M4 Sherman

[MOTORISTA]

Na početku DSR-a, američke oklopne jedinice su u svome naoružanu imale svega 18 srednjih tenkova tipa M2. Kako ovaj tenk nije odgovarao novom načinu ratovanja, koji je viđen u evropi, amerikanci konstruišu srednji tenk M3 Lee/Grant, koji je dobijen usavršavanjem konstrukcije tenka M2 i ugradnjom topa kalibra 75mm. Kod tenka M3, top je bio ugrađen u telu, i imao je dosta ograničeno polje dejstva. Sam top je bio namenjen, prvenstveno, za dejstvo protiv pešadije i otpornih tačaka, dok je za protivtenkovsku borbu vozilo bilo naoružano topom kalibra 37 mm u kupoli. Ovo je povećalo broj članova posade na 7 ljudi i veoma usložilo njegovu eksploataciju. Ubrzo po njegovom uvođenju u naoružanje su primećena njegova ograničenja, te se počelo sa konstruisanjem njegovog naslednika, 1.februara 1941 godine. Prototip novog vozila, poznat pod oznakom T6 je ugledao svetlost dana 2. septembra iste godine. Ovako brz razvoj novog vozila je bio moguć zahvaljujući činjenici da su iskorišteni donji deo trupa, hodni mehanizam, motor i top od 75 mm sa vozila M3. S druge strane je redizajniran gornji deo tela, koji je bio varene konstrukcije i dodata je kupola u kojoj se nalazilo glavno naoružanje, a koja se nalazi centralno postavljena na telo, čime je eliminisana i glavna mana njegovog prethodnika. Po ispitivanjima vozilo ubrzo dobija oznaku M4 i, u februaru 1942 godine, ulazi u serijsku proizvodnju. M4 je tehnološki bio jednostavniji za proizvodnju od prethodnika i jeftiniji za nekih 10%. Najskuplja verzija je bio M4A2E3 sa cenom od 56.812$, dok su ostale verzije koštale od 45.000 do 50.000$.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Konstrukcija

Tenk M4 je bio klasične konstrukcije za vozila tog vremena, sa pogonskom grupom u zadnjem i menjačkom kutijom u prednjem delu vozila, između kojih se nalazilo borbeno odeljenje. I visina vozila je smanjena u odnosu na prethodnika, ali je i dalje ostala relativno velika zbog pogonske grupe koja se sastojala od avionskog zvezdastog motora.

Telo i kupola

Prva verzija vozila, pod oznakom M4, je imala gornji deo tela napravljen od varenih oklopnih ploča, dok je donji deo tela, koji je pokrivao menjačku kutiju, bio liven. Originalna zamisao je bila da tenkovi imaju liveno telo, ali su se pri masovnoj proizvodnji javili problemi sa odlivcima te veličine, tako da je samo verzija M4A1 bila ovako izrađivana. Na prvim verzijama debljina oklopa tela s prednje strane je bila 51mm, koji je bio postavljen pod uglom od 47°, dok je taj ugao kod kasnijih verzija povećan na 56°. S ostalih strana trupa oklop je bio debljine 38 do 45 mm. Krov tela je imo oklop debljine 25 mm. Na podu vozila, ispod sedišta radio operatera, se nalazio otvor, kroz koji je posada mogal da se evakuiše iz uništenog ili oštećenog vozila. U nekim slučajevima je ovaj otvor korišten kako bi se spasile posade drugih vozila ili ranjeni pešaci tokom borbi. Ovo je bilo moguće jer je unutrašnjost borbenog odeljenja bila prostrana i omogućavala prevoz još nekoliko ljudi.

Kupola je bila livena, prečnika 1750 mm, postavljena na kuglične ležajeve, sa oklopom debljine 64 do 76 mm s čela pod uglom od 30°, dok je debljina stranica bila 50 mm pod uglom od 5°. Zadnja strana kupole je bila zaštićena oklopom debljine 64 mm, koji je bio vertikalno postavljen. Krov kupole je bio zaštićen oklopom debljine 25 mm. Dodatnu zaštitu s prednje strane je pretstavljala i blenda topa, debljine 76 mm. Pokretanje kupole po pravcu je bilo hidrauličko ili električno, u zavisnosti od verzije vozila, a u slučaju kvara ili oštećenja, moglo se vršiti i ručno. Vreme potrebno da kupola napravi puni krug je bilo 15 sekundi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Iskustvo iz prvih borbenih dejstava je ovom vozilu dalo podsmešljivi nadimak koji su koristili, kako nemci, tako i britanci. Nemci su ga zvali Tommycooker, dok su ga britanci zvali Ronson, po poznatoj marci upaljača koja je imala reklamni slogan „Pali iz prve, svaki put“. U Jedinicama sastavljenim od poljaka, vozila su imala nadima Gorući grob. Do ovoga je došlo jer je oklopna zaštita sa strane bila slaba i najčešće je jedan pogodak bio dovoljan da se vozilo zapali. Iako se na početku mislilo da je benzin glavni krivac za ovakvo stanje, kasnije se, iz priča sa preživelim članovima posada, došlo do saznanja da je krivac ustvari municija raspoređena po zidovima vozila. Da bi rešili ovaj problem američki inžinjeri su smislili originalan način čuvanja municije. Prvo su, na delovima tela i kupole gde s enalazila municija, dodali još jednu oklopnu ploču debljine 25 mm, a zatim su municiju smestili u posebne sanduke u kojima se nalazila mešavina vode, antifriza i inhibitora. Ovakvo rešenje je značajno smanjilo broj samozapaljenja vozila posle pogodaka, a sva modifikovana vozila su dobila u oznaci slovo W od wet, odnosno mokri, kako su prvo nazvani u žargonu.

Pogonska grupa

Tenkovi Šerman su koristili nekoliko vrsta benzinskih i dizel motora motora. Ukupno je korišteno 5 različitih vrsta motora, što je dalo 6 varijanti:

M4 i M4A1 – zvazdasti, devetocilindrični, vazduhoplovni motor Wright/Continental R975 sa 350 KS
M4A2 – dvostruki, linijski, šestocilindrični, dizel motor GM6046 sa 375 KS
M4A3 – redni, osmocilindrični u V rasporedu, benzinski Ford GAA sa 500 KS
M4A4 – jedan tridesetocilindrični Chrysler A57 multibank, naprevljen spajanjem 5 automobilskih motora L6, sa 470 KS
M4A6 – jedan, devetocilindrični, zvazdasti, dizel motor Caterpillar RD-1820 sa 450 KS. Ovaj motor je bio standardni benzinski, vazduhoplovni motor firme Wright, R-1820, koji je u firmi Caterpillar prepravljen u dizel.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U početku je veličina motornog odeljka odgovrala za više vrsta motora, ali je pojavom multibanka, trup vozila morao da bude produžen. Ova prepravka je postala standardna, tako da je korištena i na verziji M4A6. Osim glavnog motora tenkovi su imali i jedan benzinski jednocilindrični motor koji je služio za punjenje akumulatora i zagrevanje tenka pri niskim temperaturama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Transmisija

Transmisija se sastojala od menjačke kutije koja se nalazila u prednjem delu tela vozila i potrebnih mehanizama za njen rad. Sam menjač je bio manuelni petostepeni sa dvostrukum diferencijalom tipa Cletrac i dve kočnice, pomoću kojih je upravljano vozilom. Za upravljanje tenkom vozač je, osim sa ručkama ovih kočnica, raspolagao i sa ručicom menjača, pedalom menjača i sa dva gasa, nožnim i ručnim. Takođe je postojala i parkirna kočnica. Sama menjačka kutija se nalazila u posebnom livenom kućištu, od oklopnog čelika, koje je za prednji deo vozila bilo spojeno zavrtnjima. Ono je posadi pružalo dodatnu zaštitu od pogodaka spreda, ali je ova pozicija postavljala transmisiju na veoma izloženo mesto.

