Otomanski snovi i Putin kao pretnja“Sramotno”, “neprihvatljivo”, “ucena” i “diktator” samo su neki od izraza kojima su evropski lideri osudili odluku turskog predsednika kad je 28. februara otvorio granicu s Grčkom i pustio izbeglice u Evropsku uniju.
Erdogan je nakon toga upozorio da će “milioni” migranata ući u Evropu i istakao da je odbio dodatnih million evra, navodeći da Turska “ne želi taj novac”. Ako je to tačno, zašto je onda Ankara poništila svoj dogovor sa EU i otvorila granicu imigrantima? Odgovor, piše Euobserver.com, ne leži u Grčkoj već u Siriji, gde je Turska započela borbe sa sirijskim trupama u provinciji Idlib.
Da bi razumeli važnost Idliba treba se vratiti u 2011, godinu kad je počelo Arapsko proleće. Nakon pada arapskih diktatora poput Zina el Abidina ben Alija u Tunisu, Hosnija Mubaraka u Egiptu i Moamera el Gadafija u Libiji, postalo je jasno da će Muslimansko bratstvo osvojiti izbore.
Muslimansko bratstvo jedno je od najuticajnijih pokreta u islamskom svetu, ali je rasprostranjeno širom sveta. Prvo Bratstvo je osnovano 1928. u Egiptu, a finansiraju ga članovi, posebno oni bogatiji kao što je slučaj sa Saudijskom Arabijom. Ova transnacionalna organizacija gleda na Edroganovu Partiju pravde i razvoja (AKP) kao na primer kako demokratija i islamizam mogu biti uspešni zajedno.
Otomanski sanKad je Erdogan posetio Tunis i Kairo u septembru 2011, masa ga je pozdravila vičući: “Erdogan, Saladin”, odnoseći se na muslimanskog heroja u borbi protiv krstaša. Zajedno sa Ahmetom Davutogluom, turskim ministrom spoljnih poslova i kasnije premijerom, Erdogan je započeo san o novoj vrsti Otomanskog carstva, ali ne stvorenog osvajanjem zemalja već regionalnim savezima sa vladama Muslimanskog bratstva.
Vreme je bilo pravo, jer su odnosi sa EU i pristupni pregovori počeli da se srozavaju. Erdogan je u Arapskom proleću video novu priliku da preuzme lidersku palicu u regionu. Međutim, nakon grešaka Mohameda Morsija, egipatskog predsednika iz redova Muslimanskog bratstva, Erdoganov san je uzdrman.
Morsi je umro u julu prošle godine od srčanog udara tokom suđenja zbog nasilnih gušenja demonstracija. On je karijeru započeo kao član Bratstva, a predsednik Egipta je postao 2012.
Kad je na brzinu izglasao novi ustav, došlo je do protesta širom zemlje, a vojska je kasnije svrgnula Morsija. Na njegovo mesto je došao general Abdel Fatah el Sisi, koji je predvodio puč i po dolasku na vlast proglasio Muslimansko bratstvo terorističkom organizacijom.
Bliski istok se podelio na dva velika saveza - sa jedne strane revolucionarno Muslimansko bratstvo, Tursku i Katar, a sa druge antirevolucionarno udruženje Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta.
Iako je Morsijev Egipat podržavao sirijske pobunjenike i opoziciju protiv predsednika Bašara al Asada, pod Sisijevom palicom se to promenilo. Saudijska Arabija i UAE su polako pratile ovaj trend i takođe prestale da podržavaju pobunjeničke grupe u Siriji, dok se tadašnji američki predsednik sklonio od Sirije 2013, kad nije izvršio obećane napade.
IdlibOd 2014. samo su Turska i Katar i dalje podržavali sirijsku opoziciju, a 2017. i Katar je morao da prestane, kad je antirevolucionarni savez na čelu sa Saudijskom Arabijom započeo blokadu ove zemlje. Tako je Turska više od dve godine bila jedina zemlja koja i dalje podržava i pomaže sirijsku opoziciju na terenu, u bici protiv sirijskog režima, Hezbolaha, Rusije i Irana, navodi Euobserver.com.
U septembru 2018. Erdogan je postigao sporazum sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom da od poslednjeg uporišta pobunjenika u Siriji - provincije Idlib - naprave demilitarizovanu zonu. Asad i Rusija ne bi napadali Idlib, dok bi Turska razoružavala džihadističke grupe koje su u Idlib došle iz Alepa, nakon njegovog uništenja.
