Ми немамо подфорум о геополитици и стратегији. Зато овај интервју постављам у тему вести иако то није "вест". Професор Ван Кевеленд указује на трендове оружаних и других друштвених сукоба будућности, за које каже да ће све више личити на сукобе у средњем веку, те да ће се и војске томе прилагодити, односно да ће се све више губити разлика, нарочито употребна, између војске и полиције. Нешто слично сам и сам закључио и у неким текстовима на овом форуму указивао, посебно у оним темама које говоре о организацији, структури, обуци и величини војске. Зато ова интервју сматрам интересантним, тим пре што има још оних који указују на сличен тренд. сам наслов је мало "претежак" и не досликава суштину интервјуа, али га је новинар вераоватно истакао како би привукао пажњу читалаца.
Европа ће се суочити с хугенотским ратовимаБрзи раст броја муслимана у Европи, који је сада испод 15 одсто становништва, и равноправност полова, која значи мање деце, увећавају шансе да те ратове и сам видим за пет-шест година
Мартин Ван Кревелд
У предвечерје Сајма књига из штампе је изашла књига Мартина ван Кревелда, професора Хебрејског универзитета у Јерусалиму, ,,Успон и пропадање државе”, у издању београдске куће ,,Албатрос плус” и Факултета безбедности Универзитета у Београду.У овој колосалној, синтетичкој студији, аутор прати развој државе од праисторије до данас. Професор Ван Кревелд показује да се модерна национална држава, пошто је достигла врхунце моћи у 20. веку, урушава од 1975. године.
Државе неће бити вољне ни способне да контролишу и заштите политички, војни, економски, друштвени и културни живот својих грађана у оној мери у којој су то могле раније, пошто технологије подривају њен суверенитет, а полако нестају и међудржавни ратови, мада ће многе државе бити изнутра угрожене разним облицима ратовања.
Професор Ван Кревелд и његов колега Шаул Шеј, професор из израелског Центра за стратешке студије Бар Иан универзитета, учествовали су у расправи ,,Балкан и Блиски исток, да ли се они огледају” која је одржана од 16. до 18. октобра у Пећкој патријаршији. Расправу су организовали Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београдска отворена школа (БОШ) и Пећка патријаршија. Домаћин скупа био је владика Јован (Ћулибрк). Гости из Израела су у Београду одржали неколико предавања, а једно од њих и у БОШ-у, где смо и водили овај разговор.
Професоре Ван Кревелд, ви сагледавате будућност испитивањем прошлости. Објасните нам шта то значи?Људи ми често кажу – ви сте историчар, како ишта можете да знате о будућности? Истина је, одговорим, историчар сам, али мислим да је једни начин, ако уопште постоји неки начин да се разумеју будућност и садашњост – да се гледа у прошлост.
Зашто?Зато што је прошлост оно једино што имамо. Уколико се решите прошлости, све што вам је остало или је вера, религија, или је магија. Ја сам историчар, нисам рабин, нити сам мађионичар. Покушавам да користим алатке које су ми на располагању и да учиним најбоље што могу с тим алаткама.
Ваше анализе показују да се државе, после тријумфа у 20. веку, својевољно или мимо њихове воље спајају у веће заједнице или нестају. Kо преузима функције државе?У великом делу Европе преузима их ЕУ. На другим странама, укључујући и делове Европе, много тих функција преузимају региони. Некада су то и корпорације, или организације попут Хезболаха и Муслиманске браће, које преузимају функције социјалног старања. Функције државе преузимају и невладине организације којих има на хиљаде, тако да је свет у овом погледу постао много компликованији. Тај обострани процес подсећа на дечију играчку диаболо, на оне две купе спојене врховима, које се врте када их потежете концима. На једној страни је купа наднационалних институција, а на другој страни купа поднационалних институција. Државни суверенитет је монопол над насиљем, спољним и унутрашњим, над законом, над правом и над новцем. На овај или на онај начин, на великом броју тачака ти државни монополи су изгубљени.
Помените нам неки пример?Управо сам дошао из посете вашим специјалним полицијским снагама. Шездесетих, седамдесетих година имали сте полицију и оружане снаге. Сада су полицијске снаге бар донекле милитаризоване, рецимо у питањима особља, опреме, организације, губе се границе између полиције и оружаних снага, оне постају међусобно замењиве. Није реч само о Србији, то је случај у многим земљама. Америчка војска се милитаризује, а с друге стране у много чему постаје полиција, многи делови војске баве се миротворством.
Куда то води?Свет ће бити сличан средњем веку, а и црква ће имати знатну улогу у таквом свету. Држава је некада јачала на рачун остатка друштва, а сада она слаби.
Да ли је то реч је о повратку у прошлост?Не сасвим, ствари се никада не понављају, али у много чему да. Био сам код генерала из команде специјалних јединица полиције и видео много сувенира других јединица, које је он посетио или су команданти других јединица посетили њега. Заједно су тренирали, можда су повремено и радили заједно, можда су повремено размењивали информације. Размишљао сам о средњем веку када је витешка класа различитих земаља осећала међусобну солидарност, а не солидарност према својим кметовима. Ствари ће се све снажније развијати у том правцу. Неће то бити повратак у средњи век, у коме уосталом није било компјутера, али је много тачака сличности. Чак су и војни термин све сличнији онима из 16. века и раније, а не терминима из Другог светског рата или из ратова у време индустрије револуције. Колико ће тај повратак у прошлост ићи далеко и шта ће све тачно донети тек ћемо видети.