Hodni deo

Kao što je već napomenuto, zbog bržeg razvoja, za hodni deo je iskorišten onaj sa tenka M3. Hodni deo se sastojao od tri dvostruka para potpornih točkova, koji su putem vertikalnih spiralnih opruga bili vezani za telo vozila. Na svakom od para točkova se nalazio i jedan manji točak, sa gornje strane, koji je držao gusenicu da ne padne na njih. Ovaj sistem je bio poznat pod skraćenicom VVSS ( Vertical Volute Spring Suspension). Kao i kod većine oklopnih vozila tog doba, pogonski točak se nalazio napred, dok je lenjivac bio pozadi. Tokom borbenih dejstava se uvidelo da je ovaj sistem osetljiv na oštećenja, tako da je, krajem marta 1945, uveden novi sistem za oslanjanje ovih točkova sa dve horizontalne spiralne opruge i hidrauličkim amortizerima, što je povećalo pokretljivost vozila.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Osim toga proširene su i gusenice, na 580 mm, tako da je vozilo imalo manji specifični pritisak na tlo, što je dodatno povećalo pokretljivost. Ovaj sistem je bio poznat pod skraćeniocom HVSS ( Horizontal Volute Spring Suspension). Za hodni deo tenkova sa sistemom VVSS je korišteno je 12 tipova gusenica širine članaka 420 mm. Gusenice T41, T48, T49, T51, T54E1, T54E2, T56, T56E1, T62, T47, T47E1 i T74 su se međusobno razlikovale po nekim sitnijim rešenjima, kojima je pokušana da se poveća prohodnost vozila, kao i da se pojednostavi njihova proizvodnja. Za tenkove M4, M4A1, M4A2 i M4A3 su korištene gusenice sa 79 članaka, dok su za tenkove M4A4 i M4A6, zbog povećane dužine tela vozila, korištene gusenice sa 83 članka. Za vozila sa sistemom HVSS su korištene tri vrste gusenica T66, T80 i T84.

[MOTORISTA]

Naoružanje

Na početku proizvodnje njegovo glavno naoružanje je pretstavljao top 75 mm M3 L/40, koji je nasleđen od tenkova M3. Kod prvih verzija vozila, top je bio montiran u blendi tipa M34, a od oktobra 1942 godine, dobija modernizovanu M34A1. Modernizacija blende se sastojala u povećanju oklopa i njegovom proširivanju, tako da je pokrivala spregnuti mitraljez, sa leve, i teleskopski nišan, sa desne strane. Ova blenda je omogućavala elevaciju oruđa od -10 do +25°. Osim toga oruđe je bilo stabilizovano po vertikali, a zanimljivo je to što je bilo ugrađenu u blendu pod uglom. Naime oruđe je bilo zakrenuto na levu stranu pod uglom od 90°, tako da mu se zatvarač kretao horizontalno , a ne vertikalno, čime je znatno olakčan posao punioca. Samo oruđe je bilo standardno za to vreme i spadalo je u istu kategoriju sa sličnim oruđima svih zaraćenih strana, kao što su bili sovjetski F-34 i nemački KwK 40 L/43. Vpozilo je imalo bojevi komplet od 90 granata, a za ovo oruđe je korišteno 5 vrsta projektila i to jedan trenutni, M42A1 mase 6,66 kg, jedan dimni, M89 mase 3 kg i tri pancirna, M61 APCBC-T mase 6,79 kg, M72 AP-T mase 6,32 kg i T45 HVAP mase 3,3 kg.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pojavom novih nemačkih tenkova naoružanih sa novim topovima dužih cevi, amerikaci su bili prinuđeni da osavremen vozilo. Stoga odlučuju da se na vozilo ugradi novo oruđe 76 mm M1 L/55. Za ovo oruđe je takođe korišteno 5 vrsta projektila, pancirni M62 APCBC-T mase 7kg, M79 AP-T mase 6,8    kg, M93 HVAP mase 4,26 kg, trenutni M42A1 mase 5,84 kg i dimni M88 mase 3,35 kg. Ova vozila u službi dobijaju oznaku 76, koja se nalazila u zagradi iza zvanične oznake.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Zbog nepostojanja vozila za podršku pešadije, određeni broj vozila je naoružan haubicom 105 mm M4 L/24. Ova vozila su nosila ukupno 66 trenutnih projektila M1 mase 14,97 kg i kumulativnih M67 mase 13,25 kg. Osim toga ova oruđa su mogla da koriste sve tipove granata koje je koristila i haubica M101.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

I britanci su odlučili da modifikuju svoja vozila ovog tipa pojavom novih nemačkih tenkova, tako da oni na njih ugrađuju svoj protivtenkovski top MkIV od 17 funti. Ova oruđa su imala kalibar od 76,2 mm i cevi dužine 55 kalibara. Sa ovim oruđima su modifikovane dve verzije Šermana, i to M4A1 i M4A4, koji u britanskoj službi dobijaju oznake Sherman IIC i VC i zajedničko ime Firefly. Vozila naoružana sa ovim oruđem su nosila ukupno 77 granata, i to 3 vrste pancirnih, Mk.III T ( AP-T) mase 7,68 kg, Mk.IV T ( APC-T) mase 7,71 kg i Mk.VIII T ( APCBC-T) mase 7,71 kg, jedan potkalibarni, Mk.I T ( APDS-T) mase 3,46 kg i jedan trenutni Mk.I T, mase 6 kg. Interesantno je da britanci od početka nisu bili zadovolnji performansama oruđa M3, tako da su sami krenuli u ovaj razvoj. Kako su rezultati bili odlični, britanci su predlagali amerikancima da i oni ugrađuju ovo oruđe u svoja vozila, ali su oni to odbili i nastavili da ugrađuju svoje topove od 76 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Od ostalog naoružanja tenkovi Šerman su imali dva mitraljeza Browning M1919, kalibra 7,62 mm, od kojih je jedan bio spregnut sa topom, dok se drugi nalazio ugrađen u prednjem desnom delu tela i njime je gađao radio operater. Za ove mitraljeze je nošeno ukupno 4.750 metaka. Na kupoli se nalazio i teški mitraljez Browning 12,7 mm M2 za koji je nošeno 300 metaka. Od juna 1943 na vozila se ugrađuje i minobacač M3 kalibra 51 mm, koji je pretstavljao američku verziju britanskog minobacača Mk.I. On je ugrađvan sa leve strane pod uglom od 35° i njime su ispaljivane dimne granate. Za ovaj minobacač je nošeno 12 dimnih projektila, a kasnije su korištene i trenutne mine.

Posada i oprema vozila

Sva vozila ovog tipa, sem britanskih Firefly, su imala posadu od 5 članova. U telu tenka, sa leve strane je sedo vozač, dok se pored njega nalazio radio operater. U kupoli su se nalazili ostali članovi posade. Nišandžija je sedeo sa desne strane, iza njega se nalazio komandir, a punioc je bio sa leve. Svi članovi posade, sem punioca, su imali sedišta koja su mogla da se pomeraju po vertikali do 30 cm. Osim toga svi su imali, sem punioca i niđandžije, i periskope tipa M6 za osmatranje. Niđandžija je raspolagao sa teleskopskim nišanom M55 koji je imao uvećanje od 3x i sa periskopom tipa M4A1 koji je imao u sebi integrisani nišan M38A2. Na vozilima naoružanim sa topovima kalibra 76 mm, nišan M55 je zamenjen sa nišanom M51, a perskopski nišan M38A2 sa nišanom M47A2. Ha vozilima sa haubicom od 105 mm, nišan M38A2 je zamenjen sa nišanom M77C. Kasnije su ugrađivani i novi nišani M10 ( sa dva uvećanja 1x i 6x), M16 ( modifikacija M10), M70, M71 ( uveličanje 5x), M76 ( šire polje osmatranja) i M83 ( uveličanje od 4 do 8x) koji su bili univerzalni. Od radio opreme vozila su bila opremljena jednom od ovih radio stanica: SCR 508 sa dva prijemnika, SCR 528 s jednim prijemnikom ili  SCR 538 bez predajnika. Antene radio uređaja su se nalazile sa zadnje leve strane kupole. Komandni tenkovi su imali i dodatnu radio stanicu SCR 506. Za unutrašnju komunikaciju, svi članovi posade su imali interkom tipa BC 605, koji su dalje bili spojeni na radio stanice u vozilu. Osim toga, radi veze sa pešadijom je nošen i sistem RC 298, koji je imao spoljašnji telefon, na telu vozila, BC 1362. Kasnije su vozila dobila i mobilnu radio stanicu AN/VRC 3 za komunikaciju sa pešadijom koja je koristila ručne radio stanice SRC 300, poznatije pod imenom Voki-Toki.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kako se već pojavio veliki broj verzija vozila sa dugačkim i komplikovanim oznakama, uskoro je uvedeno treće slovo iza zvanične oznake, slovo E, koje je sa određenim brojem olakšalo označavanje ovih vozila. Tako je, na primer, M4A1(76)W HVSS dobio novu oznaku M4A1E8.

