Manje poznati junaci

[Kuzma®]

dr Elizabet Ros

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Rosova je rođena u Tainu 1878. godine. Diplomirala je medicinu 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi.
Pošto je stekla diplomu, Rosova je kratko radila kao doktorka u svom Tainu, da bi potom postala medicinski radnik na ostrvu Kolonzi. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji, na velikom brodu koji je plovio do Indije i Japana. A onda je otišla u Persiju: živela je skoro dve godine u iranskim planinama i lečila moćno pleme Baktijara. Bili su toliko oduševljeni njome da su je postavili za poglavicu, a deo njenog posla, bio je da bude doktorka u - haremu. Tu ju je zatekao početak Prvog svetskog rata.

Dr Ros čula je za strahoviti manjak doktora i medicinskih sestara u Srbiji, i odlučila da pomogne.
Kada je stigla, krajem januara 1915, odmah je dobrovoljno otišla u bolnicu za tifusare u Kragujevcu. Nazalost, brzo je obolela od tifusa, tako da umire 14. februara 1915. od tifusa u vojnoj bolnici u Kragujevcu, gde je i negovala srpske vojnike povređene u Prvom svetskom ratu.

Grob doktorke Ros i dve engleske koleginice, na kragujevačkom groblju, razlikuju se od ostalih jer su neke reči na - engleskom. Na kamenu piše “Ovde leži dr Elizabet Ros”. Ispod toga, ćirilicom: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

Živo sećanje na dr Elizabet Ros neguje i terenska jedinica Crvenog krsta, koja je po njoj dobila ime. I ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF i Mašinskog fakulteta, nosi njeno ime.

Некролог у Српским новинама од 10.2.1915.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Жана Меркус – српска Јованка Орлеанка


