Najveće predratne afere (1): Od bednika do milioneraOsvedočeni prijatelj Srba, švajcarski kriminolog dr Rudolf Arčibald Rajs prvi je obavestio svet o zločinima koje je austrougarska vojska tokom Prvog svetskog rata počinila nad srpskim narodom u Mačvi i Podrinju, ali i prvi koji je u svom testamentu 1928. godine ostavio strašno upozorenje tom istom narodu, da se što pre otarasi zla koje mu razara državu, a to je korupcija.
U čuvenom pismu "Čujte, Srbi", Rajs je imenom i prezimenom naveo najmoćnije srpske političare i privrednike, obelodanio kako su brzo i lako stigli do bogatstva, jedni zloupotrebljavajući svoje položaje, a drugi šurovanjem s tim istim političarima, te poručio narodu:
"Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata... Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik, ne sme da dopusti da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!"
Zlato pojelo ponosRajs je proveo 15 godina u službama Srbije i dobro upoznao prilike koje su tada vladale. Zato je mogao da tvrdi da nije podmitljiv samo onaj ko je daleko od profesionalne politike i objasnio kako se korupcija raširila: "Pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač... Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre Velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom... I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija... Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem... Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate... Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali... Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje, međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine... Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekscelencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri... Neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele nešto da urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata... Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi - svi oni jedu taj hleb koji ljudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali", poručio je Rajs u svom testamentu.
Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je namerna. Na početku 21. prvog veka ona se našla u istim okolnostima kao pre 100, ili 200 godina, kada se podizala iz ratnog pepela. Drugi svetski rat je doneo pola veka pogubnog socijalističkog eksperimenta sa državnom imovinom koja je bila svačija i ničija, potom su došle devedesete godine i lažni demokratski poredak iza koga je i dalje stajala pesnica jedne partije i, na kraju, opet rat, ovoga puta sa "celim svetom".
Srbija je ponovo u dobu preobražaja, koji se danas popularno naziva tranzicija. U svakoj takvoj tranziciji politička elita i društvo morali su da reše isto pitanje, kako što pre, gotovo preko noći nadoknaditi propušteni civilizacijski razvoj i uhvatiti korak s razvijenim zemljama. Napredak je išao, ali uglavnom mišjim koracima. Još od Prvog srpskog ustanka preko noći su se gomilala samo bogatstva pojedinih državnih glavara i trgovaca koji su sami prigrabili i vlast i zemlju. Kad je mlada srpska država počela da se uređuje ustanovama, ovim bogatašima su se pridružili i činovnici.
Neki od njih su položaj koristili ne samo da bi prigrabili što više imanja, nego i moći. U doba prvih industrijalaca i bankara granica između politike i unosnih poslova počela je da se gubi, moć čak da se i nasleđuje. Tako su se za svega jedan i po vek, od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata, razvile tri generacije srpskih bogataša.
Prva je bila iz redova ustanika, gde se koristila vlast da bi se prigrabio monopol u snabdevanju vojske i naroda. Na ovaj način se obogatio prvi srpski knez Miloš Obrenović. U doba ustavobranitelja, njegovih dojučerašnjih saradnika, potom ljutih protivnika, obogatilo se mnoštvo političara kao što su bili braća Stojan i Aleksa Simić. Oni su se pored politike nesmetano bavili i trgovinom. Najpoznatiji bogataš tog vremena bio je major Miša Anastasijević, koji je imao flotu brodova i držao trgovinu na donjem Dunavu.
On je najavio drugu generaciju bogataša, ljude koji su dolazili iz svih srpskih zemalja u malu kneževinu, a kasnije kraljevinu Srbiju i tu iz velikog siromaštva, radom i odlučnošću, ali i drskošću, stvarali velika imanja. Takvi su bili i Nikola Spasić i Luka Ćelović Trebinjac. Treća generacija srpskih bogataša nastala je kada je završen Prvi svetski rat koji je, kako je i sam Arčibald Rajs primetio, ogromnoj većini naroda zaista bio rat, a nekima, nažalost, i "brat".
Najbogatiji čovek u Srbiji tokom Prvog srpskog ustanka bio je vojvoda Mladen Milovanović sa svojim kumom Milojem Petrovićem. Njihova bezobzirnost bila je tolika da je izazvala bunu Beograđana. Milovanović, poznat u narodu kao gospodar Mladen, i pre 1804. godine bio je bogati trgovac stokom. Kao jedan od malo pismenih Srba pročuo se i po razboritosti i govorništvu.
Tokom seče srpskih knezova dahije su i njega utamničile, ali ga je vožd Karađorđe otkupio od kragujevačkog muselima za zarobljene Turke. Mladen se pridružio ustanicima i brzo napredovao. Bio je vojvoda i Voždov savetnik, prvi gradonačelnik Beograda i ministar vojni, i na kraju predsednik Sovjeta, prve srpske vlade.
Najbogatiji ustanikSva ova zvanja gospodar Mladen je odlično iskoristio. Uz Karađorđa, a ponekad i ispred njega, postao je najuticajnija ličnost među Srbima. Uvećao je imanje najviše tako što je otimao ili po bagatelnoj ceni otkupljivao tursku i cincarsku imovinu, progonivši i jedne i druge. Važio je za najbogatijeg čoveka u Srbiji. To mu je s jedne strane donelo uvažavanje, a s druge izazivalo ljude na otpor. Nijedan veći srpski starešina nije imao toliko neprijatelja, ali se on ipak održao do kraja Prvog srpskog ustanka.