Verzije tenka M4 Šerman:

M4 – Continental zvezdasti motor, vareno telo, oruđe od 75 mm.
M4(105) – verzija sa haubicom od 105 mm.
M4(105) HVSS – M4 (105) sa vešanjem HVSS.
M4A1 – Continental zvezdasti motor, liveno telo, oruđa 75 i 76 mm.
M4A1E8/M4A1(76)W HVSS – Ugrađeno vešanje HVSS sa širokom gusenicama , mokre komore za municiju, oruđe od 76 mm.
M4A1E9 – Manje modifikacije, staro oruđe od 75 mm.
M4A2 – Dizel motor, vareno telo, oruđa od 75 i 76 mm.
M4A2E4 – Poboljšano vešanje sa torzionim šipkama, nije ušao u proizvodnju.
M4A2E8/M4A2(76)W HVSS – Modifikacija sa vešanjem HVSS, oruđe od 76 mm.
M4A3 – Motor Ford GAA V-8, vareno telo oruđa od 75, 76 i 105 mm.
M4A3(75) – verzija M4A3 sa oruđem od 75 mm.
M4A3(105) – verzija M4A3 sa oruđem od 105 mm.
M4A3E2 – Jurišni tenk sa posleratnim nadimkom „Jumbo“ ili „Cobra King“, dodatne oklopne ploče, naoružan sa oruđima od 75 i 76 mm.
M4A3E4/M4A3(76)W – M4A3 sa oruđem od 76 mm.
M4A3E8/M4A3(76)W HVSS „Easy Eight“ – Modifikacija sa vešanjem HVSS, dodatnim oklopom i oruđem od 76 mm.
M4A3E9/M4A3(105) HVSS – Modifikacija sa vešanjem HVSS i oruđem od 105mm.
M4A4 – verzija sa motorom Chrysler A57, vareno i produženo telo, oruđe od 75 mm, pojedini primerci prenaouražini sa britanskim topovima od 17 funti.
M4A5 – Ova verzija nije proizvođena u SAD, već u Kanadi, gde je bila poznata i pod imenom Ram.
M4A6 – dizel motor, liveno vareno telo povećane dužine, sa oruđem od 75 mm. Nisu korištena u borbi.

Vozila napravljana na osnovu njegove šasije:

105mm Howitzer Motor Carriage M7B1 – samohodna haubica 105 mm rađena na šasiji  M4A3.
155mm Gun Motor Carriage M12 – samohodna haubica 155 mm.
Cargo Carrier M30 – vozilo za prevoz municije.
155mm Gun Motor Carriage M40 – samohodno top 155 mm, M1A1 ili M2, na osnovu šasije M4A3 sa vešanjem HVSS.
8in Howitzer Motor Carriage M43 – samohodna haubica 203 mm.
3in Gun Motor Carriage M10 – lovac tenkova na osnovu šasije M4A2, poznat i pod imenom Wolverine.
3in Gun Motor Carriage M10A1 – isto kao i prethodno vozilo, ali na osnovu šasije M4A3.
90mm Gun Motor Carriage M36 – lovac tenkova na osnovu šasije M4A3, poznat pod imenom Jackson.
90mm Gun Motor Carriage M36B1 – lovac tenkova na osnovu šasije M4A3, eksperimentalni model.
90mm Gun Motor Carriage M36B2 – isto kao i prethodno vozilo.

Specijalizovana vozila:

Tenk za izvlačenje M32 – vozila zasnovana na osnovu šasije M4. Kupola zamenjena fiksnom nadgradnjom u kojoj se nalazilo vitlo za terete težine do 27270 kg i kran u obliku slova A dužine 5,4 m. Kao naoružanje je ugrađen minobacač kalibra 81 mm, ali uglavnom za polaganje dimne zavese.

Tank Recovery Vehicle M32B1 – M32 na osnovu šasije M4A1.
Tank Recovery Vehicle M32A1B1 – M32B1 sa vešanjem HVSS, uklonjenim minobacačem i manjim modifikacijama na kranu.
Tank Recovery Vehicle M32B2 – M32 na osnovu M4A2.
Tank Recovery Vehicle M32B3 – M32 na osnovu M4A3.
Tank Recovery Vehicle M32A1B3 – M32B3 doveden na isti standard kao i M32A1B1.
Tank Recovery Vehicle M32B4 – M32 na osnovu M4A4.

Tenk za izvlačenje M74 – modifikacija M32 da bi se omogućilo izvlačenje težih vozila. Napravljeno na osnovu šasije M4A3 sa vešanjem HVSS. Osim toga vozilo je imalo još dva vitla, jedno za vučenje i jedno ručno, kao i buldožerskom ralicom.

M74B1 – isto kao M74, ali konvertovani iz vozila M32B3.

M34 Prime Mover – M32B1 modifikovan u artiljerijski traktor.
Sherman DD (Duplex drive) – amfibijska verzija tenka M4 za Normandijsko iskrcavanje.
M4 Mobile Assault Bridge – jurišni most.
M4 Dozer – opremljen sa ralicama M1 ili M2.
T15/E1/E2 – serija vozila sa ojačanjima protiv mina, otkazana po završetku rata.
Mine Exploders/Mine Excavators – tenkovi sa sistemima za neutralisanje mina, koji su uključivali razne vrste valjaka, ralica, minobacača...većina je ostala eksperimentalna.
Mine Exploder T1E1 Roller „Earthworm“ – sa diskovima za uništavanje mina napravljenim od oklopnih ploča.
Mine Exploder T1E2 Roller – sedam diskova na prednjem kraju, eksperimentalno vozilo.
Mine Exploder T1E3/M1 Roller „Aunt Jemima“ – dva točka sa po 5 diskova od 10 inča. Najviše korišćena verzija.
Mine Exploder T1E4 Roller – 16 diskova.
Mine Exploder T1E5 Roller – T1E3/M1 sa manjim točkovima, eksperimentalno vozilo.
Mine Exploder T1E6 Roller – T1E3/M1 sa diskovima koji su imali upuštene ivice, eksperimentalno vozilo.
Mine Exploder T2 Flail – britanski Šerman Crab I sa mlatom.
Mine Exploder T3 Flail – baziran na britanskom sistemu Scorpion sa mlatom, razvoj zaustavljen 1943 godine.
Mine Exploder T3E1 Flail – T3 sa dužim nosačima mlata, otkazan.
Mine Exploder T3E2 Flail – varijanta E1 sa čeličnim rotorom mlata većeg prečnika, otkazan.
Mine Exploder T4 – britanski Šerman Crab II sa mlatom.
Mine Exploder T7 – okvir sa dva mala valjka, od kojih je svaki omao po dva diska, otkazan.
Mine Exploder T8 „Johnny Walker“ – čelični maljevi na okvirima koji su udarali o zemlju, otkazan.
Mine Exploder T9 – točkovi od 6 inča, otkazan.
Mine Exploder T9E1 – produžena verzija T9, otkazan.
Mine Exploder T10 – bez posade, daljinski kontrolisan iz drugog vozila, otkazan.
Mine Exploder T11 – 6 minobacača namenjenih za aktiviranje minskih polja, otkazan.
Mine Exploder T12 – 23 minobacača, efikasan, ali otkazan.
Mine Exploder T14 – modifikacija osnovnog tenka Šerman, sa ojačanjima na podu vozila i gusenicama, otkazan.
Mine Excavator T4 – eksperiment sa ralicom, otkazan.
Mine Excavator T5/E1/E2 – T4 sa ralicama u ovliku slova V.
Mine Excavator T5E3 – T5E1/E2 sa hidrauličkim podizačem ralice.
Mine Excavator T6 – baziran na snovu ralice sa T5, otkazan.
Mine Excavator T2/E1/E2 – baziran na osnovu T4/T5 sa hidrauličkim mehanizmom za podizanje ralice.