Како ће се одвијати ти процеси – мирно или уз озбиљне потресе?Недавно сам био у Вашингтону и последње што сам учинио пре него што сам напустио Америку било је да прочитам нову књигу Стивена Пинкера ,,Анђели у нама самима”. У тој врло обимној књизи аутор користи много статистике да би показао да живимо у најмирнијем периоду у историји. Ако се узме у обзир да на свету има седам милијарди људи и уколико израчунате колико је људи убијено у рату сваке године, Пинкеров закључак је глобално гледано тачан. Али, ви знате, ми знамо, а сада то знају грађани Сирије, Авганистана, Судана и Ирака, да поједине земље нису поштеђене рата, оне не живе у миру. Већ неколико година говорим својим студентима да ће се Европа опет суочити с хугенотским ратовима, при чему мислим на муслимане, не на друге. Говорио сам студентима да ће те ратове видети они, а не ја, али сада почињем да сумњам, мислим да ћу их ипак видети и ја.
На основу чега то закључујете?Историјски гледано, када мањина доспе до 20 одсто прави проблеме. Иако је сада 30 милиона муслимана у Европи, што је испод 15 одсто становништва, тај постотак врло брзо расте због миграција. Други узрок тог раста је равноправност полова, која значи мање деце. Та два фактора заједно делују и све сам убеђенији да су шансе да те ратове и сам видим све веће, за неких пет-шест година.
Родној равноправности дајете велики значај у својим анализама?Равноправност полова је форма националног самоубиства, износим у својој књизи аргументе за ту тврдњу. Феминизација друштва је велики проблем.
На основу чега тврдите да готово сигурно неће избити трећи светски рат, то јест сукоб великих размера између велесила које доминирају већим делом континента или хемисфере?
Испричаћу вам нешто што сам доживео 1986. или 1987. године, у време Реганове администрације. Летео сам из Вашингтона за Лос Анђелес, а сви путници у авиону, њих тридесетак, били су одбрамбени консултанти, укључујући и неке врло згодне жене. И сви су, без изузетка, читали књигу Тома Кленсија ,,Успон црвеног октобра”. Невероватно, али су сви они жарко желели да оду у рат и не само они. Градили су огроман милитаристички комплекс, градили су супероружје, тренирали су и развијали доктрине. Они би волели да су отишли у рат али, на жалост по њих, нису то могли.
Због чега?Због нуклеарног оружја. У нуклеарном рату прво би био збрисан с лица земље Бирмингем а онда Минск. И рат се завршава, нема разлога да се настави. Прави разлози због којих нећемо ући у рат су технолошки. Зато говорим да су нуклеарна оружја најбоља ствар која се десила човечанству. Она нису укинула све начине ратовања, али су макар учинила да се најдеструктивније форме рата не дешавају. А то је већ много.
Какви ће бити ратови будућности?Босна и Херцеговина, Косово, Сомалија, Авганистан, Ирак, Сирија, Судан, Ангола, Мозамбик, Конго, Либан, то је будућност ратова. Мислим да постоји мало шанси да југословенске државе поново зарате, али постоји много шанси да имате проблема са устаницима, с терористима, с криминалом и слично. Србија неће послати на неког дивизију тенкова – то не, али ако ме питате ли ћете трпети тероризам – рецимо с Косова, неке терористичке акције, одговарам са – да. Постоји та опасност и за то треба да се припремате, за антитерористичке операције.
С које стране би пре свега та опасност могла да дође? Само изнутра или и споља?Не знам довољно, али покушаћу да одговорим користећи се примером Израела. Увек кривимо Иран, пре Ирана је била Сирија. Хамас и Хезболах су лутке Ирана, пре тога су били лутке Ирака, а пре тога лутке Сирије, а Сирија је лутка Ирана. То је врло типичан начин размишљања на многим странама. Када се изводе антитерористичке операције, онда се петљају са унутрашњим непријатељем, онда кажу решили бисмо ми Хезболах за један дан да се Иран не меша, а сада нешто као ради Јордан. То је само полуистина. Врло често је то заправо изговор. Ја то посматрам другачије. У ствари, ми не успевамо да победимо и онда оптужујемо за то другу страну у спору, није наша кривица него њихова. Нисам довољно квалификован да бих рекао какав ће случај бити овде. Али, враћам се на почетак нашег разговора, међудржавне границе су све мање битне, на одређени начин није ни битно да ли је опасност узрокована споља или изнутра.
Како видите овдашњу ситуацију?Упоредићу Београд са Атином из које сам стигао. У поређењу с њом, Београд изгледа врло лепо, то је град који се развија, али је све што сам видео ван Београда тужно. Чуо сам да се ваш стандард живота срозао последњих двадесет година. Али, не знам довољно о свему, не могу да изнесем прецизан суд, ипак сам овде само три дана.
Слободан Кљакићобјављено: 04/11/2012
Извор "Политика":
www.politika.rs
