SF tank / tenk budućih generacija

[Solaris]

Znači ovako.

Na Fiću prvo postavimo run/flat gume.
Onda motor pojačamo sa turbinom i intercoolerom.
Pod prednju haubu postavimo VBR manjeg kalibra.
Na krov stavimo T-12, sa termovizorom.

 

Ne, ne, nećemo ovako 

[Solaris]

Ovako ćemo.  

Horpah pristade na to. Zaključio je ipak da nema prava da rizikuje ljudske živote. Odlučio je da u klanac pošalje mašinu koja dotle nije učestvovala ni u jednoj akciji.
Bilo je to samohodno vozilo teško osamdeset tona, sa specijalnom namenom, obično korišćeno samo u uslovima visoke denaturacije zračenja, ogromnih pritiska i temperatura.
 Ta mašina, koju su svi, mada nezvanično, zvali „Kiklopom", nalazila se na samom dnu krstarice, nagluho učvršćena gredama tovarnog okna. U načelu nije upotrebljavana na površini planete, a tačnije rečeno, „Nepobedivi“ još nikad uopšte nije pokrenuo svog „Kiklopa“ Situacije koje su zahtevale takvu krajnost mogle su se — u odnosu na celokupnu leteću tonažu baze — nabrojati na prste jedne ruke. Poslati po nešto „Kiklopa", značilo je na žargonu posade isto što i prepustiti zadatak samom đavolu: za neki poraz "Kiklopa“ niko do sad još nije čuo.
Mašinu, izvađenu pomoću dizalica, postaviše na svoznicu, gde se njome počeše baviti tehničari i programirci. Sem običnog sistema Diraka koji stvaraju polje sila, posedovala je loptasti bacač antimaterije, što znači da je mogla da izbacuje antiprotone u bilo kojem pravcu ili u svim pravcima istovremeno.
Izbacivač, ugrađen u oklopni tibuh mašine, omogućavao je ,,Kiklopu“, zahvaljujući interfe­renciji polja sila, da se digne čak i na nekoliko metara iznad terena, te nije zavisio ni od tla, ni od nekakvih točkova ili gusenica.
Spreda se otvarala oklopna surla, a ispred nastalog otvora pomaljao se inhauster — neka vrsta teleskopske „ruke", koja je mogla da vrši terenska bušenja, da skuplja s površine primerke minerala i da obavlja druge poslove. „Kiklop" je doduše bio snabdeven jakom radio-stanicom, i televizijskim predajnikom, ali je prilagođen takođe i za automatsko dejstvo, zahvaljujući elektronskom mozgu koji je njime upravljao.
 Tehničari iz operativne grupe inženjera Petersena uveli su u taj mozak odgovarajuće pripremljen program: astrogator je naime računao s tim da će unutar klanca izgubiti vezu s mašinom.
Program je predviđao traženje nestalih ljudi, koje je „Ki­klop" trebalo da ubaci u svoju unutrašnjost na taj način što bi naipre zaklonio kako njih, tako i sebe, drugom, u odnosu prema svojoj — energetskom branom, i što bi tek pod njenim štitom otvorio prolaz kroz unutrašnje polje sila, koje brani njegov sopstveni trup.
 Sem toga, mašina je dobila zadatak da sakupi veliku količinu kristalića, i to od onih koji je budu napali. Bacač aintimaterije bio bi upotrebljen tek u krajnjem slučaju, kada bi zaštitnom polju sila pretilo da bude uništeno — jer je .mihilacijska reakcija morala, silom stvari, da dovede do zračnih tlenaturacija terena, a moglo je da bude opasno za nestale lju­de, koji su mogli da se nađu nedaleko od mesta sukoba.
Od jednog do drugog kraja „Kiklop" je merio osam metara, bio je takođe srazmerno „plećat" — promer njegovog trupa i /nosio je preko četiri metara. Kada bi se neka pukotina u steni pokazala nepristupačnom za njega, mogao je da je proširi bilo delovanjem „čeličnom rukom", bilo razaranjem stene i njenim mrvljenjem pomoću polja sila. Ali i isključenje polja nije moglo da mu naškodi, pošto je njegov keramičko-vanadijumski oklop imao tvrdoću dijamanta.
U unutrašnjosti „Kiklopa“ smešten je automat koji je imao da se pobrine za pronađene ljude, za koje su tamo bili pripremljeni ležaji. Najzad, nakon provere svih uređaja, oklopna  mašina se s čudnom lakoćom spustila niz svoznicu i, kao nošena nevidljivom silom — jer uopšte nije dizala prašinu čak ni Kada se najbrže kretala — prošla je kroz prolaz u zaštitnom pojasu „Nepobedivog“, obeležen plavim sijalicama, i brzo se izgubila ispred očiju okupljenih u podnožju broda.