[MOTORISTA]

Raketni lanseri:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rocket Launcher T34 „Calliope“ – naoružan sa 60 raketa kalibra 114 mm, montiranim na kupoli.
Rocket Launcher T34E1 – T34 sa 14 cevi ugrađenih sa strane kupole.
Rocket Launcher T34E2 – T34 modifikovan za rakete kalibra 183 mm.
Rocket Launcher T39 – lansirne cevi zatvorene u kutije za 20 raketa kalibra 183 mm.
Rocket Launcher T40/M17 „WhizBang“ – naoružan sa 20 raketa kalibra 183 mm.
Rocket Launcher T72 – T34 sa kraćim cevima, otkazan.
Rocket Launcher T73 – sličan sa T40 samo sa 10 cevi, otkazan.
Rocket Launcher T76 – M4A1 sa raketama kalibra 183 mm umesto glavnog naoružanja.
Rocket Launcher T105 – isto kao i prethodni tip, sa nekim izmenama.
Multiple Rocket Launcher T99 – 2 kutije sa 22 lansera za rakete kalibra 114 mm, na kupoli.

Bacač plamena:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

M4A3R3 „Zippo tanks" – tenkovi sa bacačem plamena.

Osim ovih američkih verzija, postojale su i verzije napravljene u savezničkim zemljama koje su ova vozila dobila putem pomoći.

Tank AA, 20 mm Quad, Skink – Kanadski prototip vozila naoružanog sa četvorocevnim PAT-om tipa Polsten,
Sherman Firefly – britanski Šerman I ili V sa topom od 17 funti.
Achiles – britanska varijanta američkog lovca tenkova M10 sa topom od 17 funti.
Sherman Tulip – britanski Šerman sa dve rakete od 60 funti RP-3.
M4M – sovjetska modifikacija vozila M4A2 sa topom F-34, nekoliko primeraka.
"Plymouth" – britanski nosač mosta sa delovima konstrukcije mosta Bailey.
Sherman AVRE – sa Small Box Girder mostom.
Sherman CIRD – verzija sa "Canadian Indestructible Roller Device" za uništavanje mina.
Sherman Crab – britanski Šermani sa mlatom za uništavanje mina, kasnije uvedeni u američku službu.
Sherman III ARV I – britanski TZI modifikovan od vozila M4A2, slična vozila Šerman V ARV I i ARV II.
BARV – britanski TZI sa plaže ( Beach Armoured Recovery Vehicle) namenjen za iskrcavanje u Normandiji.
Sherman Gun Tower – britanski artiljerijski traktor, poljska modifikacija nastala uklanjanjem kupole i postavljanjem topa od 17 funti na neno mesto.
Sherman Kangaroo – kanadska modifikacija tenka Šerman M4A5 u OT.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kako je ovo vozilo, posle DSR-a, izvezeno u veliki broj zemalja, svaka od njih je pravila neke svoje modifikacije, ali ih ovde nećemo stavljati jer bi uzelo isuviše mesta.

Borbeni put

Afrika

Prvi Šermani koji su učestvovali u ratu su bila vozila M4A1 koja su, u avgustu 1942, stigla kao pomoć britancima u Severnu Afriku. Obuka posada je dobro tekla, tako da su se vozila bila spremna, 23 oktobra iste godine, prilikom bitke kod el Alamejna. Na početku ove bitke britanci su imali ukupno 252 tenka Šerman, koji su bili raspoređeni u 1. i 10. oklopnoj diviziji i 9. oklopnoj brigadi. Iako su nemci raspolagali sa novim verzijama tenkova PzKpfw III i IV sa dugačkim topovima, Šermani su se dobro pokazali i, prema mišljenju britanca, mnogo doprineli pobedi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Američke posade ovih vozila su prvo vatreno krštenje imale 6 decembra iste godine u Tunisu. Njihovo neiskustvo, kao i neiskustvo komandanata, su doveli do velikih gubitaka u vozilima, koja su napadala dobro organizovane čvorove protivtenkovske odbrane. Amerikanci su kasnije usavršili taktiku, tako da glavni gubitci nisu dolazili od neprijateljskih tenkova, već od minskih polja, PT topova i avijacije.Vozila su bila omiljena među posadama, tako da su ona uskoro zamenila stare tenkove tipa M3.

14. februara 1943 godine došlo je do prve borbe između tenkova Šerman, iz sastava 1. oklopnog puka 1. oklopne divizije, sa nemačkim tenkovima PzKpfw VI Tigar, iz sastava 501. Schwere Panzer-Abteilung. Ovaj okršaj je pokazao da američko vozilo neće biti u stanju da se bori protiv novih nemačkih teških tenkova, kao što je to bio slučaj sa starijim nemačkim vozilima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Generalno gledano tenkovi Šerman su bili savršeni za pustinjsko ratovanje, što je i kasnije potvrđeno, u sukobima posle DSR-a. Po nepreglednim ravnicama sevrne Afrike dokazao je svoju pokretljivost, izdržljivost i odličnu opremu. Jedini nedostatak je bio njegov ograničeni radijus kretanja, ali je i to prevaziđeno odličnim snabdevanjem, često su i same posade nosile na i u vozilu dodatne kanistere sa benzinom.

[MOTORISTA]

Istočni front

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prvi Šermani stižu u SSSR u novembru 1942 godine i prima ih 5. gardijski tenkovski puk. Međutim prve znatnije količine ovih vozila se pojavljuju tek krajem 1943 godine, propustili su bitku kod Kurska, i od tada učestvuju u svim velikim operacijama Crvene Armije. Sovjetski tenkisti su bili oduševljeni novim vozilima, a pogotovo sa njihovim komforom i odličnim sredstvima veze i instrumentima. Kako su pre toga koristili starije tenkove tipa M3, lako su savladali i novu američku tehnologiju. U zimu 1943 godine su se pokazali i svi nedostatci tenkova Šerman u zimskim uslovima. Na niskim temperaturama gumeni ulošci na gusenicama su se smrzavali i nisu pružali dovolnju silu prijanjanja za tlo, pogotovo na putevima, tako da se dešavalo da dođe do proklizavanja vozila. U SSSR-u se vozilo poredilo sa njihovim tenkom T-34 i koristilo na isti način, čak šta više pešadija je više volela da ima podršku iz Šermana, jer su bili tiši od sovjetskih tenkova, a njihovo mekše vešanje je omogućavalo lakše praćenje pešadije. Sovjeti su se trudili da sve primljene tenkove koncentrišu u posebne jedinice, na nivou pukova i brigada, kako bi olakšali njihovo održavanje i snabdevanje. Kako je broj isporučenih vozila rastao, uskoro su formirani i prvi korpusi ( 1. gardijski mehanizovani i 9. gardijski tenkovski korpus), opremljeni isključivo ovim tenkovima. Često su u ovim jedinicama zajedno služili sa Sovjetskim lakim tenkovima T-60 i T-80. Po uslovima zakona o najmu i zajmu, sva oprema koja nije bila oštećena ili uništena, morala je da bude plaćena, tako da su sovjetski komandanti, uglavnom, na prvu borbenu liniju stavljali tenkove tipa Šerman, kako bi sačuvali svoja vozila. Naravno, ovo se dešavalo samo na slabijim i neaktivnijim delovima fronta, jer su novi nemački tenkovi lako izlazili na kraj sa Šermanima dok su mnogo veće muke imali sa T-34-85 i tenkovima serije JS. Tenkovi M4A2(76)W HVSS, koji su stigli u leto 1945 godine, su skoro svi, prebačeni na daleki istok, kako bi učestvovali u ratu protiv Japana.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Evropa

