"Дрaги kнeжe Бизмaрk, сaдa kaдa сaм нaучиo дa пишeм, мoгу сaмo дa kaжeм kako стe ми дрaги и kako бих жeлeo дa будeм бaш kao ви kaдa пoрaстeм", пoручуje му сeдмoгoдишњи дeчak Kурт Рajнeр.

Стaри kaнцeлaр, чиja идeja oпуштaњa je билa дa пoпиje вишe бурaди дoбрoг ризлингa прe пoстa, oбичнo je oдгoвaрao нa свako писмo koje прими.