Srbin kao BugarinArčibald Rajs je Srbima poručio i ovo: "U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci, koji je za to kratko vreme postao milioner, neka specijalnost Bugarske, i da su vaši ministri suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan. Uvideo sam da nema razlike između ministara na "ov", "ev" i nekog na "ić".
Smrt u gostima Mladen Milovanović se posle propasti Karađorđevog ustanka nastanio u Hotinu, u Besarabiji, i odatle radio kao poverenik srpskih emigranata.
Već ostareo, 1822. vratio se u Šumadiju, i otišao knezu Milošu u Kragujevac. Kad je saznao da turski vezir Marašli Ali-Paša traži njegovo hapšenje, gazda Mladen je pokušao da se prebaci u Crnu Goru.
Ubijen je aprila 1823. na Zlatiboru, dok je bio gost rujanskog serdara Jovana Mićića. U narodu se pričalo da je knez Miloš predao gospodar Mladena serdaru da bi ga ovaj, navodno, dopratio do Lima, gde su ga Mićićevi momci ubili prilikom navodnog pokušaja bekstva.
Izvor:
www.vesti-online.comNajveće predratne afere (2): Udri dukatima po glaviVođa drugog, pobedničkog srpskog ustanka Miloš Obrenović je prema sudu istoriografije bio najveći vladar obnovljene Srbije, ali je u isto vreme bio despot kakav se viđa danas još samo u diktaturama trećeg sveta.
Vladao je u dva navrata i imao samo dva cilja - da stvori nezavisnu državu i sopstvenu dinastiju. Prirodnim darom za diplomatiju i lukavošću uspešnog trgovca ostvario je oba. Turskim hatišerifima od 1829. godine Srbiji je priznata samostalnost, a njemu nasledno kneževsko pravo.
Mali sultanU doba prve vladavine knez Miloš Obrenović ponašao se više kao mali sultan nego kao prosvećeni hrišćanski knez. Tekao je Srbiju kao što seljak stiče posed. Kako je državne interese uvek poistovećivao sa sopstvenim, nije pravio ni razliku između svoje i državne kase. Bio je pohlepan na svako dobro parče zemlje, pa je uzeo najbolje njive, livade, skele, mehane, vodenice. Glavni izvori bogatstva bili su mu zakupi carskih poreza na tlu Beogradskog pašaluka. Na vrhuncu moći zakupio je i sve carinarnice, skele i carski harač. Preuzeo je uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, zabranivši svim ostalim podanicima da trguju ovom robom.
Trgovao je stokom, kožom i kukuruzom, da bi na kraju držao monopol na celu trgovinu u Srbiji. Pošto je Porta prestala da šalje finansijske inspektore, knez je u dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja carske regalije sve do ukidanja harača 1835. godine. Porezi koj je prikupljala Narodna kancelarija išli su pravo u ruke knezu.
Knez Miloš stekao je ogromno bogatstvo koristeći vlast, ali je svoju ekonomiju vodio štedljivo i pametno. Rođen u najvećem siromaštvu, do abdikacije 1938. godine postao je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Koliko je stekao, govori i to da je bio u prilici da pozajmljuje novac i turskom sultanu! Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše iz susednih zemalja, kao i baron Sigental, komandant Varadinske generalne komande austrijske vojske kod Novog Sada.
Bili su to zapravo politički zajmovi na koje je knez Miloš često umesto zelenaške kamate ubirao političke protivusluge. Deo imovine koju je prisvojio knez Miloš Obrenović je koristio da bi napravio državu, pa je otkupljivao hrišćansko roblje od Turaka, pomagao Vuka Karadžića i druge rodoljubive intelektualce.
Pošto je rano pronikao u mentalitet turskih velikodostojnika postao je majstor u potkupljivanju. Preko svog upravnika odeljenja državnih i kneževih finansija, i ličnog posrednika Alekse Simića, inače jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, pridobio je i beogradskog vezira Husein-pašu. Njega je potkupljivao izuzetno elegantno. Tako je jednom prilikom Simić izjavio paši: "Za izdržavanje vašeg konaka i posluge (Miloš) je odobrio novih 20.000 groša jer smatra da je usled nemira u svetu život poskupeo." Mito je bio osnova Miloševe diplomatije.
Njime je kupovao informacije o namerama Austrije, a na taj način je uspevao da pridobije čak i albanske glavare i okrene ih protiv turskog vezira.
"Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi", preporučivao je svom saradniku Avramu Petronijeviću. Na drugoj strani, knez Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao "isplaćeni harač". Čak je i posao oko Hatišerifa, kojim je Srbija dobila samostalnost, a on nasledno pravo na presto ubrzao podmićivnjem čitavog niza Portinih službenika, uključujući i velikog vezira. Aleksa Simić je svedočio da je Miloš 1830. godine prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili s dogovorenom predajom srpskih gradova. Kada je 1833. konačno postignut dogovor da Truci napuste sve srpske gradove osim Beograda, i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, knez Miloš je, da bi popravio mučan utisak Turaka da su proterani, sakupio od naroda "dobrovoljni prilog" od 1.000 volova i s kesom u kojoj je bilo četvrt miliona groša otpremio ih sultanu.