U Evropi su Šermani prvi put upotrebljeni prilikom iskrcavanja na Siciliji, od strane 2. oklopne divizije i 753. samostalnog oklopnog bataljona. Posle ove uspešne ofanzive prelaze na italijansko kopno gde počinju da se primećuju i njegovi prvi nedostatci. Tenk konstruisan 1942 godine je lako izlazi na kraj sa starijim nemačkim vozilima, ali nikako sa novim Tigrovima i Panterima. Saveznicima je bilo jasno da vozilo mora da se modernizuje i modifikuje kako bi odgovorilo novonastaloj situaciji, tako da amerikanci i britanci počinju da razvijaju nove varijante, svako za sebe.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kako se britanski protivtenkovski top od 17 funti odlično pokazao u pustinji protiv nemačkih teških tenkova, odmah je počelo razmatranje njegove ugradnje na tenkove Šerman. Rad na ovom projektu je dobro napredovao, a kako su britanski proizvodni kapaciteti bili zauzeti oni su zamolili amerikance da proizvode ova oruđa. Amerikanci odbijaju ovaj predlog jer su već radili na svojem topu sličnih performansi, tako da su britanci u Normandiji raspolagali sa svega par stotina tenkova Sherman Firefly, koje su ravnomerno raspodelili po svojim jedinicama, tako da je svaki oklopni vod dobio po jedno vozilo. Amerikaci su, s druge strane, smatrali da je osnovna namena svih tenkova podrška pešadiji dok je  borba protiv drugih tenkova trebala da se vodi sa brzim tenkovima. Ovo je moglo da važi za prvu polovinu DSR-a, ali krajem rata, nemci su retko kada vršili velike koncentracije oklopnih vozila na zapadu, tako da je ova strategija uskoro pala u vodu. Pobede u Afričkoj pustinji su dovele do toga da je američki komandant kopnenih snaga, general Lesli Makneir, arogantno izjavio sledeće:

„Tenk M4, a posebno M4A3, je slavljen kao najbolji tenk na današnjim bojnim poljima. Postoje indicije da je to stav i neprijatelja. Očigledno je da je M4 idealna kombinacija pokretljivosti, pouzdansoti, brzine, zaštite i vatrene moći. Osim ovog zahteva, koji pretstavlja britanski pogled, sa ostalih bojnih polja nije bilo zahteva za topom od 90 mm. Izgleda da nema straha naših snaga od nemačkih tenkova Mark VI ( Tigar)...Nema osnova za tenk T-26, osim kao osnova koncepcije za borbu tenka protiv tenka, za koju se veruje da je nepotrebna. I britanska i američka borbena iskustva su pokazala daje protivtenkovski top, u dovoljnom broju i u dobrom rasporedu, efikasniji od tenka. Svaki pokušaj da se tenkovi bolje oklope i naoružaju da bi pobedili PT topove je unapred osuđen na propast...Nema indicija da je 76 mm top neadekvatan protiv nemačkih tenkova Mark VI.“

Kao rezultat ove izjave, američke snage su, tokom iskrcavanja u Normandiji, bile opremljene samo raznim tipovima srednjeg tenka M4, iako je započet uspešan program da se oni zamene novim tipom vozila. Ovo je dalje dovelo do usporavanja programa teškog tenka M26 Pershing. Osim ovih običnih tenkova M4, saveznici su raspolagali i sa sijaset specijalnih vozila napravljenih na osnovu tenka M4, a sve u cilju uklanjanja prepreka na plaži ili dopremanja tenkova od desantnih brodova do kopna. Najpoznatiji od svih ovih, Hobartovih vozila, je bio amfibijski Šerman DD, kao i Šerman Šnorkel.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Šermani DD su bili namenjeni podršci prvog talasa pešadije na plaži, jer su bili opremljeni gumenom suknjom koja je mu je omogućavala plivanje od prvih desantnih brodova do kopna. Šermani sa šnorkelom su bili namenjeni podršci drugog talasa, jer su pomoću šnorkela mogli da gaze kroz dublju vodu. Šermani DD na plaži Omaha se ipak nisu pokazali kako treba, jer su u vodu spušteni na mnogo većoj udaljenosti nego što je bilo planirano, tako da je većina završila na dnu mora.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na ostalim plažama su se pak pokazali odlično i samim tim smanjili savezničke gubitke. Pošto su osigurali mostobran, saveznici su krenuli dublje u kopno, da bi se tek tu sukobili sa nemačkim oklopnim snagama. Na njihov užas shvatili su da nemci imaju mnogo više novih tenkova tipa Panter i Tigar nego što se mislilo. Britanci su, koliko toliko, mogli da se oslone na svoje tenkove Firefly u sukobu sa nemačkim mašinama, ali njih je bilo malo. Nemački tenksisti su bili veoma impresionirani novim britanskim tenkom, a naročito njegovim topom, tako da su odmah razvili novu taktiku kojom je pokušavano prvo uništavanje Fireflya, a zatim bi se otarasili ostalih šklopocija.

[MOTORISTA]

Istovremeno su se amerikanci oslanjali na svoj novi top, samo da bi uskoro shvatili da je njegova probojnost nedovoljna u slučaju sukoba sa Panterom čelo u čelo.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Oni stoga razvijaju strategiju napada nemačkog vozila sa više strana, u nadi da će ga jedan od Šermana ipak onesposobiti. Situaciju je dalje komplikovalo samo zemljište, odnosno ograde oko zemljišta u Normandiji, koje su bile od guste živice kroz koju tenkovi nisu mogli tako lako da prođu. Ovo je dodatno hendikepiralo Šermane jer nisu mogli da iskoriste svoju brzinu i pokretljivost. S druge strane ovo je omogućilo nemcima da postave veliki broj zaseda i da uništavaju Šermane u broju. Kao rezultat saveznici su morali da se pouzdaju u svoju brojnu superiornost kako bi se probili dalje. Prema knjizi Beltona Kupera Death Traps, samo je 3. oklopna divizija za 10 meseci ratovanja izgubila 1348 tenkova tipa Šerman. Od ovog broja je 648 bilo otpisano kao totalni gubitak. U Normandiji se počinje i sa prvim poljskim modifikacijama ovih vozila kao bi se povećala njihova prohodnost. Za početak su ugrađivani sekači za živicu, čime je omogućen prolaz vozila između polja, a zatim se počelo sa dodavanjem rezervnih gusenica, vreća sa peskom i drugih stvari, kako bi se povećala zaštita od nemačkih tenkova i PT topova. Posle izlaska savezničkih snaga iz Normandije, na scenu je stupila pokretljivost i brzina Šermana. S druge strane se pokazala i njegova mana u gradskim borbama, i to prvenstvano zbog slabog oklopa i slabog oruđa. Teško oklopljenih Šermana „Jumbo“ nije bilo dovoljno, dok su tenkovi sa haubicom od 105 mm takođe imali slab oklop. U ovoj ulozi su se mnogo bolje pokazali Šermani naoružani sa raketnim lanserima, ali ni njih nije bilo dovoljno.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Američki lovci tenkova M10 se takođe nisu baš proslavili u svojoj ulozi, najviše zbog slabog oruđa i tankog oklopa. U ovoj ulozi se mnogo bolje pokazao britanski Achiles, prvenstveno zahvaljujući svom topu od 17 funti. I američki M36 Jackson se dobro pokazao, mada je i on patio od tankog oklopa. Ustvari veliki problem je pretstavljala kupola otvorena sa gornje strane, tako da su posade bile izložene artiljerijskoj vatri i šrapnelima.

Krajem 1944 godine, savezničke snage su raspolagale sa ukupno 7591 tenkova tipa Šerman. Vozilo je bilo koncipirano za podršku pešadiji i taj posao je odlično obavljalo, ali čim se suočilo sa težim tenkovima, sve njegove mane su izašle na videlo.

Pacifik

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prvi tenkovi Šerman su se pojavili na Pacifiku tokom osvajanja ostrva Tarava, u novembru 1943 godine. Ova vozila su bila u sastavu američkih marinaca, koji su koristili verziju M4A2 sa dizel motorom. Posle Tarave Šermani postaju osnovni američki tenkovi na Pacifiku, zamenjujući starije srednje tenkove M3 i lake tenkove M3 Stuart. Situacija na Pacifiku se mnogo razlikovala od one u Evropi. Japanski tenkovi su bili mali i zastareli, tako da do pravih tenkovskih bitaka i nje došlo, a Šerman se pokazao kao savim dovoljan za njihovo neutralisanje. Na pacifiku su Šermani korišteni za podršku pešadije, to jest u onu svrhu u kojoj su prvobitno zamišljeni. Zbog loše taktike i neiskustva japanskih komandanata oklopnih jedinica, oni su svoje tenkove koristili prvenstveno kao ukopane bunkere. Najveći okršaj su Šermani imali sa japanskim tenkovima na Filipinima, gde se nalazila japanska 2. oklopna divizija sa oko 220 vozila. Međutim većina japanskih vozila je uništena tokom američkog napredovanja prema San Hozeu. Pred kraj rata japanci su konstruisali tenk Chi-Nu sa zadatkom borbe protiv Šermana, ali kako se stanje po Japan sve više pogoršavalo, ova vozila su bila namenjena isključivo odbrani samog japana. Kako nisu imali dovoljno PT topova, japanci su često slali bombaše samoubice na američka vozila, a glavni razlog gubitaka američkih tenkova na Pacifiku su bile PT mine.

