Granične jedinice

[vojnik graničar]

Inače imam jedno drugo pitanje za tebe druže Vojnik Graničar:

Ako su bili neki specijalni paketi sa alkoholom i drugim zabranjenim stvarima, postavio jih nekde u šumi uz put, pa jih pokupio kad nije više bilo oficira na karauli.

Nemojte da mislite da smo se opijali i napijali.
Na taj način smo ''prešvercovali'' i fotoaparat, da smo napravili barem koju sliku, bilo je nešto malo i alkohola, ali zbog paketa niko nije bio pijan, i tako dalje.

Pero™ ovo nisam razumio.
Kažeš ovdje ""da smo napravili barem koju sliku ".
Što si želio kazati, da ste imali fotoaparat a da niste uspjeli da se slikate ili je bio neki drugi problem.

[vojnik graničar]

Ovo je isto karaula Nakovo a ja upucujem patrolu na reon.
Naravno sad idu  na "grudobran" da se cita zadatak, proveri oruzje i podeli municija.
A godina je 1998

RVI.
Znaš što me ovdje zanima.
Ovo kad se ide na grudobran to smo i mi radili kada smo dolazili sa terena u karaulu i kada smo odlazili od karaule na teren.
E sad me zanima ovo "da se čita zadatak".
Toga kod mene u karauli "Ceršak" nije bilo.
Zna se koji ti je zadatak, obilazak granice, kontrola kretanja u graničnom pojasu, postavljanje zasjeda, osmatranje....
Ali čitanje zadataka, toga nije bilo.
Čitalo se je samo raspored kad tko ide na teren i na stražu.
Ostalo nije bilo nikakvog čitanja.
Pa me baš zanima ako nije tajna što bi im to čitali, na ovoj slici ne vidim da netko od njih nešto zapisuje od tih pročitanih zadataka očito je da su uvijek bili isti zadaci pa su ih valjda više i napamet zapamtili, ako se ne varam.
Još me zanima ovo "podjela municije".
Ja u karauli "Ceršak" sam uvijek imao na raspolaganju 120 metaka, 24 sata na dan.
Znači li to da je vojska na karauli "Nakovo" dobijala metke samo kada je išla na teren i do metaka je mogla doći samo kad im ti daš metke.

[Pero™]

Kod mene na karauli "Ceršak" kad bi netko slao pismo, poslali bi ga po vojniku ili desetaru koji ide u selo Ceršak da ga ubaci u poštanski sandučić.
Pošta je bila udaljena od karaule oko 2 kilometra.
Ali većinom bi mi koristili mogućnost da telefoniramo iz telefonske govornice koja je bila ispred poštanskog ureda.
Ako je što stiglo od pisama ili paketa stiglo bi u taj isti poštanski ured pa tko prvi dođe do poštanskog ureda taj pokupi sve i donese u karaulu.
Dogodilo se to da kad je moj paket stigao i kada ga je vojnik donio u karaulu to je vidio komandir karaule i odmah ga je otvorio da vidi što ima u njemu.
Odmah je zaplijenio alkohol, cigarete sam podijelio onima koji su pušili cigarete, ostalo sam podijelio vojnicima.
Bilo je slučajeva da komandir karaule nije znao da je došao paket pa bi ga vojnici donijeli u karaulu i tada bi ga otvorili da on za to nije ni znao a ako je bilo što "zabranjeno" to bi sakrili da komandir karaule to ne nađe.
A što se tiče baš alkohola nije ga trebalo vojnicima slati u paketima.
Vojnici su se opijali u selu u kafićima.
Bilo je svega i svačega ka se napiju.
Ja alkohol nisam volio, nisam volio ni cigarete, ni dan danas ih ne volim.

Kod nas je bila pošta 4 km odlazili smo prepodne, uglavnom, nisi moga da dabiješ na telefon ni roditelje, ni devojku, ni drugare...

To da je oficir karaule pregledao pakete nekako razumem, ipak mora da bude neki red. Ali ni ono što smo uradili oko propisa nisu bile neke ozbilne količine. Ona dva slučaja su se desila u selu, ne zbog paketa.

[Pero™]

Inače imam jedno drugo pitanje za tebe druže Vojnik Graničar:

Ako su bili neki specijalni paketi sa alkoholom i drugim zabranjenim stvarima, postavio jih nekde u šumi uz put, pa jih pokupio kad nije više bilo oficira na karauli.

Nemojte da mislite da smo se opijali i napijali.
Na taj način smo ''prešvercovali'' i fotoaparat, da smo napravili barem koju sliku, bilo je nešto malo i alkohola, ali zbog paketa niko nije bio pijan, i tako dalje.

Pero™ ovo nisam razumio.
Kažeš ovdje ""da smo napravili barem koju sliku ".
Što si želio kazati, da ste imali fotoaparat a da niste uspjeli da se slikate ili je bio neki drugi problem.

Slikanje je bilo kod nas najstrože zabranjeno!!!!!

Da počnem, starija generacija đombi se več skinula, neku možda nedelju dana smo bili sami. Za to vreme je jedan iz Sarajeva dobio po pošti foto aparat i 2-3 role filma. Naravno fotoaparat se morao sakriti i prešvercati. ALI  na nijednoj slici nije bilo nešto što bi moglo da bude vojna tajna. Tamo kde je bio po jedan vojnik na slici, napravijo je jednu fotografiju, ako nas slučajno bilo 10, napravijo jih deset.

Da su bila tada neka druga vremena, napravio bi ja još puno slika rejona, slika karule, slika okoline. Nema toga. Sada je drugačije nego što je bilo tada.

Na kraju je taj što je dao fotoaparat i razvio filmove, dao nama kad se vratio sa odmora, pa mi polako poslali kuči. Nije bilo mnogo slika, ali te vrede još više.

[crki]

 Evo i ja da nastavim sa pisanijom.Imam nekih stresova ali ko ih nema danas 
Slikali smo se,bar na jedno 20-ak me ima,imao sam 4-5 ali prilikom seljenja zagubio sam ih.
   Komandir karaule nam je održao predavanje kada smo došli,okolina,stanovništvo,situacija.Moja prva dužnost na karauli bila je stražarska.U 98% svi smo radili po ps,komandir je rekao da mi čuvamo i od nas zavise životi vojnika,a starije klase su nas plašili sa nekim krvavim događanjima u vezi nesavesnog stražarenja na karauli.Kao što sam već pisao karaula je od granice udaljena 50-ak metara i prvih 10-ak dana i poslednjih 4-5 dana slobodno mogu da napišem da sam bio prestravljen non-stop kada sam bio na dužnosti.Prvo jer nisam znao šta i kako treba da radim,a pred ,,skidanje" jer je bilo incidenata.
  Ujutru kod ,,dizanja"zastave čitala bi se dnevna zapovest.Na toj prvoj dužnosti-straži dežurni me je odveo kod grudobrana,stavio sam okvir u pušku,zakočio je,rekao mi je na kom je reonu patrola,očekivano vreme povratka,lozinka-odziv i počeo sam sa stražom.Iza leđa mi se činilo da uvek ima nekoga,za svaki šum mislio sam da mi se neko prikrada.Kako nije bilo radio veze sa patrolom bila nam je dužnost da osmatramo reon u slučaju da patrola ispali raketu ili puca.Obilazio me je na svakih 30-40 minuta da vidi da li je sve ok.To su mi do tada bila najduža 2 sata.Bilo je jednom prilika kada sam čekao 15-ak minuta,sam, pred polazak u akciju kada mi se činilo kao da čekam 150 minuta  ,a druga dvojica su bila udaljena od mene 30-ak metara,a noć i ništa se ne vidi.
  Ako me sećanje ne vara,na straži sam nosio ap,150 metaka i šlem.Na velikom minusu i po suvom vremenu i stražarsku bundu.Kada bi padala kiša smeli smo da budemo u kućici.Zimi smo imali problem sa vukovima,dolazili su na smetlište i šetali preko piste.Jedno jutro oko 3,čujem na smetlištu neku buku,limenke padaju,pođem tamo kad vuk iskoči ispred mene na oko 30 metara i ide na mene.Ja kleknem na koleno,ubacim metak u cev i nanišanim vuka.Dežurni je čuo repetiranje i izađe napolje.Sad da li od njegovog uzvika ili me je vuk konačno primetio uglavnom pobegao je.
   Nisam smeo da pucam zbog drugova vojnika,jednom je stražar pucao i za 3-4 minuta bilo je izletanje kompletnog ljudstva oko karaule,obuvanje čizama na bosu nogu,duša u nosu,zaleganja u mrak...To se desilo oko 20 h,čuo je korake na strani gde nije bilo vojnika i posle stoj,stoj pucam pucao je.Komandir karaule nije smeo da izađe napolje nego je poslao kuvara i još jednog vojnika da traže stražara i vide šta se dogodilo.

[rvi]

Vojnik granicar.
Pa patroli koja je mogla imati od 2 i vise vojnika, u zavisnosti od desavanja na granici, procene bezbednosne situacije, naredjenja od predpostavljenih i td. kod grudobrana se cita zadatak koji je sadrzan u delu dnevne zapovesti za tu patrolu opet koji je patrola to naucila napamet u slobodnom vremenu a na osnovu pravila granicne sluzbe.Oruzje i municija je bila u oruzani, patrola iznosi opremu naoruzanje municiju u RAP-u a 5-ti okvir sa municijom nosi dezurni koji im deli na grudobranu posle provere naoruzanja i taj okvir ide u oruzje. Sve to zbog maksimalne bezbednosti po ljude i da shvate da moraju strogo po PS-u da rade ili dolazi do nesreca ili "sviranja klavira" ako upuca nekog jer nije postovao proceduru. A postovanje pravila sluzbe na reonu je druga pric
Gde god se radi sa opasnim sredstvima bilo da si mesar , livac i td ako ne postujes pravila a dodje do neke nesrece, snosis posledice.
Hvala bogu, svi su mi vojnici odlazili zdravi i pravi kucama pa mirno spavam.

[rvi]

Crki ,ti si bas imao traumaticna iskustva ali dobro sve je proslo.

[vojnik graničar]

Slikanje je bilo kod nas najstrože zabranjeno!!!!!

Da počnem, starija generacija đombi se več skinula, neku možda nedelju dana smo bili sami.
Za to vreme je jedan iz Sarajeva dobio po pošti foto aparat i 2-3 role filma.
Naravno fotoaparat se morao sakriti i prešvercati.
ALI  na nijednoj slici nije bilo nešto što bi moglo da bude vojna tajna.
Tamo kde je bio po jedan vojnik na slici, napravijo je jednu fotografiju, ako nas slučajno bilo 10, napravijo jih deset.
Da su bila tada neka druga vremena, napravio bi ja još puno slika rejona, slika karule, slika okoline. Nema toga.
Sada je drugačije nego što je bilo tada.
Na kraju je taj što je dao fotoaparat i razvio filmove, dao nama kad se vratio sa odmora, pa mi polako poslali kuči.
Nije bilo mnogo slika, ali te vrede još više.

Pero™.
JNA je svugdje branila slikanje, mada ne vidim problem recima da netko slika tebe na nekoj livadi, u nekoj šumi, pokraj nekoga zida ili tako nešto.
Tu ne vidim da je bila neka opasnost za JNA i državu.
Eto vidio sam onu tvoju sliku gdje si slikan kako sjediš kod graničnog kamena na kojem piše "SFRJ - 156".
Ja tu ne vidim neku opasnost za JNA i državu, čak se jedva vidi da držiš i pušku u ruci.
Ali JNA je vjerojatno vidjela opasnost da graničari ne slikaju nešto što nije za javnost, objekte, naoružanje, karaulu, itd...
Bez obzira koliko se je JNA u tome trudila uvijek je netko uspio donijeti fotoaparat i opet se slikavalo i u kasarni i u karauli i oko karaule.
Zar recimo danas nije šteta da nema više tih slika iz toga vremena.
Ne znam tko to ne bi želio pogledati.
I od onoga tko je to branio pa do samih nas koji smo to radili.
Ali nema više JNA, nema više graničnih jedinica JNA, nema karaule, nema patrola i zasjeda i neprospavanih noći.