Uz pomoć špijuna knez Miloš je osluškivao šta misli narod, ali se na pritužbe na svoj, i račun svoje osiljene braće nije mnogo obazirao. "Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju", govorili su ogorčeni seljaci. Već 1825. godine u vreme bune Miloja Đaka seljaci su tražili da knez Miloš položi račune "kud je denuo narodno blago".
Ova pobuna je izbila u smederevskom kraju zbog nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Surovo je ugušena, ali je knez shvatio njenu poruku i krenuo u reformu primitivnog državnog aparata. Iako je 1831. godine formalno oslobodio seljake ropskog položaja prema vlasniku zemlje koju su obrađivali, on je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze što ga umalo nije koštalo kneževskog prestola. I dalje je suzbijao svaku opoziciju, hapsio i ubijao političke protivnike, u krvi gušio sve češće narodne bune izazvane nametanjem prisilnog rada, ne dozvoljavajući ni osnovne političke slobode.
Uvodio je telesne kazne koje su često bile mnogo veće od krivice. Sve ovo je izazvalo teške proteste i optužbe mlade srpske inteligencije, među kojima su bili Sima Milutinović Sarajlija i Stefan Živković Telemak, a najglasniji među njima bio je srpski prosvetitelj Vuk Stefanović Karadžić.
Do dobijanja hatišerifa od 1830. i mnoge narodne starešine bile su nezadovoljne Miloševim držanjem, ali su smatrale da ne treba ustajati protiv njega dok se ne završi glavni državni posao. Kad je Srbija dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, a kad Miloš ni posle toga, mada je bio obavezan da da zemlji osnovne zakone, nije to učinio, ponovo se javilo u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo.
Krah apsolutizmaMiletina buna je 1835. godine, na čijem se čelu našao i Avram Petronijević, prisilila je Miloša da brojne poreze objedini u jedan novčani iznos, pa je feudalizam napokon okončan donošenjem Sretenjskog ustava, prvog nagoveštaja građanskog društva i moderne epohe.
Ali, kad je ovaj ustav, koji se smatra izuzetno demokratskim za to doba, zamenjen tri godine kasnije tzv. Turskim ustavom, kneževa vlast je ograničena Sovjetom, pretečom vlade, čiji su članovi mogli da se biraju i smenjuju samo uz saglasnost turske vlade, Porte. Pošto je slomljen njegov apsolutizam, Miloš je napustio zemlju. Kad se posle dve decenije vratio na vlast iz progonstva, nije mogao da se pomiri s novim okolnostima u politici i društvu, pa je došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na presto.
Ipak, knez Miloš je u narodnom sećanju ostao kao strog domaćin velike narodne zadruge čiji napredak i korist nikada nije zanemario, ali koga je neograničena vlast, kao i mnoge vladare pre i posle njega, neminovno iskvarila. Cenu svoje neodmerene vladavine platio je razlazom s narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Nova vremena koja su dolazila zahtevala su drugačijeg vladaoca, kakav je hteo da bude njegov sin, prosvećeni knez Mihailo Obrenović.
Lažni popisi Knez Miloš je pred Turcima lukavo prikrivao pravi broj poreskih glava, tako što je broj domova u Srbiji, kojih je bilo oko 43.000, lažno predstavio kao broj haračkih lica kojih je, prema turskoj proceni, trebalo da bude dva puta više! Time je Srbiji uštedeo više od dva miliona groša i njime plaćao činovnike kao i brojne narodne deputacije koje je slao u Carigrad da bi izdejstvovao samostalnost Srbije.
Jedan čovek, cela vlada U čuvenom pismu 1832. Vuk Karadžić je knezu Milošu predložio da narodu da ustav, ministarstva i sudove, da se svakom čoveku osigura život i imovina, da ukine kuluk, sem za državne potrebe, da oslobodi trgovinu, a da se sam kao knez trgovine odrekne jer mu to "ne priliči", da dozvoli slobodu misli i govora, da uredi škole...
"Celo ste praviteljstvo (vlada) vi sami", govorio mu je Vuk. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina."
Iako je ovo pismo bilo namenjeno samo očima primaoca, ono je nemarom činovnika izašlo u javnost i napravilo skandal, a Vuku donelo moćnog neprijatelja.
Izvor:
www.vesti-online.comNajveće predratne afere (3): Tuča porodičnih klanovaMala kneževina je prvi put ušla u veliku nabavku odeće i obuće za 60.000 vojnika, i već u prvom poslu došlo je do zloupotreba i pronevera u vojnim magacinima.