Posle DSR-a

Zahvaljujući velikom broju proizvedenih vozila Šerman, ona su pretstavljala okosnicu američkih oklopnih snaga do početka 50-ih godina. Kasnije ih zamenjuju noviji tipovi, a verzije M4A3E8 i M4A3 (105) ostaju u naoružanju KoV SAD-a do sredine 50-ih, da bi se u Nacionalnoj gardi zadržali do kraja 50-ih. Veliki broj proizvedenih vozila je omogućio njihovu prodaju po celom svetu, a u vojskama zapadnih Evropskih država pretstavlja glavni borbeni tenk. Sledeći veliki rat u kojem su učestvovali Šermani je bio Korejski.

Koreja

Iznenadni napad snaga severne Koreje, doveo je američke snage u veoma složenu poziciju, jer se u tom trenutku u Koreji nalazilo samo nekoliko američkih tenkova tipa M24 Chaffe. Jedini izlaz je bio da s eprebace tenkovi M4 iz japana, ali i tu se javio problem jer su sva ta vozila bila naoružana sa topovima od 75 mm. S duge strane severnjaci su imali u svom naoružanju sovjetske tenkove T-34-85 sa topovima od 85 mm. Zbog toga se odlučuje da se tenkovi u japanu prenaoružaju sa topovima od 76 mm u arsenalu u Tokiju, tako da je uskoro 76 ovako prenaoružanih tenkova poslato u koreju. Prva vozila stižu 31. jula i ulaze u sastav 8072. bataljona srednjih tenkova. Ova vozila svoje vatreno krštenje doživljavaju već 2. avgusta, u bitci kod Čungam-Nija. Uskoro počinju da pristižu i vozila iz SAD-a, da bi tokom sukoba na poluostrvu amerikanci upotrebili ukupno 547 tenkova Šerman, i to uglavnom tipa M4A1E4. Dolaskom snaga UN-a, dolaze i britanski tenkovi Firefly.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Glavni protivnik šermana u koreji je bio sovjetski T-34-85, koji se nalazio u naoružanju snaga severne koreje i kine. Po dolasku američkih srednjih i teških tenkova, dominacija T-34 na bojištima polako jenjava, a tenkovske borbe se, uglavnom, završavaju pobedama amerikanaca. Što se vozila M4 i T-34 tiče, ona su bila prilično ujednačena, jer su oba mogla da probiju protivnikov oklop na gotovo svim daljinama na kojima su se vodile borbe, ali je zato Šerman imao bolju optiku i stabilizaciju oruđa, dok su njegove posade imale iskustvo iz DSR-a. Na početku sukoba amerikanci su koristili i M26, ali se ovaj tenk loše pokazao u brdima Koreje jer je koristio isti motor kao i Šerman, ali je bio mnogo teži. Sve u svemu ovo je načinilo Šermana još jedanput glavnom zvezdom nekog rata, koja je podnela glavni teret borbi. U pasivnoj fazi rata je učestvovao uglavnom za podršku pešadije, patrole, bombardovanje neprijateljske artiljerije i kao pokretni bunkeri za odbijanje napada kineskih ljudskih talasa.

Arapsko-Izraelski ratovi

Rat 1948

U ovom ratu su učestvovala samo dva izraelska tenka M4A2 koja su im ostavili britansi posle svog povlačenja.

Rat 1956

Za vreme ovog sukoba izraelci su koristili 122 tenka Šerman, od kojih je bilo 56 vozila M1 i M3, 25 do 28 vozila M50 i 28 Super Šermana M1 i oni su pretstavljali okosnicu izraelskih oklopnih snaga. S druge strane se našlo 120 egipatski tenkovi Šerman, od kojih su neki imali ugrađene kupole sa francuskih tenkova AMX-13.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rat 1967

U ovom ratu izraelci su imali 522 Šermana, ali oni više nisu bili u prvoj liniji, gde su ih zamenili bolje naoružani i oklopljeni britanski tenkovi tipa Centurion.

Rat 1973

Pred sam početak rata većina izraelskih Šermana je bila u rezervi, da bi njegovim završetkom oni bili prodati zainteresovanim kupcima iz sveta.

[MOTORISTA]

Posebno su zanimljive izraelske modifikacije ovih tenkova i zato ćemo ih pretstaviti ovde:

Sherman (Krupp) – Šest tenkova prenaoružanih sa Krupovim poljskim topovima kalibra 75 mm. Ova vozila su kasnije prenaoružana sa 105 mm haubicama M4.
Sherman M-1 – izraelska oznaka za vozila naoružana sa topom od 76 mm M1.
Super Sherman M-1 – izraelska oznaka za tenkove M4A1 sa topom od 76 mm i vešanjem tipa HVSS.
Sherman M-3 Alef – izraelska oznaka za sve tenkove naoružane topom 75 mm M3.
Sherman M-4 Bet – izraelska oznaka za sve tenkove naoružane haubicom 105 mm M4.
Sherman M-50 – Šermani modifikovani ugradnjom francuskog topa CN 75-50 sa francuskog tenka AMX-13, koji je ugrađen u standardnu kupolu.
M-50 Continental – varijanta sa motorom Continental R-975 i vešanjem tipa VVSS, ukupno 50 vozila je ovako modifikovano.
M-50 Cummins – varijanta sa Cummins dizel motorom i vešanjem HVSS.
Sherman M-51 – modifikovani M4A1 sa vešanjem tipa HVSS, na kojima su ugrađeni francuski topovi 105 mm CN 105 F1. Oko 100 ovih vozila je, krajem 70-ih, prodato čileancima.
M-50 155 mm – verzija M-50 naoružana sa francuskom haubicom 155 mm Model 50, na zadnjem delu tela. Krajem 70-ih oko 120 ovih vozila je modifikovano ugradnjom vešanja HVSS i dizel motora Cummins.
Ro'em – samohodna oruđe sa haubicom 155 mm Soltam M-68, dizel motorom Cummins VT-8-460Bi i vešanjem HVSS.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

L-39 – modifikacija prethodnog vozila sa haubicom duže cevi od 39 kalibara.
Makmat 160 mm – verzija sa minobacačem 160 mm Soltam M-66.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

MAR-240 – modifikacija kod koje je umesto kupole ugrađen lanser za 36 raketa kalibra 240 mm. Same rakete su bile kopije sovjetskih BM-24.
Episkopi – vozilo slično MAR-240, ali sa četiri rakete kalibra 290 mm, koje su mogle da budu opremljene trenutnim ( Ivry-1) ili kasetnim ( Haviv) bojevim glavama.
Kilshon ili Kachlilit – verzija vozila M-51 sa protivradarskim raketama AGM-45 Shrike, nastala da bi se gađali radari arapskih raketa PVO i time smanjili gubitci vazduhoplovstva. Kasnije se razvija i verzija sa raketama AGM-78 Standard.
Sherman Morag – izraelska oznaka za Šerman Crab tenk..
Trail Blazer „Gordon“ – TZI baziran na vozilu M4S1 sa vešanjem tipa HVSS i opremljen sa dve ralice i jednim kranom.
Sherman Medical Evacuation Tank „Ambutank“ – konverzija tenka M4 sa uklonjenom kupolom i motorom premeštenim u prednji deo vozila, kako bi se u zadnjem delu ostavilo dosta mesta za 4 ranjenika na nosilima. Postojale su dve verzije na osnovu M4A1, i to VVSS verzija i kasnija HVSS verzija kod koje je i nadgrađe prošireno.
Eyal Observation Post Vehicle – vozilo kod kojeg je kupola skinuta kako bi se ugradiila hidraulička platforma koja se dizala do visine od 27 m. Vozilo je služilo za osmatranje Sueckog kanala.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

I egipćani su imali svoju verziju Šermana M4A4 sa dizel motorom ugrađenim sa M4A2 i kupolom FL-10 sa francuskog tenka AMX-13.

