УводТоком првих дана немачког муњевитог рата, један од најупечатљивијих симбола терора, али и симбол немачке ваздушне моћи, постаје Јункерсов Ју-87, зван Штука (скраћено од Sturzkampfflugzeug – обрушавајући бомбардер). Са карактеристичним изгледом крила и фиксним стајним трапом, Штука је био један од најпрепознатљивијих авиона на небу. Сматра се и једним од првих писхолошких оружја. Ваздушна сирена, активирана приликом обрушавања, позната као „Јерихонска труба“, производила је застрашујући звук који је ледио крв у жилама и за последицу имао застрашујућу панику.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Формација Штука на небу Пољске, 1939.РазвојПрича о Ју 87 почиње још у Првом светском рату, када се немачко ваздухопловство ослањало углавном на два типа авиона: бомбардер Gotha и милитаризоване Цепелине. Оба типа су коришћена са ограниченим учинком на фронту; Gotha је имао слабе маневарске карактеристике, чиме је био лака мета савезничких ловачких авиона, док су цепелини били изузетно осетљиви на непријатељска дејства, а уз то су били изузетно спори и троми. До краја рата су чак проглашени и бескорисним. У међувремену, развијан је концепт бомбардовања из обрушавања. Британски РАФ је експериментисао употребљавајући модификоване авионе SE5a и Sopwith Camel, али је убрзо донета одлука да корист добијена бомбардовањем из обрушавања није вреднија од губитака које ће та јединица претрпети коришћењем ове тактике.
Међутим, перцепција Немаца у погледу бомбардовања из обрушавања била је другачија. Они су одлучили да су средњи и тешки бомбардери одлични за бомбардовање стратешких мета (градови, инфраструктура, индустрија – циљеви који се могу бомбардовати са већих висина). На другој страни, обрушавајући бомбардери би били идеални за бомбардовање циљева тактичког значаја (непријатељске јединице, слагалишта муниције, пољске фортификације). Теоретски, обрушавајући бомбардер би могао да изврши прецизан напад на ове циљеве, истовремено представљајући малу мету за непријатељску ПВО.
Иако под ограничењима Версајског мира, немачки произвођачи авиона, као Junkers и Heinkel, су започели трагање за начинима за заобилазак ограничења. Тако је Јункерс отворио компанију у Шведској под именом Flygindustri. Под маском пројектовања цивилних авиона, Јункерс развоја прототип ловачког авиона, ознаке K 47. Двоседи ловац K 47 је први пут полетео 1929. и могао је да понесе 100 кг бомби (уобичајено 8 бомби по 12,5 кг). K 47 је подвргнут интензивним опитовањима на немачком тајном аеродрому у Липецку (Совјетски Савез); између осталог је проверавано и да ли се овај авион може употребити као обрушавајући бомбардер. K 47 се показао добро у овој улози, али је његова висока цена била пресудна да га немачке оружане снаге одбију.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јункерсов ловачки авион K47Док је Јункерс радио на ловцу K 47, Heinkel је на видело дана избацио He 50, који је пројeктован на основу налога јапанске владе. Јапан је био савезник западних земаља, али је сада био ограничен међународним споразумима који су ограничавали број и тонажу капиталних ратних бродова. У то време, авијацијске јединице америчке морнарице и Маринског корпуса су били једине које су експериментисале са обрушавајућим бомбардерима. Јапан, свестан овога, покушавајући да парира Американцима, тражи од Хенкела да развије обрушавајући бомбардер. Двоседи двокрилац, са отвореним кокпитом, ознаке He 50D, је постао основа за каснији јапански обрушавајући бомбардер Aichi D1A.