Srbijom je posle pogibije kneza Mihaila Obrenovića u Topčideru 1868. godine jedno vreme umesto maloletnog naslednika prestola Milana Obrenovića vladalo Namesništvo. U njemu su glavnu reč vodili bivši ministar vojni Miloje Petrović Blaznavac i iskusni diplomata Jovan Ristić. Zvaničnih partija još nije bilo, pa se politička i poslovna moć preselila sa dvora u kružoke dve najbogatije porodice u zemlji, Hadži-Tomića i Babadudića. Rodonačelnik Hadži-Tomića je bio Toma, veliki beogradski gazda koji je u doba kneza Mihaila bio glavni državni liferant, nabavljač. On je poudao kćeri za važne političare, pa je zaradio nadimak "praviteljstvujušči (ministarski) tast". Zetovi su mu bili Jovan Ristić, pa Radivoje Milojković, ministar policije, Filip Hristić, kapućehaja, diplomatski predstavnik u Carigradu, Antonije Bogićević, knežev ađutant. Za ovaj porodični klan se uglavnom nisu vezivale optužbe za korupciju, ukoliko se izuzmu one, upućene Ristiću, da tastu namešta državne poslove.
Porodica Baba DudePrve prave korupcionaške afere u Kneževini Srbiji zabeležene su u poslovima Babadudića. Bila je to porodica od stotinak članova koja je ime dobila po Baba Dudi, supruzi Riste Jovanovića, predsednika Beogradske opštine u vreme kneza Miloša. Ona je svoje ćerke uz dobar miraz takođe poudavala za vodeće ljude u Beogradu.
Među njenim zetovima su bili general Jovan Belimarković, trgovac Živko Karabiberović koji je bio predsednik Narodne skupštine i član upravnog odbora Prve srpske banke, Panta Jovanović, ministar finansija. Babadudići su bili i Alimpije Vasiljević, profesor Velike škole, kasnije i prvak Liberalne stranke, Jovan Avakumović, sekretar ministarstva unutrašnjih dela, Milan Kovanović, član Kasacionog suda...
Hadži-Tomići i Babadudići nisu bili obične porodice, nego čitavi porodični ortakluci: čim bi jedan od njih došao do vlasti i uticaja, za njim bi navalili i svi ostali. Prva afera bila je vezana za Živka Karabiberovića i Prvu srpsku banku, koja je brzo propala. Njeno ime se pre toga pojavilo u zloupotrebi prava eksploatacije Senjskih rudnika na jugu zemlje. Međutim, afera koja se pretvorila u pravi korupcionaški skandal pukla je avgusta 1873. godine. Mala kneževina je prvi put ušla u veliku nabavku odeće i obuće za 60.000 vojnika, i već u prvom poslu došlo je do zloupotreba i pronevera u vojnim magacinima. Njima je rukovodio ministar vojni Belimarković, i za to je saznao predsednik vlade Jovan Ristić. On je obrazovao komisiju koja je pronašla da se na vojnu robu zapravo trošilo manje nego što se prikazivalo u knjigama. Utajeni materijal se prodavao u korist utajivača, koji ga je ponovo prodavao Ministarstvu vojnom. Šteta je procenjena na 17.500 dukata.
Komisija je ulazila i u takve pojedinosti kao što je ta, da je na par obuće trošeno 143 grama đona umesto propisanih 220 grama. Najpre su osumnjičeni načelnik ekonomskog odelenja Ministarstva, magacioner i nadzornik vojne radionice, a načelna odgovornost je pripisana ministru Belimarkoviću, kao njihovom pretpostavljenom. Sud je odlučio da se ministru oduzima po deo od mesečne plate na ime proneverenog novca dok se ne namiri dug državi. Ali, Kasacioni sud je našao da Belimarković, pošto je ministar, ne može da ogovara pred redovnim sudom, nego pred Skupštinom, pa je ovu odredbu poništio. Daljom istragom se ispostavilo da je pronevere bilo u svim delovima vlasti, sve do njenih vrhova, i da su neposredno umešani ne samo ministar vojni, nego i ministar finansija Panta Jovanović.
Srpski kadeti u vreme afere sa šinjelima U međuvremenu je na čelo srpske vlade došao novi predsednik Jovan Marinović, kome je palo u tal da dovrši aferu. On je to nerado učinio, jer su mu Babadudići pomogli da se domogne vlasti. Marinović je ipak pokrenuo postupak protiv Belimarkovića za obeštećenje države. Skupštinski odbor koji je tada obrazovan našao je još gore prestupe. Istragom policije je utvđeno da je ministar Belimarković ugovorio posao sa izvesnim trgovcem Ofermanom koji se javljao tek posle licitacije i nudio cenu koja je, razumljivo, bila niža od svih ostalih ponuda, ali je i roba koju je isporučivao za srpsku vojsku bila očajna.
Knezu najveća štetaKada su početkom 1874. godine konačno glasali, svega 22 poslanika je smatralo da je Belimarković kriv, dok ga je 56 poslanika oslobodilo odgovornosti. Istoričar Slobodan Jovanović je utvrdio da je afera sa vojnim nabavkama na kraju najviše naškodila knezu Milanu i premijeru Marinoviću. Do tada su i razvijena Evropa i srpski narod u njima videli protivnike nasilja i korupcije koju je sprovodio namesnički režim. "Ali, na prvom koraku, kada je trebalo izvideti i kazniti zloupotrebe namesničkog režima, i knez i Marinović... umesto da gone krivce, oni su ih zaklanjali. Seljački poslanici ostali su sablažnjeni. Oni su verovali da su svi ministri lopovi, jer, iako se razlikuju po partijama, oni jedni druge brane pred Skupštinom... Sam knez Milan je priznavao da je afera Belimarković upropastila ugled ministara u očima seljaka". Đeneral Jovan Belimarković je kasnije stekao vojničku slavu u srpsko-turskim ratovima, ali ga je žig korupcionaša pratio do kraja života.
