Mediteran
mornar
Offline
Last Login:February 28, 2021, 01:04:21 am
Posts: 39
|
|
« Reply #5850 on: December 01, 2020, 07:14:09 pm » |
|
Iz Armije u Vojsku , muka bozja naci majstora u RZ Tivat , pa kad hoces nesto na svoju ruku , onda za 150kg piture iz Kamenara treba potegnuti vezu da bi je dobio. Ehhhh , kad se sjetim .....Nemamo mi to ovde , ajde u Zeleniku po to , dodjes u Zeleniku - ne vazi ti potvrda , treba ti komanda flote izdati novu , jer ova je za Kamenare.....
|
|
|
Logged
|
|
|
|
dark-bullet
zastavnik I klase
Offline
Gender:
Last Login:July 05, 2024, 07:08:11 am
Location: Ljubljana, Slovenija
Posts: 1 532
|
|
« Reply #5851 on: December 01, 2020, 07:16:44 pm » |
|
Zanimljiva diskusija. Podsetilo me na klasični vic (a nije vic) iz JNA, gde pita starešina vojnike, "Ko je išao u muzičku školu?" Jave se dvojica, trojica. Pokaže starešina prstom na njih pa kaže "Vas trojica do komande da nosite klavir iz komande do dvorane." Ili "Ko je završio školu za električara?" Jave se dvojica. "E vas dvojica će da palite i gasite svetlo u spavaonama". Izgleda na prvi pogled kao vic. Kao, kakve veze ima muzička škola sa nošenjem klavira gde treba fizička snaga? Ili, kakve veze ima škola za električara za palenje i gasenje svetla u spavaonama? Ali ima. Onaj koji je završio muzičku školu ima poseban odnos do klavira i zna kako osetljiva sprava je to, iako je težak, pa će ga prilikom nošenja paziti mnogo bolje negoli neko, ko je tek sišao sa planine (karikirano). Ili kod svetla, da u prekidač udari neki glavonja kojemu je samo da uništava, ne ide. Električar zna, ako pokvari morat će i popraviti, a onda je i manja verovatnoća kvara.
Da se vratimo tenkovima. To su složene tehničke naprave i nisu za svakoga. Stoga je najveću grešku (ako je tako) napravio onaj koji je i poslao na tenkove posve neškolovane i bezbrižne regrute. Pre toga je u principu svaki morao proći bar kroz neku srednju školu, stoga svoju odgovornost nose i škole. Za sistem "lako ćemo" je sve opravdanje. Ali za sistem gde se traži pamet je teško od polusveta u nekoliko meseci dobiti stručnjake. Osim toga, radi se o mladićima (i ja sam služio sa 19 godina). Daj šta daš i nadaj se da se neće poubijati za tih nekoliko meseci dok su u vojsci.
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 06:41:21 pm by Brok »
|
Logged
|
|
|
|
kosmonaut
Guest
|
|
« Reply #5852 on: December 01, 2020, 08:42:33 pm » |
|
Upravo sam se sjetio momka koji mozda medju prvima sluzio vojni rok na M-84 sredinom 80-ih. Njegov otac je opisivao njegovu obuku kao da se radi o NASA projektu i govorio kako mu se sin stalno zalio na slozenost i zahtjevnost obuke i znanja koje se mora imati. To je izgledalo nesto kao prislino studiranje na prvoj godini ETF-a.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Vladimir Ivanović
Stručni saradnik - OMJ
poručnik fregate
Offline
Gender:
Last Login:July 25, 2022, 08:46:17 pm
Posts: 4 896
Da sam nomalan, poludio bih.
|
|
« Reply #5853 on: December 01, 2020, 10:01:24 pm » |
|
Kad bi znali pod kakvim se je pritiskom radilo na prvom (prvim) komadu shvatili bi o čemu se radi. Često, veoma često su mi iza leđa stajali neki generali ili niži činovi i ogroman broj Libijaca. Od libijskih generala, pa na niže. Radilo se i dan i noć, i subotom i nedeljom i "na crveno slovo". Svi su pitali dokle se je došlo i kad će biti gotovo i što nije gotovo. Softver za SUV M84 je bio zasnovan na ukradenom softveru od Boforsa. Već sam pisao o tome kako su neke naše službe JNA ukrali, bukvalno ukrali softver iz Volva koji su vozili Šveđani, kako su ih napili itd. A u softveru namjerno postavljena greška koja se nije otkrivala u radionici i u normalnom rukovanju. Prvog maja 1983 gađamo u Nikincima iz prototipa M84, sve je nekako kilavo. Tad sam bio postavljen za glavnog i odgovornog kontrolora i kažem nadležnim iz VTI-a da ovaj softver nije dobar, ali ne zbog skrivene greške u softveru (tad se nije još primjećivala) nego zbog refreša displeja. Sa mnom u ekipi je bila Mirzeta Hadžikadić (sada živi u Šarlotu, SAD, doktor je tehničkih nauka, softveraš, a njen muž profesor, doktor, Mirsad Hadžikadić je dekan fakulteta u Šarlotu, svjetsko ime u vještačkoj inteligenciji, i trenutno predsjednički kandidat za Predsjednika BiH), bila je tu i Zlata Vujinić, takođe sada svjetsko ime u softveru, a živi u SAD. Međutim, VTI je napravio softver za M84 tako kako je napravio. Nakon dužeg natezanja ispravljene su neke greške. Međutim, softver je pravio, paralelno, i Čajavec. I napravio. Testirani su paralelno, a odluku koji je softver bolji trebao je donijeti VTI. I rekao je da je bolji VTI softver. Kasnije su počeli otkazi gdje je tenk bio neupotrebljiv i to zbog softvera. Tenk je stalno ulazio u režim "reset" i bio je neupotrebljiv.U Čajevcu nalazimo grešku u VTI softveru i pravimo novu verziju softvera i ja idem po kasarnama, nešto malo tenkova u Banja Luci i veliki broj u Kraljevu i mjenjam softver u tenkovima. Nedavno su me zvali iz jedne kasarne u Srbiji i opisali mi kvar. Izgleda da nisam stigao da zamjenim softver u svim tenkoima. Međutim, u TRZ Čačak, a ni u kasarni ne znaju šta treba da se promijeni i gdje je greška u softveru.
Onda nam počinju da hrđaju pojedini dijelovi tenka. Mehanizmi počinju da zapinju. Naročito je bilo izraženo na tenkovima M84T (zvali smo ih tropski) koji su bili namjenjeni za Libiju, sa engleskim natpisima, a koji su bili sješteni u kasarni u Vrhnici, u VP 5312. Tenkovi su se bukvalno raspadali od hrđe i pljesni. U hangarima je bila jako velika vlaga. Kad je na krov hangara pao snijeg, tek se je onda povećala vlaga u hangarima i stanje u i na tenkovima je bilo katastrofalno. Nakom naših sedam dopisa VTI-ju gdje smo tražili izmjene u konstrukciji, došao je neki gospodin iz VTI-ja u Vrhniku da vidi stanje. *ebo sam i njemu i VTI-ju sve po spisku zbog ovakvog neodgovornog ponašanja. Kasnije sam saznao da je to neki major, načelnik u VTI-ju. Nisam imao dlake na jeziku. Nakon nekoliko dana su nam odobrene sve izmjene te smo u Vrhnici zamijenili dijelove oštećene korozijom i pljesni.
