U prilog predhodnom članku o IVANU SARIĆU, evo još jednog izvora, za upoznavanje sa biografijom ovog čoveka.
Dakle, izvor:
http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/jun_2010/ivan_saric_2010.htmlPODVIG ZA ISTORIJUPosle godinu dana priprema, Subotičanin Ivan Sarić je u drugoj polovini juna 1910, na lokalnom konjičkom trkalištu, obavio prve letove avionom, sopstvene konstrukcije, koji je nazvao "Sarić br. 1". Bio je to prvi let avionom na teritoriji današnje Srbije, a Ivan Sarić je u istoriju ušao i kao prvi konstruktor aviona i kao prvi pilot. Bez obzira na to što je Subotica u to doba bila u sastavu Austrougarske monarhije, srpska vazduhoplovna istoriografija ovaj događaj vezuje za rađanje avijacije na teritoriji sadašnje države, i uzima ga kao ključni datum za obeležavanja velikog jublileja – 100 godina avijacije.
Ivan Sarić je rođen u Subotici, 1876. Završio je trgovačku akademiju i u rodnom gradu proveo je životni vek, najduže radeći kao računovođa u poreskom odeljenju Gradske uprave. Na prvi pogled, sasvim običan lik, sa svakodnevnom, nezanimljivom, životnom pričom. Međutim, ovaj omanji čovek blagog lica i sanjalačkih smeđih očiju, bio je vanserijska ličnost – velikan svog vremena.
Inspiracija, ambicija i strast... osobine su koje su krasile prvog srpskog avijatičara. Put koji je prešao za većinu ljudi je nezamisliv. Sa velikom energijom koju je posedovao, višestruko nadaren i sa velikim žarom, dostizao je izazove, stojeći čvrsto na zemlji, a opet visokou oblacima. Od rane mladosti se bavio sportom. Bio je atletičar, rvač, mačevalac i jedan od osnivača fudbalskog kluba u Subotici, odličan biciklista i motociklista. Na kraju je, od starih i polomljenih automobila, sam napravio automobil.
Dosegnuvši slavu kao sportista, Sarić se zainteresovao za vazduhoplovstvo, o kome je prve informacije sticao iz novinskih članaka – vestima iz sveta o prvim letovima pionira svetske avijacije. Nakon jednog slučajnog događaja,avijacija ga je opčinila i postala njegova velika strast,koja ga je držala dugo godina.
Igrom sudbine, u pravom trenutku se našao na pravom mestu. Juna 1909, mesec dana pre čuvenog preleta Luja Blerioa preko Lamanša, Sarić je sa prijateljem, Arturom Delfosom, učestvovao na automobilističkoj trci "Drumovima Francuske". Na predlog prijatelja otišli su na vojno vežbalište pokraj Pariza, koje je bilo pretvoreno u letelište. I, tu je prvi put video avion. Prvi francuski piloti, pioniri svetskog vazduhoplovstva: Santos Dimon, Blerio, Voazen... leteli su i poskakivali vežbalištem svojim spravama pred očima začuđenog Vojvođanina. Ostao je zadivljen neverovatnim prizorom, o čemu je do juče samo slušao i čitao.
"Kada sam ih prvi put video, odmah sam rekao sebi: Ivane ovo je za tebe. Moraš napraviti avion", zabeležene su kasnije njegove reči, vezane za ovaj događaj.
Snimanje aviona nije bilo dozvoljeno, ali Sarić je iskoristio trenutak nepažnje čuvara i, držeći kameru na grudima prikrivenu kaputom, fotografisao avion Luja Blerioa. Nije doživeo ništa uzbudljivije i interesantnije, i tu, na licu mesta, rešio je da se oproba u avijaciji koja gaje tako intenzivno preokupirala. Iste večeri, po dolasku u hotel, pun utisaka, počeo je da skicira detalje koje je zapazio sa konstrukcije aviona.