Хенкел је 1932. приказао другу по реду верзију авиона He 50, који је уведен у наоружање немачких оружаних снага. Када је најављен програм развоја новог обрушавајућег бомбардера, Херман Полман (Hermann Pohlmann) – који је био упућен у развој Јуннкерсовог модела K 47, започиње рад на првом прототипу авиона који ће постати познат као Ju 87. Време почетка развоја авиона је пало у време доласка Хитлера на власт, који је милитаризацији Немачке дао највиши приоритет. Са Херманом Герингом на месту команданта новоуспостављеног ваздухопловства, немачко Министарство авијације је погурало развој новог обрушавајућег бомбардера, а Полманов Ју 87 је био главни кандидат.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Heinkel He-50Први прототип авиона, једноставне ознаке Ju 87 V1, био је погоњен дванаестоцилиндричним мотором Rolls-Royce Kestrel и имао је реп са два вертикалца. Овај прототип се срушио током пробног лета, при чему је погинуо Јункерсов пробни пилот – ветеран Вили Нојенхофен (Willy Neuenhofen) и његов инжињер лета Хајнрих Крефт (Heinrich Kreft). Двострука вертикална кормила нису могла издржати оптерећења приликом маневра обрушавања. Јункерсов други прототип, V2, остаје без двоструког веертикалца. Крила код овог прототипа добијају и спeцијална преткрица, која су се могла ротирати за 90 степени на доле, чиме су деловале као ваздушне кочнице. На авион је могла бити подвешена једна бомба масе 500 кг. Замењен је мотор, тако да је уместо дотадашњег британског, авион добио немачки мотор BMW Hornet, а на крају је и он замењен мотором Jumo 210. Иако су тестирања другог прототипа била успешна, Волфрам фон Рихтхофен (Wolfram von Richthofen), начелник комисије немачког ваздухопловства је рекао Јункерсу да нема шансе да Штука буде изабрана за основни обрушавајући бомбардер немачког ваздухопловства. Фон Рихтхофен је након рушења првог прототипа био уздржан у вези са Јункерсовим моделом, а сматрао је и да је нови, редизајнирани модел имао слаб погон. Немачко министарство ваздухопловства је био врло близу да уговор за обрушавајући бомбардер додели Јункерсовом такмацу – Хенкелу, пошто је изгледало да је He 118 квалитетнији од тестираних Штука. Међутим, када се и Хенкелов први прототип срушио на свом првом пробном лету 25. јула 1936, Министарство је потписало уговор са Јункерсом.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Један од прототипова, ознаке V-1Након Штукиног избора, Јункерс је развио трећи, четврти и пети прототип (ознака V3, V4 и V5), који су још увек имали пропусте у конструкцији и перформансама. Прототип V3 је пилоту пружао бољу прегледност и реконструисани реп. Четврти прототип је открио да Штука може полетети са писте дуге 250 метара, да се уз оптерећење од 250 кг на висину од 1 875 метара за осам минута, као и да крстарећа брзина износи 250 км/ч. Ове перформансе су биле лошије од перформанси Хенкеловог модела He 50. Ипак, пилоти су још увек хвалили управљивост и еластичност авиона. Прототип V4 се разликовао од претходних по уграђеном мотору Jumo 210Aa и редизјанираном кокпиту. Прва предсеријски авиони модела Ju 87A-0 су произведени у јесен 1936. Штука је чак и са пропустима постала основни обрушавајући бомбардер немачког ратног ваздухопловства.
Летење на Штукама је било релативно једноставно. Полетала је при брзини од 116 км/ч. По полетању се релативно споро пењала, око 226 м/мин.
За извршење бомбардовања, Штука је изводила једноставан маневар вертикалног обрушавања. Са висина изнад 4 600 метара, пилот је уочавао свој циљ кроз нишанску справу (stukavisier) на поду кокпита. Након уочавања циља, пилот улази у полуваљак и креће у обрушавање. Под крилима су се налазиле аутоматске ваздушне кочнице које су могле да изведу авион из обрушавања, за случај да се пилот услед превеликог оптерећења онесвести.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Графички приказ маневра обрушавања (Wikipedia)Штука се обрушавала под углом од 60 до 90 степени, брзинама од 500 до 600 км/ч. Велика брзина и стрмо обрушавање су умногоме доприносили прецизности бомбардовања, али су пилоти трпели велико оптерећење. Током првих летова у Дасау, откривено је да при оптерећењу од 4 g, није било сметњи вида или других функција организма пилота, али да је при оптерећењу од 5g долазило до сметњи у смислу замућења вида. Даљи тестови су показали да пилот не може да издржи оптерећења већа од 8,5g више од три секунде, након чега наступају тешке повреде или смрт. У циљу смањења ризика од прекомерног оптерећења пилота, Штуке су опремане светлосном сигнализацијом која је показивала пилоту када треба да отпусти бомбе (уобичајено на 450 метара). Након отуштања бомби, пилот би активирао механизам за извлачење из обрушавања, услед чега би оптерећење нарасло на 6g. Након што би се нос авиона попео изнад хоризонта, кочнице би се увлачиле, а број обртаја мотора повећао. Након преласка у нормалан лет, пилот би поновно отварао поклопце хладњака који су спречавали прегревање мотора. Слетање Штуком је било лако, али је ипак захтевало пуну пажњу пилота, јер је авион био склон побадању на нос приликом додира са тлом. Штука је имала и слабашан стајни трап.