[Pero™]

Evo i ja da nastavim sa pisanijom.Imam nekih stresova ali ko ih nema danas  
Slikali smo se,bar na jedno 20-ak me ima,imao sam 4-5 ali prilikom seljenja zagubio sam ih.
   Komandir karaule nam je održao predavanje kada smo došli,okolina,stanovništvo,situacija.Moja prva dužnost na karauli bila je stražarska.U 98% svi smo radili po ps,komandir je rekao da mi čuvamo i od nas zavise životi vojnika,a starije klase su nas plašili sa nekim krvavim događanjima u vezi nesavesnog stražarenja na karauli.Kao što sam već pisao karaula je od granice udaljena 50-ak metara i prvih 10-ak dana i poslednjih 4-5 dana slobodno mogu da napišem da sam bio prestravljen non-stop kada sam bio na dužnosti.Prvo jer nisam znao šta i kako treba da radim,a pred ,,skidanje" jer je bilo incidenata.
  Ujutru kod ,,dizanja"zastave čitala bi se dnevna zapovest.Na toj prvoj dužnosti-straži dežurni me je odveo kod grudobrana,stavio sam okvir u pušku,zakočio je,rekao mi je na kom je reonu patrola,očekivano vreme povratka,lozinka-odziv i počeo sam sa stražom.Iza leđa mi se činilo da uvek ima nekoga,za svaki šum mislio sam da mi se neko prikrada.Kako nije bilo radio veze sa patrolom bila nam je dužnost da osmatramo reon u slučaju da patrola ispali raketu ili puca.Obilazio me je na svakih 30-40 minuta da vidi da li je sve ok.To su mi do tada bila najduža 2 sata.Bilo je jednom prilika kada sam čekao 15-ak minuta,sam, pred polazak u akciju kada mi se činilo kao da čekam 150 minuta  ,a druga dvojica su bila udaljena od mene 30-ak metara,a noć i ništa se ne vidi.
  Ako me sećanje ne vara,na straži sam nosio ap,150 metaka i šlem.Na velikom minusu i po suvom vremenu i stražarsku bundu.Kada bi padala kiša smeli smo da budemo u kućici.Zimi smo imali problem sa vukovima,dolazili su na smetlište i šetali preko piste.Jedno jutro oko 3,čujem na smetlištu neku buku,limenke padaju,pođem tamo kad vuk iskoči ispred mene na oko 30 metara i ide na mene.Ja kleknem na koleno,ubacim metak u cev i nanišanim vuka.Dežurni je čuo repetiranje i izađe napolje.Sad da li od njegovog uzvika ili me je vuk konačno primetio uglavnom pobegao je.
   Nisam smeo da pucam zbog drugova vojnika,jednom je stražar pucao i za 3-4 minuta bilo je izletanje kompletnog ljudstva oko karaule,obuvanje čizama na bosu nogu,duša u nosu,zaleganja u mrak...To se desilo oko 20 h,čuo je korake na strani gde nije bilo vojnika i posle stoj,stoj pucam pucao je.Komandir karaule nije smeo da izađe napolje nego je poslao kuvara i još jednog vojnika da traže stražara i vide šta se dogodilo.

Crki, probaču da ti odgovorim. Napiisao si puno stvari. Iako je prošlo več skoro 30 godina, još je trauma ima lepih sečanja i loših.

''političko'' predavanje smo imali na komandi, ne na karauli. Stražu smo ''dužili'' dok smo bili gušteri na karauli, znači 4 meseca, posle ne.

Plašili su i nas pričama, kao Bugari poklali celu karaulu, sada verujem da je to bila bajka, ali tada mi nije bilo sve jedno. Uvek je bilo nekog straha.

Čuvali smo mi granicu koliko god smo mogli. I izvršavali zadatke koji su nam bili zadati.