Citat iz knjige Stanislava Lema : Nepobjedivi

[Solaris]

Bitka  

,,Kiklop“ je stigao na sto metara od mesta katastrofe. Stajao je tamo, oslonjen oklopnim podnožjem o stenu, zadnji energo- bot Rohanove grupe, u samom prolazu između stena stajali su međusobno spojeni transporteri, a dalje ispred njih se nalazio drugi energobot. Najdelikatnije treperenje vazduha svedočilo je o tome da energobot još uvek stvara zaštitno polje, onako kako ga je Rohan ostavio posle poraza svoje ekipe. „Kiklop" najpre isključi iz razdaljine Dirake toga energobota, a zatim, povećavši svoju potisnu silu i digavši se u vazduh, okretno prelete iznad sudarenih transportera i ponovo se spusti na kamenje, već na drugoj strani prolaza. Baš u tom trenutku neko od okupljenih kriknu, opominjući.

Taj krik se razleže u kabini „Nepobedivog“, udaljenog šezdeset kilometara od klanca, kada se tamo zadimi crno krzno padina i u talasima se obruši na zemaljsko vozilo s lakvom silinom, da se ono u jednom trenu sasvim izgubilo iz polja slike, kao da ga je zaklonio odozgo bačen pokrivač od smolastog dima. Odmah zatim ipak celu debljinu oblaka koji je napadao probi žbunast blesak. ,,Kiklop“ nije upotrebio svoje strašno oružje: to su se samo energetska polja koja je stvarao oblak sudarila s „Kiklopovom“ zaštitnom zavesom. Sada je izgledala kao da se odjednom materijalizovala, oblepljena debelim slojem crnog mravinjaka; čas se nadimala poput ogromnog mehura lave, čas se grčila, i ta neobičan igra potraj a dosta dugo.

Gledaoci stekoše utisak da se mašina, skrivena njihovom pogledu trudi da odagna miri jade napasnika, kojih je bilo sve više i više, jer su se stalno novi oblaci, poput usova, survavali na dno klanca. Više se nije videlo svetlucanje energetskog zaklona, nego je samo u gluhoj tišini trajalo neviđeno rvanje dveju mrtvih, ali užasnih sila. Najzad neko od okupljenih pred ekranom uzdahnu: uzdrhtali crni mehur izgubi se pod crnim točirom; oblak se pretovrio u neku vrstu divovskog vira, koji se uzneo iznad vrhova najviših stena i — dole prilcpljen uz nevidljivog neprijatelja — gornjim delom se okretao u ludim obrtima kao kilometarska Malstremova struja, opalizujući u plavičastom prelivu. Niko se ne odazva, svi su shvatili da oblak na taj način nastoji da zgnječi energetski svod, u kome se, poput koštice u plodu, nalazi mašina.
Rohan zapazi krajičkom oka kako astrogator već otvara usta da bi upitao glavnog inženjera, koji je stajao pored njega, hoće Ii polje izdržati — ali ne progovori. Nije stigao.

