Manje poznati junaci

<< < (6/11) > >>

vitez koja:
Selma Guča

Bila je supruga dr Đura Guče (1876-1964), Slovaka, rodom iz Bačkog Petrovca, koji je krajem oktobra 1914.godine, zajedno sa svojom ženom Selmom, četvoricom lekara i osmoro bolničara i medicinskih sestara, grčkim brodom doputovao iz Njujorka u Solun, a odatle na srpsko ratište, u američko-češku medicinsku misiju stacionisanu u Đevđeliji, kako bi pomogao srpskoj vojsci. Gospođa Selma Gučova, poznata kao Đevđelijska Bolničarka, u bila je asistent svome mužu, ali ne zadugo, krajem februara 1915. godine obolela je od tifusa, a umrla 12. marta.

Mejbl Danlop Gordon Grujić

Prvih ratnih dana, gospođa Mejbl Danlop Gordon Grujić (1881-1965), Amerikanka po rođenju, žena srpskog diplomate Slavka Grujića, došla je u Englesku da traži medicinsku pomoć za svoju zemlju. Kad se desetak dana kasnije vraćala u Srbiju s jednom osmočlanom medicinskom ekipom, među njima bile su i gospođice Emili Lujza Simonds i Flora Sends; ova prva bila je školovana instrumentarka, a druga je samo prošla kroz nekakav kurs prve pomoći. Obe su se odmah našle pored srpskih lekara u Prvoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu. Tri meseca provela je Flora u jednoj takvoj bolnici, u kojoj je čak i ona, uz pomoć zarobljenih bolničara, obavljala jednostavnije operacije.
Vrativši se posle tri meseca u Englesku, Emili i Flora započele su veliku kampanju u korist Srbije.To je omogućilo Flori i Emili da se u januaru 1915. godine vrate u Srbiju sa preko 110 tona neophodnog sanitetskog materijala i bolničke opreme i da ih lično predaju Valjevu koje je u to vreme bilo paralizovano široko rasprostranjenom epidemijom pegavca.

vitez koja:
Dame Louise Margaret Leilla Wemyss Paget

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kada je u Londonu je oformljen Srpski potporni fond, pristupilo se formiranju sanitetskih hedinica. Prva jedinica Srpskog potpornog fonda stigla je u Srbiju sredinom novembra 1914. godine i svoju bolnicu sa 600 kreveta postavila u blizini Skoplja. Na njenom čelu nalazila se ledi Pedžet (Dame Louise Margaret Leilla Wemyss Paget, 1881-1958). Ova energična žena, imala je znatno iskustvo stečeno još tokom ranijeg boravka u srpskim bolnicama za vreme balkanskih ratova (1912-1913) ispoljila je retku sposobnost za rukovođenje. Neumoran radnik i vrsan organizator koji je uživao poštovanje Srba i svih povređenih, ona je zapanjila ljude iz kruga svoje porodice, koji su je (ranije) znali samo kao konvencionalnu i krhku mladu ženu.
Ledi Pedžet prispela je u Skoplje 17 novembra 1914. Stavljena joj je na raspolaganje gimnazija koja je već bila pretvorena u bolnicu. Zgradu je odmah preuredila i u nju je smešteno 275 postelja, a prvi transport ranjenika stigao je 24 novembra.