Takođe je ustanovljeno da u drugom poslu, nabavke vojnih šinjela, licitacija nije bila ni sprovedena nego da je Belimarković jednostavno ustupio posao svom rođaku Živku Karabiberoviću. On i Oferman su verovatno radili zajedno, za račun neke firme u Austriji. A kakvi su bili isporučeni šinjeli, svedočio je jedan poslanik koji je služio u vojsci, i rekao u Skupštini da je "dobio šinjel tako izbeleo i iscepan kao da je još od Bonaparte ostao". Ustanovljeno je i da komisija za prijem robe nije radila po propisu i da nije pregledala donetu robu, a da ministarstvo od Karabiberovića nije naplaćivalo kaucije, avanse i garancije predviđene zakonom. Time je državi naneta ogromna šteta.
Slučaj je uskoro dobio boju političkog skandala, jer ga je pokrenuo premijer Jovan Ristić, jedan od "hadžitomića", i optužio konkurentsku porodicu, Babadudiće.
Poslanicima, koji ionako nisu imali mnogo škole ni demokratskog iskustva da bi znali koliko je štetno kada se ne poštuje propisana procedura, Belimarkovićeva odbrana se činila ubedljivom. On nije ni pobijao da je posao dao Ofermanu i Karabiberoviću, ali se pravdao da je to činio u najboljem interesu države, jer su oni davali najpovoljniju cenu. Osim toga, u slučaj se umešao sam knez Milan tako što je stao na stranu optuženog ministra. Sve vreme, dok je trajao pretres u Skupštini, on je Belimarkovića zvao kod sebe na ručak, iako je ostalim ministrima obećao da to neće činiti. Nije moglo da se ne primeti kako je Belimarković "s optuženičke klupe išao pravo za kneževu trpezu i obrnuto".
Polupismeni seljački poslanici bili su pod utiskom vešte ministrove odbrane, a još više su zazirali od moći kneza, kao i predsednika vlade Marinovića, koji nisu krili na čijoj su strani.
Knežev špijun Jovan Ristić pokrenuo aferu u vojsci ne samo zbog klanovske bitke za tržište, nego i zato što mu je Jovan Belimarković bio neposredna politička pretnja, pošto je hteo da zameni Miloja Petrovića Blaznavca na položaju drugog namesnika. Ristić bi jedva dočekao da se oslobodi Blaznavca, ali nije na njegovom mestu hteo "novog Blaznavca", opasnijeg, mlađeg i arogantnijeg. Zato je organizovao hajku na Belimarkovića, ali nije računao da će ovaj uživati zaštitu kneza Milana Obrenovića. Austrijski konzul u Beogradu Benjamin Kalaj je u jednom izveštaju tvrdio da je istraga afere u skupštini propala jer je Belimarković bio jedan od kneževih tajnih agenata među oficirima. Da je bio kažnjen kao kriminalac, otkrilo bi se i ovo njegovo delovanje.
Slab glas javnostiGlas srpske javnosti se o aferi Belimarković nije glasno čuo iako i pored liberalnih zakona o štampi nije bilo nezavisnih novina, i to ne zbog državne represije, nego zato što je čitalaca bilo toliko malo, da nijedan list nije mogao samostalno da se izdržava. Na tržištu su preživljavali samo listovi koje je pomagala srpska ili mađarska vlada. Tako je afera Belimarković više pretresana u novinama vojvođanskih Srba nego u štampi kneževine Srbije.
Izvor:
www.vesti-online.comNajveće predratne afere (4): Cena državne savestiNesolidna francuska banka je dobila posao gradnje srpske železnice tek pošto je podmitila vrh Srbije, od Dvora do opozicionih poslanika.
Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, ali su uz taj, decenijama željno očekivani položaj, stigle i važne obaveze. Jedna je bila da izgradi prugu na svom tlu koja je, kao deo evropskog železničkog sistema, trebalo da spoji Austrijsku monarhiju sa Turskom. Srpske vlasti su još od polovine 19. veka pokušavale da o svom trošku izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok, ali za takav poduhvat nije bilo novca. Tek je međunarodna obaveza naterala zvaničan Beograd da se zaduži i izgradi prugu, sa rokom od tri godine. Kad je došlo vreme da se traži kreditor, liberalska vlada predsednika Jovana Ristića je 1880. raspisala javni konkurs, ali je pristigla samo jedna ponuda, i ona je odbijena kao nepovoljna. Već u oktobru iste godine došla je druga vlada, a na njenom čelu se našao pravnik i član Napredne stranke Milan Piroćanac.
Dogovor bez konkursaNovi ministri su bez konkursa sklopili predugovor sa francuskom kompanijom Generalna unija o železničkoj koncesiji. Uslovi kreditiranja, izgradnja i korišćenje železnice bili su veoma povoljni za stranog partnera, ali ne i za Srbiju: iznos francuskog zajma za 365 kilometara pruge iznosio je skoro deset godišnjih državnih budžeta, što bi, kako su izračunali kasniji ekonomisti, danas odgovaralo fantastičnom iznosu od oko 20 milijardi dolara! Kredit za prugu je otvorio žučne rasprave u Narodnoj skupštini.