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У својој књизи: 'Влада Милана Обреновића', на страни 285., Слободан Јовановић о устанку у Босни и Херцеговини, 1876., пише следеће:
'Јануара 1876. основано је Друштво Црвенога Крста; цвет Београда дошао је на оснивачки скуп, и узбуђење је било тако силно, као да ће рат већ сутра дан почети. Месеца марта пала је у Београд нека Јованка Меркус, названа код нас 'Меркусова'. То је била једна млада, богата, а ни мало лепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду. Она је била у Љубибратићеву штабу, - и због тога што је носила мушко одело и јахала коња, прочула се као амазонка херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Песник Ћура Јакшић певао је: Јованка наша, не Орлеанска, Ал, она иста... Анђео чист...
…Друга једна демонстрација тицала се Меркусове. Београдска интелигенција са грдном поворком света носила је бакљаду нашој Јованки Орлеанској. Она се појавила на балкону са црногорском капицом врх огромне плаве фризуре, - и та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и на машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић.'
Читајући пре неколико година ово, нисам ни сањао да ћу једном у Холандији, у месечној смотри: 'Наgse Маndblad', који уређује наш одани пријатељ др В. М. Вестерман, открити тајну ове жене, а у чланку једног другог нашег овдашњег пријатеља Г. Ц. А. Рајцсме, холандског путописца и новинара. Он је 1936. био у Сарајеву и у једној тамошњој књижари купио једну француску књигу од неког Шарла Иријарта под насловом: 'Босна и Херцеговина, успомене са пута приликом устанка'.
У овој књизи, изненадно, срео се г. Рајцсма са именом своје непознате земљакиње: Жане Меркус. О њој је Иријарте писао, да је 'Холандску јунакињу' неколико пута срео и видео у Дубровнику, а у пратњи познатог усташког војводе Љубибратића. Иријарт описује Жану Меркус, као младу даму од 25-30 година, која је, осим обилате финансијске помоћи коју је широко делила, узела учешћа и у усташким упадима на турску територију, где је показала невероватну хладнокрвност и личну храброст. Чак, једном приликом, кад су многи од усташа одбили да баце у ваздух једно турско утврђење, она се била пријавила да ће сама то извршити. Даље Иријарт прича да је Жана Меркус давала велике суме руском агенту Веселицком и да је посредством француског официра Барбјеа купила неколико Крупових топова а упућивала их усташама преко Клека и Суторине. Најзад, према овој књизи, Меркусова је била затворена од стране аустријских власти заједно са Љубибратићем и неким другим усташама. Међутим, док су сви остали били интернирани, Жана Меркус је отишла за Београд и пријавила се тамо у српску војску, где је примљена са највећим почастима, према накнадним информацијама које ми је дао г. Слободан Јовановић. У одбору који је био образован за њен дочек били су: Гига Гершић, Милан Кујунџић, Јован Бошковић и др. После овог проналаска, г. Рејцсма се почео да интересује за ову своју земљакињу: Ко је она? Ко је био њен отац? Шта ју је натерало да оде у српску авантуру? Шта је после било са њом?
Као у свакој ствари и у овом новом открићу одиграо је најглавнију улогу: случај.
Једне вечери, у једном холандском друштву, док је г. Рејцсма причао о мистериозној личности борбене Жане Меркус крикну одједаред једна дама: 'Па то је била моја тетка Ђени Меркус, ћерка генералног гувернера Холандске Индије, Петра Меркуса!'
Тако је г. Рејцсма нашао пут да даље тражи, пошто се ова дама само сећала: да је 'тетка Ђени' ратовала у Турској! То је заиста био мало чудноват догађај за она времена, а 'тетка Ђени' се код куће врло често веома чудно понашала тако да су њени били срећни кад је она једног дана отпутовала. Јер, у Утрехту, где је племенита породица Меркусових живела, била је Ђени страх и трепет кад би се одједаред однекуда појавила са великпм пером на свом шеширу, или кад би остајала у Утрехту по неколико дана пушећи цигару за цигаром. После тога би поново нестала да живи негде на француској Ривијери.
О њеном оцу се зна да је био син пастора у Нардсву, који је узео за жену Жан де Мушерон, ћерку једног пастора Валонске цркве. Кренувши као млад правник за Индију, Петар Меркус је већ био 1829. год. члан Индијског Савета. Ту се он венчао, 22. септембра 1830., са гђом Н. В. Крансен, разведеном женом једног професора на Универзитету у Лејдену. 1841. Петар Меркус био је именован за генералног гувернера холандских Индија. Он је имао осморо деце. Жана, као шесто дете, родила се у Батавији, 11. октобра 1839. године.
1844. умро је Петар Меркус у Сурабаји и гђа Меркус се вратила у отаџбину са својом великом породицом. Настанила се у Амстердаму. После је прешла у Хаг, где је умрла 19. априла 1848. Иза њене смрти породица се сва разишла, и мала Жана, дете од 9 година, отишла је у Арнем код свог стрица Меркуса, пастора Валонске цркве. Ту се у њој развила, до највеће мере, њена верска наклоност, и то толико, да је, кад је дошла до пунолетства, располажући великим наследством, кренула на ходочашће у Палестину. Верујући у неизоставни долазак Месије она је у Јерусалиму купила парче земље и саградила на њему кућу да у њој дочека Спаситеља!
У Палестини се још више распалила њена мржња на 'невернике', и она одлучи да себе и цело своје имање стави у службу Хришћанства да би се срушила турска власт. Тако ју је 1875. године њен пут одвео на Балкан где је дошла у додир са Љубибратићем и подржавачима устанка. Тада је имала 36 година.
Садашњи чланови њене породице не знају како се Жана вратила из Србије. Зна се само да је, после свог доласка, живела неко време у Паризу, затим на Ривијери, и да је написала неколико брошура о борби против алкохолизма. Њена путовања, њена кућа у Палестини, српска авантура, поједоше јој паре; бар велики део онога што је имала. Много је света црпело са овог 'бунара' који је најзад пресушио! На крају јој је остала само кућа у Јерусалиму, која се није могла продати! Тако се Жана, потпуно осиромашивши, вратила у Утрехт. Калуђерице тамошње дале су јој једну собицу у својој болници. Познајући њену побожност храниле су је бесплатно. Ту је и умрла 1897. у 57 години живота. Гроб јој се налази на Централном гробишту у Утрехту.
Према горњој слици, Жана Меркус изгледа да није била тако ружна колико ју је г. Слободан Јовановић, познати женомрзац, описао. Чак она изгледа да је била лепа...   - Сибе (Јосип) Миличић, 1938.

[Kuzma®]

Иако није постојало за војнике и подофицире Милоју Николићу из места Леовић код Љубовије, војнику  5. пешадијског пука је 1913. године додељена Карађорђева звезда са мачевима 4 степена. После рањавања у борби на Брегалници, пребачен је у Београд ради лечења и опоравка. Током лежања у болници понудио је да са њега скину део коже за рањеног официра и на тај начин учинио још веће јунаштво. Ово је био повод да се размисли о увођењу адекватног одликовања и за војнике што је учињено две године касније.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

У Политици од  27.7.1913. је објављена вест о овом војнику Милоју. Ту је и податак коме је донирао део коже са своје ноге. Реч је о капетану Дринског артиљеријског пука Радовану Радосављевићу. У питању је део коже са ноге у дужини од око двадесетак центиметара. Осим тога ту је и податак да је Милоје био у 1. чети 1. батаљона 5. пука и да је, поред преседана да му је краљ доделио Карађорђеву звезду са мачевима официрског реда, од министра војног награђен са 1000 динара. То је био износ еквивалентан седмомесечној плати потпоручника. Све ово се дешавало у болници Кола српских сестара у Београду.
..