"SARIĆ BR. 1"
Nekoliko dana kasnije, već je bio u Subotici, čvrsto rešen da sagradi avion. Još na putu kući, planirao je kako će da izgleda. Prijatelj Delfos, koji je u Kelnu izrađivao motore, po Anzanijevoj licenci, obećao je, ako uspe u svojoj zamisli, da će mu ustupiti jedan motor.
Kod kuće, skriven od očiju javnosti i čestih zluradih komentara svojih sugrađana, sa tajnom koju je poverio samo svojoj supruzi, počeo je pripreme. Razrađivao je planove i razmatrao kakav mu je materijal potreban. Potom je kupio drvenu građu, daske i letve od čamovine i u obližnjoj stolarskoj fabrici ih izrezao na potrebne dimenzije. Većinu metalnih delova izradio je sam od lima, jedino je zatezače naručio iz inostranstva... Tako je jula 1909. počeo izgradnju aviona "Sarić br. 1". Sa tavana kuće porodice Sarić, u sadašnjoj ulici Otona Župančiča broj 24, uz zvuke testere i čekića, ideja je dobijala svoje obličje.
Avion, koji je gradio, bio je jednokrilac raspona 8,5 metara. Pored nedovoljno čvrste remenjače, glavnu čvrstinu krilu davale su čelične žice koje su bile skupljene u dve piramide, postavljene iznad i ispod trupa. Kako mu se Blerioov sistem upravljanja pomoću krivljenja krajeva krila nije dopadao, Sarić pronalazi drugo rešenje i na krajevima krila postavlja elerone, pričvrstivši ih šarkama za krila. Trup, dužine 7,5 metara, predstavljao je drvenu rešetku učvršćenu okovima i žicama. Stajni trap, po uzoru na avion Blerio XI, završavao se točkovima koje je skinuo sa svog teretnog bicikla i ugradio na svoj novi leteći izum. Deo posla bio je okončan kada je opremio pilotsku kabinu i u nju ugradio ručicu za gas i pletenu baštensku stolicu koja je zamenjivala pilotsko sedište! Već u oktobru te1909, bila je završena elisa, a početkom decembra stigao je obećani Anzani motor od 25KS. Odmah ga je namontirao i probao.
Početkom 1910. avion je bio potpuno završen. Jedini svedoci njegovog velikog uspeha, bila su dva stolara i supruga Irena, životni oslonac našeg prvog avijatičara,najiskrenija uzdanica i glavni pomoćnik.
U maju 1910. na konjičkom trkalištu počeo je da gradi baraku u koju bi letelica bila smeštena. Kredit je dobio od jedne drvare, a uz pomoć čuvara trkališta napravio je hangar u obliku slova T. Usledilo je prvo pojavljivanje čudesne sprave u javnosti! Naime, na nagovor prijatelja, sredinom juna, Sarić je avion preneo u hol tadašnjeg hotela "Pešta", kasnije Subotičko pozorište, gde je ostao izložen nekoliko dana. I u tom trenutku veo sa tajne je podignut. Veliki broj Subotičana pohrlio je ka hotelu, u nadi da će baš oni biti prvi svedoci novog čuda njihovog grada... ali i dalje je vladala neverica... misterija letenja i strah od nepoznatog bila je više nego prisutna.
PRVI LETOVIKada je avion razmontirao, prevezao ga je na sopstvenim točkovima do hangara na trkalištu, mesta sa koga će prvi put i poleteti. Istorijski dan se primakao. Konačno, u ranu zoru toplog junskog jutra 1910. začuo se prodoran zvuk motora. Seo je u svoju baštensku stolicu i prvo napravio nekoliko rulanja preko dugačke ledine, pa se odlučio na poletanje. Zaleteo se, povukao palicu ka sebi i odlepio se od zemlje! U tom trenu rođen je naš prvi pilot! Sledećih dana, svakodnevno je odlazio na trkalište i samostalno učio pilotažu, iz dana u dan postajući sve bolji i spretniji pilot.Kada je postao siguran u sebe, odlučio je da napravi svoj prvi zaokret. Međutim, u odlučujućem trenutku, pogrešna komanda odvela ga je na neželjenu stranu, avion se zaneo i zakačio krošnje visokih jablanova na ivici ledine. Sarić se nije najbolje snašao i avion je udario u zemlju. Srećom, mala brzina i visina na kojoj se nalazio doprineli su da iz ove nezgode pilot izađe nepovređen.