Poslanik opozicije Ranko Tajsić je izneo sličan primer o građenju železnice u američkoj državi Viskonsin dvadesetak godina ranije, kada su guverner, ministar mnogi savetnici i poslanici primili mito. Skupštinska većina je konačno 1881. odobrila ugovor sa Francuzima, ali su godine koje su sledile otvorile Železničku aferu, i ona je postala najveći korupcionaški skandal nove Srbije. Posle svega dve godine, Generalna unija je bankrotirala, a država se našla pred ekonomskom propasti. Spasla se tek intervencijom velikih sila. Savremenici su bili uvereni da je nesolidna francuska banka uspela da dobije posao tek pošto je podmitila sam vrh srpske države: kneza Milana Obrenovića, kneževog ujaka pukovnika Đorđa Katardžija, vođstvo naprednjačke vlade, ali i neke opozicionare.
U listu "Sadašnjost" naredne godine je optužen prvak opozicione, Radikalne stranke Nikola Pašić da je od predsednika Generalne unije Ežena Bontua primio mito kako bi obezbedio kvorum u skupštini za ratifikaciju ugovora, jer se opozicija u raspravi o ugovoru već spremala da napusti sednicu. U izveštaju 1883. godine V. Zavackog, činovnika Društva za izgradnju i eksploataciju srpskih državnih železnica, koje je preuzelo posao propale francuske banke, tvrdi se da je mito od jednog miliona dinara primio Katardži, a uz njega su dva naprednjačka ministra i pet njihovih poslanika primili ukupno 300.000 dinara. Naredne godine, tada već bivši predsednik vlade Milan Piroćanac je počeo da gradi velelepnu vilu u Beogradu, iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u dugovima. Piroćanac se po odlasku iz premijerske fotelje dobio posao kao advokat Železničkog društva sa ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a kuću je gradio kreditom kod Lenderbanke, partnera Generalne unije.
Činovnik pomenutog društva Tasa Ivković je 1889. godine objavio brošuru "Bombe" sa spiskom ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik Generalne unije. Na spisku se pored ministara i poslanika našao i knez Milan, koji je od obećanih šest, primio dva miliona dinara. Osumnjičeni ministri i neki poslanici su tužili Ivkovića zbog klevete, i ovaj je za to bio osuđen na šest meseci zatvora, ali sud tokom parnice nije uvažio samo tužbu Milana Piroćanca. To je značilo da se bivši premijer ipak nalazi pod sumnjom da je primio mito.
O Želeničkoj aferi je mnogo godina kasnije, 1917. i 1928. pisao i Čedomilj Mijatović koji je u doba afere bio ministar finansija i inostranih dela i prvak Napredne stranke. On je naveo da je spisak Tase Ivkovića bio tačan i da je sastavljen prema poverljivim pismima Bontua, do kojih je došao jedan službenik Generalne unije, poreklom Srbin. Mijatović je tvrdio da je Bontu i njemu samom ponudio 300.000 dinara mita, što je odbio, i da mu je pokazao spisak korumpiranih poslanika potrebnih za kvorum. U spisu od 1928. Čedomilj Mijatović je obelodanio dug kneza Milana Obrenovića i korupciju opozicionih radikalskih poslanika. Knez je, naime, u vreme potpisivanja ugovora za železnicu imao privatni dug od tri miliona franaka, pa je njegov ujak pukovnik Katardži predložio Mijatoviću da se bez kneževog znanja traži od Generalne unije da isplati taj dug na ime železničke koncesije.
Ministar je odbio, ali je iz kasnijih razgovora sa Bontuom saznao da je novac za srpski dvor ipak bio isplaćen. Prema Mijatovićevom mišljenju, novac nije ni stigao do Milana, nego ga je zadržao njegov ujak Katardži, jer je Milan, kada je nekoliko godina kasnije abdicirao, navodno i dalje imao isti dug. Na suprotnoj strani je stajala verzija afere srpskog istoričara i političara Stojana Novakovića, koji je u jednom privatnom razgovoru kolegi Slobodanu Jovanoviću rekao da je potkupljivanje vodio knez, potonji kralj Milan preko Bontua, i da glavnine srpske vlade o tome ništa nije znala. Novac su dobili Milan Obrenović, Đorđe Katardži i prvaci naprednjaka. Slobodan Jovanović zaključuje da ta priča ima smisla jer Bontu nije znao koliko kome treba ponuditi, i da je knez bio prava osoba za "taksiranje savesti". Iako je Železnička afera gurnuna Srbiju na ivicu bankrota, njeno sudstvo nije moglo da utvrdi činjenice jer se sve odigravalo u senci vladarske kuće, a i ostali učesnici su bili dovoljno moćni i vešti u prikrivanju dokaza. Jedini vidljivi dokaz u postojanju korupcije u gradnji srpske železnice ostala je vila Milana Piroćanca, u Francuskoj ulici 7. U njoj se danas nalazi sedište Udruženja književnika Srbije.