Kasnije je nekoliko momaka iz mog OOUR-a obišlo sve kasarne i zamijenilo po tenkovima korodirane dijelove.
Nakon toga se je pojavio problem pucanja okidača topa i mitraljeza na komandnom bloku nišandžije. Po kasarnama puklo stotinjak okidača. Našli smo uzrok u temperaturi lijevanja plastike i u načinu obrade. Mimo ovih pucanja okidača u kasarnama odem u proizvodnju i u magacin gotovih proizvoda i slomim sve okidače koje sam mogao slomiti, te ih (imam pravo kao glavni kontrolor) vratim u proizvodnju gdje su zamjenjeni sa okidačima koji su bili ispitani. Otišao sam onda u ĐĐ i tamo sve polomio, te ih zamijenio sa ispitanim okidačima. Takođe odem u magacin poluproizvoda i tražim da mi daju sve okidače. I u magacinu poluproizvoda nađem okidača za otprilike stotinjak godina proizvodnje. Referent u nabavnoj službi je imao kućnu radionicu za lijevanje plastike, pa je poručivao sam od sebe. Dobio je otkaz i neko krivično gonjenje, ne sjećam se više detalja. Pucanje okidača nam se je dešavalo i u Kuvajtu. Zbog toga sam napravio i poseban alat za zamjenu okidača, kao i osovine koja prolazi kroz okidač.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tri verzije okidača topa i mitraleza.
Već sam dugo i naširoko pisao o meteo senzoru, o nosaču meteo senzora i načinima rješavanja. Opet je bio problem VTI. Izgleda da još po kasarnama u Srbiji nisu shvatili bitnost meteo podataka. U Hrvatskoj i Sloveniji su davno promijenili glupi VTI nosač. Na novim kineskim i pakistanskim tenkovima se vidi isti meteo senzor, a tenk T80 ima ga odavno, a dobile su ga i novije verzije tenka T72. U Srbiji se čak vidi pogrešna verzija meteo senzora na tenku a vidi se negdje da nisu stavili hladnjak na meteo senzor.
Onda su nam se pojavilo izgaranje kablaže i štampanih ploča na liniji opaljena topa. Kao i izgaranje relea koji su na liniji opaljenja topa. Uzrok je bio ogroman napon samoindukcije na magnetu opaljenja topa. Mogao sam ga meriti osciloskopom do 500 volti. Uzrok kvara je bio na topu, a izgarao je naš dio. Tad smo opet izmjenili šemu i riješili oaj problem.
U Kuvajtu nam se je pojavilo curenje hidraulike iz komandnog bloka nišandžije. Međutim, tad je tamo bila naša ekipa koja je to riješila. Bile su ogromne temperature u tenku i bukvalno je ulje moralo negdje iscuriti.
Onda su počeli crkavati relei u kutiji K1-M. 26 volti sa dva para kontakata. Proizvodnja IMP Ljubljana. napravili smo test uređaj gdje je svaki rele pod maksimalnim optećenjem izdržao 16.660 uključenja i isključenja na -25 stepeni, pa toliko isto na +55 stepeni pod smanjenim i povišenim naponom. Na kraju smo odustali od IMP relea iz Ljubljane i uzeli neke američke relee. Slovenci su došli tada kod nas da se žale, ali smo im pokazali rezultate zašto smo odustali od njihovih relea SR1-26.
Pucanje opruga u KBN-u smo riješili drugačijom termičkom obradom. I ove za elevaciju i ove za azimut.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Opruga za elevaciju
Pa je onda pucala spojnica u davaču brzine po pravcu. I tu smo izmijenili način obrade.
Itd, itd.
Međtim ima tu i drugih problema.
Držim nastavu u TRZ Čačak. Pola slušaoca nikad nije vidjelo tenk. Od one polovine koja je vidjela tenk pola nikad nije ušla u tenk. Itd. Onda sam držao nastavu u Novom Sadu. Opet isti problem. Držim nastavu o statusu softvera, a od njih sviju dvoje troje zna heksadecimalni sistem. I spuštam nivo nastave.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
A onda primjećujem drugi problem. Nilo od slušaoca neće da nauči, jer ako nauči, to će mu biti još jedna obaveza u kasarni. Ovako kaže da nema pojma o tome i neko će drugi da to rješava.
Kad sam se družio sa američkom vojskom svaki vojnik ima na sebi neke značke Pitam ih šta je to, a svaka značka znači da je obučen za neki posao, svakih pola godine je provjera znanja (po toj znački) i na osnovu toga ima dodatnu platu. A ovdje kod nas je sistem "pređi moja briga na drugoga".
Jednoj VP sam dao sve šeme. Čak i one koje su crtane u ĐĐ. Popravili su tenkova koliko su mogli, a zadnjih godina mi jauču da ima jako puno tenkova koji stoje neispravni, jer nema rezervnih dijelova. Najveći napredak za Vojsku Srbije bi bio da pukovnik (sad je u penziji) Dragan Opačić, softveraš, genijalac, (napravio softver za sva novija sredstva u Vojsci Srbije) "pretrese" softver za tenk M84. Kad smo radili u Kini on je bulvalno sa izmjenama softvera koje smo tamo napravili od kineskog tenka napravio pravi pravcati snajper.
Polako zbog godina i bolesti (na bolovanju sam više od dvije i po godine) dižem ruke od svega.
Mogao bi o ovome da napišem čitavu knjigu, ali polako dižem ruke od svega. Nema svrhe gubiti vrijeme.
Pozdrav
Vlado
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Mediteran
mornar
Offline
Last Login:February 28, 2021, 01:04:21 am
Posts: 39
|
|
« Reply #5854 on: December 01, 2020, 10:29:36 pm » |
|
Jedina veza moja sa OMJ VJ je 1993 VP XXXX Urosevac , ali sa pomorstvom od VJ do komercijale tu sam , i ono sto cu ti reci Vlado , uvik te prepoznaju üo znanju , a ja sam bio i ostao i ostacu Jugosloven , to me nitko nikada nije pitao tko sam , oni su me sami zvali zato jer sam .....
|
|
|
Logged
|
|
|
|
peruni
mornar
Offline
Last Login:May 03, 2021, 02:27:49 pm
Posts: 8
|
|
« Reply #5855 on: December 02, 2020, 12:31:56 pm » |
|
Za one manje upućene cena je utvrđivana vrednost materijala+vrednost uvoznih komponenata + normativ vremena x vrednost norma sata i to je bilo definidano za svaku ugradbenu jedinicu.