Верзије авионаJu 87AJu 87A (надимак „Антон“, у складу са немачким алфабетом) се врло мало разликовао од предсеријских прототипова. Задржао је реп са једним вертикалцем, као и мотор Jumo 210. Први авион ове верзије, ознаке А-0, имао је змај израђен у потпуности од метала. Труп је био спуштен, заједно са местом нишанџије, чиме је нишанџија имао боље видно поље. „А“ серија авиона је имала две радио антене, „V“ облика. Међутим, у наредним верзијама авиона, двоструке радио антене су замењене једном антеном, која је сада монтирана ближе кокпиту. „А“ серија авиона је имала FuG VII радио уређаје, какви су били уграђивани и у авионе Focke-Wulf Fw 190. Ове радио уређаје је одликовао велики домет у одржавању радио веза.
Верзија „А-0“ је у пролеће 1937. подвргнута интензивном програму тестирања, користећи при томе различите бомбе. Како је фон Рихтхофен тврдио да је мотор Jumo 210 преслаб, уграђен је Jumo 210D, чиме је настала нова верзија авиона, ознаке „A-1“. Следећа верзија авиона, „А-2“ је имала модернији систем унутрашње везе, између пилота и нишанџије.
Ju 87BJu 87B, са надимком „Berta“, прва је серијски произвођена верзија Штуке. Први авион ове верзије, Ju 87B-1, био је погоњен већим мотором Jumo 211D, снаге 1184 КС. Овај мотор је омогућио да Штука понесе и до 1000 кг бомби. Након успешног тестирања у Шпанији, темпо производње је повећан на 60 авиона месечно. Тако је немачко ваздухопловство почетак Другог светског рата дочекало са више од 300 авиона B-1 у наоружању.
Код ове верзије је први пут уграђена ваздушна сирена, тзв. Јерихонска труба, која је сејала страх како међу цивилима тако и међу војницима. Сирена је уклоњена тек 1943, када је изгубила онај психолошки ефекат који је имала на почетку рата.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Заробљени Junkers JU-87 B, север АфрикеВерзију B-1 је одликовао реконстурисани поклопац мотора, са новим уводницима ваздуха и хладњаком. „Камашне“ на точковима постале су једноставније и могле су се уклонити за случај да је авион користио неравне писте. Сам стајни трап је ојачан. Након верзије B-1, дошла је и верзија B-2, која је имала и стајни трап са скијама и нови хидраулични систем затварања отвора за хлађење. То је уједно била и прва верзија која се нашла у наоружању других оружаних снага света (Италија, Мађарска, Бугарска, Румунија). Производња ове верзије је прекинута октобра 1940.
Ju 87CПочетком 1938. Јункерс развија прототип авиона Ju 87C. Ова верзија је била специјално конструисана за немачку ратну морнарицу. Први прототипови су били израђени употребом змаја Ju 87B. Први прототип, ознаке V10, имао је класична крила као код ранијих верзија авиона, док је следећи прототип добио склапајућа крила, карактеристична за палубну авијацију. Током почетних тестирања, извршених 1938-39. године, Ju 87C је извршио скоро 1 000 фингираних слетања на летну палубу носача авиона, хватајући се на жицу за слетање. Иако су тестирања била успешна, све наруџбе ове верзије авиона отказане су након почетка рата. Средином 1940, производња Ju 87C је пребачена на производњу новијег модела, ознаке Ju 87R.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Морнаричка верзија авиона, са склопљеним крилимаJu 87DНакон чувене битке за Британију, немачком ратном ваздухопловству је било јасно да њихови обрушавајући бомбардери нису дорасли савезничким ловцима. Нацистичка Немачка није имала превише избора, тако да су наставили са производњом и модернизацијом Штуке; то је био једини тип обрушавајућих бомбардера којим су располагали.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Junkers Ju-87 DЖелећи да унапреди способности авиона, Јункерс је развио D серију авиона. Ова веерзија је имала реконструисани поклопац кокпита, који је сада добио аеродинамичку форму и повећао видљивост пилота и нишанџије. Нос авиона је био измењен померањем хладњака уља испод мотора, док су хладњаци воде били уграђени испод крила. Снага мотора је повећана на преко 1 400 КС, а носивост убојних средстава повећана скоро четири пута (са 500 на више од 1800 кг). Капацитет резервоара горива је повећан на 800 литара, а авион је добио и могућност коришћења додатних, одбацивих резервоара за гориво, капацитета 300 литара. Додатно гориво је обезбеђивало аутономију од скоро 2,5 часа лета, док су додатни резервоари горива повећали аутономију лета на 4 часа. Даље модификације су се односиле на уградњу нове елисе, модела VS 11, унапређену оклопну заштиту… Развијана је и верзија торпедног бомбардера, као и уградња топова калибра 20 мм и повећање борбеног комплета митраљеза са 1000 на 2000 метака. Као и код С верзије авиона, и код D верзије је могуће класични стајни трип заменити скијама или пловцима.