Teško nasleđeŽeleznička afera i događaji u vezi s propašću Generalne unije, poznati i kao Bontuova afera, postali su teško nasleđe srpske politike. Srbija je bila jedna od malo država onog vremena u čijoj je opštoj korumpiranosti učestvovao i njen dvor. Nije bila tajna da je Milan Obrenović bio laka meta za potkupljivanje jer je bio u stalnim novčanim teškoćama zbog raskoraka između prihoda i ogromnih prohteva. Naposletku, pošto je abdicirao, u sporazumu s ruskom diplomatijom, čak se u jednom trenutku, u zamenu za pozamašnu svotu, odrekao srpskog državljanstva.
Najbolji uprkos aferi Prvu vladu Milana Piroćanca, obrazovanu 1880. godine, u Skupštini su prikriveno podržavali radikali, i ona je, uprkos Železničkoj aferi, važila za jednu od najnaprednijih u srpskoj istoriji. Sastavili su je novi konzervativci, mladi ljudi od četrdesetak godina, poznati kao daroviti i obrazovani Srbi iz boljih kuća. Za svega tri godine, koliko je trajala ta vlada, sproveden je veliki program modernizacije i donet set zakona koji će temeljno izmeniti srpsko društvo: zakoni o štampi i zborovima, o sudijama, o školstvu, o vojsci i Narodnoj banci, nov poreski sistem. Pod vođstvom Piroćanca sklopljena je čuvena tajna konvencija sa Austrijom i potpisan povoljan trgovinski ugovor sa tadašnjom velesilom. Srbija je postala kraljevina, a železnica je ipak počela da se gradi. Prvi voz je krenuo 1884. od Beograda do Niša.
Novinar tajni kurir Čedomilj Mijatović, ministar finansija u doba Železničke afere, otkrio je i da je jedan beogradski novinar bio posrednik u potkupljivanju tako što je obilazio političare nudeći im oko 30.000 dinara za podršku ugovora o gradnji srpske železnice. Prvo je tajio, a kasnije je otkrio i ime tog čoveka, dr Rozena koji je, predstavljajući se kao novinar, zapravo bio austrougarski obaveštajac.
Izvor:
www.vesti-online.comNajveće predratne afere (5): Ratnicima dečji opanciObuća koju su liferanti prosledili braniteljima Srbije 1914. bila napravljena od trule kože i presovane hartije, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša.
Korupcija u Kraljevini Srbiji pojavljivala se svaki put kada je država trebalo da obavi neki veliki posao, a najveći takvi poslovi su bili u vezi s vojnim nabavkama. Iako je od Majskog prevrata i pada poslednjeg Obrenovića početkom 20. veka uspostavljen uzoran parlamentarizam, naredne godine su prolazile u senci budućih ratova za odbranu nezavisnosti i slobode naroda. Srbija je najpre godinama trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize, kada je Austrougarska 1908. pripojila Bosnu i Hercegovinu, država se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom. Srbija je potom morala da plaća ubrzano naoružavanje, pa je u neposrednoj opasnosti od Velikog rata, u Francuskoj uzela ratne kredite koji su dosegli basnoslovnih 400 miliona franaka. Naoružavanje i opremanje slabo naoružane i odevene srpske vojske nekim srpskim tajkunima bila je dobra prilika za brzu zaradu.
Kad pukovnik hvaliZa nabavku vojne opreme bio je namenjen najveći deo državnog zajma iz 1906. godine, od 95 miliona tadašnjih dinara. Oprema se nabavljala u francuskim zavodima "Šnajder-Krezo" pod nadzorom srpske vojne komisije kojoj je predsednik bio pukovnik Mihailo Rašić, a odgovornost u nadzoru kvaliteta isporuka imao je pukovnik Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog. Članovi komisije su se požalili ministarstvu na ponašanje Rašića prilikom provere kvaliteta opreme. Najveće zamerke bile su zbog kvaliteta topovske municije koja nije bila savesno testirana. Tako je u svakoj isporuci protureno mnogo škarta i šrapnela koji su bili neupotrebljivi.
Iako su postojali čvrsti dokazi o nesavesnom postupanju, Ministarstvo vojno nije ništa preduzelo. Slučaj je dospeo u Narodnu skuppštinu tek u vreme dramatičnih zasedanja 1908. povodom aneksije Bosne i Hercegovine. Na tajnoj sednici 20. decembra radikalski poslanik Petar Mišić je postavio ministru vojnom generalu Stepi Stepanoviću pitanja o slučaju pukovnika Rašića. Podaci koje je tada izneo veoma su uznemirili ostale poslanike, a general Stepanović je tri dana kasnije podneo ostavku. Novi ministar general Mihajlo Živković odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića jer je u arhivi prikupljena podrobna dokumentacija o njihovim zloupotrebama, i na sednici 7. januara 1909. potvrdio da su optužbe tačne. Najteža optužba protiv Rašića bila je ta što je promenio tip šrapnela, bez dogovora sa ostalim članovima komisije, što je pobudilo ozbiljne sumnje da ispod svega ima nečeg većeg od običnog nemara i samovolje. Izmenjeni tip šrapnela je imao slabije dejstvo od onog koji je 1906. ugovoren sa fabrikom "Šnajder-Krezo".