Otada je bolnica skoro uvek bila puna. Zadatak je sam po sebi bio težak, ali je bio otežan time što što ga je valjalo obavljati pod stalnim pritiskom događaja, vidajući rane koje su često već bile zagađene, i to pomoću osoblja koje usled bolesti nikad nije bilo sve na okupu. Ova bolnica Srpskog potpornog fonda bila je jedina bolnica u Srbiji snabdevena potpunim i potpuno ispravnim radiografskim aparatom. Pored redovne dužnosti i obavljenih 350 operacija, Ledi Pedžet organizovala je i odeljenje za ukazivanje lekarske pomoći gradskom stanovništvu i iz bolnice otpuštenim vojnicima kojima je još bila potrebna lekarska nega. Bolničko osoblje odlazilo je i po kućama da leči stanovništvo i da vrši porođaje.
Tokom druge polovine januara, pegavac je počeo da besni. Misija Srpskog potpornog fonda i Bolnica Britanskog crvenog krsta u dogovoru sa vojnim srpskim sanitetskim vlastima i po odobrenju Srpske vlade, izradile su plan. Komanda mesta stavila je krajem februara dve zgrade na raspoloženje. Ledi Pedžet primila se uređenja i snabdevanja kuhinja i soba za bolničko osoblje kao i vrhovnog nadzora nad čišćenjem i dezinfekcijom svih odeljenja bolnice. Pored ledi Pedžet, na uređenju bolnice radio je još jedan lekar, jedna milosrdna sestra i jedna pomoćnica. U tifusnoj bolnici Srpskog potpornog fonda bilo je tada 288 bolesnika.
Zaraza se ubrzo prenela i na bolničko osoblje. Tokom marta palo ih je u postelju 16, računajući i samu ledi Pedžet, dvojicu britanskih i jednog austriskog lekara, jednog srpskog sanitetskog inspektora i jednog srpskog bolničara. Između 17 i 24 marta samo je jedna milosrdna sestra bila na dužnosti i morala je da se stara o 300 bolesnika. (Bila je to Flora Meri Skot, kojoj su petog dana u pomoć pritekle četiri sestre iz druge bolnice). Radeći pod ovako teškim okolnostima uz pogoršane sanitetske prilike i neuredno i nedovoljno snabdevanje vodom, osoblju ledi Pedžet ipak je pošlo za rukom da smrtnost smanji od 30 na 14%. U jednom trenutku, kad je celokupno osoblje bilo na okupu, nije tri dana bilo nijednog smrtnog slučaja. Srpske vojne vlasti bile su toliko iznenađene da su telefonisale bolnici i pitale zašto im se više ne šalju dnevni izveštaji o umrlima.
Posle dva meseca napornog rada, u Skoplju više nije bilo pegavca. I sama ledi Pedžet mogla je 6. maja da ode iz Skoplja, ostavljajući za sobom pet lekara i 27 milosrdnih sestara da se staraju o 510 bolesnika.

vitez koja:
Evelin Haverfild

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Veliki borac za ženska prava u rodnoj Škotskoj, pa veliki dobrotvor i prijatelj srpskog naroda, Evelin je u Srbiju došla 1915. godine, sa bolnicama škotskih žena i život posvetila srpskim ranjenicima, sirotinji i siročadi.
Evelin Haverfild je zivela zivotom koji nije bio uobicajen za zene tog vremena. U to vreme vozila je bicikl, sto nije bilo uobicajeno za zenske osobe. 1880.godine skolovala se u Nemackoj u Drezdenu. 1887. godine sa 19 godina udala se za artiljerijskog majora Henrya Wykeham Brooke Tunstall Haverfielda, koji je od nje bio stariji skoro 20 godina. No imali su srecan brak i izrodili su dva sina. Muz joj umire posle osam godina braka i ona se 1899.godine, ponovo udaje za Johna Henry Balguy, takodje artiljerisjkog majora i prijatelja njenog muza, ali zadrzava staro prezime iz prvog braka. Tokom drugog Burskog rata, dve godine je pratila muza na bojistu kao njegov pomocnik, a u ucestvovala je i neposredno u borbama.
Vremenom je pocela da se interesuje za politiku, pa je postala aktivna u National Union of Women's Suffrage Societies, zalazuci se za vece prava zena i pravo glasa. Kako je ucestvovala u brojnim protestima, u period od 1908-1911.godine, nekoliko puta je hapsena i privodjena zbog ometanja i napada na policiju.

