Manje poznati junaci

<< < (11/11)

Kuzma®: Quote from: vitez koja on December 09, 2013, 05:39:04 pm dr Elizabet Ros [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Rosova je rođena u Tainu 1878. godine. Diplomirala je medicinu 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi. Pošto je stekla diplomu, Rosova je kratko radila kao doktorka u svom Tainu, da bi potom postala medicinski radnik na ostrvu Kolonzi. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji, na velikom brodu koji je plovio do Indije i Japana. A onda je otišla u Persiju: živela je skoro dve godine u iranskim planinama i lečila moćno pleme Baktijara. Bili su toliko oduševljeni njome da su je postavili za poglavicu, a deo njenog posla, bio je da bude doktorka u - haremu. Tu ju je zatekao početak Prvog svetskog rata. Dr Ros čula je za strahoviti manjak doktora i medicinskih sestara u Srbiji, i odlučila da pomogne. Kada je stigla, krajem januara 1915, odmah je dobrovoljno otišla u bolnicu za tifusare u Kragujevcu. Nazalost, brzo je obolela od tifusa, tako da umire 14. februara 1915. od tifusa u vojnoj bolnici u Kragujevcu, gde je i negovala srpske vojnike povređene u Prvom svetskom ratu. Grob doktorke Ros i dve engleske koleginice, na kragujevačkom groblju, razlikuju se od ostalih jer su neke reči na - engleskom. Na kamenu piše “Ovde leži dr Elizabet Ros”. Ispod toga, ćirilicom: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”. Živo sećanje na dr Elizabet Ros neguje i terenska jedinica Crvenog krsta, koja je po njoj dobila ime. I ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF i Mašinskog fakulteta, nosi njeno ime. Некролог у Српским новинама од 10.2.1915. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