Crni vir, strane klanca, žbunje, sve to se izgubi u jednom deliću sekunda. Prizor je bio takav kao da se na dnu stenovite pukotine otvorio vulkan koji je rigao vatru. Stub dima i uzavrele lave, stenovitih otpadaka, najzad — veliki izdužen oblak, obavijen velovima pare, poče da raste sve više i više u visinu, dok para, koja je svakako poticala iz vode uzavrelog potoka, ne dopre na visinu od pola kilometra, gde je jedrio televizijski predajnik. „Kiklop“ je pokrenuo bacač antimaterije.
Niko od okupljenih u kabini ne pokrete se niti se odazva rečju, ali niko takođe nije mogao da uzdrži osećanje osvetoljubi­ve satisfakcije: to što je bilo nerazumno, nije umanjivalo njegovu intenzivnost. Moglo se misliti da je oblak najzad naišao na dostojnog protivnika. Sve veze s ,,Kiklopom“ prekinule su se u trenutku napada i otada su ljudi videli samo ono što su im iz razmaka od sedamdeset kilometara uzdrhtale atmosfere preda­vali ultrakratki talasi leteće sonde. O boju koji se poveo u zatvorenom klancu saznaše takođe i ljudi izvan komandne kabine. Onaj deo posade, koji je bio zauzet rasklapanjem aluminijumske barake, napustio je posao. Severo-istočni kraj horizonta se zacrveneo, kao da je na toj strani trebalo da se rodi drugo sunce, jače od onoga što je stajalo na vrhu neba, nakon čega taj blesak zakloni stub dima, koji se dizao poput velike, teške pečurke.

Tehničari koji su pazili na delovanje telesonde moradoše da je udalje od žarišta borbe i da je dignu četiri kilometra više. Tek tada se otrgla iz sfere silovotih vazdušnih struja, izazvanih stalnom eksplozijom. Nisu se više videle stene koje su zatvarale klanac, nisu se videle kosmate padine, pa čak ni crni oblak koji je iz njih izleteo. Ekrani su bili ispunjeni uskipelim skutovima vatre i dima, ocrtanim parabolama usijanih otpadaka; akustični satovi sonde predavali su neprestanu, čas slabiju, čas jaču grmljavinu, kao da je znatni deo kontinenta bio zahvaćen zamljotresom.

[Solaris]

Začuđujuće je bilo to sto se neviđena bitka ne završava. Posle dvadesetak sekunda dno klanca i cela okolina ,,Kiklopa“ morali su stići do temperature usijanja, stene su se slagale, rušile, i pretvarale u lavu i odista se već video njen usijani potok skerletne boje, kako već počinje da proseca put ka izlazu iz klanca, nekoliko kilometara dalje od središta borbe. U jednom trenu Horpah se pitao nisu li se zakočili elektronski bacači, jer je bilo nemoguće da je oblak još uvek nastavljao da napada neprijatelja koji ga je tako razarao, ali ono što se na ekranu pokazalo kada se po novom naređenju sonda digla još više, stižući do granica toposfere, dokazivalo mu je da se varao.

Sada je vidno polje obuhvatalo već oko četrdeset kvadratnih kilometara. Na tom terenu, izbrazdanom klancima, započela je začuđujuća kretnja. U prividno usporenom tempu, što je dolazilo isključivo od udaljenosti osmatračke tačke, sa stenovitih padina, pokrivenih tamnim slivovima, iz uvala i pećina dizala suse sve nova i nova klupka crnih oblaka, probijala se uvis, spajala sc i koncentrisala u letu, smerajući ka središtu borbe. Tokom nekoliko minuta moglo je izgledati da će tamne lavine, stalno bacane u centar bitke, pridaviti atomsku vatru, da će je zgnječiti i smrviti već samom svojom masom. Horpah je znao kolike su energetske rezerve nakaze koju su stvorile ruke ljudske.

Stalna, zaglušljiva grmljavina, koja ni za ćasak nije prestajala, dolazeći iz zvučnika, ispunila je kabinu; istovremeno plamenovi visoki tri kilometra, prosecali su telesinu napadačkog oblaka, i polako počinjali da je zaopšijavaju, tvoreći od njega neku vrstu vatrenog vira; vazduh se u čitavim plohama tresao i povijao od žege, čiji je centar počeo ravnomerno da se pomera.

