Војвода Пеко Павловић Николић

[JASON]

Пеко Павловић и Лука Ђурковић


Пеко Павловић, Баћо Мићуновић и Видак Копривица, враћали су се у Бањане са Цетиња, гдје су били на договору око припрема устанка у Херцеговини. Успут, кад су били у Трепчима, наиђу на кућу Луке Ђурковића. Лука је сједио испред куће и они му назову бога, а он, пошто им отпоздрави, рече:
     - Јеси ли ти то, Пеко Павловићу?
     - Ево јесам, Лука.
     - Је ли то с тобом Баћо и Видак?
     - Ево, јесу.
     - А одакле данас, на овом варопеку?
     - Са Цетиња. Идемо у Херцеговину, тамо пуца пушка – дижу се Херцеговци на устанак. Стојан (Ковачевић) и Перо Тунгуз имају чете и чине чуда од јунаштва.
     - Оће они соколови, богами, но ни ми не смијемо стајати прекрштених руку – боље је да им хитамо у помоћ.
     - Нећеш дуго чекати Лука – на то ће Пеко – наићи ће јајоши, па им се придружи, и ускочи у Херцеговину.
     - Тако ми бога, нема ми милијега гласа од тога – рећи ће Лука – све што може пушку носити у помоћ браћи, а да шта друго.
Пеко, Баћо и Видак кренуше да иду, а Лука ће:
     - Нећете, тако ми бога, мимо моје куће тако, но свратите да попијемо коју.
     - Немој Лука, богати, хитамо па ћемо имати кад други пут – на то ће Пеко.
     - Чуј, чуј, Пека – опет ће Лука – радије бих, чоче,  да ми у њу удари гром но да ми такви људи не сврате у кућу.
Види Пеко нема се куд камо, одјаха коња и право пред кућу, а Лука завиче:
     - Петрана! О, Петрана!
Изађе жена пред кућу, а Лука ће:
     - Ево људи у кућу.
     - Па нека их, Лука – одговори Петрана – у ову кућу су људи и прије долазили: некад бољи а некад гори, и добро дошли.
Пошто се Петрана упита с Пеком, Баћом и Видаком, и по обичају их пољуби у руку, Лука намјести мале троножне столице и они посиједају.
     - Петрана – повика Лука – метни тај ибрик у ватру, да испечемо људима каву.
     - Оклен кава – сину Петрана – кад у овој кући није било зрна каве ни на светог Аранђела.
     - Аох, црна образа – преобрази се Лука – а да нема јадна била ђе по чаша ракије?
     - А да има, тако ми бога, у Габелу Рисанску доста, ма у ову кућу нема ни сузе – одговори  Петрана.
Пеку би мучно, па ће рећи:
     - Остави се, Лука, за нас је стима и дочек кад смо ушли у ову јуначку кућу, а имаћемо се кад стимавати.
Петрана, тада, донесе један бакрени ибрик пун воде, и стави уз ватру.
     - Шта ћеш то, Петрана? – упита Лука.
     - Што те знали јади, Лука, зовеш људе на оно што немаш – одговори Петрана.
     - Па што ће ти та' ибрик?
     - Да испечем каву, Лука. Имам негдје у скрињи десет зрна, па сам их чувала и од тебе крила, ако би се намјерио кад стидан гост,  јер да сам ти за њих казала ти би их давно попио.
Док је ибрик био уз ватру, Петрана стави пред Пека пуну боцу рисанске ракије.
     - Шта је то, Петрана? – повика Лука.
     - Ракија, Лука, а да није вода.
Огријеши се Лука као да му је човјек даровао коња, а Пеко се насмија и рече:
     - А да, невјесто, што ти би да збориш да немаш ни каве ни ракије?
     - Што? Да се опамети Лука кад зове људе у кућу; он вас је звао а знао је да нема ни каве ни ракије.
     - Имаш ти, Лука, паметну жену – рече Пеко.
     - Није лоша, Пеко – на то ће Лука – но је зла и језичарка. Велестовка је – скрчила ми је јарам, па ми не да ока отворити.
Пошто попију каву и ракију, Пеко, Баћо и Видак поздраве се с Луком и Петраном и продуже пут Бањана.
Неко вријеме, после овога, пред Лукину кућу бану Пеко са још неколико главара, и повиче:
     - Домаћине, јеси ли дома!?
Из куће се јави Петрана:
     - Није, војводо, отишао је са неких двадесет Трепчана у ту Херцеговину, а мене са овом ситнежи оставио у празну кућу: но јате, сјашите с тих коња, да ви дам по кап млијека.
Пеко скочи с коња, отвори бисаге, па извади двије боце ракије и кило каве, и зовну Петрану:
     - Ево, невјесто, да те дарујем, па кад сврате стидни гости да их имаш чиме дочекати.
     - Хвала ти, Пеко, но је срамота! – рећи ће Петрана.
     - Батали јадна, каква срамота – на то ће Пеко.
Петрана утрча у кућу и кад Пеко крену, гурну му чарапе у џеп од доламе, и рече:
     - Хвала ти, јуначе, и ђе чуо и ђе не чуо, такви ми бастадури и људи вазда у кућу долазили.