JASON: Жана Меркус – српска Јованка Орлеанка [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] У својој књизи: 'Влада Милана Обреновића', на страни 285., Слободан Јовановић о устанку у Босни и Херцеговини, 1876., пише следеће: 'Јануара 1876. основано је Друштво Црвенога Крста; цвет Београда дошао је на оснивачки скуп, и узбуђење је било тако силно, као да ће рат већ сутра дан почети. Месеца марта пала је у Београд нека Јованка Меркус, названа код нас 'Меркусова'. То је била једна млада, богата, а ни мало лепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду. Она је била у Љубибратићеву штабу, - и због тога што је носила мушко одело и јахала коња, прочула се као амазонка херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Песник Ћура Јакшић певао је: Јованка наша, не Орлеанска, Ал, она иста... Анђео чист... …Друга једна демонстрација тицала се Меркусове. Београдска интелигенција са грдном поворком света носила је бакљаду нашој Јованки Орлеанској. Она се појавила на балкону са црногорском капицом врх огромне плаве фризуре, - и та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и на машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић.' Читајући пре неколико година ово, нисам ни сањао да ћу једном у Холандији, у месечној смотри: 'Наgse Маndblad', који уређује наш одани пријатељ др В. М. Вестерман, открити тајну ове жене, а у чланку једног другог нашег овдашњег пријатеља Г. Ц. А. Рајцсме, холандског путописца и новинара. Он је 1936. био у Сарајеву и у једној тамошњој књижари купио једну француску књигу од неког Шарла Иријарта под насловом: 'Босна и Херцеговина, успомене са пута приликом устанка'. У овој књизи, изненадно, срео се г. Рајцсма са именом своје непознате земљакиње: Жане Меркус. О њој је Иријарте писао, да је 'Холандску јунакињу' неколико пута срео и видео у Дубровнику, а у пратњи познатог усташког војводе Љубибратића. Иријарт описује Жану Меркус, као младу даму од 25-30 година, која је, осим обилате финансијске помоћи коју је широко делила, узела учешћа и у усташким упадима на турску територију, где је показала невероватну хладнокрвност и личну храброст. Чак, једном приликом, кад су многи од усташа одбили да баце у ваздух једно турско утврђење, она се била пријавила да ће сама то извршити. Даље Иријарт прича да је Жана Меркус давала велике суме руском агенту Веселицком и да је посредством француског официра Барбјеа купила неколико Крупових топова а упућивала их усташама преко Клека и Суторине. Најзад, према овој књизи, Меркусова је била затворена од стране аустријских власти заједно са Љубибратићем и неким другим усташама. Међутим, док су сви остали били интернирани, Жана Меркус је отишла за Београд и пријавила се тамо у српску војску, где је примљена са највећим почастима, према накнадним информацијама које ми је дао г. Слободан Јовановић. У одбору који је био образован за њен дочек били су: Гига Гершић, Милан Кујунџић, Јован Бошковић и др. После овог проналаска, г. Рејцсма се почео да интересује за ову своју земљакињу: Ко је она? Ко је био њен отац? Шта ју је натерало да оде у српску авантуру? Шта је после било са њом? Као у свакој ствари и у овом новом открићу одиграо је најглавнију улогу: случај. Једне вечери, у једном холандском друштву, док је г. Рејцсма причао о мистериозној личности борбене Жане Меркус крикну одједаред једна дама: 'Па то је била моја тетка Ђени Меркус, ћерка генералног гувернера Холандске Индије, Петра Меркуса!' Тако је г. Рејцсма нашао пут да даље тражи, пошто се ова дама само сећала: да је 'тетка Ђени' ратовала у Турској! То је заиста био мало чудноват догађај за она времена, а 'тетка Ђени' се код куће врло често веома чудно понашала тако да су њени били срећни кад је она једног дана отпутовала. Јер, у Утрехту, где је племенита породица Меркусових живела, била је Ђени страх и трепет кад би се одједаред однекуда појавила са великпм пером на свом шеширу, или кад би остајала у Утрехту по неколико дана пушећи цигару за цигаром. После тога би поново нестала да живи негде на француској Ривијери. О њеном оцу се зна да је био син пастора у Нардсву, који је узео за жену Жан де Мушерон, ћерку једног пастора Валонске цркве. Кренувши као млад правник за Индију, Петар Меркус је већ био 1829. год. члан Индијског Савета. Ту се он венчао, 22. септембра 1830., са гђом Н. В. Крансен, разведеном женом једног професора на Универзитету у Лејдену. 1841. Петар Меркус био је именован за генералног гувернера холандских Индија. Он је имао осморо деце. Жана, као шесто дете, родила се у Батавији, 11. октобра 1839. године. 1844. умро је Петар Меркус у Сурабаји и гђа Меркус се вратила у отаџбину са својом великом породицом. Настанила се у Амстердаму. После је прешла у Хаг, где је умрла 19. априла 1848. Иза њене смрти породица се сва разишла, и мала Жана, дете од 9 година, отишла је у Арнем код свог стрица Меркуса, пастора Валонске цркве. Ту се у њој развила, до највеће мере, њена верска наклоност, и то толико, да је, кад је дошла до пунолетства, располажући великим наследством, кренула на ходочашће у Палестину. Верујући у неизоставни долазак Месије она је у Јерусалиму купила парче земље и саградила на њему кућу да у њој дочека Спаситеља! У Палестини се још више распалила њена мржња на 'невернике', и она одлучи да себе и цело своје имање стави у службу Хришћанства да би се срушила турска власт. Тако ју је 1875. године њен пут одвео на Балкан где је дошла у додир са Љубибратићем и подржавачима устанка. Тада је имала 36 година. Садашњи чланови њене породице не знају како се Жана вратила из Србије. Зна се само да је, после свог доласка, живела неко време у Паризу, затим на Ривијери, и да је написала неколико брошура о борби против алкохолизма. Њена путовања, њена кућа у Палестини, српска авантура, поједоше јој паре; бар велики део онога што је имала. Много је света црпело са овог 'бунара' који је најзад пресушио! На крају јој је остала само кућа у Јерусалиму, која се није могла продати! Тако се Жана, потпуно осиромашивши, вратила у Утрехт. Калуђерице тамошње дале су јој једну собицу у својој болници. Познајући њену побожност храниле су је бесплатно. Ту је и умрла 1897. у 57 години живота. Гроб јој се налази на Централном гробишту у Утрехту. Према горњој слици, Жана Меркус изгледа да није била тако ружна колико ју је г. Слободан Јовановић, познати женомрзац, описао. Чак она изгледа да је била лепа...   - Сибе (Јосип) Миличић, 1938.

Navigation

 Message Index

Previous page