Asad je u proleće 2019. počeo da krši sporazum, ali su ga na leto Putin i Erdogan ponovo potvrdili. Krajem prošle godine Asadova vojska počela je s bombardovanjem Idliba, a na meti se čak našao jedan od glavnih gradova regiona, Sarakib. Gađane su škole, bolnice i gusto naseljena područja i to iz dva razloga - prvo da se demorališe populacija što je pre moguće, a drugo da se započne novi pokret izbeglica u pravcu Turske i Evrope.
Ankara je dugo najavljivanu invaziju na Siriju pokrenula početkom oktobra prošle godine, navodeći da želi da stvori bezbednu zonu bez kurdske milicije u koju bi smestila neke od 3,7 miliona izbeglica iz Sirije koje su trenutno u Turskoj.
U međuvremenu su se američke snage, na razočarenje Kurda, povukle iz graničnih područja s Turskom, a iz Bele kuće su nakon telefonskog razgovora Erdogana i američkog predsednika Donalda Trampa poručili da američke snage neće ni podržavati ni učestvovati u turskoj akciji.
Do kraja januara 2020. skoro million izbeglica je prešlo tursku granicu i žive u improvizovanim kampovima u veoma lošim uslovima.
PregovoriTurski predsednik danas boravi u Briselu, gde će se uveče sastati sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen i šefom Evropskog veća Šarlom Mišelom, nedelju dana nakon što je pustio hiljade imigranata u EU.
-Nadam se da ću se iz Belgije vratiti sa drugačijim ishodom. Apelujem da Grčka otvori kapije i da se rastereti. Treba dopustiti migrantima da odu u druge evropske države – poručio je Erdogan pre puta.
“Gardijan” piše da je Evropa ponudila danas da prihvati 1.500 dece imigranata koja se nalaze bez pratnje u kampovima na grčkim ostrvima, u sred izbegličke krize nastale nakon što je Erdogan otvorio granicu.
Danas je evropski komesar za budžet Johanes Han ocenio da je otvaranje granice Erdoganov manevar, kojim želi da skrene pažnju sa unutrašnjih problema u zemlji. Erdogan nije rešio dugotrajni konflikt sa Kurdima, tu su i posledice neuspelog puča iz 2016, teška ekonomska situacija kao i geopolitičko okruženje, a pride je AKP izgubila lokalne izbore u Istanbulu i Ankari.
- Na sve to usledio je uobičajeni refleks - traži se protivnik izvan zemlje – rekao je Han.
Moguća rešenjaTurska nema mnogo opcija. Ako se povuče iz Idliba, ostaviće populaciju od oko tri miliona ljudi u rukama Asadove vojske, a nakon svih tih godina pružanja podrške sirijskoj opoziciji to verovatno neće biti opcija. Erdogan bi dalje mogao otvoriti svoju granicu za sve izbeglice, ali u Turskoj se već nalazi 3,7 miliona zvanično registrovanih sirijskih izbeglica i zemlja je u ekonomskim problemima pa i ta opcija otpada.
Ako bi Evropa bila spremna da podeli breme i udomi bar deo izbeglica, Erdogan bi to možda razmotrio, ali EU odbija da to čak i razmotri. Dalje, Turska bi mogla da započne sveopšti rat protiv Asadove armije u Siriji, ali s obzirom da Asada podržavaju Rusija i Iran, to je rat unapred osuđen na neuspeh.
Jedina realna opcija za Erdogana, piše Euobserver.com, je da se ponovo dogovori s Putinom i vrati Idlib u status demilitarizovane zone, kako bi se million ljudi koje su pobegli od sukoba mogli vratiti kući. Erdogan je to i rekao prošle nedelje na sastanku svoje partije u Ankari.
Erdogan je prošle nedelje otišao u Moskvu, gde je nakon maratonskih šestočasovnih pregovora s Putinom dogovorio primirje u Idlibu. Putin je kasnije rekao da se sa Erdganom usaglasio oko “prihvatljivog rešenja” za krizu u Siriji. Dve zemlje su takođe dogovorile uspostavljanje bezbednosnog koridora duž glavnog puta u Idlibu i zajedničke patrole od 15. marta.
Izgleda da je Turska otvorila svoje granice kako bi probudila Evropu i naterala je da podrži Erdogana u pregovorima s Putinom, zaključuje Euobserver.com. Međutim, nije jasno da li je Evropa razumela poruku.
izvor