(Марко Вујачић – Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци)

[Governor]

[Governor]

Relevantno za ovu temu u ovoj velicanstvenoj narodnoj pjesmi je na 5:40.

[Governor]

http://www.nspm.rs/hronika/na-danasnji-dan-umrli-jovan-djordjevic-peko-pavlovic-i-mark-tven-rodjeni-sarlota-bronte-romul-osnovao-rim-u-agresiji-nato-bombardovana-zgrada-negdasnjeg-ck-skj-poslovni-centar-usce.html?alphabet=l

[JASON]

На Цетињу, у Суботу 10 Маја 1903.
Глас Црногораца, број 20.

✢ Пеко Павловић

Ја сам хајдук што
     гоним хајдуке.
Гласнија је моја
         хајдучина.
              (П.П.Њ.)

Онога, што нису штеђели убојни куршуми, што га нијесу могле савладати природне непогоде и оскудице у дугом низу четничких година по крвавим разбојиштима Херцеговине, - обхрвала је и савладала тешка болест, тешки недуг, који га је био приковао болесничкој постељи за пуних девет година а у Неђељу 4. o. мј. oслободио га је тјелеснијех мука и страдања, зором тога јутра, нестало је војводе Пека Павловића!
Пеко Павловић!...
Са тијем именом је спојена убојничка слава српског четовања за читаву половину прошлога вијека.
Заточници слободе, браничи сиротиње раје, заштитници слабог и нејаког, страшилишта силних и зулумћара – српски четници убројили су у своје редове Пека Павловића већ првих дана кад се он дохватио убојног оружја.
Дугом и Голијом разлијегао се убојнички поклич Пека Павловића кад год је требало стати на браник подјармљених, кад је год затражила слава и корист његове отаџбине, при сваком позиву неумрлог Књаза Данила и Великог Војводе Мирка. Њих двојица знали су још у оно тешко доба да снага отаџбине, снага њихова лежи у јединству, у нераздјељивој цјелини Црне Горе са околном браћом преко тада ускијех граница наше отаџбине.
И тако видимо црногорске четнике, да пружају руку помоћи четницима из Херцеговине, дијеле с њима муке и напоре, али дијеле и славу убојних мегдана и частан задатак вјесника оне мушке, истрајне и крваве борбе, која се развила иза невесињске пушке, а којој је крајња цијељ била, да се у свом сјају и величини, у потпуној сређености испољи велика српска Мисао. Што су прилике друго донијеле – то је надмашило снагу српског народа; 'ко ће божјој сили одољети!'
Друг Шћепана и Илије, присни пријатељ херцеговачких арамбаша, Пеко није улијегао, није престајао четовати око Никшића, Дугом и Гацком до обала Неретве.
Пок. Велики Војвода Мирко, који је одиста најбоље знавао јунаштву праведну цијену, између других, у своме 'Јуначком споменику' овјенчао је и име Пека Павловића, да га српски гуслар на струнама помиње, да прича његове убојне подвиге од најранијега му момачког доба до клонуле старости.
У бурном добу нашег четничког несмира, Пеко се својим прегалаштвом уздигао међу дружином толико, да су му бројни другови признавали смишљен смјер и лично јунаштво, па су му и дали у оно доба скупоцјен назив арамбаше.
Ту одлику стари витез је оправдао у неброј прилика, јер није било боја ни мегдана дуж простране  Херцеговине, по границама Црне Горе, у којима није блистао оштар јатаган у тврдој руци Пека Павловића.
