Manje poznati junaci

[Kuzma®]

PODNAREDNIK BOGOLJUB VASILJEVIC

Podnarednik Bogoljub Vasiljević bio je nosilac najvišeg odlikovanja tog vremena - Karađorđeve zvezde sa mačevima. Nju je zaslužio, ali je nikada nije poneo na grudima. Da bi sve bilo potpuno neobično, orden je dobio na inicijativu neprijatelja!

Čudnovatu priču unuk Zoran počinje od događaja, koji se zbio u novembru 1914. Tada je podnarednik Bogoljub Vasiljević pokušao sa spase ranjene drugove tokom bitke na levoj obali Kolubare u Velikom polju. Stavio je tada beli peškir na pušku i prešao na austrougarsku stranu rekavši da je „parlamentarac“ i da traži obustavu vatre kako bi obe strane sahranile mrtve, pomogle ranjenicima.

- Odmah su ga uhapsili i izveli pred oficira, koji je zapretio kako „nemaju šta da brinu, jer će Poćorekova vojska za pet dana već biti u Nišu“. Iako mu je glava već „bila na panju“ Bogoljub je drsko i odvažno odgovorio da će oni zaista biti u Nišu, ali kao zarobljenici!
Nedugo zatim, ratna sudbina se okrenula, hrabri podnarednik se domogao slobode i učestvovao u Kolubarskoj bici. I u njoj je ponovo pokazao izuzetnu hrabrost. Neprijatelj je potučen do nogu, pa je tada austrougarski oficir dopao zarobljeništva. Posle nekoliko dana tražio je raport kod nadležnog srpskog oficira. Tamo je, pored ostalog, ispričao i događaj sa hrabrim podnarednikom protivničke vojske. Zapazio je da bi „da je po njegovom“, tako hrabar gest trebalo odlikovati. Pogotovo što je u tom trenutku izgledalo kao da je Srbija već izgubila rat.

Cela priča ubrzo je stigla i do tadašnjeg regenta Aleksandra Karađorđevića. Pošto je tada viteštvo još bilo na glasu, Aleksandar je zaista dodelio najviši orden Bogoljubu Vasiljeviću. A, austrijski oficir je, u znak vojničkog poštovanja, pušten na slobodu!

Vasiljeviću, međutim, orden nije dodeljen, jer je 1915. godine počela golgota srpske vojske, povlačenje preko Albanije. Nikada nije ni saznao da je za svoj gest bio odlikovan. Na Solunskom frontu, pak, zaslužio je Zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost. Posle rata se vratio u rodni Barič kod Obrenovca gde je umro 1923. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na fotografiji levo Bogoljub Vasiljevic, desno unuk Zoran Vasiljevic

Izvor:Vecernje novosti

[Kuzma®]

NAREDNIK ZIVANA TERZIC

U prvoj fazi rata srpska vojska je pružila jak otpor nadmoćnom neprijatelju. U kratkom periodu, od avgusta do kraja godine, u dvema velikim bitkama, Cerskoj i Kolubarskoj, srpska vojska je neprijatelju izbacila iz stroja 273.804 boraca, od kojih su 7.592 bili oficiri. Pri tom je i sama imala ogromne gubitke. Zna se da je nekoliko žena bilo u prvim borbenim redovima. Pored već legendarne Milunke Savić, pomenućemo Živanu Terzić. Ona je bila učesnik u četovanju. U balkanskim ratovima je bila bolničarka u poljskoj vojnoj bolnici u Ristovcu. Na početku Svetskog rata Živana Terzić imala je 27 godina. NJen brat je poginuo u borbi na Gučevu. To je u sestri, po prirodi ratobornoj osobi, probudilo želju za osvetom. Obukla je četničko odelo, ostavila kuću i krenula za srpskom vojskom. Otišla je na Drinu, gde je Gvozdeni puk Moravske divizije vodio danonoćne borbe protiv nadirućih austrougarskih trupa.

Jedan vojnik odveo je Živanu komandantu puka, pukovniku Gvozdenu Ristanoviću, kome je rekla: Gospodine pukovniče, ja sam bivši četnik. Želim da poginem na bojnom polju, da osvetim poginulog brata. Tvrdim da sam borbenija od mnogih vojnika!“ Pukovnik je ženu-ratnika dodelio drugom vodu druge čete drugog bataljona. Ova žena je uskoro, zbog hrabrosti ispoljene u borbama, zadobila poštovanje svojih pretpostavljenih i saboraca. Zbog ispoljene hrabrosti u noćnoj bici na Kurjačici, nedaleko od reke Drine, Živana Terzić dobila je čin kaplara.

Pri odstupanju srpske vojske, u jesen 1915. godine, Gvozdeni puk bio je u zaštitnici u stalnoj borbi protiv neprijateljskih vojnika. U poznatoj bici na koti 1212, kod Bitolja, dobila je odlikovanje za hrabrost „Miloš Obilić“ i čin narednika. Ona je predvodila vojnike, prva je „izletela“ na juriš i prednjačila u zauzimanju kote. Pri trećem jurišu, kaplar Terzićeva ranjena je u stomak. Teško ranjena ratnica prebačena je na oporavak u Vertekop, a potom u Francusku. Posle tri meseca odmora i oporavka, zahtevala je da se vrati na front i u borbene redove. Pregledao je vojni lekar, ustanovio da je metak ostao u trbušnoj duplji i da više nije sposobna za borbu. „ Ja sam sa puškom izišla iz Srbije, hoću sa puškom i da uđem u Srbiju, ili me ubijte“, uporno je ponavljala. Naravno, dobila je oružje i među prvima, sa članovima Vrhovne komande srpske vojske, ušla u slobodnu srpsku prestonicu.