Kada je izbio Prvi svetski rat, Evelin Haverfild postavlja pitanje kako zene mogu da pomognu slucaju invazije na Beliku Britaniju i osniva Women's Emergency Corps. 1915.godine srece Elsie Inglis iz Skotske zenske bolnice i zajedno odlaze u Srbiju da pomognu srpskim vojnicima. Medjutim 196.godine, zbog nemacke invazije bilo je izvesno da će uskoro svi ranjenici i bolesnici biti zarobljeni, Evelin i ostale Škotske žene nisu posustale. One nisu mogle da iznevere ranjenike i bolesnike, njihovo poverenje, toplinu i ljubaznost kojom su uzvraćali za požrtvovano lečenje i negu. Evelina bi često odjahala do okolnih sela kako bi nabavila hranu za bolesnike, a obilazila ih je ignorišući čak i vreme policijskog časa. Dr Inglis i gđa Evelina, koja je tečno govorila nemački, išle su i kod okupacione komande da bi se založile za svoje ranjenike. Tokom marta 1916, preko Međunarodnog Crvenog krsta izvršena je repatrijacija svih članova savezničkih medicinskih misija. Tako se Evelina Haverfild sa ostalim članicama Škotskih žena vratila u Englesku, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske.
Nakon povlačenja članice Bolnica škotskih žena nisu zaboravile Srbe, već su nastavile svoju borbu za srpski narod u izgnanstvu. U Velikoj Britaniji su organizovale proslavu Dana Kosova, koja se slavila širom zemlje, na dan Vidovdana 1916. Dr Inglis je vršila pripreme oko formiranja još jedne velike Bolnice škotskih žena, koja bi pratila Srpsku dobrovoljačku diviziju na Ruskom frontu i Dobrudži. Rukovodstvo je povereno Evelini Haverfield. Po povratku u Englesku, u proleće 1917, gđa Haverfild se udružuje sa još tri ratne veteranke Florom Sends, Emili Simonds i Anom Mekglejd Njih četiri su zajedno prikupile 5,000 funti, kako bi osnovale Kuhinje Sends-Haverfild, koje su radile na Solunskom frontu.
Po oslobođenju nekoliko članova medicinskih misija se vratilo u Srbiju da pomogne napaćen narod i ratom razorenenu zemlju. Evelina je stigla među prvima. Došla je da nešto uradi za stradale porodice i decu, koja su živela u Užicu, Kosijeriću, u pograničnim mestima duž reke Drine. Glasno je izrazila želju da bude sahranjena pored puta, kako je prolaznici i putnici ne bi zaboravili. U Bajnoj Bašti, Evelina je podigla Dom za ratnu siročad i pomogla smeštaj za obolele od tuberkuloze. Ona je svu svoju imovinu unovčila i dala za lekove, hranu i odeću za srpsku siročad. Obilazila je i negovala bolesne i iznemogle u najudaljenijim selima. Obolela je od upale pluća i preminula 21. marta 1920. Evelina Haverfild je sahranjena u Bajinoj Bašti, a spomenik u porti crkve Svetog Proroka Ilije pokazuje mesto njenog večnog počinka.

U spomen plemenitoj Evelini Haverfild, narod ovog kraja u Bajinoj Bašti je 1930. otvorio “Dom-Bolnicu Eveline Haverfild”. Tradiciju čuvanja narodnog zdravlja nastavio je današnji Dom zdravlja Evelina Haverfild. Docnije je u crkvenoj zgradi otvoren ‘Dom Eveline Haverfild”, čime je ispunjen Evelinin amanet da za sve usamljene, napuštene i gladne postoji jedno toplo sklonište pod istim krovom.
Evelina Haverfild je odlikovala najvišim srpskim odlikovanjima: Ordenom Svetog Save (IV i V reda) i Ordenom Belog orla sa mačevima, koji joj je dodeljen posthumno.

vitez koja:
Olive Kelso King

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Narednik Olive Kelso King, rodjena je u Sidneju, 30.juna 19885.godine. Bila je zena avanturistickog duha i jake volje, putnik, planinar i osoba jako nadarena za jezike. U svojim kasnim 20-tim godinama, pred sam pocetak Prvog svetskog rata dosla je u posetu svojoj sestri u Engleskoj.
Sagledavsi situaciju, donosi odluku da se ukljuci u njega. Pridruzuje se saveznicima i to kao vozac ambulantnih kola. 1915.godine, kupuje francuski Alda kamion, koji prepravlja u kola hitne pomoci, I osposobljava da u njemu moze sedeti 16 pacijenata. Sa autom putuje u Belgiju, ali tamo je optuzuju da je spijun, otpustaju je iz sluzbe, medjutim zbog napredovanja nemacke armije, sve optuzbe padaju u vodu i ona se vraca u Englesku.