To je ok racunica za dobijanje jedinstvenih parametara za potrebe analize ucesca komponenata u proiizvodnji nekog proizvoda ali to nije TRZISNA cena zar ne...
Samim tim ne moze se govoriti da je to bio parametar ucesca u trzisnoj ceni finalnog proizvoda za to je potrebno gledati fakture dobavljaca - po kojim cenama su komponentne prodavane.
Moja fascinacija dok sam bio mlad sa tenkovima i elektronikom u njima potekla je delom iz jednog clanka tamo 80-tih iz nekih novina o ceni laserskog daljinomera...
Naime taj uredjaj - daljinomer - je nekada imao trzisnu cenu od oko 1 MILIION USD.
Naravno sa razvojem elektronike i ukljucivanjem vise proizvodjaca - konkurencija - sirom sveta u razvoj i proizvodnju takvog uredjaja - laserski daljinomer - cena je padala. Kome je tada 80-tih pa i 90-tih bilo zamislivo da ce moci jednog dana tamo neke 2020 da se kupi bilo kakav rucni laserski daljinomer za desetak ili par stotina dolara?
Sto se tice osvrta jednog kolege na consumer grade elektroniku i neku military elektroniku moram da kazem da ne postoji neka tako jasna podela u pogledu koriscene elektronike, podela moze da postoji pre svega prema primeni a ne prema trzistu kome je elektronika namenjena...
Na primer cuveni Motorola procesori serije 68000 nalazi su primene jednako i u civilnim uredjajima kao i u vojnim pa i onima u svemiru.
U celoj ovoj situaciji oko remonta i modernizacije tenkova mozemo dobrium delom da patimo za 14 Oktobrom i da se nadamo da ce drzava da stvori neki njegov ekvivalent ako se zeli imati ikakva perspektiva u izradi, remontu i modernizaciji raznih oklopnih gusenicnih vozila posebno u razumnom roku...
Zelim da napomenem da je nekada MIN - Masinska industrija iz Nisa -bila ukljucena u proces remonta tenkova T-55 a svojevremno je bila razmatrana u vreme SFRJ i kao destinacija za finalizaciju M-84 ali je finalizacija tenka M-84 u ime "bratstva i jedinstva" otisla u Hrvatsku. Iz Srbije je planski od 1945 u ime tog "bratstva i jedinstva" mnogo sta od industrije ali i para od poreza odvezeno drugde u druge republike a nesto joj nije bilo dozvoljavano ni da sama pravi - zelezare, razne druge fabrike itd.
Tako jedna mala Slovenija tik uz granice sa Austrijom i Italijom dobila ogroman broj firmi koje danas nakon nestanka glavnog trzista - Srbije su ili prodate ili zatvorene.
U isto vreme posle rata 1945 su se iz Srbije posle pod plastom opasnosti sa Istoka i navodne blizine Srbije sa granicom VU firme selile na zapad. Kada su se radnici u nekim firmama u Socijalistickoj Republici Srbiji pobunili zbog iseljenja opreme zbog navodne opasnosti od VU - drugarice i drugovi partijski komesari su presli na na drugu pricu o "bratstvu i jedinstvu" i kako radni narod Srbije treba da pomaze druge manje razvijene republike i narode u SFRJ.
O tome da je Srbija bila lukavo na kraju i zakonski ogranicena iako je jedina imala Insititut za Nueklarne nauke da za sebe sagradi nukelarnu centralu odmah nakon sto je ista izgradjena u Krskom i dok je SFRJ finansirala istu za Sloveniju da ne trosim reci...
Kome i danas nije jasno kako je mala Slovenija u SFRJ imal bolje plate od Srbije neka procita ovih par redova iznad.
Ova kratka prica je delom i u kontekstu toga koliko je zapravo malo radjeno delova za M-84 u Srbiji.
No vremena se menjaju pa su sada Srbi vlasnici Fruktala, Kinezi vlasnici Gorenja a TAM sada nakon raspada SFRJ "uspesno izvozi" svoje kamione u Nemacku - cisto da se shvati znacaj i velicna trzista Srbije u nekadasnjoj SFRJ i koliko je isto doprinelo boljim platama u Sloveniji kroz jedinstveno trziste SFRJ a uz prethodnu opisani nacin industrijalizacije Slovenije na ustrb Srba i Srbije.Danas imamo u vlasnistvu odbrambene industrije neke firme koje mogu delom da nadoknade bivse proizvodjace opreme nekada iz SFRJ ali i druge domace firme koje mogu da rade neke poslove iz sfere modernizacije tenkova i oklopa uopste. Podela te proizvodnje u svrhu modernizacije i remonta M-84 u Srbiji bi otpilike danas izgledala ovako: 1. SUV modernizovanog tenka zajedno sa racunarom radice se u saradnji izmedju Senzor-INFIZ, Imtela i Teleoptika (od stranih el. komponenti naravno) 2. Gusenice i jos neki delovi(mislim da ce se tu raditi neke stavke koje je nekada radio IMK 14 Oktobar za tarnsmisiju pre svega) u Zastava kovacnici u Kragujevcu - kupili smo je prakticno opet nazad 3. Neki manji otkivci mogu biti radjeni i u Kovackom centru Valjevo 4. Reaktivni oklop ce najverovatnije biti radjen u saradnji vise firmi sa finalizacijom u Krusiku 5. Nova municija ce biti radjena u Slobodi Cacak u saradnji sa MBL Lucani i Zastava Kovacnicom 6. Novi topovi 125mm ce biti radjeni u fabrici Borbeni slozeni sistemi Velika Plana 7. Mitraljezi se prave u Zastava oruziju Kragujevac 8. Autopunjac, izvorno ga je radio Sever Subotica ali ta firma je u stranom vlasnistvu sada i nema taj deo proizvodnog programa, recimo da bi to sada mogli da preuzmu na primer Lola institut i ICM Electronics - remont ili modernizacija starog ali i razvoj novog punjaca 9. Hidraulika i servo u PPT Trstenik 10. Motor u FAMOS - mada je pitanje je opstanka i uopste polozaja te fabrike mislim da dugorocno gledano treba preseliti proizvodnju motora u na primer FAP Priboj kao finalistu proizvodnje motora i transimisija za teska vozila uz preseljenje dela bivseg programa IMK 14 oktopbar u tu fabriku sto bi uz program kamiona dalo toj fabrici bolje sanse za opstanak 11.Secenje celika i varenje - moze se raditi u vise firmi na primer Zastava tervo, a moguce je raditi u buducnosti i nove kupole(varene) ali i neke druge nadogradnje tenkova Pitanje je gde da se vrsi finalizacija modernizacije pa cak i neke proizvodnje odredjenih drugacijih tipova oklopa(neke nadogradnje na primer) jer TRZ Cacak ima tu jedno veliko usko grlo sa kapacitetima koji su pre svega orginalno namenjeno remontima posebno ako se zeli modernizacija tenkova, gvozdika i M80 u iole nekom razumnom roku. TRZ pored rada sa oklopom ima