Istog dana popravio je manja oštećenja na avionu i nastavio sa probnim letovima. Odlazio je na letelište rano ujutru i pravio letove sa jednog na drugi kraj poljane, leteći na visini od oko 20 metara i dužini od oko 1000 metara.
Kada bi došao do kraja ledine, okretao bi avion i vraćao se nazad, sletajući kraj hangara. Krajem jula doživeo je još jednu nezgodu. U letu mu je usled nedostatka benzina stao motor i pao je u veliku baru, što je donekle ublažilo pad. Ponovo je sreća bila na njegovoj strani i Sarić ostaje nepovređen. Ali u tom trenutku postaje mu sasvim jasno daje postojeći motor suviše slab za njegov avion. Za nabavku snažnijeg motora bilo je potrebno mnogo novca, koji nije mogao da izdvoji iz svojih skromnih primanja računovođe.Prijatelj Delfis mu je obećao jači motor, ali kako taj motor nije stizao Sarić je odlučio da sam sagradi novi. Napravio je nacrte i bio spreman da se upusti u novu konstruktorsku avanturu.
JAVNI LETIpak, u jesen 1910, dobio je novi, jači motor i Sarić je bio spreman da sugrađanima, javno, pokaže svoje umeće, konstruktorsko dostignuće i pilotsku veštinu. Sa članovima sportskog kluba dogovorio se da priredi javni let! I već početkom oktobra, na ulicama Subotice osvanuli su malo neobični plakati koji su najavljivali da će Sarić Ivan, subotički avijatičar, 16. oktobra poleteti i izvršiti više letova na svom monoplanu. Priredba će se održati na konjskom trkalištu. Preko 1000 plakata najavilo je prvi aeromiting na Balkanu!
Tog nedeljnog popodneva, tribine na trkalištu bile su pune sveta. Narod se, poput reke, slivao na mesto događaja iščekujući senzaciju. Sam Sarić je, kasnije pričao: – Na taj let izašla je sva inteligencija grada na čelu sa najvišim predstavnicima vojnih i građanskih vlasti. Listovi iz Budimpešte poslali su svoje naročite dopisnike, pa čak ioni iz Beča... Bila je masa sveta. Bio je to veliki događaj za Suboticu, pa i za mene.
Oko 7.000 ljudi se toga dana, oko 15 časova, sakupilo na trkalištu. Pune tribine, železnički nasip, krovovi obližnje fabrike... U takvoj atmosferi, nabijenoj očekivanjima,sa pomešanim osećanjima sreće, straha, nade, čekalo se poletanje aviona. Na nesreću, duvao je jak vetar, ali uprkos tome, Sarić nije želeo da odloži nastup i razočara prisutne. Uz burno klicanje, on je poleteo!
Podigao se na visinu od 20 metara i obleteo krug oko trkališta. Publika je ostala nema. Kada se let završavao i avion počeo da sleće, opet ga je zadesila nevolja. Pukao je cilindar i dim iz motora zamaglio mu je lice. I opet, kao i dva puta ranije, pratila ga je sreća. Bezbedno je sleteo, a oduševljena masa ponela ga je do tribina gde mu je predsednik opštine u znak priznanja preko ramena obavio crvenu lentu.