Izvor: Glas javnosti

[ssekir75]

Геније: Херој који је трубом „потукао” турску војску у Кумановској битци
ahmed-ademovicАхмед Адемовић припада плејади прослављених носилаца Карађорђеве звезде лесковачког краја. И данас живи легенда о његовом ратном подвигу.

У Првом балканском рату у српској војци био је трубач и храбар борац. У јеку Кумановске битке ушуњао се на турску страну и одсвирао знаке за одступање турске војске. С друге стране узвишице, српској војци засвирао је знаке за јуриш. Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара. Управо за тај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. После Кумановске битке, Турци су коначно протерани са Балкана.

Ахмед се поносио овим одличјем које није скидао до краја живота. Лесковац је поштовао његово херојство и указивао му велику пажњу.

За време Другог светског рата, Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини, у подножју Хисара, где су Немци 3. децембра 1941. године стрељали 400 до 500 Рома. Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године у 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

(dan-veterana.blogspot)

http://srbin.info/2013/12/01/genije-heroj-koji-je-trubom-potukao-tursku-vojsku-u-kumanovskoj-bitci/

[vandrej]

JAVORNIK Antonija alias Natalija BJELAJAC, narednik srbske vojske, 1912 kot prva slovenska dobrovoljka vstopila v srbsko vojsko, kot borka in bolničarka sodelovala v obeh balkanskih in prvi svetovni vojni, dvanajstkrat ranjena in prejela isto število odlikovanj, tudi Karađorđevo zvezdo z meči in francoski red legije časti, rojena 1893 v Mariboru, dijakinja,  umrla 1974 in pokopana v Beogradu

Slovenački dobrovoljci srpske vojske 1912-1918:
http://users.volja.net/marijankr/Z13-seznami.html#dobrovoljci

Nadam se, da čete se snač sa slovenštinom.

[vitez koja]

Prateci i citajuci ovu temu, koju je Kuzma, postavio, podstaklo me je da iz znatizelje nesto vise saznam o ucescu zena u ratovima, odnosno o zenama kao ratnicima, borcima. Prvenstveno me interesovala situacija kod srpske vojske u Prvom svetskom ratu, s obzirom na golgotu koju je prosla. Tragajuci za podacima dosao sam do interesantnih podataka, pa sam odlucio da dam doprinos ovoj temi, a i da ih predocim ostalim posetiocima foruma. Uglavnom, svi znamo za Milunku Savic, ali nije ona jedina!


Među srpskim vojnicima bio je za to vreme veliki broj žena, koje su sa puškom u ruci branile Otadžbinu, ali su ostale nepoznate u senci muskaraca-ratnika.  Francuski novinar i veliki prijatelj Srba, Anri Barbi, o srpskim ženama‐vojnicima zapisao je da su „one svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje Sveta“. Ovo je priča o nekoliko takvih div‐junakinja, gvozdenog srca, kojih se s ponosom treba setiti.

[vitez koja]

Milunka Savić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
O ovoj najpoznatijoj srpskoj ženi‐ratniku, vec postoji tema na Palubi, pa necu nista posebno iznosi. Sve se moze videti na www.paluba.info/smf/index.php/topic,11548.0.html

[vitez koja]

Vasilija Vukotić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vasiliju Vukotić, ćerku čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac Vukašin, u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, serdar Janko vodio je sa sobom svoju kćerku jedinicu Vasiliju, koja je pre toga završila Institut ruske carske porodice na Cetinju. Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916) bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije.

Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.

Sin serdar Janka Vukotića kapetan Vukašin Vukotić, kasnije je bio ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića. Posle Drugog svetskog rata, živeo u inostranstvu.

[vitez koja]

Milica Miljanov

Milica Miljanov (udata Lazović), bila je jedna od ćerki čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Cerka Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom sirom Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine.

[vitez koja]

Jelena Šaulić

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Jelena se odlikovala neobičnom bistrinom uma i najlepšim vrlinama, pa je u rekordno kratkom roku uoči Prvog svetskog rata završila učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica.
Međutim, umesto podučavanja đaka, vec 1917.godine, prihvatila se puške i sa ocem Perkom pridružila ustaničkim četama Koste Vojinovića na Radan planini, da u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom, Jelena je bila strah i trepet za neprijatelja širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Pamte se podvizi Jelene Šaulić u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a presudila mu je lično Jelena.

Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu.

Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 21. marta 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Ostala je priča da više od godinu dana posle njene smrti, u znak žalosti, u plemenu Drobnjaka, iz kojeg potiče, nije bilo veselja niti su se čule gusle i pesma. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju.

[vitez koja]

Milosava Perunović

Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao.