Iskušenja američkog „strateškog strpljenja”25.11.2010.
SAD ne žele eskalaciju problema na Korejskom poluostrvu, ali u suočavanju sa provokacijama Pjongjanga nemaju mnogo opcija Nosač „Džordž Vašington” krenuo put Južne Koreje [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nuklearni nosač „Džordž Vašington”, sa 60 borbenih aviona na svojoj palubi, posadom od 6.000 marinaca i pratećom armadom, isplovio je u utorak iz svoje japanske baze i krenuo put Južne Koreje, gde će se pridružiti tamošnjoj ratnoj floti u zajedničkoj pomorskoj vežbi za koju se naglašava da je „odbrambenog karaktera”.
To je zasad jedini konkretan odgovor Amerike na artiljerijsku provokaciju Severne Koreje prema njenom savezniku, Južnoj Koreji, koju SAD, prema slovu ugovora, imaju obavezu da brane.
Da li će se demonstracija američke pomorske moći smiriti ili povećati napetosti između dve Koreje posle najvećeg oružanog incidenta od 1953, kada je primirjem okončan Korejski rat, ostaje da se vidi. Ono što je, međutim, već sasvim očigledno, to je da Vašington, u suočavanju sa nepredvidljivim režimom u Pjongjangu nema baš mnogo opcija, odnosno da među onima koje su mu na raspolaganju – nijedna nije svrsishodna.
Na iskušenju je pre svega dosadašnji pristup „strateškog strpljenja”, čiji je jedan od elemenata bio da je režim Severne Koreje praktično nagrađivan – američkim i međunarodnim finansijskim koncesijama – posle svakog incidenta koji nije bio ništa drugo nego „prodaja straha”: bilo da je reč o atomskoj probi obavljenoj posle Obaminog ustoličenja, bilo o nuklearnim probama, bilo o potapanju južnokorejskog broda u spornoj zoni pomorskog razgraničenja.
O najnovijem artiljerijskim napadu Severne Koreje na teritoriju južnog suseda predsednik Barak Obama je obavešten pošto je probuđen u 3.55 ujutru, posle čega je održan vanredni sastanak u „Situacionoj sobi” Bele kuće, što samo po sebi svedoči da najnovija kriza nije shvaćena „rutinski”. Ali ono na šta Amerika, sudeći po analizama ovdašnjih medija, još nema odgovor jeste – šta su motivi i krajnje namere Pjongjanga.
U svim nastojanjima da se ovo dokuči, ukazuje se na sinhronizaciju ovog napada sa obelodanjivanjem novog nuklearnog programa Pjongjanga, puštanja u pogon linije centrifuga za obogaćivanje uranijuma, čime je osvojena još jedna tehnologija za pravljenje nuklearnih bombi. Severnokorejski atomski arsenal je dosad pravljen obradom plutonijuma.
Zasad preovlađujuća teorija jeste da najnovijim zatezanjem, Sever želi da Vašington privoli na ono što je dosad odbijao: na direktne pregovore. Amerika je dosad bila samo jedan od učesnika (premda sigurno najvažniji) u „šestornim razgovorima” (dve Koreje, SAD, Kina, Japan i Rusija).
Po drugoj školi mišljenja, Pjongjang želi da legitimizuje svoj status nuklearne sile, ozvaniči bezbednosne garancije i obezbedi ekonomsku pomoć.
U analizama se ukazuje i na političku tranziciju u zemlji, prenošenje vlasti sa Kim Džong Ila na jednog od njegovih sinova, što je nedavno objavljeno u Pjongjangu.
Džimi Karter, 39. predsednik SAD koji je u svojstvu izaslanika dosad nekoliko puta putovao u Pjongjang (prethodni put prošlog jula), u komentaru koji objavljuje „Vašington post”, smatra da severnokorejsko vođstvo ipak želi denuklearizaciju celog Korejskog poluostrva (što podrazumeva i uklanjanje američkog nuklearnog kišobrana u Južnoj Koreji), kao i permanentno primirje koje bi garantovale velike sile.
Kako god bilo, Vašington sebi ne može da dozvoli da se stekne utisak kako je popustio pred pritiskom jedne „nepoćudne države”. Multilateralna diplomatska akcija, međutim, nije zamisliva bez aktivnog i konstruktivnog učešća Kine koja se u najnovijoj situaciji ponaša dosta uzdržano, pozivajući dve korejske države da obnove pregovore.
Stiven Bosfort, specijalni američki izaslanik za severnokorejsku politiku, razgovarao je u utorak u Pekingu sa svojim kineskim kolegom, ali je o tom susretu rečeno jedino da je „bio veoma koristan”, što je diplomatski način da se nešto kaže, ali ništa ne saopšti.
Preostaje, dakle, pokazivanje vojnih mišića, diplomatsko manevrisanje i izbegavanje direktne konfrontacije, čiji bi ishod u svim scenarijima bio katastrofalan, pa prema tome sasvim nepoželjan. „Šestorni pregovori” su svojevremeno bili diplomatski izlaz iz slične neprijatne situacije, pa ostaje da se vidi da li bi stara formula mogla da bude delotvorna i u novim okolnostima.
M. Mišić
Izvor:
www.politika.rs