Indijsko-pakistanski rat 1965

Indija je prve tenkove Šerman nabavila tokom DSR-a u kojem je učestvovala na strani saveznika. Kasnije ova vozila nabavlja i Pakistan. Na početku ovog sukoba Indija je raspolagala sa ukupno 332, a Pakistan sa 305 vozila Šerman, uglavnom tipova M4A1 i M4A3. Mnoga od ovih vozila su imala topove od 75, a neka i topove od 76 mm. Indija je pokušala da izvrši modifikaciju svojih Šermana, kojima je trebalo da budu ugrađene kupole sa francuskih tenkova AMX-13, slično kao što su uradili izraelci i egipćani. Iako su Šermani pretstavljali oko polovine tenkova obe zaraćene strane, uglavnom su korišteni na sporednim frontovima, ako i za obilaženje protivnika. Slavu su tokom ovog rata pokupilo manje pokretljivi, ali bolje naoružani i bolje oklopljeni tenkovi M47Patton sa pakistanske i Centurion sa indijske strane.
Ova vozila su koristile sledeće zemlje tokom DSR-a i kasnije:

Argentina, Australija, Brazil, Kanada, Čile, Kuba, Danska, Egipat, Francuska, Nemačka ( zarobljena vozila tokom DSR-a), Indija, Iran, Izrael, Italija, Liban, Holandija, Novi Zeland, Nikaragva, Pakistan, Paragvaj, Peru, Filipini, Poljska, Portugal, Tajvan, Saudijska Arabija, JAR, Južna Koreja, Japan, SSSR, Turska, V.Britanija i Jugoslavija.

[MOTORISTA]

Jugoslavija

Godine 1948. dolazi do političkog sukoba sukoba na relaciji SFRJ i ostalih komunističkih zemalja predvođenih SSSR-om zbog različitog viđenja daljeg puta u socijalizam. Između ostalih mera sledio je i prekid isporuka vojne opreme i materijala. Zbog naraslih potreba za novom opremom, a i zbog stalne opasnosti od vojne intervencije SSSR-a, politički vrh zemlje se obraća zapadu za dalje isporuke, i nailazi na dobar prijem. Narednih deset godina Jugoslavija bila je mahom naoružana najmodernijim zapadnim (Prevashodno američkim) oružjem. U tom periodu isporučeno je, po pitanju borbenih oklopnih vozila: 599 Šermana M4A3E4 (Iz perioda drugog svetskog rata), 319 M-47 Paton II,565 oklopnih automobila M-8 Grejhound (Greyhound) i M-3A1, 715 lovca tenkova-samohodnih  topova M-18 Helket (Hellcat),  M-36 Dzekson (Jackson) i M-7 Prist (Priest), zatim oklopne transportere M-3, inžinjerijske tenkove (M-32, M-32B)  nekoliko stotina guseničara M-4 i M-5, oko 3.000 kamiona GMC 352/353, te još oko 9.000 ostalih vozila. Sem ovoga za tenkovski top 76mm isporuceno je 116.100 pancirno - obeležavajucih i 32.800 potkalibarnih granata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jugoslavija je u to vreme verovatno bila jedina zemlja u svetu koja je uporedo koristila najbolje istočne tenkove (T-34) i zapadne (M-4). Šerman tenkovi koji su isporučeni poticali su iz Drugog Svetskog rata, ali su pre isporuke remontovani, pre svega ugradnjom novog topa. Primerci koji su isporučeni Jugoslaviji imali su top M1A1 kalibra 76mm, te tako unapređeni tenkovi dobijaju dopunsku oznaku E4. Jugoslovenski oficiri su bili zadovoljni novim tenkom iako je po borbenoj efektivnosti zaostajao za modelom T-34. Isticano je da sovjetski tenk ima moćniji top, ali američki model nosi vise municije i ima PA mitraljez. Do daljina 1.500m preciznost je bila približno ista, a na većim udaljenostima prednost je imao T-34. Američki model je imao stabilizator topa i hidrauličko pokretanje kupole, što je za tenkiste Jugoslavije bila velika novost. M-4 je imao bolji sistem ventilacije i bolje mogućnosti osmatranja, te udobnija sedišta i tapaciranu unutrašnjost. Ipak u vreme kada je bio isporučen to je već bio jako zastareo tenk, koji se i u toku Drugog svetskog rata nije baš ''snalazio'', sudeći po recima iz knjige ''Sećanje Vojnika'' generala Omara N. Bredlija ''Prilikom svoga prvog okršaja americki tenkisti su utvrdili da u borbi tenka protiv tenka njihovi ''General Grant'' i ''Šerman'' nisu bili ravni nemačkim tenkovima koji su imali teži oklop i bolje topove. Dve godine kasnije u bici za izbočinu (tokom nemacke protivofanzive u Ardenima pr. prev.) ove nesrazmera još nije bila ispravljena. Mada su na ''Šermane'' najzad stavljeni topovi težeg kalibra, oni nikada nisu bili sposobni da se u direktnom i frontalnom napadu uhvate u koštac sa protivničkim ''Panterima'' i ''Tigrovima'' . No u pogledu solidnosti, americki tenk je znatno prevazilazio nemački; na njegov snažni motor moglo se računati da ce funkcionisati bez zastoja . Ovo preimućstvo, zajedno sa našom američkom brojnom nadmoćnošću, omogućavalo nam je da u borbi opkoljavamo neprijatelja i da njegove tenkove uništavamo dejstvom na njihove bokove. Ali ovo svesno rasipništvo sa ''Šermanima'' nije pružalo velike utehe tenkovskim posadama, koje su zbog ovoga takođe bile prinuđene da trpe gubitke.''