И онај сјај и бојни бљесак са којим се покрило оружје црногорско на Спасов-дан 1858. пада у великој мјери на свијетле сјени Пека и његове убојне дружине.
Бурна година 1875. затиче Пека међу устаницима у Херцеговини. На стотине и хиљаде смјелих, родољубивих Црногораца прелазе границу, притичу браћи у помоћ, а њима на челу био је Пеко Павловић.
Годину и по пробијао се Пеко кроз кланце и богазе, од Пиве до Јадранског мора. Сучељавао се са надмоћнијим непријатељом, добро оружаним, добро извјеџбаним, свачим сигурном, док је он и дружина му с војском био лишен – најнужнијег и најпотребнијег.
Његова очајна храброст, хладнокрвност, ведра шала у најтежим часовима заметнуте борбе, његова ваздашња присебност, улијевали су љубав и поштовање његових другова, усељавали су код подчињених вјеру и самопоуздање у правду њихове свете и тешке борбе. И само томе има се приписати, да је шака рђаво оружаних, недисциплинарних устаника, могла се са чашћу огледати и са војском једног таквог ђенерала, какав је био гази Муктар-паша!
Са својим друговима, Зимоњићем и Сочицом и са главним језгром устаничких чета, Пеко се рвао са надмоћнијим непријатељем кроз већ опустјелу Херцеговину све до објаве рата од стране Црне Горе и доласка Црногорске војске у Бањане. На Црноме куку Пеку су са висине Престола признате његове велике заслуге и подарено му највише достојанство у црногорској војсци – чин војводе.
За вријеме трогодишњег нашег ратовања видимо Пеку на челу повиших одреда наше војске у различним правцима сјеверног бојишта.
Смион и умјешан, добро познат са земљиштем, Пеко је водио своје дружине против вазда силнијег непријатеља, и водио их је тако, да је у пуној мјери оправдао повјерење Државнога Вођа, тада главног заповједника свих црногорских и херцеговачких трупа.
Пека је нестало.
Но његово име неће нестати из благодарних срдаца свијех оних, којима на срцу лежи отаџбина ова, њезина слава и величина. Неће нестанути у омладине црногорске, која душу и срце напаја свјетлим примјерима самопрегора, прегалаштва и момачког неумора старијих заточника крста и овога крша.
Тамо, гдје су сјени Риста и Шћепана, и Јована и Илије, Јевта и Максима, змајевитог 'с Чева равна српскога војводе', од Рудине Алексића Вука и на хиљаде срџбе божје храбрих осветника – нека почине и сјен неумрлог витеза, дивног несавлада, нека почине сјен Пека Павловића.
Мир праху његову, слава имену његову!
Н. Гр.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

На једном скупу главара на Цетињу упитаће Исаило Томић: 'Црногорци, али бисте волели да дође књаз Петар за владара Србије?' Обазривији и лукавији заћуташе а Лазар Сочица ће узвикнути: 'Милије ми доћи књаз Петар, но икоји Србин, па ето нек чује и књаз Никола.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Поштенородном господину начелнику Јевту Николићу у Жупи.

Драги брат' и мој мили Србине, буди ми здраво!

Јављам ти у најкраћем изразу како смо учињели битку на Крстац око Чарача поред Орлине. Побисмо се ја и поп Богдан с нашом војском са свом ордиом Вали-пашиној од јутра до мрака, Тога боја тешкога и доста жалоснога, брате Јевто, риједко се догађало мање војске с вељом силом да се читав дан очајено борила. Са жалошћу хоћу ти рећи, ово је све било пред очима војсковођа Ерцевачкије', које је све узаптио Пеко Павловић и Баћо Ђуричић и око њих било је 3.000 војске и пусту пушку не мрчише на Турке. Само од све војске искочи им на зор од 30 — 40 људи и посјекоше седам до 8 глава, које им ми приготовисмо; а Турци шћаху све утријет' да им опет не би нас и посијекоше им 2 главе. Мртвије' пет би од моје војске, а рани се 17; а више је попа Богдана погинуло и ранило се.
На срамоту и црни образ јавног издајника своје браће Ерцеговаца, то јест 'глашеног јунака Пека Павловића, од њега и онаковога кој' тако радио трага ни у одиву не остало, ка' што неће у над Бога а у здравље Господарево.
А за твоје и моје Озриниће хоћу да ти се жалим; како су, дошли од тебе, ја сам се колико сам мога' око њих потрудио као и око Пивљана. Прво им дао од мога тај'на, па оправио писмо на војводу Петра, да им се да тај'н као и нама. И река' је војвода Петар, да буду код мене и тај'н с мојем би им доходио; па некуд заврљаше за туђом памети и они су моме и мојом војском сеирили, кад смо се ми били. Зај'ста  би' рад био, да их бар искориш, не за мој' помоћ, но за њихов стид и срамоту што ме издаше.
Брате Јевтo, увијеравам те да смо преко 200 Турака на мртво убили, зашто, све смо виђели очима, кад све за собу товараху на коње и ћераху их у табор. Глава смо мало посијекли, цигло 12, нашега не дасмо ниједнога да ни посијеку.

У Пиву,                                          Ваш највећи доброжелатељ
13. 12. 1875.                                       војвода Лазар Сочица.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Governor]

Takva je bila naredba, o čemu svjedoči i pismo vojvode Ljubibratića iz maja 1876 Matiji Banu:
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Пеко Павловић, 1870. г.
Фотографија: Исторјски музеј Србије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Повратак Пека Павловића у свој завичај
_{Написао у 'Národní listy' Ј. Холчек
Превео П. Алексијев}