i druge poslove a kapaciteta i radnika za sve ima malo. Moje misljenje je da u svrhu modernizacije oklopa u Srbiji ali i neke buduce proizvodnje nekih platformi na gusenicama treba ili kupiti neku drugu pogodnu fabriku za finalizaciju montaze kao sto je na primer Fabrika vagona Kraljevo - Kraljevcanima bi dobro dosali poslovi ili probati organzovati Zastava Tervo za tu svrhu po potrebi i dogradnjom hala, prostora za to imaju, FAP tesko da moze da se siri i da bude finalista nakon sto su neki njegovi delovi prodati a osnovna montazna linija nema prostora za dalje dogradnje ako se zele i dalje praviti kamioni a trebalo bio da kamioni opstanu jer su neophodni i kao vojni ali i civilni proizvod. Podrazumeva se upliv VTI u sve potrebne sfere modernizacije tamo gde i koliko je potrebno. Naravno za sve opisano treba da postoji i adekvatna finasijska podrska drzave kao i stroga kontrola procesa u nabavkama i proizvodnji. Da li bi se mogla obnoviti i raditi na proizvodnji nekih buducih zamena M-84 ali i drugih oklopnjaka u Srbiji? Vrlo moguce posebno nekih buducih robotizovanih gusenicnih platformi bilo borbenih ili neborbenih kao sto su one za inzinjerijske radove, deminiranje, gasenje pozara i tome slicno ali uz uslov da se stvori neki finalista koji bi imao mogucnosti da sve to sam kroz sebe propusti na montaznim trakama bez velikih vremenskih zastoja u proizvodnji - uz adervatnu podrsku drzave. Ulaganja drzave na ovaj nacin kroz stvaranja kapaciteta za modernizaciju postojecih sistema, proizvodnju delova i na kraju celih novih slozenih borbenih sistenma mogu pomoci i ekonomskom oporavku Srbije ali i preko potrebnoj reindustrijalizaciji Srbije koju mozemo samo mi sami da sprovedemo. Reindustrijalizacija sa domacim firmama bi postepeno dovela i dovela do povecanja plata a i moguceg smanjenja deficita kroz izvoz razne opreme i delova. Bez ulaganja u domacu proizvodnju sve to je nemoguce.
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 06:40:30 pm by Brok »
|
Logged
|
|
|
|
peruni
mornar
Offline
Last Login:May 03, 2021, 02:27:49 pm
Posts: 8
|
|
« Reply #5856 on: December 02, 2020, 01:11:54 pm » |
|
Da se ukratko osvrnem i na povecanje ubojne moci vremesnih T-72/M-84 kroz do sada predstavljene modernizacije ali i probleme koji postoje na bojistu na kome ce ti tenkovi da se upotrebljvaju uz moguca resenja.
Modernizacijom koja je predstavljena predvidjena je ugradnja 12.7mm kroz RCWS, mislim da se isti treba zameniti sa ABG-30/40mm koji sa razvojem adekvatne municije(termobaricne i one poznate kao "celicna kisa" ili airburst) moze kudikamo da bude korisniji u borbni protiv ciljeva na zemlji ali i u vazduhu a plus moze da dejstvuje i indirektno sto je veoma korisno u borbi. Treba razviti i redenik i uvodnik za izbor dva tipa municije uz ABG.
U nedostatku kvalitetne muinicije koja moze da probija vise od 550mm oklopa treba prisegnuti za kupovinom odredjene kolicine refleks raketa ili nekog njenog ekvivalenta - u ukrajini i kini su jeftinije po ceni na primer. Dovoljno bi bilo recimo da barem jedan tenk u vodu ima u naoruzanju refleks (da se ne patimo mnogo sa finansijkim izdacima za tako nesto) ili pak opremiti svaku trecu tenkovsku cetu kompletno sa tim raketama (4-6 komada). Tako opremljena tenkovska ceta moze da posluzi kao okosnica oklopih snaga u sudaru sa dobro opremljenim protivnikom.
Refleks rakete pored dodatnog kvaliteta u borbi sa drugim oklopom pruzice i dodatni kvalitet u borbi sa mogucim sporoletecim ciljevima u vazduhu.
Za potrebe bolje svesnosti o ciljevima u okruzenju, na tenku M-84 (recimo svaki treci tenk u vodu - koji bi prakticno postao komandni tenk za vod) mogao bi biti opremljen sa pratecom BPL za potrebe neposrednog izvidjanja.
Radio uredjajima bi se informacije sa takvo opremljenog tenka prenosile na ostale tenkove ali i na BVP u njegovom neposrednom okruzenju.
Ne smetnuti iz vida ni jednog trenutka da je nivo urbanizacije i nacina borbe danas u 2020 odnosu na pre 80-tak godina i nacin primene tenkova nekada tokom i neposredno nakog drugog sv. rata drugaciji.
Zivimo u 2020. godini.
Za potrebe bolje odbrane od BPL ali i drugih pretnji iz vazduha potreno je hitno modernizovati nase oklopne i mehanizovane sastave uvodjenjem odnosno nabavkom Pancir-a na gusenicnoj platformi barem 24 komada - po barem 2 kom uz svaki meh i oklopni bataljon. Postojece Strela 10 treba modernizovati drugacijim raketama - na primer RLN IC - uz dodavanje savremeih sistema komunikacija za prijem i predaju informacija visljim nivoima kao i termovizijske kamere i blago modifikovanog radara PR-15 koima se mogu osposobiti za pracenje blize situacije u vazduhu i samostalno dejstvo.
Strela -1M treba rashodovati i umesto njih na bazi sasije BVP M80(koji prakticno sa sve modernizacijom ne moze vise ikada biti dobar BVP) naoruzati odredjen broj sa RLN IC raketama na nacin na koji je opisano za Strela 10M i uvesti ih kao zamena za Strela 1M.
Potrebno je za M-84 razviti 125mm termobaricnu municiju koja bi pored efikasnog unistenja raznih fortifikacija mogla da posluzi i kao jeftina alternativa za unistenje oklopnih ciljeva koji ne mogu biti unisteni sa postojecom potkalibarnom municijom.
Ima tu jos nekih tehnickih resenje kojima se mogu drasticno poboljsati opstanak tenkova ali i oklopa na bojistu, neka od njih jako malo kostaju da se sprovedu ali ne mogu bas sve svoje ideje i koncepte da delim besplatno.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
dark-bullet
zastavnik I klase
Offline
Gender:
Last Login:July 05, 2024, 07:08:11 am
Location: Ljubljana, Slovenija
Posts: 1 532
|
|
« Reply #5857 on: December 02, 2020, 01:19:30 pm » |
|
Ovo moram da pokomentarišem: "Sto se tice osvrta jednog kolege na consumer grade elektroniku i neku military elektroniku moram da kazem da ne postoji neka tako jasna podela u pogledu koriscene elektronike, podela moze da postoji pre svega prema primeni a ne prema trzistu kome je elektronika namenjena..."