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Istupanjem Jugoslavije iz programa vojne pomoći MDAP 1958., nastali su mnogi problemi u održavanju ovih tenkova. Jugoslovenska industrija nije pokušala osvajanje proizvodnje rezervnih delova za ove tenkove, ali bilo je različitih neuspešnih pokušaja modifikacije. Najznačajniji su ugradnja motora V-2, konverzija u samohodnu haubicu 122mm i lansirni most. Projekat M-634 (sifra "Violina", po evidenciji Uprave bezbednosti), je značio ugradnju motora V-2 (sa T-34) u tenk Šerman. Na ovom projektu je rađeno godinama. Već 1956. "Famos" je na svoju inicijativu izradio studiju o ugradnji novog motora u tenk M-4. Sredinom iste godine izrađen je prototip i predočen Upravi OJ, na ocenjivanje. Krajem 1956. tenk sa novim motorom je komisijski ispitivan, pri čemu je ocenjeno da je projekat izvodljiv. Uočen je problem hlađenja motora (koji nije rešen ni u narednim godinama), kao i to da performanse nisu bitno popravljene. Nedostaci su otklonjeni i u martu 1957. su obavljena nova ispitivanja u letnjim uslovima, ali pitanje hlađenja motora i dalje nije bilo rešeno. Novo testiranje sa ovim motorom obavljeno je avgusta 1959. na relaciji Hrasnica - Jahorina, Hrasnica - Trnovo i Split - Trnovo. Tokom testiranja dolazilo je do pregrevanja Famosovog V2 i niza loših pokazatelja nastalih ugradnjom ovog motora. Naredne 1960. rađeno je na dokumentaciji ovog projekta, a razmatrana je adaptacija u TZI. Kraća ispitivanja su nastavljena i 1961. kada je konstatovano da su nedostaci otklonjeni, a 1962. predloženo je da se prototip ispita u 194.okbr u Lukavici na duže vreme pre odluke o izradi prototipske partije od 3 vozila. Tokom ove godine rađeno je i na prototipu sa ugrađenom haubicom 122mm, koji je takođe imao motor V-2. Maja 1963. rađeno je na ugradnji lansirnog mosta (projekat M-900). Kupola je skinuta i na njeno mesto ugrađen most, a razmatrana je i ugradnja motora V-2R. Tokom 1964. odustalo se od ugradnje PT topa 100mm na tenk M-4, zbog previsoke cene, ali je nastavljen rad na projektu sa haubicom 122mm. Verovatno je kasnije bilo i pokušaja ugradnje motora V-54 sa tenka T-54. U prvoj fazi trebalo je ugraditi motor V-2R, a zatim i oruđe 122mm. Po nekim procenama trebalo je oko 100 tenkova da se ovako modifikuje. U proleće 1964. nastavljena su ispitivanja tenkova M-4 sa motorima V-2 i V-2R (1963. je za ove tenkove imalo 96 rezervnih motora, 24 kompletne transmisije i 37 bočnih prenosa). Motore je ugradio TRZ br.7 u Hadžiću. Trasa ispitivanja je bila Hadžići - Kalinovik - Mostar i obratno. Odlučeno je da se tenk sa motorom V2 uputi u SNCOJ u Banja Luci, a sa motorom V-2R iskoriti za samohodnu haubicu i da se uputi u institut na dalji razvoj. Konstatovano je da ugradnja ovih motora zahteva veće zahvate ne telu tenka, koji iznose 10 miliona dinara, bez motora. Takođe motori V-2R su bili iz prototipske partije od 5 komada, te serijska proizvodnja nije bila sigurna i nije mogla krenuti pre 1968. I pored svega ispitivanja se nastavljaju i dalje. U periodu jun - decembar 1965. vrseno je testiranje tri M-4 sa motorima V-2 i poređenje sa standardnim M-4 sa fordovim motorom. Utvrđeno je da primerci sa novim motorima imaju nesto vecu brzinu i bolju mogućnost savlađivanja uspona, ali i da je teže upravljanje, da se teže kreću unazad, potreban je duži dnevni pregled, motor teže startuje na niskim temperaturama i da se više zagreva. Ovi nedostaci nisu bitnije uticali na pozitivnu ocenu, pa je ispitivanje modifikacije nastavljeno i naredne 1966. do marta meseca. Modifikovani tenkovi su bili sa brojevima 3006, 3019 i 3614, dok je primerak sa originalnim motorom bio 3593. Planirano je da vozila pređu po 1.000km i da ostvare po 100 moto časova. Tokom ispitivanja ostvareno je samo 40-80 časova po tenku: Na jednom je posle lupanja u motoru zabranjen rad, na drugom se pokvario termometar u motoru, dok je na trećem procurela tečnost za hlađenje. U međuvremenu (oktobra 1965) Uprava artiljerija je predložila ugradnju haubice 122mm na tenk T-34, a ne na M4A3 zbog zastarelosti i neperspektivnosti. Narednog meseca je prototip SO 122mm na tenku M-4 predložen za rashodovanje. Po planu trebalo je konvertovati 96 M4A3 u SO 122mm, 168 komada u "oklopne dozere" i 160 komada u lansirne mostove. Naredbom DSNO generala Ivana Gošnjaka, od 17. februara 1966. prekinut je rad na modifikacijama tenkova M-4. Naznačeno je da ubuduće ove tenkove traba koristiti u osnovnoj nemeni, i da kasnije mogu poslužiti kao baza za rezervne delove za perspektivnija SO M-36.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Od 1966. remontni zavodi prestaju sa remontom tenkova M-4A3, a 26.decembra 1966. formirana je komisija koja je nadgledala povlačenje ovih tenkova iz JNA. To je morao biti postepen proces jer je ovaj tip tenka jos uvek činio znatan deo OJ. U tom vreme Šermani su se nalazili u 24 jedinice, od kojih su tri bile oklopne brigade. Od 597 raspoloživih tenkova, 261 je predložen za rashod, mahom oni koji su bili u najlošijem stanju ali i jedan broj ispravnih koji bi se koristili za rezervne delove. Na kraju ove etape rashodovano je 228, a u upotrebi zadržano 369 tenkova. Kao sto je rečeno proces povlačenja je bio postepen. Prvog marta 1968. 18 Šermana je upućeno na poligone i to na Krivolak 6, Slunj 6, Nabrđe 3 i Manjaču 3. Deo je upućen u artiljerijski školski centar za obuku vozača samohotki M-36, a određen broj pretvoren u školska učila. Kako je u JNA važio kriterijum da ništa nije dovoljno zastarelo da bi se rashodovalo jedan broj Šermana je dodeljen Teritorijalnoj odbrani. Iz pregleda opreme i naoružanja TO iz 1971. god.može se videti da je raspolagala sa ukupno 45 tenkova i 10 okl. automobila (u Sloveniji 25t. i 5oa., u Srbiji 20t. i 5oa.). Već u pregledu iz 1973. god. pominje se samo 20 tenkova u Srbiji. Jedan određeni broj tenkova je mogao biti tipa M-47. Zanimljivo je da je količina od 16 "demilitarizovanih" Šerman tenkova nabavljena 1961., na komercijalnoj osnovi iz viškova ratne tehnike. Cena po komadu je bila 2.500 dolara. U toku građanskog rata na tlu bivše SFRJ nisu korišćeni. Jedan broj ovih tenkova odlično je poslužio za snimanje filma "Kelijevi Heroji" iz 1970 god, dok je par T-34/85 preuređeno u Tigar tenkove predstavljalo protivnike. Određeni broj ovih tenkova završio je na Kosovu tokom rata 1999 god. kao lažne mete. Može se sa sigurnošću reći i da je uprkos svemu ovo jedna od najboljih serija tenkova u Drugom Svetskom ratu, ali i više godina najbrojniji tip tenka u jugoslovenskim oklopnim jedinicama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Deo teksta koji se odnosi na jugoslovenske Šermane je pozajmljen sa sajta Srpski oklop. Ovom prilikom zahvaljujemo našem članu Stef74 na dozvoli da se objavi ovaj materijal.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1. prsten za podizanje	2. ventilator	3. poklopac kupole	4. periskop
5. dno poklopca kupole	6. sedište	7. nišandžijino sedište	8. sedište
9. kupola	10. vazdušni filter	11. filter vazduha za hladnjak	12. višestruki prečišćač vazduha
13. motor	14. auspuh	15. lenjivac	16. pumpa za vodu
17. hladnjak	18. generator	19. osovina	20. korpa kupole
21. osovina korpe kupole	22. osovina	23. potporni točak	24. menjačka kutija
25. pogonski točak	26. sedište vozača	27. sedište mitraljesca	28.top 75 mm
29. poklopac vozača	30. mitraljez 7,62 mm

[MOTORISTA]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pogled na sedište vozača i menjačku kutiju kroz presek.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[tihi]

  Odlican clanak,samo jedna bitna stavka kod firefly-a, da im je top bio jako neprecizan,postoje i tabele za to. Preko 600m gotovo da nije mogao da pogodi neprijateljski tenk. Nije bio toliko u pitanju sam top,koliko M4 kao platforma bio prelagan za toliki trzaj. Takodje,zim i plames su bili jako veliki pa je imalo demsaskirajuci efekat.

[Bozo13]

<iframe width="720" height="420" src="//www.youtube.com/embed/MPTdxq_v7y8?fs=1&start=" frameborder="0" allowfullscreen="true"></iframe>

[duje]

Eksponati vojnog muzeja u Pivki.

[Brok]

  Odlican clanak...

Samo pra reči o ćlanku, malo je i off.
Ovo nije copy/paste, već je tema pisana iz više izvora a i iz Motoristine glave koji važi na Palubi a i i šire za hodajuću enciklopediju.
Imao sam već tu čast da se zahvalim Motoristi za odličnu, ma više nego odličnu, autorsku temu o Šermanu.

[Dreadnought]

Jugoslovenska modifikacija tenka M4A3 nastala ugradnjom motora V-2. Iz knjige Bojana B. Dimitrijevića "Modernizacija i Intervencija" - Jugoslovenske OJ 1945-2006


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Još nekoliko fotografija objavljenih u knjizi bojana B. Dimitrijevića "Die Panzerfahrzeuge der Jugoslawischen/Serbischen Heere von 1945 bis Heute".


Linija novopridošlih tenkova M4A3. Još uvek su obojeni u originalnu američku šemu bojenja. Jugoslovenski brojevi su obeleženi na kupolama u opsegu 3000+


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Još dve fotografije iz iste knjige.


Jugoslovenski pešadinci se transportuju na tenku M4A3 broja 3197 tokom velikih manevara održanih u reonu severoistočno od Zagreba.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Pored regularne verzije tenkova M4A3(76) kroz MDAP pomoć, jugoslovenska vojska je dobila i izvestan broj tenkova Šerman opremljenih buldožerskom opremom.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]