Кнез бугарски пустио је старог војводу црногорског, који је највише допринео да се сломило турско господство у Херцеговини, из затвора у Софији, где је два месеца чуван био за то, што се његова црногорска савест није могла сложити са немачком савешћу кнеза Александра Батенберга. Пеко иде сад у завичај свој преко Старе Србије, где ћe га православни и мухамеданци тако радосно и пријатељски дочекати, као ово што су га поздравили, кад је ишао у Бугарску, уклонивши се испред црних сплетака краља Милана.
Пеко Павловић је напустио Црну Гору год. 1879. То је учинио из узрока, за који би лепше било да се прећути. Њему су подметли кривицу, што је 1877. год. паши Сулејману испало за руком да продре преко Никшића на црногорско земљиште, што међу тим за Црну Гору никакввх рђавих последица не имађаше. Пеко, који је годину дана пре тога ради својих заслуга за великог војводу наименован и тим дошао до части, у каквој је у Црној Гори само Божа Петровић, буде дегредиран за пpocтог војника. Звали су га и издајицом. Петар Вукотић дао му кућу од горе до доле опрати, да би је тако очистио од издаје. Догађај тај су онда сви претресали, који су пратили догађаје на Балкану, а то је сваки човек у Европи, који читати уме, за то ћe сад довољно бити, ако у кратко споменемо.
Петар Вукотић је био у боју против Сулејмана генералисимус, а Пеко Павловић његов нижи вођа. Вукотић, који је попреко гледао на његову лаворику, држао је, да ће лако са Сулејманом изићи на крај и намисли, да сам своје дело изведе, да после ни с ким не би славу делити морао. Пека намести иза горе и наложи му, да се добро сакрије, како ће Турци лепо около њега проћи моћи, те се тако са самим Петром Вукотићем сукобити. Ако пак Пеко не учини тако, већ Турке нападне, запретио му, да ће га не друкчије казнити, него му нос одсећи. Пеко то није држао за шалу и ако му не беше по вољи. Као што је старешина наредио, тако је он и учинио. Пропустио је на Петра Турке, које је иза бусија све смрвити могао. Петар Вукотић, који је исто тако чувен војсковођа, а дотле никако среће није имао, мораде уступити и ако је држао згодну позицију. Сулејман је продро у Црну Гору и девет дана стајао на виру над манастиром Острогом. За то време је цео свет љубопитно очекивао да види, хоће ли се спасти Црногорци ил ће доживити трагичан свршетак. Срећа је ипак била на црногорској страни. Турци се повукоше и земља би тако ослобођена.
За сву несрећу бацили су кривицу на Пека Павловића, који сваке части лишени из главног стана отпуштен буде.
Тада у Србији беше Ристић на влади. Ристић позове Пека, да се са свом родбином у Србију пресели. Србија је ратом својим до лепих крајева дошла, које је само населити требало. Мисао, да се у те крајеве Црногорци населе, није била рђава. Србија би се на њих против Арнаута ослонила, као Аустрија на граничаре.
Пека Павловића тада нису ни задржавали, да не иде из Црне Горе. Она је тада била у великом искушењу. Млађи нараштај је држао, да су стари јунаци већ одиграли своју улогу, те их треба уклонити с пута. Овај исти зао дух, који је упропастио Србију, шапутао је младим Црногорцима, да треба што пре да се цивилизују, а то ће овда бити, кад се навикну на лагиране ципеле и беле рукавице, кад приме друге обичаје и навике, кад у одабрано друштво туђ језик уведу. Том се највише одупро Пеко Павловвћ, који није допуштао, да се какве новости увађају, за то су и једва чекали, да им се скине с душе.
Пеко је отишао у Србију са 80 чланова. Код Прокупља су добили нешто земље и ту оснују мало сеоце. Пеком се Ристић са свим друкчије користити хтео. Славни војсковођа буде у српској војсци за пуковника наименован. Али чим је добио титулу, одмах се видело, да се она ни најмање не слаже са знањем, које је с њом скопчано. Човек, који је за целог живота народно црногорско одело носио, није могао да се навикне на тесну униформу. Није умео ићи, ни салутирати, девета му брига била, ако му је одело мало блатом попрскано било или ако му је остао траг од ручка; није њему до тог стало било, да му се дугмета као сунце сјају. И много шта није знао ни умео. Говорио је Милану, који је онда кнез био: 'ти господару', као што је од пре навикао био. На рапорту није умео 'хаптах' да стоји, нити по етикети да се поклони. Кад је обећавао Милану верност и благодарио му, што га је примио, пружио је руку, којом се Миланове тако лако дотакао, да је Милан одмах истргао и после све хукао. Милан, његов двор и генерални штаб, познавали су дотле Пека само по имену и много су више од њега очекивали, и сад су видели, да он није за њих.