Razlika je pre svega u zahtevima za klasični MTBF (mean-time between failure). Znači na početku veka nekog proizvoda svaki može da radi i da odgovara uslovima korišćenja, ali nakon nekog vremena dolazi do kvarova. Čim složeniji je proizvod tim veći uticaj imaju kvarovi na celinu. Stoga se teži, da za najzahtevnije sisteme, ono što se ugrađuje ima čim MTBF čim duži, tj, da čim kasnije dolazi do kvarova. Mislim, da je i Vlada u prethodnom postu pokazao na primeru jednog releja kojega su proizvodili u Sloveniji o čemu se radi. A tenk je vrlo složen sistem. Da, može se koristiti svašta na početku, pa "ako prođe, prođe", no pravo stanje se vidi u toku eksploatacije.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Bozo13
Stručni saradnik - KoV
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login:February 16, 2023, 08:29:39 pm
Location: Postojna
Posts: 16 530
|
|
« Reply #5858 on: December 02, 2020, 01:39:01 pm » |
|
Dok je prvi deo teksta zanimljiv, u drugom je puno grešaka (da ne upotrebim druge reči)
Tako jedna mala Slovenija tik uz granice sa Austrijom i Italijom dobila ogroman broj firmi koje danas nakon nestanka glavnog trzista - Srbije su ili prodate ili zatvorene.
Železarna ravne:Začetki fužinarstva na Koroškem segajo v leto 1620. Po letu 1774 so ob reki Meži začele obratovati prve kovačnice in žebljarne ter s tem razmah industrijske izdelave železa. Leta 1807 so takratne Guštanjske obrate kupili grofje Thurni, ki so nato do leta 1827 pokupili še večino drugih obratov po Mežiški dolini, ter jih širili in modernizirali. Izdelke so izvažali v Grčijo, Turčijo, Italijo, Sirijo, Egipt ter na začetku 20. stoletja tudi v Brazilijo ter na Bližnji in Daljni vzhod, ter v Rusijo. Po prvi svetovni vojni je grof Thurn prevzel jugoslovansko državljanstvo in ostal lastnik ravenske železarne, tovarno pa je povezal z delniško družbo bratov Böhler na Dunaju in jo tako vključil v kompleks nemške oboroževalne industrije. Konec tridesetih let 20. stoletja so začeli v železarni poleg plemenitih jekel, po katerih so sloveli, izdelovati tudi končne izdelke za potrebe kmetijstva, prometa in železnice.
Odločilni razvoj se je začel po drugi svetovni vojni, ko je v Jugoslaviji železarna postala državna last in so zgradili livarno ter valjarno kvalitetnega jekla, mehanično delavnico za pnevmatična kladiva in kovačnico. Po elektrifikaciji železarne so dogradili še valjarno, halo za izdelavo industrijskih nožev,lužilnico, kalilnico in kemijski laboratorij. V sredini 80-ih let 20. stoletja je bilo v takratni železarni Ravne zaposlenih preko 6000 ljudi.
Železarna ŠtoreNajstarejši viri izpričujejo, da je bilo razvito železarstvo na štajerskem že pred 300 leti. Tako je bil najden obrat fužinarstva v kraju PODLOG, kjer so našli ostanke plavža, žlindre in pripadajočih objektov. Kupec surovega železa bi lahko bila tudi Železarna Štore. Fužino naj bi zaprli konec 19.stoletja. Začetki železarske tradicije v Štorah segajo v sredo 19. stoletja, v čas, ko je mesta Maribor, Celje in Ljubljana že povezala »železna cesta« z Gradcem, Dunajem in Trstom in v čas, ko je vpliv industrijske revolucije prinesel številne tehnološke novosti in posodobitve obratov, kar je omogočilo povečanje proizvodnje železa in železnih izdelkov, premog pa je postal pomemben energetski vir. Železarska proizvodnja je prerasla iz fužin v železarne in proizvodnjo jekla, na kar je odločilno vplivala tudi iznajdba načina uporabe rjavega premoga pri pudlanju leta 1838 na Prevaljah. Skoraj sočasno s pudlanjem so uvedli valjarne na parni pogon in s tem bistveno povečali proizvodnjo železniških tirnic in izgradnjo železniške prometne infrastrukture, s čimer se je razširil življenjski prostor, hkrati pa prinesel nove možnosti razvoja gospodarstva, novih navad in življenjskih stilov.
Železarji so se v tem času že zavzemali za postopno reformo takratnega avstrijskega carinskega sistema. Prav tako so vztrajali pri zaščiti železarske proizvodnje pred svobodno trgovino, ki jo je vse glasneje zahtevala nastajajoča nemška industrija. Sredi 19. stoletja so največ surovega železa proizvedli v železarskih obratih na Štajerskem, 67.530 tonami (24,2%), sledili sta Koroška s 45.464 tonami (16,3%) in Madžarska (16,4%), nato pa Češka in Moravska. Na Koroškem je takrat delovalo 19 plavžev, med njimi eden največjih v Löllingu, kjer so leta 1871 s 17.919 tonami surovega železa proizvedli skoraj eno tretjino celotne proizvodnje na Koroškem.
V 19. stoletju se je na območju današnje Slovenije razvilo nekaj uspešnih železarskih podjetij: Auerspergova železolivarna na Dvoru pri Žužemberku, ki je delovala v času med 1796 do 1891, med leti 1835-1899 je obratovala Rosthornova železarna na Prevaljah in Thurnovi železarski obrati v Črni, Mežici in v Guštanju oz. na Ravnah na Koroškem, Kranjska industrijska družba in Rudnik in železarna Štore.
V Štorah je leta 1850 Friedrich Bruno Andrieu, po rodu Tirolec, ki je bil nekaj let računovodja v Auerspergovi železolivarni na Dvoru in kratek čas tudi njen direktor, od Ignacija Novaka kupil vso premogovno posest in dobil koncesijo za ustanovitev pudlarne in valjarne. Kasneje so dozidali še livarno in kovačnico s parnimi kladivi ter parnim strojem. Andrieu je podjetje kmalu prodal Pavlu pl. Putzerju. Njemu je leta 1862 ministrstvo za trgovino in narodno gospodarstvo za izum »svojevrstne metode« pri izdelavi velikih kosov kovanega železa, zlasti ladijskih oklopnih plošč, podelilo privilegij za dobo dveh let. V železarni Štore so, tako kot v železarni v Zeltwegu, izdelali tudi oklepe bojnih ladij avstrijske mornarice, ki je v znameniti bitki pri Visu leta 1866 porazila italijansko vojsko.
