Manje poznati junaci

[vitez koja]

Sofija Jovanović

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije.

[vitez koja]

Antonija Javornik

Antonija Javornik (Natalija Bjelajac) se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.
U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

[vitez koja]

Lenka Rabasović

Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata.

[vitez koja]

Mara Kučkova

Mara Kučkova, jednostavna žena iz naroda, rođena u selu Kučevištu u Skopskoj crnoj gori, bila je veran jatak mnogim hrabrim borcima za oslobođenje. Primala ih je u svoj skromni dom, vešto krila od očiju ugnjetača, hranila u potaji i vidala ljute rane... A kada je dogorelo do nokata, da bi izbegla hapšenje, otkopala je pušku sakrivenu u štali i otišla u šumu da se pridruži borcima za slobodu.

Vatreno krštenje imala je u krvavoj i neravnopravnoj borbi na Skopskoj crnoj gori. Četa vojvode Petka Ilića Nagoričanina borila se protiv nadmoćnije turske potere, koja je imala za cilj da u tom kraju uništi sve što je srpsko. U odlučujućem sudaru vojvoda Petko je teško ranjen, pa je zapretila opasnost da bude zarobljen. Mara Kučkova je znala šta to znači. Uspela je da se probije kroz šikaru i kroz kišu turskih kuršuma i da priđe ranjenom Petku. Našla ga je živog u lokvi krvi i neprimetno povukla u šipražje a zatim podigla na ramena i brzo izmakla ispred turske potere.

Mučno ali uporno Mara je odvukla ranjenog vojvodu do srpskog sela. Kod svoje kuće očistila mu je i previla teške rane. Pošto to nije bilo dovoljno za oporavak, morala je da ga odvede lekaru. Zadržava vojvodu u svom domu da prenoći i da se odmori, a sutradan ga oblači u ženske haljine i kao svoju kćer vozi ga kroz grad zaprežnim kolima doktoru Mihailu Šuškaloviću, za koga je znala da je naklonjen srpskim ratnicima za slobodu.

Nakon ukazane lekarske pomoći, ponovo ga skriva i posle izvesnog vremena, preko pouzdanih veza, uspeva da ga prebaci preko granice u Srbiju. Vojvoda Petko Ilić je preboleo rane i oporavljen se vratio u Makedoniju da i dalje četuje za slobodu svog naroda. Maru Kučkovu nikada nije zaboravio.

[vitez koja]

U operacijama koje su vodile srpske armije u Prvom balkanskom ratu učestvovale su mnoge žene u ratnim sanitetima kao lekari ili bolničko osoblje. Mnoge od njih su završile medicinske studije u inostranstvu: Cirihu, Ženevi, Parizu, Nansiju, Rimu, Berlinu, Pragu i Petrogradu. Opštom mobilizacijom, naredbom Ministarstva vojnog, ili dobrovoljno, raspoređivane su u borbene redove, odnosno za upravnike rezervnih vojnih bolnica.

Žene lekari u balkanskim ratovima i Prvom svetskom odigrale su odlučujuću ulogu u pomoći ranjenicima i suzbijanju zaraznih epidemija. Rad po rezervnim vojnim bolnicama, narocito izvan pruge Beograd-Bitolj, bio je težak i mukotrpan. Snalazile su se kako su znale i umele, radile danonoćno i hrabro podnosile sve nedaće rata, kao i borci na frontu. Obavljale su i hirurške intervencije. Povrede lobanja bile su mahom veoma teške i završavale su fatalno zbog sekundarnih infekcija.

[vitez koja]

Dr Draga Ljočić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prva žena lekar bila je Draga Ljočić, hrabra devojka iz Šapca. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme. Kad je počeo Prvi srpsko-turski rat, Draga Ljočić napušta studije i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog srpsko-turskog rata, ona u Cirihu završava studije medicine 1879. godine. Vraća se u Srbiju, ali  uprkos diplomama stečenim u Švajcarskoj i specijalizaciji očnih bolesti, u Beogradu je, pred našim lekarima, naknadno polagala poseban ispit, kako bi mogla da se bavi privatnom praksom.

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine i okupacije Beograda, sa porodicom se povukla u Niš i sa ćerkama radila u tamošnjoj bolnici. Jos za vreme prvog srpsko-turskog rata dobila je zvanje sanitetskog poručnika. Pošto su neprijatelji napredovali, porodica se podelila, suprug i ćerka Radmila s vojskom su prešli preko Albanije, otišli na Krf, pa na Solunski front. Draga, kojoj je tada bilo 60 godina, sa tri mlađe ćerke iz Niša je vozom otišla u Solun, odatle u Atinu, pa potom u Rim i Nicu. Iz Nice su otišle u Lozanu, odakle su sve vreme rata organizovale slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. U domovinu se vratila 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara. Iz ratova je izašla kao nosilac mnogobrojnih odlikovanja.
Bila je jedan od osnivača Kola srpskih sestara i veliki srpski dobrotvor.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru, i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.