,,Kiklop“ je iz nerazjašnjivih razloga krenuo unatrag i, ne prekidajući ni za trenutak borbu, polako se izvukao do izlaza iz klanca. Može biti da je njegov električni mozak računao na mogućnost da atomske eksplozije podseku stenovite padine klanca, koje bi se svalile na mašinu i, mada bi ona pobednički izišla i iz takvog pritiska, da bi to ipak moglo da joj oteža slobodu manevrisanja. Uglavnom, videli su kako je ,,Kiklop“, boreći se, nastojao da se probije na širi prostor i više se u uskipelim vrtlozima nije razaznavalo šta je vatra „Kiklopovih“ bacača, šta dim požara, šta su ostaci oblaka, a šta smesa smrvljenih stenovitih vrhova.

Izgledalo je da su razmere kataklizme stigle već do kulmina­cije. U narednom trenutku desilo se ipak nešto neverovatno. Slika se razgorela, užarila do strahovitog belog usijanja, koje je vređalo oči, pokrila se ospom od milijardi eksplozija i u novom naletu antimaterije bi uništeno celo prizemlje oko ,,Kiklopa“ — vazduh , ostaci, para, gasovi i dim — sve to, pretvoreno u najtvrđe zračenje, rascepivši na dvoje klanac, zatvorilo je oblak na prostoru od kilometra u zagrljaj inihalacije i poletelo u vazduh, kao da je izbačeno od raspada samog središta planete.

„Nepobedivi“, koji je bio 70 kilometara daleko od epicentra tog užasnog udara, zaljuljao se, seizmički talasi pređoše preko pustinje, transporteri i energoboti ekspedicije, što su stajali pod svoznicom, pomeriše se, a nekoliko minuta kasnije, dolete od strane planina gromovit, oštar vetar, osmudi naglom vrelinom lica ljudi koji potražiše zaklona za mašinama i, digavši čitav zid od uskovitlane peščane prašine, odlete dalje, u veliku pustinju.
Nekakav odlomak mora da je pogodio u televizijsku sondu, iako se u to vreme nalazila trinaest kilometara od centra kataklizme. Veza se nije prekinula, ali se znatno pogoršala primana slika, gusto ispresecana zbog smetnji. Prođe jedan minut i, kada se dim malo razišao na jednu i drugu stranu, Kohan, naprežući pogled, ugleda narednu etapu borbe.

[Solaris]

Nije se završila, kao što je bio spreman da misli maločas. Da su napadači bili živi stvorovi, masakr koji ih je snašao valjda bi prisilio sledeće odrede na povratak, ili bar da se zaustave pred ulazom u užareni pakao, ali mrtvo se borilo s mrtvim, i atomska vatra se nije ugasila, nego je samo promenila oblik i pravac glavnog udara — i tada Rohan prvi put shvati, ili, tačnije rečeno, predoči sebi bez reči, kako su morali izgledati oni nekadašnji sudari što su se vodili na Regis III u davnim epohama, kada su jedni roboti uništavali i razarali druge, kakvim se oblicima selekcije služila mrtva evolucija i šta su označavale Laudine reči da su pobedili pseudoinsekti, kao najbolje prilagođeni.

 Istovremeno mu prolete kroz misao da se nešto slično moralo ovde događati nekada davno, da je mrtvo, neuništivo, u kristalićima, sunčanom energijom učvršćeno pam­ćenje bilionskog oblaka moralo posedovati znanje o sličnim sudarima, da su se baš sa sličnim samotnicima — pojedincima, teško oklopljenim divovima, s atomskim mamutima iz roda robota morali pre mnogo stotina vekova boriti ovi mrtvi okrnjci, koji na izgled nisu bili ništa u odnosu prema plamenu sveuništivih pražnjenja, koja olako spaljuju čitave blokove stena.

Ono što im je omogućilo da prežive i što je prouzrokova­lo da oklopi tih nakaza budu rasporeni nalik na zarđale metlice i razvučeni po ogromnoj pustinji, sa skeletima nekada preciznih elektronskih mehanizama, danas zasutim u pesku — mora da je neka neverovatna hrabrost za koju nema imena, ako se može upotrebiti takva reč kada su u pitanju kristalići titanskog oblaka. Ali zar postoji druga reč za to?... I nehotice Rohan nije mogao da se ne divi daljem delovanju oblaka i pored užasne slike dotadašnje hekatombe...