Vrativsi se u Englesku, u maju 1915.godine, pridruzuje se Skotskoj zenskoj bolnici, da bi u oktobru 1915.g. njena jedinica bila upucena u Srbiju. Do Soluna stize brodom SS MOSSOUL. 3.novembra, sa jedinicom se seli za Gevgeliju, gde osniva poljsku bolnicu. Uloga bolnice je bila da priuza potrebnu medicinsku pomoc Srbima u borbi sa Austrougarima. Olive Kelso King je vrlo brzo naucila srpski jezik i pokazuje izuzetnu hrabrost prilikom napada Bugara i evakuacije bolnice za Solun. Pored ucestvovanja u evakuaciji osoblja, pacijenata i inventara bolnice, uspela je da se sa sanitetskim vozilom zadnjim vozom uputi u Solun. U bolnici u Solunu je radila naredne dve i po godine. Kada je Skotska zenska bolnica napustila zemlju, Olive Kelso King podnosi ostavku na clanstvo u toj organizaciji i prijavljuje se u srpskoj vojsci kao vozac.
Rasporedili su je u sanitetsku sluzbu, gde je dobila cin narednika. Uspela je da zadrzi i svoje sanitetsko vozilo (u cijem osposobljavanju i popravci je sama ucestvovala), tako da je to bilo jedno od jedina tri ambulantna vozila kojima je sanitetska sluzba srpske vojske u to vreme raspolagala.

Krajem 1916.godine, Olive Kelso King dobija malariju, i smestaju je u bolnicu na lecenje. Jedan od njenih najcescih posetilaca je bio kapetan Milan “Jovi” Jovicevic, sluzbenik za vezu sa britanskom vojskom u Solunu. Rodila se ljubav, i svaki dan su se vidjali i bili zajedno sve do oktobra 1917.g. kada on dobija postavljenje u Londonu. Kao uspomenu na njihovu ljubavnu vezu Jovicevic joj poklanja srebrnu tabakeru, koju je cuvala do kraja zivota. Nakon oporavka, nastavlja stari posao, uprkos svim opasnostima kojima je bila izlozena. Cesto putuje na front, prevozi ranjene vojnike na lecenje i oporavak. Njeni napori u evakuaciji civila I medicinske opreme dosli su do izrazaja tokom pozara u Solunu u avgustu 1917.godine, kada biva odlikovana srpskom Srebrnom medaljom za hrabrost, da bi 1918.godine dobila Zlatnu medalju za revnosnu sluzbu.

Pred kraj rata, u podrsku oca, otvorila je niz australijsko-srpskih kantina za pomoc rase;kenim srpskim porodicama i vojnicima. Kralj Aleksandar ju je za to odlikovao krstom Svetog Save.

Kuci se vraca 1923.godine i bila je veoma aktivna u Udruzenju zena. Za vreme II svetskog rata pokusala je da se ponovo aktivira kao vozac, ali je zbog svojih poodmaklih godina odbijena za vojnu sluzbu. Uprkos tome, radila je u fabrici aviona Havilland Mascot izmedju 1942-1944.godine.

Umrla je 1958.godine.

vitez koja:
dr Elizabet Ros

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Rosova je rođena u Tainu 1878. godine. Diplomirala je medicinu 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi.
Pošto je stekla diplomu, Rosova je kratko radila kao doktorka u svom Tainu, da bi potom postala medicinski radnik na ostrvu Kolonzi. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji, na velikom brodu koji je plovio do Indije i Japana. A onda je otišla u Persiju: živela je skoro dve godine u iranskim planinama i lečila moćno pleme Baktijara. Bili su toliko oduševljeni njome da su je postavili za poglavicu, a deo njenog posla, bio je da bude doktorka u - haremu. Tu ju je zatekao početak Prvog svetskog rata.

Dr Ros čula je za strahoviti manjak doktora i medicinskih sestara u Srbiji, i odlučila da pomogne.
Kada je stigla, krajem januara 1915, odmah je dobrovoljno otišla u bolnicu za tifusare u Kragujevcu. Nazalost, brzo je obolela od tifusa, tako da umire 14. februara 1915. od tifusa u vojnoj bolnici u Kragujevcu, gde je i negovala srpske vojnike povređene u Prvom svetskom ratu.

Grob doktorke Ros i dve engleske koleginice, na kragujevačkom groblju, razlikuju se od ostalih jer su neke reči na - engleskom. Na kamenu piše “Ovde leži dr Elizabet Ros”. Ispod toga, ćirilicom: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

Živo sećanje na dr Elizabet Ros neguje i terenska jedinica Crvenog krsta, koja je po njoj dobila ime. I ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF i Mašinskog fakulteta, nosi njeno ime.

Navigation

 Message Index