Že leta 1853 je postal direktor železarne Štore uspešen in ambiciozen metalurg Karel August Frey, ki je uvedel postopek uporabe ogljika za redukcijo in apnenca za tvorbo žlindre, kar je pripeljalo do postopka imenovanega Lang-Freyeva polnilna metoda. Leta 1868 je postal predsednik Rudarskega in fužinarskega društva za Spodnjo Štajersko. Leta 1869 je je v Celovcu prevzel mesto generalnega direktorja Hűttenberške železarske družbe. Karl Neufeldt, generalni konzul Švedske in Norveške na Dunaju si je leta 1878 železarsko in premogovniško posest združil v podjetje »Berg – und Hűttenwerk Štore« s sedežem na Dunaju.
Tik pred prvo svetovno vojno so podjetje modernizirali z novo 20-tonsko Siemens-Martinovo pečjo in drugimi novostmi kot je raba električne energije za pogon strojev. Pred drugo svetovno vojno pa je z obratom za ulivanje cevi postala največja livarna v Sloveniji. Novo prelomnico v proizvodnji je predstavljalo leto 1954, ko so se preusmerili v izdelavo vzmeti in specialnih profilov, obratovati pa je začel elektroplavž, s katerim so zadostili tržnemu povpraševanju po sivem in belem grodlju. Kot državno podjetje so leta 1959 prvi v Jugoslaviji pričeli izdelovati valje iz t.i. nodularne litine. V letih med 1953 do 1963 so vložili veliko investicijskih sredstev v tehnološko modernizacijo obrata jeklarne in stopili na pot modernih jeklarskih procesov.
Štore so z železarno postale po drugi svetovni vojni eno izmed treh železarskih središč v Sloveniji. Podjetja so proizvodnjo vse bolj usmerjala v izdelavo kvalitetnih in plemenitih jekel in hkrati s količino večale tudi kvaliteto proizvodov. Gospodarska kriza v šestdesetih letih je vplivala na dodatno povezovanje slovenskih železarn, ki so leto 1967 prvič po drugi svetovni vojni beležile izgubo. Jugoslovanska črna metalurgija je glede na nastalo splošno gospodarsko situacijo bila deležna le okoli 7% zaščite. Naročila so padla pod 80% načrtovane prodaje, cene metalurških surovin so se povečale za 42-60%, cene jekla pa le za 37%. Tega leta je prišlo do visokega in nekontroliranega uvoza jeklarskih izdelkov, zato je domača jeklarska industrija zašla v težave. Zaradi liberalizacije se je že naslednje leto znašla v težavah tudi strojna industrija. Slab gospodarski položaj je pospešil proces združevanja slovenskih železarn. Leta 1969 so se Železarna Štore, Železarna Ravne in Železarna Jesenice povezale v Združeno podjetje Slovenske železarne, ki so se jim čez nekaj let pridružile še podjetja kovinsko predelovalne industrije.
Železarna Jesenice
Pred stopetdesetimi leti, 18. septembra 1869, je bila na Jesenicah ustanovljena Kranjska industrijska družba. Bila je predhodnica Železarne Jesenice in današnje Skupine SIJ. Njena ustanovitev pomeni začetek industrijske proizvodnje jekla na Slovenskem. V času fužin so jeklo uporabljali predvsem za izdelavo manjših predmetov: orodja, orožja, posode. Bilo je namreč dragoceno, saj so ga izdelovali v manjših količinah. Z industrijsko proizvodnjo pa so iz jekla začeli izdelovati tudi železniške tire, vozila, plovila, konstrukcije stavb in mostov, cerkvene zvonove. Danes jeklo uporabljamo v energetiki, gospodinjstvu, športu ... V SIJ Acroni so denimo pred leti izdelali tudi jeklo za največji ledolomilec na svetu.
Pomena znanja in inovativnosti so se zavedali že v Kranjski industrijski družbi. Prvi tehnični ravnatelj Lambert von Pantz je leta 1872 kot prvi na svetu v javorniškem plavžu pridobil feromangan. S tem je železarna dobila sloves pionirja in tehničnega izumitelja v zgodovini železarstva. Ne nazadnje pa je bila Kranjska industrijska družba tudi ustanoviteljica šole, katere naslednica je danes Srednja šola Jesenice.
V Gornjesavskem muzeju Jesenice še vedno hranijo zapisnik o ustanovitvi Kranjske industrijske družbe iz leta 1869. Nastala je z združitvijo večine gorenjskih fužin, ki so dotlej kot manjše obrtniške delavnice proizvajale železo. Ustanovili so jo lastniki Zoisovih fužin, ki so se povezali z ljubljanskimi lastniki parnega mlina, bank in velikih trgovskih podjetij. Kranjska industrijska družba je bila delniška družba, lastništvo pa se je spreminjalo. Leta 1899 so odprli žebljarno, naslednje leto livarno, valjarno, predelovalne obrate, Siemens-Martinovo jeklarno. Kasneje so valjarno z Jesenic preselili na Javornik.
Kranjska industrijska družba je delovala do leta 1945, ko so jo podržavili in ustanovili Železarno Jesenice. Začel se je nov razcvet, obnovili in razširili so plavže, jeklarno in predelovalna obrate, na Javorniku so zgradili valjarno debele pločevine in oddelek toplotne obdelave, na Koroški Beli pa vročo valjarno, hladno valjarno in elektrojeklarno. Leta 1969 je nastalo združeno podjetje Slovenske železarne, ki je leta 1992 razpadla na trinajst hčerinskih podjetij.
Oko početka Iskre imaš u sledečem tekstu klik lepo obješnjeno
Oko TAM je na ovom linku klik objašnjeno. O tome da je Srbija bila lukavo na kraju i zakonski ogranicena iako je jedina imala Insititut za Nueklarne nauke da za sebe sagradi nukelarnu centralu odmah nakon sto je ista izgradjena u Krskom i dok je SFRJ finansirala istu za Sloveniju da ne trosim reci...
Testni reaktor je u Sloveniji od 1966 godine dalje. A gradnju NEK su financirali Savske elektrarne Ljubljana in Elektroprivreda Zagreb. Prve raziskave na Krškem polju, ko je to območje postalo možna lokacija za jedrsko elektrarno, je izvedla delovna skupina Poslovnega združenja energetike Slovenije v letih od 1964 do 1969. Investitorja prve jedrske elektrarne sta bila Savske elektrarne Ljubljana in Elektroprivreda Zagreb, ki sta z investicijsko skupino izvedla pripravljalna dela, razpis in izbrala najugodnejšega ponudnika.
Avgusta 1974 sta investitorja sklenila pogodbo o dobavi opreme in graditvi jedrske elektrarne moči 632 MW z ameriškim podjetjem Westinghouse Electric Corporation, projektant je bilo podjetje Gilbert Associates Inc., izvajalca del na gradbišču sta bila domači podjetji Gradis in Hidroelektra, montažo pa sta izvajala Hidromontaža in Đuro Đaković.
