Granične jedinice

[vojnik graničar]

Ne sečam se takve ili slične table, mislim da je nije bilo.
Nismo imali ni po karauli ili ostalim objektima bilokakve napise sa ''revolucionarnim'' porukama.

Možda se neko u vašoj komandi setio da bi bilo lepo (i pravilno) da se karaule opreme tablama.
Kod nas takva tabla nebi imala smisla, onaj seljak što je svake toliko prošao pored karaule znao je šta je   , drugih kontakta skoro nismo imali sa civilizacijom.
Drugih spoljnih obeležja JNA nismo imali, osim obavezne državne zastave po danu.

TABLA KARAULE "CERŠAK" V.P. 5457 - GRANIČNI ODSJEK MARIBOR

Evo sa jedne slike sam uspio skinuti tablu karaule "Ceršak".
Mada slika nije baš sjajna a tom prilikom nismo ni imali namjeru slikati baš tablu karaule "Ceršak" ali tabla je izgledala ovako.
Da li je netko iz sela Ceršak nakon što je karaula "Ceršak" prestala postojati kao karaula JNA, sa karaule uzeo tu tablu za sebe kao neku uspomenu ili je razbijena ili negdje bačena nisam uspio saznati.
Uglavnom postavljam tablu karaule "Ceršak" ovdje za uspomenu za sve pripadnike graničnih jedinica JNA koji su bili graničari na toj karauli.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Pero™]

Još malo pa če biti skoro trideset godina od kako sam bio na granici. Mnogih stvari se sečam kao da su bile juče, mnoge stvari se gube u sečanju.

Da me sada neko baci na karulu znao bi napamet kde je rejon, koji je broj ''kamena'' kako treba da se ide... kao juče.

Ali takve table nema u mom sečanju, kladio bi se da nije bila (iz pricipa se kladim samo do 1 Euro). I ako bi bila, pa da je na četri jezika, zapamtio bi je. Svaki dan sam desetak puta prolazio kroz vrata karaule. Vratilo bi se mi u sečanju, mislim da je nije bilo!

Inače imam jedno drugo pitanje za tebe druže Vojnik Graničar:

Kako je kod vas bilo sa poštom?

Kod nas se svaki radni dan (osim ako je bilo baš gadno vreme) dala pošta (pisma) đombi koji je otišao u selo. Tamo je na ''pošti'' pokupio i našu poštu, pare ako je ko dobio i pakete.

Ako su bili neki specijalni paketi sa alkoholom i drugim zabranjenim stvarima, postavio jih nekde u šumi uz put, pa jih pokupio kad nije više bilo oficira na karauli.

Nemojte da mislite da smo se opijali i napijali. Na taj način smo ''prešvercovali'' i fotoaparat, da smo napravili barem koju sliku, bilo je nešto malo i alkohola, ali zbog paketa niko nije bio pijan, i tako dalje.

Zapravo bila su dva slučaja da se je neko napio do mrtvog, ali to je počelo več u selu.

Kad smo mi bili đombe, nenapisano pravilo je bilo da vlasnik paketa ode po poštu, pa da nekde uz put pregleda šta je u paketu, uzme za sebe šta valja i ostalo zadeli sa drugovima. Nije bilo baš klasično pljačkanje paketa kao u kasarni, ali kad je paket otvoren, navalilo se. Inače meni se taj princip ne sviđa. Voleo sam da razdelim sa drugovima, ali otimačina svega, mi nije ušla  u civilizarne oblike ponašanja. 

Inače pošta za našu karaulu nije išla preko komande (razni načini kontroliranja paketa) dobili smo direktno u selo, naslov je bio VP XY (broj), pa poštanski broj i ime sela, pa tek posle osobno ime.

[dzumba]

Ипак, у ЈНА се пакети нису контролисали у смислу садржаја током траспорта из једне команде у другу. Контрола садржаја пакета се обављала искључиво на месту где прималац прима пакет и у његовом присуству. У присуству примаоца се пакет отварао и гледао садржај само у погледу забрањених ставри (алкохол, средства за снимање и сл.). Свако отварање мимо овога је био прекршај. Као и та отимачина која се помиње.