Убрзо након увођења модела D-1, Јункерс је представио модел D-2. Овај модел је био идентичан моделу D-1, с тим да је имао снажнији репни точак и додатну опрему за вучу једрилице. Даљи модел, ознаке D-3 је остао без „јерихонске трубе“, али је добио пакет оклопне заштите којим је заштићена инсталација хладњака. Разрађени су планови за модел D-4, торпедни бомбардер, али се касније одустало од њега. Друге значајне варијанте су биле D-5 и D-7. D-5 је била врло слична верзији D-3, али са повећаним распоном крила од преко 15 метара. D-7 је озналио знатно скретање од класичне улоге Штуке као обрушавајућег бомбардера. У данима пре доласка модела G на Источни фронт, постојећи авиони Ju 87 су коришћени за задатке ватрене подршке јединицама пешадије. Стога је Јункерс развио верзију D-7 као специјализовани авион за ватрену подршку ноћу. Производња авиона Ju 87D је завршена септембра 1944, до када је произведено 3 639 апарата. Након верзије Ju 87D, направљени су планови за верзије Е и F, али ни једна од њих није направљена. Уместо њих, Јункерс је развио верзију G, која је из основа променила улогу Штуке у борби.
Ju 87GШтука је 1943. постала дефинитивно застарели авион, који је скоро сваки савезнички авион могао оборити. Верзија Ju 87G је донекле дала нов живот авиону. Време развоја ове верзије авиона поклопило се са почетком истискивања немачких снага са Истока. Нови авион је морао да се супротстави нарастајућем броју совјетских тенкова. Сама конструкција авиона остала је непромењена у односу на претходни модел, али је уграђен нов мотор (Jumo 211J) и ново наоружање (2 топа калибра 37 мм). Оклопна заштита је побољшана, нарочито кокпита тако да је посада авиона сада била заштићенија од дејства совјетске ПВО. Први авиони ове верзије стижу у ескадриле априла 1943, на време за учешће у Курској бици.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Junkers Ju-87 GЗа разлику од претходника, верзија G није имала пуно подверзија – свега две : G-1 и G-2. G-1 је била заснована на змају авиона D-3 и била је наоружана са два топа калибра 37 мм Flak 18 уграђених на поткрилним носачима, са спољне стране стајног трапа. Како је овај авион требао да дејствује са малих висина, уклоњене су му ваздушне кочнице и кисеоничка опрема. Уклањање ове опреме је компензовало уградњу топова. Верзија G-2 је била слична верзији G-1, с тим да је користила крило са авиона верзије D-5. Произведено је 208 авиона G-2, а још 22 је конвертовано из верзије D-3.
Ju 87RШтука је имала и своју далекометну верзију авиона Ju 87B, која је понела ознаку R. Ова верзија је била пројектована као противбродска верзија авиона, способна да прелети дуге дистанце и изврши удар по непријатељском конвоју. Како је ова верзија настала употребом змајева верзије B, тако је и подверзија R-1 била идентична серијски произведеним авионима серије B-1, с том разликом да је нова верзија имала модернији систем горива. Авион је добио допунске резервоаре горива, као и додатних 150 литара горива у крилима. Након подверзије R-1, Јункерс је произвео и подверзије R-2 и R-4, који су модификовани за дејства у Медитерану и северној Африци. Прве јединице наоружане авионима Ju 87R су се појавиле током немачке инвазије Норвешке 1940. Ова верзија је коришћена и у последњим данима немачког напада на Француску, као и у рејону Гибралтара, где су ометани савезнички конвоји. Произведено је укупно 972 авиона у R верзији.
ТТ карактеристике |
Ju 87 B-2 |
Посада |
2 члана |
Распон крила |
13,8 м |
Дужина |
11 м |
Висина |
4,23 м |
Маса празног авиона |
3 205 кг |
Макс. полетна маса |
5 000 кг |
Погон |
1 х Junkers Jumo 211D, снаге 1184 КС |
Максимална брзина |
390 км/ч |
Долет |
500 км |
Плафон лета |
8 200 км |
Наоружање |
2 х 7,92 мм MG 17
1 х 7,92 мм MG 15
1 х бомба 250 кг под трупом
4 х бомба 50 кг под крилима |
[attachment=10]