Prvega decembra 1974 je bil položen temeljni kamen za Nuklearno elektrarno Krško. Januarja 1984 je NEK pridobila dovoljenje za redno obratovanje.
a oko: Kome i danas nije jasno kako je mala Slovenija u SFRJ imal bolje plate od Srbije neka procita ovih par redova iznad.
Oko ekonomije, i razmera imaš na klik
Nije baš da je neko samo iškorištavao, a drugi samo trpio. Nabolje je, kad su svi nezadovoljni, jer to znači dosta fer podelu.
Isto tako zaboravljaš, da je područje Slovenije, bio deo Austrije, Hrvatska je bila pod Madžarima, pred PSR, tako da je i industrija bila drugačije razvijena kao u Srbiji (ne pričam dali bolje ili slabije).
A sad se vratimo temi M84. LpB
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 06:50:04 pm by Brok »
|
Logged
|
|
|
|
peruni
mornar
Offline
Last Login:May 03, 2021, 02:27:49 pm
Posts: 8
|
|
« Reply #5859 on: December 02, 2020, 01:39:30 pm » |
|
Ovo moram da pokomentarišem: "Sto se tice osvrta jednog kolege na consumer grade elektroniku i neku military elektroniku moram da kazem da ne postoji neka tako jasna podela u pogledu koriscene elektronike, podela moze da postoji pre svega prema primeni a ne prema trzistu kome je elektronika namenjena..."
Razlika je pre svega u zahtevima za klasični MTBF (mean-time between failure). Znači na početku veka nekog proizvoda svaki može da radi i da odgovara uslovima korišćenja, ali nakon nekog vremena dolazi do kvarova. Čim složeniji je proizvod tim veći uticaj imaju kvarovi na celinu. Stoga se teži, da za najzahtevnije sisteme, ono što se ugrađuje ima čim MTBF čim duži, tj, da čim kasnije dolazi do kvarova. Mislim, da je i Vlada u prethodnom postu pokazao na primeru jednog releja kojega su proizvodili u Sloveniji o čemu se radi. A tenk je vrlo složen sistem. Da, može se koristiti svašta na početku, pa "ako prođe, prođe", no pravo stanje se vidi u toku eksploatacije.
Iako je normalno pozeljno da MTBF kod uredjaja ako je pozant bude sto veci ne postoji pravilo da se to mora tako uvek raditi sa svim uredjajiam i komponentama, odnosno moze se komponenta koja se ugradjuje u civilnim uredjajima nalaziti i u vojnim.. Nego koji je na primer MTBF - izraz se najcesce koristi za hdd - za otpornik 0.25W 47oma? Koji je MTFB pomenutog relaja? Koji proizvodjac je to testirao, pod kojim uslovima, ko je verifikovao te nalaze? Mislis da je za svaki otpornik koji mi recimo kupimo i onda ugradimo na stampanu plocu a ona je za neki vojni uredjaj da je sve poznato? Da li je uopste moguce utvrditi MTBF za neke elektronske ekomponente? Da li su uslovi ekpolatacije uvek isti odnosno konstanta jer samo tada moze da se prica o nekom srednjem vremenu? Postoji drugar nesto sto se zove - dobra praksa u elektronici i to treba primenivati a za mnoge komponente neces naci MTBF jer niko to nije ni testirao a ni prakticno potvrdio pak nalaz teoretskog testiranja a za neke sa pak otvoreno tvrdi i da je nemoguce da taki podaci uopste i postoje... Da citiram Omron - jedan od svetski poznatih proizvodjaca releja iz Japana Question
Is there any data on the Mean Time Between Failures (MTBF) of relays?
Answer
There is no data for the Mean Time Between Failures (MTBF) for Relays.
This is because the mean failure rate greatly depends on the current flowing through the contacts, the load type, switching frequency, ambient temperature, and whether Relays are connected to an AC or DC load.
The failure rate P reference value and endurance curves can be used as indicators for the frequency of relay failures and service life.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
dark-bullet
zastavnik I klase
Offline
Gender:
Last Login:July 05, 2024, 07:08:11 am
Location: Ljubljana, Slovenija
Posts: 1 532
|
|
« Reply #5860 on: December 02, 2020, 02:09:37 pm » |
|
Da ne idemo u detalje samo oko releja, postoje neki standardi na tu temu. Odgovarajući MIL standard je (a ima ih i još): https://snebulos.mit.edu/projects/reference/MIL-STD/MIL-HDBK-217F-Notice2.pdfUjedno dajem i sliku kako od prilike ide sa "reliability" sklopova ili elemenata. To je cela znanost. Projektovanje nečega može biti na ho-ruk, a može biti i tako, da se uzima u obzir i prirodne zakone.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
peruni
mornar
Offline
Last Login:May 03, 2021, 02:27:49 pm
Posts: 8
|
|
« Reply #5861 on: December 02, 2020, 03:11:11 pm » |
|
Isto tako zaboravljaš, da je područje Slovenije, bio deo Austrije, Hrvatska je bila pod Madžarima, pred PSR, tako da je i industrija bila drugačije razvijena kao u Srbiji (ne pričam dali bolje ili slabije).
Ja nisam zaboravio a sve sto si naveo nema veze sa desavanjima nakon drugog sv rata niti su sve te firme cije citate navodis a ni njih ne citas pazljivo bile na nivou proizvodnje koji je bio pre nastanka druge Jugoslavije.
Mesati u nekim situacijama pocetnu malu manufakturu sa velikom industrijskom je greska sama po sebi.
Kakve veze ima taj spomenuti reaktor u Sloveniji sa institutom za fiziku koji je nadzirao i ucestvovao u izgradnju nuklearne elektrane u Krskom?
U Beogradu je bio citav Insitut sa velikim brojem fizicara i inzinjera a u Sloveniji je bila samo jedna mala katedra na falkutetu u toj oblasti i ti to poredis kao neki dokaz za sta?
Te slovenacke fabrike su NAJVECIM delom(niko ne spori da su u Sloveniji imali neke fabrike i pre SFR Jugoslavije ali u daleko manjem obimu i sa daleko manjim kapacitetima) narastale nakon drugog sv. rata sa opremom i parama iz Srbije i sa ulaganjem iz SFRJ budzeta i reparacija, to sto je neko u 18 veku u Sloveniji lio neko zelezo nije pokazatelj sta se radilo u SFRJ i kako su te fabrike narasle do onoga sto su bile 1990...
Nije zelezara Ravne 1800 i neke godine zaposljavala 6000 ljudi vec 1990. Ko im je bio glavno trziste, gde su njihovi proizvodi isli? Odakle pare i masine za razvoj nepostojecih ili malih proizvodnji sa nekoliko radnika ili nekoliko desetina ili stotina radnika na hiljade radnika?