Jer oblak je nastavljao napad. Sada su iznad njegove površiife, na ćelom prostoru koji se video s visine, štrcali jedva malo izdvojeni, najviši vrhovi. Sve ostalo, cela oblast klanaca nestala je pod bujicom crnih talasa, koji su koncentrično jurili sa svih strana vidokruga, da bi se sručili u dubinu vatrenog točira, čiji je centar predstavljao ,,Kiklop“, sada potpuno nevidljiv pod štitom ustreptale vatre. Taj napor, praćen na izgled besmisleno ogromnim gubicima, nije ipak bio lišen izgleda.

Rohan i svi ljudi koji su sada stajali sasvim bespomićno pred prizorom koji im je pokazivao ekran u kabini, bili su svesni toga. Energetske zalihe ,,Kiklopa“ bile su praktično neiscrpne, ali što je duže trajala neprekidna vatra anihilacije, i pored snažnih osiguranja, i pored antiradijacijskih odbojnih ogledala, mala čestica zvezdanih temperatura ipak je prelazila i na bacače, vraćala se svojim izvorima i unutar mašine je moralo postajati sve vrelije. Zato je napad bio nastavljen s takvim besom, zato je bio usmeravan sa svih strana odjednom.
Što je bliže oklopnih navlaka nastupao naredni sudar antimaterije sa gradom kristalića koji su srljali u propast, tim se jače zagrevala sva aparatura u „Kiklopu“.

Nijedan čovek odavno više ne bi izdržao unutar ,,Kiklopa“, njegov keramički oklop možda je sijao već višnjevom bojom od usijanja — ali ljudi su videli samo, pod kupolom dlima, plavu pečurku od žive vatre, koja je polako, korak po korak, silazila ka izlazu iz klanca, tako da se mesto prvog napada oblaka videlo na tri kilometra dalje na sever, pokazujući svoju jezivu površinu, ispečenu i pokrivenu naslagom šljake i lave, sa ostacima slepljenih cestara što su sad visili sa smrvljenih stena i sa čitavim gromadama nastalim od stopljenih metalnih kristalića, pogođenih termičkim udarom.

...

Citat iz knjige Stanislava Lema : Nepobjedivi

 

[wermez]

Da li u ovoj temi možemo praviti kopilad tenka Hotchkis H35? Ili da divanimo o tome kako će tenkići izgledati tamo negde 2191.?

[Solaris]

Šta se mene tiče može i jedno i drugo.

poz.

[wermez]

Evo recimo, ja sam se uvek pitao kako bi izgledala ekstremna modernizacija T34, slično onome što su Izraelci učinili od Šermana i napravili Super Šermane.

[Рашо]

"Nepobedivi" je fantastična novela. Znaš ti Sole šta valja.

[Bozo13]

Extremna modernizacija?

Mislim da je max što staje od topa 100 mm D-10T, verovatno bi mogao i L7 105 mm , ali sa ogromnim preinakama tenka.


Ono što mene muči je, zašto još nema električnog tenka.
Da im motor kao što ima, ali umesto prenosa snage na pogonske točkove da je motor u finkciji elektro generatora, te da se pogon vrši an elektro motorima ka kojima su pogonski točkovi. Odpada kvačilo, bočni menjači, mehanično jednostavnije izvesti, ali verovatno ima neka caka, zbog koje se to ne prakticira.

LPB

[Solaris]

"Nepobedivi" je fantastična novela. Znaš ti Sole šta valja.

Znači ima još ljubitelja, hvala. 

[Pera]

Moglo je da se krene odmah i od Volge, ili bar Lade, naravno bez većih prepravki, odmah 2A46 na galeriju.... 

Šašava ideja za tenk-hodalicu
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Bozo13]

Jedini pravi Sci-Fi tenk.. AT-AT 


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Pera]

Božo, jesi li gledao ''Ghost in the shell'' ?

[Pera]

...i stari dizajn za film

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]