Тамо где је то било могуће пошта и пакети су пролазили тзв. противдиверзијски преглед (рентен уређајем и метал детектором). Овај начин прегледа поште и пакета је био обавезан за команде оперативног нивоа.

Када су у питању алкохолисане старешине на дужности тога је нажалост било и тога сигуран сам и данас има. Међутим, тога је ипак било у појединачним случајевима. То важи и за војнике. Било је алкохолисаних војника, чак буде и "мртвих пијаних", али то није било правило већ изузетак. Акохолизам је друштевна и здравствена болест и против ње се у ЈНА борило на разне начине, укључујући и забраном коришћења алкохола у војним објектима. Ипак, та забрана није била тако ригорозна па се алкохол уносио и користио што многи на овом форуму (као и дтугде) приказују као део нашег менталитета и понашања.

Лично сам велики противник алкохола на било којем послу, чак и послу дегустатора алкохолних пића и фабрикама (пунионицама) пића Човеку под дејством алкохола попушта пажња, моторичке радње слабе,а код већих количина (3-4 чашице) већ отежано размишља и закључује, па и мења понашање. Алкохол је дрога. У војсци се рукује опасним средствима, обавља посао који је често на граници озбиљне опасности (погибељи) или одлучује о судбинама стотина и хиљада људи (на пример у рату). Алкохол ту нема шта да тражи. Из онога што је написао Војник граничар може се закључити да су испади оног командира карауле ("дављење војника") узроковани ипак алкохолим.

[oficir neaktivne rezerve]

Znam da sam u off-u.

Takođe znam da u JNA nije bilo dozvoljeno da se nad podređenima primenjuje fizička sila osim u samoodbrani ili u slučaju otklanjanja neposredne opasnosti ili pružanja otpora prilikom lišavanja slobode iz nekog razloga.

Da li je pravno gledano, taj vojnik koji je uhvaćen za gušu-davljen u tom momentu imao pravo na nužnu odbranu?

I šta bi se u praksi desilo da je uzvratio na sličan način?

[ORIĆAREB]

Znam da sam u off-u.

Takođe znam da u JNA nije bilo dozvoljeno da se nad podređenima primenjuje fizička sila osim u samoodbrani ili u slučaju otklanjanja neposredne opasnosti ili pružanja otpora prilikom lišavanja slobode iz nekog razloga.

Da li je pravno gledano, taj vojnik koji je uhvaćen za gušu-davljen u tom momentu imao pravo na nužnu odbranu?

I šta bi se u praksi desilo da je uzvratio na sličan način?

U JNA nije bio dozvoljen nikakav oblik fiziške sile od strane pretpostavljenog nad potčinjenim, niti obratno.
Samo su na to imali pravo nadležno organi (vojna policija i sl...) i to samo u opravdanim situacijama.

U navedenom slučaju, starješina je pogrešio i da ga je potčinjeni prijavio zakonski bi snosio posledice. Naravno da je to
toliko bilo ozbiljno, da je život potčinjenom bio ugrožen, potčinjeni je imao pravo da se brani fizički, a na sudu je da
odvaže.

U svakom slučaju, za isti oblik fizičkog nasilja, npr. šamar, zakonski se drastičnije kažnjavao pretpostavljeni starešina.

[oficir neaktivne rezerve]

Hvala Ćiro,

Tako sam i mislio da je bilo.

[Pero™]

Drago mi je da neko osim mene i graničara još prati ovu temu. Ni komentari nisu u off-u nego su nekako navezani na temu.

Što se tiče paketa, ni u kasarni nisam video da su kome otvorili pismo ili paket, ali na karauli se pričalo, pregledat če ga oficir. To što sam napisao gore je više izuzetak nego pravilo. Alkohola praktično nije bilo, i da je neko dobio nešto podelilo se sa svima, pa ustvari niko nije bio pijan zbog toga. Ona dva primera što su se stvarno napili, počelo je još iz sela. A i za izlazak u selo su nam reki, može 1-2 pive u kafani, onda kuči, za više; reči če oficiru, pa če biti kazne.  

Što se tiče plačkanja paketa: to bi morao da napišem u navodnicama. To je bilo kad otvoriš kutiju pa kolege navale da uzmu, ne gledajuči šta drpe. Toga je bilo i u kasarni i nema veze sa nekim starešinama.

Alkoholizranosti oficira nije bilo. Šta je privatno radio neznam. Niti nije bilo fizičkog nasilja sa njegove strane.

A i da je bilo, kome da se žalim? Kome če verovati? Meni ili oficiru? Desetari nisu hteli da prijavljaju i ozbiljnije stvari, komandir odseka je bio (ustavi lošu reč), da sam odem u Beograd pokupila bi me vojna policija po kratkom postupku…U kasarni još možeš nešto da se buniš, pa sretneš neke oficire iz šta ja znam kakve dužnosti, na karauli si bio sam.

I zato ne želim da napišem na kojoj karauli sam bio.

[rvi]

Zdravo svima, ja sam bio pripadnik 12-tog granicnog bataljona u Kikindi Od 1991-1999 naravno prema rumunskoj granici. Inace posetite link na fejsbuku 12 granicni bataljon, ima puno slika.

[rvi]

Ovo je bila karaula Nakovo kod Kikinde gde sam ja neko vreme bio komandir. Komforna karaula sa parnim grejanjem na gas, pritisnes dugme i greje. Milina za vojnike, nema lozenja i ciscenja pepela,svaki uredjaj je radio ali ne zahvaljujuci majsorima iz kasarne. Menjao sam posteljinu na 7 dana, prao sam i cebad sto je bilo nezamislivo po kasarnama pa su spavaone bukvalno mirisale. Mada " bitnije je bilo kakva je higijena nego dal' se cuva granica" . Naravno meni je bilo bitnije da se cuva granica sto sam i radio. U stvari naj bitnija sporedna stvar je bila cistoca karaule.

[dzumba]

Лако је било теби када се налазиш усред нафтно-гасног поља

[rvi]

Do duse i to je tacno, naime jos za vreme sankcija bilo je gasa u cevima ali je pritisak bio slab pa se cesto morala kljestima izvlaciti membrana u gasomeru da bi krenuo gas i po 10-tak puta dnevno ali kotao je mogao i da se lozi drvima i ugljem po potrebi. Naj bitnije je da nije moralo da se kreci svake godine.  Jedne godine  sam doveo jednog majstora da mi ugradi termostat u kancelariji koji je palio kotao i bio sam ponosan na taj" vrhunac komfora ".

Inace sto se tice obezbedjenja DG moj reon je imao oko 19 km i bio je ravan kao tepsija. Prosto me je sramota da to kazem sobzirom na moje kolege koji su radili na planinskim karaulama.




Ovo je isto karaula Nakovo a ja upucujem patrolu na reon. Naravno sad idu  na "grudobran"da se cita zadatak, proveri oruzje i podeli municija. A godina je 1998

[vojnik graničar]

Do duse i to je tacno, naime jos za vreme sankcija bilo je gasa u cevima ali je pritisak bio slab pa se cesto morala kljestima izvlaciti membrana u gasomeru da bi krenuo gas i po 10-tak puta dnevno ali kotao je mogao i da se lozi drvima i ugljem po potrebi. Naj bitnije je da nije moralo da se kreci svake godine.  Jedne godine  sam doveo jednog majstora da mi ugradi termostat u kancelariji koji je palio kotao i bio sam ponosan na taj" vrhunac komfora ".

Inace sto se tice obezbedjenja DG moj reon je imao oko 19 km i bio je ravan kao tepsija.
Prosto me je sramota da to kazem sobzirom na moje kolege koji su radili na planinskim karaulama.