Али још су имали с њим патње. Позвали га на дворску тафлу. Пеко, који је дотле навикао, да свуд има првенство, толико је још сад имао 'такта', да је Милану уступио прво место, али одмах на другом он је сео. И сад ко му замери, нека га дигне, или позове на мегдан.
Међу тим мора се право рећи, да му нико ружно шта рекао није, или га кад увредио. Пеко се частио као јуначина, јео је за осморицу, а срцу није могао одолети, а да не искаже сажаљење, што браћа Шумадинци падају, па се не уму честито ни најести ни напити.
Исто си тако дозволио примедбу, да је кухиња његова, док је он хајдуковао, много лепша била, особито како на ражњу гојазног овна пече, па лој све цврчи. Понудио се, да једанпут испече Милану овна, па да га почасти једним најслађим парчетом, а то је бубрег, који он најрадије једе, кад је пресан. Где није могао са виљушком и ножем на крај да изађе, ту се послужио прстима. Кад донесоше шампањац на сто, Пеки се учини то кисело, те рече Милану, да на жалост у двору ни лепе воде нема, као он у гори, кад длановима на потоку пије. Кад су му рекли, да то није вода него вино, није се зачудио, искао је само да му у чашу наточе ракије. Сладолед само што је дирнуо, а после га никад више ни окусио није.
Дворјани се једили, генерали га почели презирати, у официра неста сваког решпекта, а Милан се само смејао, па је о томе писао и Александру Батенбергу, који је тада његов најмилији побратим био.
Још је горе било командирати у пуковнији. Од Милана је добио лепог оседланог коња, али му се то седло није допадало. Један пут скине он њега доле, баци своју кабаницу на коња и тако дође до Београда. И ако је најрадије пешке ишao, био је врло добар јахач, а стремена није ни узимао. Изађе тако пред своју пуковнију и сажали се над војницима, који су сви ушнирани били.
-Драги дечаци, рече тада, браћо Шумадинци! Што не трзате то, кад вас тако мучи? Изгледате као мученици! Отпустите те кајише! Добар војник треба да је слободан и лаган, како би се слободније кретати могао. Тако не можете дуго издржати. Моји хајдуци су били кадри по 18 сахата да иду. Војник не треба ништа сувише код себе да има. Све што му треба, нек се носи за њим или нек му се даде право, да сам себи набавити може, где дође. Је ли тако браћо?
-Тако је, одговорише војници.
-Па како то гледате, браћо, један жалостан, један кисео? Тако не треба никад да војник гледа. Пре боја и после треба да је чио и весео, а против непријатеља страшан. Шта вам недостаје? То ће за то бити, што стојите као палидрвца у кутијици. Дечаци, да вам право кажем, ни мало ми се не допадате, али се надам, да ћете се као моја рођена браћа променити, као што бих ја желео. Свагда треба да сте расположени. На маленкости се немојте ни обзирати. Само јуначка мисао побеђује, а не не знам шта. Је ли тако, браћо Шумадинци?
-Тако је, орило се из свију грла.
-Још једну реч, дечаци. Веџбањем вас нећу мучити. Своје војнике не држим за какву машину; они су моја деца, а ја њихов отац и старешина. Као што у табору с њима из једне чиније једем или заједно глад трпим, тако и у боју не бегам од њих, већ пред њима с ханџарем у руци напред идем. Тако ћемо и опет радити. Кад будемо заједно пред непријатељем, нећу имати никаквог сажалења; ко не буде слушао, даћу га тући док му крв не потече, а ко се противи, сам ћу га успавати. Кад не буде никаквог посла, онда ћемо се одмарати. Немојте стојати браћо, лезите доле!
Војници не дадоше да им се то два пут рекне.
-Добро, дечаци. Што је најглавније, то сам на послетку оставио. Кажите ми, који је главни клик?
Војници погледаше један у другог и онда почеше нагађати. Пеко их погледао намрштено и само вртио главом.
-Шта ћемо онда, кад ни то не знате? Ни сте били у доброј школи. Жао ме, што сам вам морао рећи, што треба да је у крви сваког војника. Запамтите добро: главни клик је 'јуриш'. А сад горе, покажите, како би јуришали!
Коња даде придржати, стави се испред пуковније те почне напред јуришити, а војници за њим. Све се разлегало, како су викали 'јуриш'. Тако је радио један пут, тако и други пут, сад лево, сад десно, сад горе, сад доле, како би се што боље привикли.
Свршетком је Пеко задовољнији био него почетком, али Милан не беше с њим задовољан. Да му не би тако целу војску узбунио, одузео му заповедништво над пуковнијом, те га поставио за начелника полиције. Пеко се није противио, он је још Петру Вукотићу показао, како заповест старијих слуша, тако, да је целу земљу упропастити могао. Неко је време то добро ишло, док се један пут није десило, да је срео кочије са четир коња, а у њима Милан накићен румеником, па још гологлав са неком лепојком. Пеко га зауставио, те га у име свога звања опоменуо, да као владар треба да је поданицима узор реда и лепих обичаја. Одмах после тога буде метнут у пензију и добије 21 дукат месечно.