Prema procenama skupštinske komisije koja je obrazovana za ovu aferu, više od polovine čitave porudžbine šrapnela od skoro sedam miliona dinara primljeno je "protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način". Pojavila se i osnovana sumnja da su pojedini rukovodioci francuske fabrike učestvovali u proturanju škarta i falsifikovanju kontrolnih žigova na municiji, dok je u izveštajima Ministarstvu vojnom pukovnik Rašić davao o tome ulepšanu sliku. Štaviše, on je preko svake mere hvalio dobre poslovne običaje u "Šnajder-Krezou", čak je u jednom svom izveštaju naveo da je ova fabrika izvršila "svoju obavezu po ugovoru na način koji joj na čast služi kao velikoj svetskoj oružanoj fabrici", te da je fabrika "sa najvećom gotovošću primila na sebe, da nam bez naknade troškova učini ne samo sva usavršavanja koje sam od nje tražio".
Kao vrhunac dobronamernosti, Rašić je naveo da je fabrika "ženerozno (velikodušno) davala municiju za pucanje" sa kojom su "udvostručili strogost kontrole za primanje municije na veliki rizik po njenu sopstvenu štetu". Navodno, francuski fabrikant je zbog daljih poslovnih odnosa sa Srbijiom izgubio oko pola miliona dinara. Sve i da nije došlo do optužbi za korupciju, ovi preterani hvalospevi neverovatne poslovnosti francuskog proizvođača oružja bili bi dovoljni da pobude sumnju. Pukovnici Rašić i Vlajić su uhapšeni u julu 1910. godine prema odluci ministra vojnog, ali su već posle dve nedelje pušteni na slobodu do početka suđenja pred Velikim vojnim sudom. Topovska afera je okončana tako što su optužbe protiv Vlajića bile potpuno odbačene, dok je Rajić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Mihajlo Rašić je vraćen u službu u vreme Balkanskih ratova, a kasnije je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca napredovao do ministra vojnog.
Sledeće afere u vezi s vojnim nabavkama su podigle na noge skupštinsku opoziciju i uzburkale srpsku javnost. Pojavile su se tokom rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, i za žrtve imale upravo narod koji je ginuo za oslobođenje otadžbine. Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila zemlju, skoro dve trećine opanaka koje je joj je dopremio srpski liferant bilo je neupotrebljivo. U to doba veliko nezadovoljstvo je obuzelo vojsku upravo zbog loše opreme s kojom je poslata u rat. Nije bilo dovoljno obuće i odeće, mada su za njih odvojeni milioni državnog novca. Jedina obuća koju je država mogla da da vojsci bili su opanci. Aferu je u novembru 1914. pokrenuo Triša Kaclerović, poslanik Srpske socijaldemokratske partije. Narodna skupština je obrazovala komisiju, a njeni nalazi su bili poražavajući.
Opanci za vojsku su rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije". Mnogi su bili "kratki, kao za decu", a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić. Narodna skupština, međutim, ne samo što nije preduzela ništa ni protiv nabavljača ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića, nego je Vlada Ilić februara 1915. dobio novu porudžbinu za velike količine vojnog rublja, dok je pukovnik Popović kasnije bio unapređen u načelnika opšteg odeljenja Ministarstva vojnog. Opančarska afera je tragični završetak dobila već u zimu 1915. i 1916. godine, kad su tokom krvavog povlačenja preko Albanije mnogi vojnici nastradali upravo zbog loše obuće. U tom povlačenju je izgubljena i celokupna dokumentacija o ovoj aferi.
Pesak u brašnuJoš jedna velika afera je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku Konstantin Popović, jedan od velikih mlinara iz Niša, mešao državnu pšenicu salošim brašnom. Otkriveno je da je brašno koje je potom slao vojsci bilo tako loše da su, onako zgrumuljano i ubuđano, radnici u mlinu morali da ga razbijaju čekićima. Afera je izašla u javnost putem dnevnika "Politika" i izazvala ogromno ogorčenje u narodu, koje je postalo još veće pošto je otkriveno da je Popović u brašno za vojsku dodavao i pesak. Liferant je osuđen na četiri godine robije, ali, kako je inače bio rezervni oficir srpske vojske, umesto u zatvor, upućen je u jedinicu. Posle rata suđenje mu je obnovljeno, ali su i ovom prilikom sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama. Popović, inače stric čuvenog komuniste, partizana i poratnog ministra Koče Popovića, oslobođen je krivice.
Mali i veliki zadaci Afera s neupotrebljivom obućom za vojsku pretresala se još jednom krajem marta 1918. godine na sednici srpske skupštine na Krfu. Tada je ministar vojni general Terzić je u odbrani rekao da je "onda", tokom rata, imao "malo uzvišeniji zadatak" nego da - čita novine i prati opančarsku aferu!
Polovna komisijaVojnu komisiju koja je ispitivala kvalitet kupljene municije od Francuza sačinjavalo je sedam članova. Kad je trebalo doneti odluku o brdskoj topovskoj municiji, petorica članova su bila protiv nabavke jer rezultati testiranja nisu bili zadovoljavajući. Ali, Mihajlo Rašić je posle glasanja sazvao novu sednicu komisije kojoj su prisustvovala samo četiri člana, gde je glasanje bilo nerešeno, pa se očekivalo da tadašnji ministar vojni donese konačnu odluku. Ministar je odlučio da ipak sprovede nabavku jer je to već bilo doba Aneksione krize.
Izvor:
www.vesti-online.com