Ovo je isto karaula Nakovo a ja upucujem patrolu na reon.
Naravno sad idu  na "grudobran"da se cita zadatak, proveri oruzje i podeli municija.
A godina je 1998

RVI.
Kod nene na karauli "Ceršak" nikada nisu na teren išla tri vojnika.
Patrola i zasjeda je uvijek bila sa dva JNA vojnika.

Još sam na ovoj slici koju si postavio vidio da ste i u toj kako navodiš 1998 godini lisice nosili za opasačem.
Kad sam ja bio na granici isto sam lisice nosio za opasačem ali ne mogu vjerovati da vojska Jugoslavije u nkojoj si i ti bio nije imala futrolu za nositi lisice.
Ja sam zbog toga nošenja lisica za opasačem jedne u obilasku granice izgubio.
Nikada ih nisam pronašao kako ja tako nitko ni od JNA graničara koji su bili sa mnom u karauli.

[dzumba]

Па то што су у време ЈНА лисице ношене за опасачем није ништа чудно. Па и полиција (цивилна) их је носила исто тако. Једноствано није било осећања да се то, као и друга опрема носи у футролама. Иначе и ВЈ, све до предаје границе полицији граничари су лисице носили за опасачем. Није ни чудо, футрола је коштала као и лисице.

[rvi]

Da u pravu je Dzumba ali nisam imao futrole za lisice kad sam dosao na karaulu,No mislim da je to nebitan detalji nisu ni jedne od 3komada,izgubljene. Nisam voleo na primer kad vojniku recimo padne dvogled pa se poremete prizme pa imas duplu sliku. Ali nije strasno, bitno mi je bilo da su otisli kuci zivi i zdravi.
 Ma najveci problem je bio kad se nocnoj patroli otvori okvir i izleti municija .

[vojnik graničar]

Inače imam jedno drugo pitanje za tebe druže Vojnik Graničar:
Kako je kod vas bilo sa poštom?
Kod nas se svaki radni dan (osim ako je bilo baš gadno vreme) dala pošta (pisma) đombi koji je otišao u selo.
Tamo je na ''pošti'' pokupio i našu poštu, pare ako je ko dobio i pakete.
Ako su bili neki specijalni paketi sa alkoholom i drugim zabranjenim stvarima, postavio jih nekde u šumi uz put, pa jih pokupio kad nije više bilo oficira na karauli.
Nemojte da mislite da smo se opijali i napijali.

Kod mene na karauli "Ceršak" kad bi netko slao pismo, poslali bi ga po vojniku ili desetaru koji ide u selo Ceršak da ga ubaci u poštanski sandučić.
Pošta je bila udaljena od karaule oko 2 kilometra.
Ali većinom bi mi koristili mogućnost da telefoniramo iz telefonske govornice koja je bila ispred poštanskog ureda.
Ako je što stiglo od pisama ili paketa stiglo bi u taj isti poštanski ured pa tko prvi dođe do poštanskog ureda taj pokupi sve i donese u karaulu.
Dogodilo se to da kad je moj paket stigao i kada ga je vojnik donio u karaulu to je vidio komandir karaule i odmah ga je otvorio da vidi što ima u njemu.
Odmah je zaplijenio alkohol, cigarete sam podijelio onima koji su pušili cigarete, ostalo sam podijelio vojnicima.
Bilo je slučajeva da komandir karaule nije znao da je došao paket pa bi ga vojnici donijeli u karaulu i tada bi ga otvorili da on za to nije ni znao a ako je bilo što "zabranjeno" to bi sakrili da komandir karaule to ne nađe.
A što se tiče baš alkohola nije ga trebalo vojnicima slati u paketima.
Vojnici su se opijali u selu u kafićima.
Bilo je svega i svačega ka se napiju.
Ja alkohol nisam volio, nisam volio ni cigarete, ni dan danas ih ne volim.