Ali ako je bilo hvatanje krivina: zastavu je obično digao strražar. Znam nije po ps, al to ne znači da mi nismo bili u patroli, i čuvali granicu. Što se tiče zapovesti, to je obično dežurni desetar rekao od kde do kde i u koje vreme moramo da idemo. Nije bilo ujutru za ceo dan.

Što se vukova tiče: bili su plašljive životinje. I ja sam ih video na smetištu, ili u priodi, pobegli su na daleko.

[Pero™]

Crki ,ti si bas imao traumaticna iskustva ali dobro sve je proslo.

RVI, svi mi imamo neke traume iz granice. Bilo je fenomenalno dobro, bilo je i loše. Kako kada.  Sad če skoro 30 godina, blo pa prošlo...

[Kuzma®]

Mislim da ove fotografije nisu bile. Preuzeto sa Fejsbuk stranice Vojna tehnika i naoruzanje Jugoslavije i Srbije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vojnik graničar]

Vojnik granicar.
Pa patroli koja je mogla imati od 2 i vise vojnika, u zavisnosti od desavanja na granici, procene bezbednosne situacije, naredjenja od predpostavljenih i td. kod grudobrana se cita zadatak koji je sadrzan u delu dnevne zapovesti za tu patrolu opet koji je patrola to naucila napamet u slobodnom vremenu a na osnovu pravila granicne sluzbe.
Oruzje i municija je bila u oruzani, patrola iznosi opremu naoruzanje municiju u RAP-u a 5-ti okvir sa municijom nosi dezurni koji im deli na grudobranu posle provere naoruzanja i taj okvir ide u oruzje.
Sve to zbog maksimalne bezbednosti po ljude i da shvate da moraju strogo po PS-u da rade ili dolazi do nesreca ili "sviranja klavira" ako upuca nekog jer nije postovao proceduru.
A postovanje pravila sluzbe na reonu je druga pric
Gde god se radi sa opasnim sredstvima bilo da si mesar , livac i td ako ne postujes pravila a dodje do neke nesrece, snosis posledice.
Hvala bogu, svi su mi vojnici odlazili zdravi i pravi kucama pa mirno spavam.

RVI.
Nisi nigdje spomenio brojčano količinu metaka.
Zanima me koliko je na teren nosio metaka vojnik graničar koji je nosio puškomitraljez, koliko vojnik graničar snajperista a koliko vojnik graničar sa automatskom puškom.!?

[vojnik graničar]

Evo i ja da nastavim sa pisanijom.
Imam nekih stresova ali ko ih nema danas 
Slikali smo se,bar na jedno 20-ak me ima,imao sam 4-5 ali prilikom seljenja zagubio sam ih.
Komandir karaule nam je održao predavanje kada smo došli,okolina,stanovništvo,situacija.
Moja prva dužnost na karauli bila je stražarska.
U 98% svi smo radili po ps,komandir je rekao da mi čuvamo i od nas zavise životi vojnika,a starije klase su nas plašili sa nekim krvavim događanjima u vezi nesavesnog stražarenja na karauli.
Kao što sam već pisao karaula je od granice udaljena 50-ak metara i prvih 10-ak dana i poslednjih 4-5 dana slobodno mogu da napišem da sam bio prestravljen non-stop kada sam bio na dužnosti.
Prvo jer nisam znao šta i kako treba da radim,a pred ,,skidanje" jer je bilo incidenata.
Ujutru kod ,,dizanja" zastave čitala bi se dnevna zapovest.
Na toj prvoj dužnosti-straži dežurni me je odveo kod grudobrana, stavio sam okvir u pušku, zakočio je, rekao mi je na kom je reonu patrola,očekivano vreme povratka, lozinka-odziv i počeo sam sa stražom.
Iza leđa mi se činilo da uvek ima nekoga, za svaki šum mislio sam da mi se neko prikrada.
Kako nije bilo radio veze sa patrolom bila nam je dužnost da osmatramo reon u slučaju da patrola ispali raketu ili puca.
Obilazio me je na svakih 30-40 minuta da vidi da li je sve ok.
To su mi do tada bila najduža 2 sata.
Bilo je jednom prilika kada sam čekao 15-ak minuta, sam, pred polazak u akciju kada mi se činilo kao da čekam 150 minuta  ,a druga dvojica su bila udaljena od mene 30-ak metara, a noć i ništa se ne vidi.
Ako me sećanje ne vara, na straži sam nosio ap, 150 metaka i šlem.
Na velikom minusu i po suvom vremenu i stražarsku bundu.
Kada bi padala kiša smeli smo da budemo u kućici.
Zimi smo imali problem sa vukovima,dolazili su na smetlište i šetali preko piste.
Jedno jutro oko 3, čujem na smetlištu neku buku, limenke padaju, pođem tamo kad vuk iskoči ispred mene na oko 30 metara i ide na mene.
Ja kleknem na koleno, ubacim metak u cev i nanišanim vuka.
Dežurni je čuo repetiranje i izađe napolje.
Sad da li od njegovog uzvika ili me je vuk konačno primetio uglavnom pobegao je.
Nisam smeo da pucam zbog drugova vojnika, jednom je stražar pucao i za 3-4 minuta bilo je izletanje kompletnog ljudstva oko karaule,obuvanje čizama na bosu nogu,duša u nosu,zaleganja u mrak...
To se desilo oko 20 h,čuo je korake na strani gde nije bilo vojnika i posle stoj,stoj pucam pucao je.
Komandir karaule nije smeo da izađe napolje nego je poslao kuvara i još jednog vojnika da traže stražara i vide šta se dogodilo.

Crki.
Zanimljivo.
Je da smo u karauli imali šljemove ali nitko od nas nije na straži kod karaule "Ceršak" nosio šljemove.
Nikada komandir karaule nije naredio da ih moramo nositi.
Da je naredio, što je tuje , morali bi ih nositi, ali to se nije nikada dogodilo.

Da se osvrnem na drugu stvar u ovome tvome tekstu a to su nepredviđene situacije oko karaule.
Po naredbi komandira karaule "Ceršak" kad stražar primijeti ili čuje nešto nepredviđeno, nepoznato, ili pitaj boga što se sve može dogoditi uokolo.
Dužnost mu je bila da dođe do zvonca i pozvoni dežurnom karaule.
Jer kakve koristi da stražar nešto vidi ili čuje a ne obavijesti nikoga u karauli.
Da se stražaru nešto dogodi, da ga netko ubije, zarobi……. tada bi netko mogao ušetati u karaulu i iz hodnika uzeti puške i municiju te nas sve pobiti.
Ovako stražar pomoću zvonca obavijesti dežurnoga karaule da se nešto događa vani a tad je na dežurnome što da napravi, dali a probudi sve vojnike u karauli ili dio vojnika.
Evo postavit ću sliku karaule i na njoj sam označio strelicom gdje je bilo jedno od dva zvonca koje je koristio stražar kod karaule "Ceršak".

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[rvi]

Pozdrav svima, pa granicne jedunice su imale pun borbeni komplet za svaku vrstu naoruzanja sa izuzetkom PM-a m-72 gde u mesto 600 metaka nosilo se isto 150 kao i AP. snajper 50 metaka.
Sto se tice zvonca pa to je bilo na svakoj karauli koliko ja znam i koju ja znam. Pa pored strazara je u objektu bio na duznosti dezurni a i pozarni kod naoruzanja, znaci 3 coveka pod oruzjem minimum. Tu su bili i psi u boksovima ili na "sajli po potrebi" . Uvek su lajali bar kod mene ako osete miris koji nije na vojsku ako mogu tako da kazem.

[rvi]

Sto se tice aparata, tu sam bio fleksibilan. Sem secanja vazne su i slike da pokazes prijateljima gde si bio i kako si stekao vecne drugare.
Ovo je bila poslednja znacka granicnih jedinica vojske Jugoslavije odnosno Srbije, do ukidanja,kada je granicu kao i svud preuzela policija.