Sta je i gde od reparacija nakon drugog svetskog rata rasporedjeno, gde su bile najvece zrtve a ko je dobio najvise teritorije i reparacija? Kome je otisla i u kom iznosu razna saveznicka pomoc? Slovenija je prijavila ratnu stetu i na prodrucijima koje nije ni bilo u sasatvu slovenije pre dr. sv rata - bas posteno...
Nisam ja zaboravio nista... Привредни савет на чијем је челу био Андрија Хебранг донео је одлуку да до 1. новембра 1945. године Војводина отпреми у Хрварску осам хиљада вагона пшенице и кукуруза, у БиХ девет хиљада вагона, Словенију пет хиљада вагона, Македонију пет хиљада вагона и у Црну Гору четири хиљаде вагона. 25 Поред пшенице и кукуруза слати су и други пољопривредни и сточарски производи а који најчешће нису евидентирани. Србија је у укупној производњи житарица у периоду 1947-1951. учествовала са око 60% али је давала, зависно од године, између 70-80% укупно “откупљених” количина у Југославији (учешће у укупној потрошњи око 41%). Dok je Slovenac jeo za dzabe Srbija je to morala da placa...
Nije baš da je neko samo iškorištavao, a drugi samo trpio. Nabolje je, kad su svi nezadovoljni, jer to znači dosta fer podelu.
Удео републичких инвестиција по том плану био је значајно исподпросечан једино за Србију и требало је да износи: за Србију 27,1% (становништво 41,1%), Хрватску 25,4% (становништво 23,3%), Словенију 10,1% (становништво 8,9%), Босну и Херцеговину 24,8% (становништво 16,6%), Македонију 8,0% (становништво 7,6%) и Црну Гору 4,4% (становништво 2,5%). Истовремено, по овом плану било је предвиђено да удео Србије у индустријској производњи у 1951. смањи на 32%. Dakle svesno i namerno je radjeno da se smanji udeo Srbije u indutrijskoj proizvodnji.
Марта 1949. године увезено је 2.000 тона масноћа. Оне су подељене на следећи начин: Словенији 484 тоне, Хрватској 150 тона, Босни и Херцеговини 437 тона, Македонији 167 тона, Црној Гори 57 тона и Србији 27 тона. Економску политику креира и спроводи, поред Јосипа Броза, Привредни савет на чијем је челу био Словенац Борис Кидрич, затим Савезна планска комисија на чијем је челу био прво Хрват Андрија Хебранг а затим Словенац Борис Кидрич и Министарство тешке индустрије, на чијем је челу, од оснивања до гашења, био Словенац Франц Лескошек.
Koga interesuje koliko je bila razmera iskoriscavanja i upropascavanja Srbije neka pogleda http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0085-63200604517V
A mogu se procitati direktno i dela i pisanija Borisa Kidrica koji nije krio namere prema Srbiji i eksploataciji iste...
To je bio pocetak "bratstva i jedinstva" a u narednih deset godina do 1955 kada je zbog sukoba u KPJ i moguce pobune Tito konacno delom obustavio to masovno crpljenje Srbije iz koje je pored ogromne kolicine para i poljoprivrednih proizvoda izneseno i oko 150 fabrika od toga najvise u Sloveniju, Hrvatski i BiH. Najveci punilac federalnog budzeta do 1955 je bila Srbija a iz njega je vrseno i do 78% finasiranja tadasnje cele drzave.
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 06:54:15 pm by Brok »
|
Logged
|
|
|
|
peruni
mornar
Offline
Last Login:May 03, 2021, 02:27:49 pm
Posts: 8
|
|
« Reply #5862 on: December 02, 2020, 03:19:42 pm » |
|
Da ne idemo u detalje samo oko releja, postoje neki standardi na tu temu. Odgovarajući MIL standard je (a ima ih i još): https://snebulos.mit.edu/projects/reference/MIL-STD/MIL-HDBK-217F-Notice2.pdfUjedno dajem i sliku kako od prilike ide sa "reliability" sklopova ili elemenata. To je cela znanost. Projektovanje nečega može biti na ho-ruk, a može biti i tako, da se uzima u obzir i prirodne zakone. Sve to sto si ti napisao nema veze sa podelom elektronike na vojnu ili civilnu o kojoj si prvo pisao, consumer grade i military grade ne postoji kao zvanicna podela, a jedna primena ne iskljucuje i drugu primenu, zato ponavljam nema podele elktronike prema trzistu kome je elektronika namenjena vec podela moze da nastane prema nekoj finalnoj primeni. Usput MIL standard nije medjunarodni standard za elektrotehniku, medjunarodne standarde pogledati kod elektrotehnicke komisije i sta ona propisuje https://www.iec.ch/homepage
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 03:25:34 pm by peruni »
|
Logged
|
|
|
|
dark-bullet
zastavnik I klase
Offline
Gender:
Last Login:July 05, 2024, 07:08:11 am
Location: Ljubljana, Slovenija
Posts: 1 532
|
|
« Reply #5863 on: December 02, 2020, 03:27:11 pm » |
|
Da ne idemo u detalje samo oko releja, postoje neki standardi na tu temu. Odgovarajući MIL standard je (a ima ih i još): https://snebulos.mit.edu/projects/reference/MIL-STD/MIL-HDBK-217F-Notice2.pdfUjedno dajem i sliku kako od prilike ide sa "reliability" sklopova ili elemenata. To je cela znanost. Projektovanje nečega može biti na ho-ruk, a može biti i tako, da se uzima u obzir i prirodne zakone. Sve to sto si ti napisao nema veze sa podelom elektronike na vojnu ili civilnu o kojjo si prvo pisao, consumer grade i military grade ne postoji kao zvanicna podela, a jedna primena ne iskljucuje i drugu primenu, zato ponavljam nema podele elktronike prema trzistu kome je elektronika namenjena vec podela moze da nastane prema finalnoj primeni. Usput MIL standard nije medjunarodni standard za elektrotehniku, medjunarodne standarde pogledati kod elektrotehnicke komisije i sta ona propisuje https://www.iec.ch/homepageAjde da se ne ubeđujemo bez veze oko pojmova "službeno", "zvanično" i slično. Niti je MIL standard božje slovo, ali ko može i hoće da ga koristi, koristi ga. Standarde se ne propisuje nego se koriste ako su korisni, a obično služe zato da se na određenom području ne odkriva topla voda.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
Bozo13
Stručni saradnik - KoV
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login:February 16, 2023, 08:29:39 pm
Location: Postojna
Posts: 16 530
|
|
« Reply #5864 on: December 02, 2020, 03:32:57 pm » |
|
Ok, pa kad ste tako jaki, što vam sada ne cvetaju ruže, kad više ne hranite Slo i HR?
A da.. sve vam mi uzeli i pojeli. Vama uvek drugi krivi i brez vas ništa niko ne može. Zato ste i tu gde jeste.
|
|
« Last Edit: December 02, 2020, 06:55:24 pm by Brok »
|
Logged
|
|
|
|
|