Пеко оде на своје добро, да тамо за своју родбину ради. Имање је по закону на њега преписано било и нико му није могао отети. Међу тим је Ристић одступио, а на његово место дошао Пироћанац а после Гарашанин, за кога је сам појам Пеко Павловић страшило био. Према старом војводи осећао је инштинктивну мржњу.
Прво је у његовом крају настанио Цигане, како би га ови непрестано узнемиравали и досађивали му. Кад му је већ једном додијало, сам их је казнио и од то доба био је миран. И ако је нешколован и 'неизображен', ипак је добро знао, откуд ветар дува. Дошли избори. Владини агитатори поплавили земљу, да би претњом и обећањем истесали већину Гарашанину. Пеко на то није могао већ ћутати, он је саветовао и поучавао своје млађе и тако постао политички опонент.
Гарашанин није пропустио а да не каже Милану, каква му опасност од Пека прети. Aко га ко убије, то ће бити Црногорац. Сваки Црногорац био је Милану фантазма. Све је Црногорце дао из државне службе отпустити. Где год се који макао, свуд се на њега бодрим оком мотрило. Ако се Милан куда кренуо, пре тога се добро све извидило. На Пека су добро пазили, да би сачували Миланову главу, која је тада добила титулу краља. Пеки се то није допадало. Мислио је пак да ће им тако доскочити, ако им неда ни нај мањег повода, да што рђаво дојаве. Ћутао је; није хтео говорити, а само се мргодио. Гарашанину јавише:
-Пеко не говори,али се мргоди.
Гарашанин трчи брже краљу и јавља новост:
-Пеко не говори, али се мргоди!
Милан је био ван себе. Грозно је то рећи: 'Пеко се мргоди!' Та кад је он обрве навукао, пуковније турске су бегале, а камо ли не би Милан стрепио.
Прошла зајичарска побуна, Пеко се уздржао, остао је код куће, а ханџар није дирнуо. Милан је дахнуо душом.
-Шта ради Пеко?
-Као и пре, ваше величанство, не говори, већ се мргоди.
И сам попа (Димитрије) у Прокупљу био је наређен, да шпијонира Пека. Тај попа буде једног јутра мртав нађен. За Гарашанина овладао је у Србији обичај, да свако убијство, које се у земљи деси, падне на владиног опозиционара. То убијство добро је дошло влади, да би тако могла окривити Пека. Пеко чувши то, крене се краљу у Ниш, да му каже, за што ћути и мргоди се, а уједно да му докаже, да он није кривац. Милан га није пустио преда се, али хвала богу Пеко има такав орган, да се с Миланом и за врати разговарати могао. Рекао му, да не говори и мргоди се, што је премишљао о неслози Србије и Црне Горе, краља Милана и књаза Николе и још је додао, да му је Никола милији и кад му криво чини, него он, кад га сваком милошћу обасипа.
Док је био у краљевом конаку, нико се није усудио да га дирне. Тек кад је отишао, онда Милану жао било, што га не даде затворити. Послани буду четници, да га ухвате, али им Пеко већ умакао кући. Кад је чељад видела, да им је старешина у опасности, сва је оружана полетила да га одбрани. Четници не могоше ништа учинити, већ послаше по војничку помоћ. Кад је видео, да неће никад мира имати, пресели се са 20 глава у Стару Србију.
Жене и деца остали су у Прокупљу у нади, да ће их влада поштедити. Али је влада цело Пекино имање конфисковала и што је добио и што је собом донео. Тако су их опљачкали, да су морали глад трпети.
Лепа и појетична епизода у искушењу Пекином је долазак његов у Приштину. На стотину Турака изишли му на сусрет и пријатељски га поздравили. Откуд га познавали? Са Невесиња, Главске, Глухе Смокве, Муратовице, Вучјег-Дола и т. д. Угостили га и приповедали о бојевима, које су заједно водили. Чело јунаково се разведрило.
-Но Пеко ефенди, говорили Турци,ту и ту си нас добро испрашио'. А за тим су опет додали: тамо смо се добро држали и да ниси имао среће, добио би ваљано од нас.
Из Приштине отишао је Пеко у Софију. Кнез Батенберг није се с Миланом најбоље слагао. Баш кад је Пеко дошао, имали су спор о Брегову. Кнез одреди Пеки 120 франака пензије и родбини даде нешто земљишта. Ишао је очевидно на то, да Пека, ако с Миланом зарати, употреби као ваљана и стара јунака. Кад је кнез Батенберг предузео војну на Србију, позвао је Пека, да упадне у Србију. Пеко се не хтеде примити, јер је добро провидео ситуацију, за то је после рата и био толико гоњен. У фебруару т. г. био је отишао у Русију, где су га у Москви и Петрограду пријатељски примили; био је и при погребу И. С. Аксакова. Но дуго се тамо није бавио, већ се брзо вратио. Сад се Пеко враћа у Црну Гору с уверењем, да је тамо најбоље, и ако није све онако, како би могло и требало да буде.
Застава, 130/1886.