– Osećaj da sam pobedio vazduh, da sam nad najvišom kućom u Subotici, da ću s vremenom stići još više pod oblake... to su osećaji koji se ne mogu izraziti. To samo jednom čovek oseća u životu... godinama kasnije pričao je Ivan Sarić, sećajući se ovog dana. Ovim poduhvatom dosegao je vrhunac svoje upornosti i stvaralaštva, a istovremeno i hrabrosti.
Bio je to kraj jedne, ali i početak nove epizode. Sarić je odlučno krenuo dalje, sa namerom da ide i još više.
Naime, nezadovoljan malim mogućnostima aviona "Sarić br.1", svestan da može bolje, jače i brže, učinio je još jedan iskorak. Svoj konstruktorski duh tokom 1911. usmerio je ka "novim krilima", avionu kojem je dao ime "Sarić br. 2’’ .Tokom 1911. na ovom avionu je obavljao probne letove. Prilike uoči Prvog svetskog rata prekinule su rad na novom avionu i motoru. Ivan Sarić je mobilisan i u fabrici aviona u Fišemedu radio je kao kontrolor gradnje. Još tokom trajanja rata, 1917, pokušao je da još jednu svoju ideju sprovede u delo. Neverovatan um, ovoga puta je iznedrio model helikoptera, na kome je ugradio motor i koji je iz njegove ruke poleteo!
Po završetku rata, vratio se u Suboticu. Shvativši daje avion postao ubojito oružje i da je nevino vreme pionira avijacije na zalasku, kao i mnogi drugi njemu slični, povukao se iz herojske epohe vazduhoplovstva. Svestan da ga je vreme prevazišlo i da je njegovom letenju došao kraj, vraća se motociklizmu i automobilizmu, kojima ostaje veran do poslednjih dana svog života. Njegovo poslednje učešće u sportskoj manifestaciji zabeleženo je 1965. kada mu je kao najstarijem učesniku "Prvog sedmojulskog relija" uručen pehar.
Naredne godine, u devedesetoj godini burnog života, nakon kratke bolesti umro je u svojoj kući u Subotici, u ulici Otona Župančiča broj 24, u kući koja i danas čuva duh vremena Subotice sa početka dvadesetog veka.
Svedočanstvo o životu, liku i delu prvog avijatičara današnje Srbije čuva se u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Kada kročite na postavku Muzeja, pogled se neminovno zaustavlja na prvom avionu koji je leteo nad našim nebom, avionu "Sarić broj 1".
Fudbaler i biciklistaSa fudbalom se upoznao boraveći u Beču leta 1899.Oduševljen tada malo poznatom igrom, donosi fudbalsku loptu u Suboticu i upoznaje svoje sugrađane sa novim sportom. Njegovom inicijativom osnovan je fudbalski klub "Bačka", prvi u Subotici i Vojvodini. U timu, Sarić je bio levo krilo i prvi go na utakmici protiv mađarskog najboljeg tima Ferencvaroš postigao je upravo on. Ovu prvu pobedu dugo je pamtio, pisao i pričao o njoj.
Kao poznati biciklista, takmičio se i pobeđivao na mnogim trkama širom Evrope. Prvi put je kao trkač nastupio u Pečuju septembra meseca 1896. godine. Kao biciklista osvojio je više od 50 prvih, drugih i trećih mesta. Pobeđivao je na trkama u Mađarskoj, Austriji, a jula meseca 1900. postao je biciklistički prvak Srbije! Tada je u Beogradu, na Topčideru osvojio dva prva mesta, u trkama na 1000 m i 25 km.
Tom prilikom subotički fudbaleri su, pod vođstvom Ivana Sarića, u Topčideru priredili i fudbalsku igru. Neki kažu – prvu utakmicu koja je odigrana po svim tadašnjim fudbalskim pravilima u Srbiji!
Tekst: Mirjana Novaković, kustos Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu
Fotografije ljubaznošću Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu
(fotografije se ponavljaju, pa su ovom tekstu izostavljen)
