švercer011
potporučnik
 Offline
Gender: 
Posts: 2 749
|
 |
« on: August 23, 2011, 09:53:55 pm » |
|
Intervju: dr Slobodan Krapović, savezni ministar odbrane
Civili moraju kontrolisati vojsku
18. januar 2001.
"Kad je u pitanju skraćivanje vojnog roka, moramo imati razumjevanja i sluha za interes mladih ljudi. Lično vjerujem da se može zadovoljiti i njihov interes, i interes vojske i odbrane", kaže ministar Krapović
Savezni ministar odbrane SR Jugoslavije dospeo je na to mesto iz hirurške sale vojne bolnice u Meljinama, kao član Socijalističke narodne partije, poslanik u Parlamentu Crne Gore, poslanik u Veću građana savezne skupštine do izbora 24. septembra prošle godine i, od formiranja nove savezne vlade, kao poslanik u Veću republika. Dr Slobodan Krapović (1948) Cetinjanin je po rođenju i treći civil na mestu ministra odbrane SR Jugoslavije.
Transformacija Vojske Jugoslavije i izvesnost da će povratak u međunarodnu zajednicu i uključivanje u evropske integracione procese značiti i pristupanje SRJ Partnerstvu za mir kao sistemu kolektivne bezbednosti povodi su za intervju sa novim ministrom odbrane. Ipak, razgovor je započet jednim od onih večnih pitanja – ne o poštenju, već o skraćenju. Vojnog roka, naravno. Sagovornik "Vremena" na početku ističe da je uobičajena zainteresovanost javnosti za vojsku i vojna pitanja oduvek vezana i za trajanje vojnog roka. Sasvim razumljivo, ali naš sagovornik kaže: "Ja sam pristalica cjelovitog, sistemskog rješavaja; pitanje vojnog roka biće rješeno kroz predviđene nove zakonske koncepte. Tu, zapravo, postoji neophodan redosled stvari. Jedan od prvih koraka, predviđen za kraj ovog ili najdalje početak narednog mjeseca, jeste predstavljanje radne verzije doktrine odbrane zemlje. SR Jugoslavija tu doktrinu odbrane u punom obimu do sada nije imala. Iz tog dokumenta proizići će zakoni koji regulišu kompletnu oblast: zakon o vojsci, o odbrani, o imovini... U okviru tih zakona biće rješeno i pitanje skraćenja vojnog roka. Vjerujem da će doći do skraćenja vojnog roka. To pitanje je u uzročno-posledičnoj vezi sa mnogim promjenama u vojsci i, da tako kažem, njenom racionalizacijom, modernizacijom i određenim oblicima planiranih transformacija."
"VREME": Odluka o trajanju vojnog roka, dakle, neće biti doneta kao parcijalna?
DR SLOBODAN KRAPOVIĆ: Dužina vojnog roka uslovljena je stajaćim kontingentom vojske. S druge strane, taj stajaći kontingent može se smanjiti ukoliko se vojska modernizuje, bolje opremi, organizuje kao efikasni i mobilni sistem. Tako će se stvoriti mogućnost da vojni rok bude skraćen, zapravo primjeren potrebama reformisane vojske. Javnost bih zamolio za izvesno strpljenje. Po planu i programu vlade, pomenuti zakon trebalo bi da bude donet do juna; to je ipak minimalni period u kom treba pružiti mogućnost i ovom ministarstvu i vojsci da nađu adekvatna i dobra rešenja. Ona će biti prilagođena standardima savremenih vojski, standardima kojima se inače moramo prilagođavati i težiti da se prilagodimo, uključujući i obaveze prema evropskim integracijama.
O kakvim ekspertskim timovima je reč, vojnim ili civilnim?
U pripremi zakonske regulative ćemo, kao i do sada, raditi zajednički: predstavnici ministarstva kao resornog organa vlade i eksperti Generalštaba VJ. Otvoreni smo za predloge građanstva, specijalizovanih institucija, nevladinih i svih drugih organizacija, uključujući i institucije djelovanja mladih ljudi. Kad je u pitanju skraćivanje vojnog roka, moramo imati razumjevanja i sluha za interes mladih ljudi. Lično vjerujem da se može zadovoljiti i njihov interes, i interes vojske i odbrane.
Najšira javnost često misli da je smanjenje vojske i skraćivanje vojnog roka neka vrsta uštede. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da ni jedno ni drugo nije pojeftinjenje, već poskupljenje zbog preoružavanja, intenzivnije obuke, većeg broja profesionalaca…
Da. Ta računica samo se naizgled čini kao ušteda. Međutim, skraćenjem vojnog roka smanjuje se kontingent stajaće vojske, koji se može smanjivati jedino ukoliko dođe do tehnološki boljeg, sofisticiranog i savremenog opremanja vojske, a to je, kao što znate, izuzetno skupo i najverovatnije će doneti dodatna ekonomska opterećenja i rashode.
Kao jednom od retkih ministara odbrane u civilu za proteklih pola veka, kakva su vaša prva iskustva u saradnji sa Vojskom Jugoslavije?
Moram reći da sam u početku imao određene predrasude i strahove, pa i lična pitanja na koji i kakav način se kao civil – i to iz oblasti koja sa pitanjima odbrane baš nema dodirnih tačaka – mogu uključiti u taj posao. Za ovo kratko vreme ti su strahovi u dobroj mjeri otklonjeni. Mislim da, uz tim saradnika u ministarstvu i ljudi u vojsci, visoko stručno profiliranih i spremnih da u svakom momentu svoje znanje stave na raspolaganje, civil može na zadovoljavajući, kompetentan način, da obavlja ovaj posao.
Bliži se dvogodišnjica NATO bombardovanja, a već je na dnevnom redu pitanje uključivanja Jugoslavije u Partnerstvo za mir?
Sa demokratskim promenama u zemlji, otvaranjem prema svijetu, težnjom ka evropskim integracijama, povratkom u međunarodne organizacije nanovo su potencirane i naše obaveze u oblasti kolektivne bezbednosti. Mi smo u dosadašnjim, brojnim susretima sa predstavnicima različitih organizacija jasno stavili do znanja da nam je stalo da te svoje obaveze u potpunosti ispunimo. Naravno, onom dinamikom kojom je to sad objektivno moguće. Naišli smo na određeno razumjevanje, kad se ima u vidu relativno dug period u kom smo bili isključeni iz tih procesa. U spoljnoj i ekonomskoj politici počeli su, ubrzanim tempom, integracioni procesi. Ni oblast odbrane ne može ostati van tih tokova. Možda u njoj nije moguće ostvariti istu dinamiku, ali ona svakako mora teći. Istovremeno, na jedan sveobuhvatan i ozbiljan način počinjemo da razmišljamo i o integracijama u vojnom smislu, a Partnerstvo za mir tu je nezaobilazno pitanje. U javnosti je dosta komentara – rekao bih i slobodnih razmišljanja – o tom pitanju, koja se ponekad kreću od jedne do druge krajnosti, od mišljenja da ćemo ulaskom u Partnerstvo za mir rješiti sve naše bezbjednosne probleme, uključujući i problem Kosova i Metohije, do sasvim suprotnog stava, da ćemo time izgubiti suverenitet, priključiti se NATO savezu sa kojim smo nedavno prošli iskustvo koje se teško zaboravlja. Mislim da tom problemu ne treba prilaziti ni sa jedne krajnje tačke. Treba ga ozbiljno razmotriti sa stanovišta naših strateških interesa u pitanjima odbrane i bezbjednosti, sa stanovišta naših ukupnih htenja, sa stanovišta jedne probalkanske i proevropske politike, težnje ka miru i stabilnosti u ovom regionu i šire, ka povećavanju bezbjednosti i smanjivanju rizika za bilo kakve destruktivne procese i na Balkanu i Evropi u cjelosti. Zbog toga je potrebno i da se to pitanje razmatra potpuno javno i isto tako iznese državnim organima na odlučivanje. U toj dinamici sada ne pravimo brze korake, jer postoje prioriteti u državnoj politici, stabilizacija političkog stanja, odnosi između dvije republike, socijalna i druga pitanja. Ali, i pitanje uključivanja u Partnerstvo za mir mora doći na dnevni red, ne može se izbjeći. Krajnje odgovorno prilazeći tome, formirali smo u okviru ministarstva ekspertsku grupu koja analizira to pitanje, s namjerom da je proširimo stručnjacima van ministarstva, stručnjacima koji mogu dati relevantno mišljenje o problemu, podrazumjevajući i predstavnike državnih organa i drugih specijalizovanih institucija. Cilj je da prikupimo sve informacije i procjene koje društvo može dati, da bi se došlo do jednog dokumenta i validnog predloga za odlučivanje. Istovremeno, imamo i određene ponude od tradicionalno prijateljskih zemalja, date krajnje prijateljski. Radi se o ponudama za sponzorstvo ili mentorstvo u procesu pristupanja Partnerstvu za mir. U kontaktima na ministarskom i nižim nivoima nastojimo da pribavimo njihova iskustva u Partnerstvu za mir i učešća u mirovnim operacijama. Vjerujem da ćemo tako doći do prave odluke o vremenu, načinu i stepenu našeg učešća u tim oblicima integracija.
Odakle su stigle te ponude?
Prvu je dala Rumunija, potom Grčka.
Da li postoji neka vrsta pritiska da se izvesni koraci u vojnim integracijama svakako učine?
Do sada, ništa što bi se moglo protumačiti kao pritisak ili požurivanje nije ispoljeno ni sa jedne strane. S druge strane, mi proces integrisanja i na planu odbrane ne tumačimo tvrdo, da ako se okrećemo Zapadu i evropskim integracijama to znači prestanak saradnje sa starim prijateljima na Istoku. Zapravo, samo tražimo načine da povećamo broj svojih prijatelja, a da ne prekidamo stara prijateljstva.
Čini se da u raspravama o pristupanju Partnerstvu za mir iz Vojske Jugoslavije dolaze najjače primedbe, dok iz civilnih i nevladinih krugova stiže podrška uključivanju. Šta će biti "srednje" rešenje?
Ne mislim da u vojsci postoji neka posebna rezervisanost. Čini mi se da ima i dosta modernih pristupa, shvatanja realnosti i sadašnje situacije. Međutim, činjenica je da u pristupanju vojnim integracijama ima dobrih stvari, ali i onih koje izazivaju dozu rezerve. Uključivanjem se povećava bezbjednost zemlje, shvaćena šire kao balkanska i evropska bezbjednost. S druge strane, potrebno je računati na javno mnjenje ove zemlje, koje je doskora bilo suočeno sa članicama NATO-a kao sa agresorom. Najzad, pristupanje Partnerstvu za mir svakako podrazumjeva i određene rashode. Pitanje je jesmo li mi sada uopšte u mogućnosti da ekonomski to podnesemo, i kada ćemo biti. I to je jedan od faktora koji će usloviti dinamiku procesa uključivanja. Mi, s jedne strane, ne možemo biti indiferentni prema tom procesu, jer bi se to moglo protumačiti i kao neka vrsta dvoličnosti u odnosu na sveevropske integracije; sa druge strane, ne možemo ni neodgovorno, jednom ad hoc odlukom ući u jedan takav proces. Tu se mora naći prihvatljiva sredina, koja će biti izraz objektivnih okolnosti i mogućnosti ove zemlje. To nije prolongiranje, već jedna usporena dinamika odlučivanja uslovljena našom željom da se pitanje javno razmotri i o njemu donese odluka na najozbiljniji, najobjektivniji, najsvestraniji način.
Na kraju, jedno lično pitanje: da li vas je interesovanje za vojna pitanja dovelo do mesta ministra odbrane?
Nemam neki poseban afinitet prema vojnim pitanjima, a na mjesto ministra odbrane postavljen sam sticajem okolnosti. Imam najbolju namjeru da u mandatu, koliko god on trajao, uradim što je moguće više u korist efikasnog rada ovog ministarstva. Ipak, postoje neke odrednice: čitavog sam se života profesionalno bavio zaštitom ljudskog zdravlja i života. Na neki čudan način možda se i u ovoj oblasti i na ovoj funkciji može time baviti. Drugo, živim u dobrom uvjerenju da vojska, sistem odbrane, određena sila u društvu – u potpunosti treba da je kontrolisana civilnim rezonom i civilnim razmišljanjem. Ovaj resor u saveznoj vladi, pa i njegov ministar, trebalo bi u stvari da bude transmisija odlučivanja u parlamentu, preko vlade, do onoga što zovemo odbrambene i oružane snage zemlje. To je jedan od oblika civilne kontrole vojske koji do sada nije bio razvijen. Tu nalazim svoje motive za angažovanje.
Da li će bura oko pojave "balkanskog sindroma" uticati na donošenje odluke ili tempo pristupanja Partnerstvu za mir?
Taj problem sigurno ima određenu težinu. I za nas specifičnu, jer u Jugoslaviji se balkanski sindrom ne odnosi samo na vojnike – o čemu razmišljaju zapadne zemlje koje imaju mirovni kontingent na Kosovu i Metohiji – nego se tiče i stanovništva. Ako na neku teritoriju bacite nešto radioaktivno, bez obzira na vojne teorije o bojevoj efikasnosti, to ugrožava ne samo vojnike i vojne potencijale, već i civilno stanovništvo, ukupni živi svijet i, u principu, može ostaviti trajne posljedice. U kojoj mjeri se to desilo i u kojoj mjeri će ostaviti posljedice, to ćemo vidjeti i iz dodatnih istraživanja. Njih je radila naša vojska, radio je i organ civilne odbrane u ministarstvu. Za neke od mogućih posljedica potrebno je da prođe izvesno vreme. Hoće li se one pojaviti, ja ne znam, ali savezna vlada, mnogi njeni resori, mnoge referentne kuće u zemlji angažovane su na tom pitanju, i mi ćemo imati cjelokupni pregled sadašnje i moguće buduće štete. Vjerujem, sa stanovišta ukupne bezbjednosti i ako integrativni procesi već imaju takvu namjeru, da će se uskoro procjenjivati opravdanost upotrebe takvog oružja i da će se donošenjem međunarodnih konvencija ipak doći do toga da se upotreba takvih oružja ne samo limitira nego i zabrani.
Izvor:Vreme
|