Njenim stopama pošle su i doktorke: Draginja Babić iz Valjeva, Božana Bartoš iz Niša, Zorka i Ana Brkić iz Šapca, Marija Prita iz Pančeva, Ljubica Đurić iz Beograda, Marija Siebold-Fjodorovna rođena u Rigi u nemačkoj protestantskoj porodici, Katarina Jakšić iz Gline, Neda Jovanović sa Cetinja, Stanislava Jovović iz Kruševca, Darinka Krstić iz Beograda, Vera Marković iz Beograda, Radmila Milošević, kći dr Drage Ljočić iz Beograda, Slavka Mihajlović iz Beograda, Natalija Nikolajević iz Šapca, Jelena Popadić rođena u Parizu, Nadežda Stanojević iz Pirota, Desanka Stojiljković iz Požarevca i Staka Čubrilović iz Bosanske Gradiške.

[vitez koja]

Ljubica Čakarević

Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica Čakarević je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci.
 
Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini.

[vitez koja]

Nadezda Petrovic

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pravi rodoljub, slikarka Nadežda Petrović se, 1914. godine, iz Venecije javlja Vrhovnoj komandi i traži ratni raspored. Ne čekajući na odgovor, dolazi i priključuje se poljskoj bolnici Dunavske divizije prvog poziva, s kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu.

Naredne 1915. godine Nadežda je obolela od pegavog tifusa koji je pohađao srpsku vojsku, koliko i neprijatelj. Nadežda je prebolela, ali joj je ostalo bolesno levo plućno krilo. Slaba, iscrpljena, odmara se kod porodice u Skoplju. Svi je mole da se ne vraća na front. Ona je nepokolebljiva. Potrebna je ranjenicima i tu nema prigovora!
Po sopstvenoj želji ponovo je u poljskoj bolnici kod Valjeva, vraća se bliže frontu, u "veliku kužnicu u kojoj se jedva zna ko je živ a ko mrtav". Od jutra do sutra je u pokretu, oko ranjenika, nad koritima sa vrelim ceđem u kojima pokušava da se izbori sa vašima. Ruke su joj izranjavljene, telo slomljeno, ali ne i duh.

Obilazeći valjevsku bolnicu, vojvoda Živojin Mišić skida sa svojih grudi medalju za hrabrost i kači je o Nadeždinu bluzu.

Trećeg aprila 1915. godine Nadežda je zauvek zatvorila oči.

[vitez koja]

Jelena Lozanic

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jelena Lozanić, je ćerka poznatog profesora Beogradskog univerziteta Sime Lozanića, prvog rektora Beohradskog univerziteta.

Za vreme Balkanskih ratova (1912-1913) Jelena Lozanic aktivno ucestvuje u radu prihvatilista za ratnu sirocad “Sveta Jelena”. U medjuvremenu, zavrsila je kurs za bolnicarke pri Kolu srpskih sestara I pomagala u nezi ranjenika u sanatorijumu Vracar. Na početku ratne 1914. godine postala je dobrovoljna bolničarka, a početkom 1915. godine je srpski Crveni krst uputio u SAD da pomogne u prikupljanju pomoći za Srbiju. Od tada pa sve do 1920. Godine na Dobrotvornoj misiji za Srbiju, boravila je u Americi, Kanadi, Engleskoj, Francuskoj i aktivno propagirala i prikupljala pomoć za Srbiju. Neumorno je krstarila u organizaciji srpsko-američkih društava, držala predavanja o stradanju srpskog naroda i upoznavala svetsku javnost sa pravednom borbom Srba za slobodu.

1921.godine udaje se za Dzona Frotinghama, koji umire 1935.godine. Do kraja zivota zivela je sa cerkom na imanju na jugu Francuske. Umrla je 6.februara 1972.godine u Francuskoj.

Za humanitarni rad odlikovana je ordenom Belog orla i Svetog Save viseg stepena.

[vitez koja]

Ljubica Kujundzic

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
G-dja Ljubica Kujundzic bila je bolnicarka u herojskoj Odbrani Beograda, 1915g. a kasnije nastavila je da radi i na Solunskom frontu ...