Da li se Putin dogovorio oko Sirije? - analiza20.12.2024.
Munjevit pad Asadove vlade u Siriji poslednjih nedelja jasno je pokazao da skoro niko, u Siriji ili van nje, ne smatra da je ovo država za koju se vredi boriti. Takođe je izgledalo prilično jasno da je Turska (uz verovatnu podršku Izraela i SAD) iskoristila priliku da iskoristi snage koje je nekoliko godina trenirala u Idlibu da napravi ozbiljnu igru moći. Zapad je dugo pokušavao da pretvori Siriju u ‘propalu državu’ po iračko-libijskom modelu, a nova situacija je omogućila Izraelu da uništi, gotovo preko noći, ogromnu većinu vojnih objekata u zemlji i proširi svoju okupaciju na jugu. To je ono za šta svi oni rade već trinaest godina. Ono što je manje jasno je u kojoj meri je Rusija bila uključena u ovaj potez.Mejnstrim tumačenje je u suštini da je najnoviji razvoj događaja veliki udarac za Rusiju. Sirija je bila jedini čvrsti arapski saveznik Rusije, dom njene jedine pomorske baze u toplim morima (Tartus), kao i ogromne vazdušne baze (Hmejmim) koja je bila ključna za njene operacije posebno u Africi. „Gubitak“ Sirije je stoga bio težak udarac za Moskvu; posledica je, navodno, toga što je ruska vojska zaglibila u Ukrajini i zbog toga nije mogla da angažuje neophodne vojne resurse za gušenje pobune u Siriji.
U kombinaciji sa činjenicom da su se Iran i Hezbolah takođe oporavljali od izraelskih napada, ovo je stvorilo priliku za pobunjenike i njihove pristalice da naprave svoj potez. I to je bio prozor koji bi mogao biti vrlo kratak: Hezbolah bi se mogao brzo pregrupisati i, ako bi Tramp poštovao svoje obećanje da će odmah nametnuti mirovni sporazum Ukrajini po stupanju na funkciju, veliki broj ruskih snaga mogao bi ponovo biti slobodan da deluje u Sirija, možda za par meseci.
Ovo je očigledno deo slike. Opcije Rusije su bile očigledno ograničene. Svaki dogovor koji je sklopio bio bi napravljen iz pozicije slabosti, barem u odnosu na njenu poziciju u, recimo, 2018, godine. Ali to ne znači da dogovor uopšte nije sklopljen. Neverovatno je i malo verovatno da Putin ne bi bio unapred konsultovan.
Kao prvo, rizik da veliki deo turskih pažljivo negovanih pobunjenika bude jednostavno zbrisan ruskim vazdušnim udarima bio je ozbiljan, a i Erdogan i HTŠ bi nastojali da izbegnu ovu mogućnost ako je ikako moguće. Čak i da Putinu nedostaje kapacitet da na kraju pobedi ustanak, oni bi sigurno pokušali da ga ubede da ne pokušava, a ne da jednostavno prekrsti prste i nada se da nije.
Drugo, iako je to lako reći retrospektivno, ovo preuzimanje je očigledno bilo u planu već neko vreme. Svi borci sa nekadašnjih teritorija pod kontrolom opozicije koje su vladine snage ponovo zauzele tokom rata potisnuti su u Idlib. Tamo im se pridružilo, u martu 2020. godine, preko 20.000 turskih vojnika, uključujući specijalne snage, oklopne jedinice i laku pešadiju, uključujući 5. brigadu komandosa koja je specijalizovana za paravojne operacije i planinski rat. Nisu bili tamo na pikniku; već četiri godine, na vidnom mestu, obučavaju i konsoliduju ustaničke snage da ponovo pokrenu svoju pobunu. Rusija je očigledno toga bila svesna i planirala bi to.
Štaviše, iako je Rusiji možda bilo teško da pošalje veliki broj sopstvenih vojnika u Siriju, svakako je mogla da subvencioniše plate vojnika sirijske vojske, što je moglo donekle doprineti ublažavanju svakodnevnih prebegavanja hleba i putera i pasivnost unutar sirijske vojske. Odlučilo je da to ne učini, verovatno iz nekog razloga.
To, naravno, ne znači da je cela stvar sve vreme bila zavera Kremlja, kao što neki sada pokušavaju da sugerišu. Jedna teorija tvrdi da je Putin, dozvoljavajući sirijskoj vladi da padne, lukavo postavio zamku za zapad, koji će sada biti zaglavljen pokušavajući da stabilizuje Siriju u godinama koje dolaze, baš kao što su se Sovjeti zaglibili u Avganistanu osamdesetih godina prošlog veka. Ali ova sugestija nema smisla – transformacija Sirije u „propalu državu“ je uvek bila cilj zapada, zbog čega su podržali najviše sektaških snaga da to ostvare. To su postigli u Libiji, a da nisu ‘zaglibili‘; nadali su se da će ponoviti uspeh u Siriji, a sada su to i učinili. Čini se da je ova teorija očajnički hvatanje za slamku od strane ljudi koji jednostavno ne mogu da protumače bilo koji događaj kao bilo šta drugo do genijalnog plana Velikog majstora.
Istina je, pretpostavljamo, mnogo nijansiranija. Evo radne hipoteze: osnovne parametre HTŠ preuzimanja Sirije unapred su razradili i dogovorili Erdogan, Netanjahu, Putin i Tramp. Pretpostavljamo da je Tramp ponudio Putinu direktnu zamenu – Sirija za istočnu Ukrajinu; uz upozorenje da bi Rusija mogla da zadrži svoje sirijske baze. To je Putinu bilo prihvatljivo iz više razloga.
Prvo, očigledno, istočna Ukrajina mu je prioritet. Drugo, njegova jedina stvarna briga u Siriji su bile te baze. Možda je došao do zapadne strategije ‘Zavadi i upropasti‘ – u suštini, da je lakše i jeftinije obezbediti svoju specifičnu imovinu (baze, rudnike, naftne bušotine, itd.) u propaloj državi koristeći lokalne milicije, privatno obezbeđenje i/ ili vaše i sopstvene oružane snage nego da obezbedite celu državu da to učini za vas. Treće, Asad se, po svemu sudeći, nije u potpunosti poigravao sa Rusijom, i nije bio voljan da pretvori Siriju u čistu vazalnu državu koju je Putin zahtevao, čineći sebe manje vrednim i potrošljivijim u tome. Četvrto, krajnji cilj Rusije da preuzme pokroviteljstvo od SAD nad svojim zemljama klijentima na Bliskom istoku može se postići samo demonstriranjem ruske korisnosti Turskoj, Izraelu i Saudijskoj Arabiji. Omogućujući plod trinaestogodišnje operacije promene režima tih država u Siriji, on je to svakako učinio, utirući put (a možda veći deo) buduće saradnje i produbljivanja saveza. Peto, samo zato što je Iran „saveznik“ Rusije, ne znači da Rusija želi da bude jaka i autonomna. Upravo suprotno. Kao i svaka imperijalna sila, ono što Rusija traži nisu saveznici, već zavisnosti. Ovaj najnoviji potez prešao je dug put ka transformaciji Irana iz ruskog saveznika u rusku zavisnost.
Izvor