[Kuzma®]

Био сам уверен да сам већ овде ово објавио. Сада исправљан ту грешку.

Да једном за свагда разјаснимо шта је тачно у причи о Ахмеду Ахмедовићу или како се већ зове, пошто му се има појаввљује у 3-4 варијације.

Ово је прилог који сам  објавио на свом Фејсбук профилу дан пред годишњицу Кумановске битке. 

Сутра, 23. октобра ће бити пуних 112 година од прве, највеће и одлучујуће битке српске војске у Првом балканском рату – Кумановске битке. О овој се бици може много тога рећи и многи ће то сутра урадити, а многи ће по ко зна који пут понављати једну причу о којој желим да напишем неке чињенице.

Прича укратко иде овако. Трубач Гвозденог пука Ахмет Ахметовић из Бојника је током битке самоиницијативно свирао напад уместо повлачење и то је преломило Кумановску битку а он је за то дело одликована Златном Карађорђевом звездом са мачевима.

 Дакле, ово је укратко а постоји чак и књига објављена пре неколико година али нисам сигуран који је наслов.

 Хајде сада да видимо шта овде није у реду и да изнесем доказе за своје тврдње.

- Ахмет Ахметовић или Адем Адемовић или Амет Аметовић, зависно како где пише, је био војник и каплар 1. пешадијског пука па самим тим није могао бити у 2. пешадијском пуку, код нас познатом као Гвоздени. То пише у његовом досијеу који се налази у Архиву Југославије. Поред тога, Гвоздени пук је тај атрибут добио 1913. године па је по мом мишљењу неумесно говорити о Гвозденом пуку у рату 1912. када га у том време тако нико није звао.

- У поменутом досијеу нема података да је током ратова био трубач.

- Моравска дивизија првог позива којој су припадали и 1. и 2. пешадијски пук је у Кумановској бици била на десном крилу Прве српске армије. Ово је битно јер је 23.10.1912. битка отпочела и цео дан и ноћ вођена на крајњем левом  крилу где се налазила Дунавска дивизија првог позива. Тог дана су турским нападима одолевали и одолели 18. и 7. пешадијски пук и четнички одред војводе Вука. Тога дана они нису имали ничију помоћ. Ни један командант дивизије (Дринска првог и Дунавска другог позива) које су биле најближе месту битке, нису хтели да помогну јер "нису имали наређење". И само невероватна храброст та два пука и Вукових четника су спречили Турке да обухвате лево крило Прве армије и потуку је до ногу. Тога дана поменута два пука су имала половину свих губитака свих српских дивизија у овој бици. Када је дошао други дан битке турске снаге су већ отпочеле повлачење па је учешће осталих српских снага па и Моравске дивизије у односу на претходни дан било симболично. Једно је тући непријатеља који се повлачи а друго онога који напада па према томе 7. и 18. пук су два пука који су одлучили Кумановску битку а не никакви трубачи или пукови који су првог дана стајали на месту и били незаинтересовани за оно шта се дешава лево од њих. При том податак из досијеа каже да је Ахмет био у 1. пуку ДРУГОГ позива што значи да он никако није могао бити на Куманову јер се Моравска дивизија другог позива налазила у саставу Треће армије која је наступала преко Косова и Метохије. Све претходно се односили на истоимену дивизију првог позива.

- Сада дођосмо и до ордена. Само један војник српске војске, Милоје Николић из села Леовића код Љубовије,  је у Балканским ратовима одликован Карађорђевом звездом 4. степена (орден који је додељиван само официрима). Реч је о војнику Дринске дивизије који је као рањеник донирао део своје коже за помоћ артиљеријском капетану Радивоју Радосављевићу.  Овај догађај је био мотив да се размисли о новом ордену који би се додељивао војницима и подофицирима који учине дела која превазилазе дела за која је додељиван до тада највиши орден Златна медаља за храброст (Обилићева медаља). Тек у мају 1915. године је установљен нови орден Карађорђева звезда са мачевима војничког реда, која је додељивана у два степена: златна и сребрна. Први одликовани том медаљом су били одликовани почетком јуна исте године а у указу пише да се додељује за заслуге у рату 1914-1915. Дакле, не ретроактивно за Балканске ратове већ искључиво за дела у рату против Аустроугарске.

- Указом ФАОбр. 11123 од 15. јуна 1915. (по старом календару) одликован је и Ахмет Ахметовић. Значи у целој причи са почетка једина истина је да је он имао то одликовање али не за дело у Балканским ратовима већ, како то у досијеу пише, зато што је као каплар 1. чете 4. батаљона 1. пешадијског пука другог позива увек био у стрељачком строју и као такав бацао бомбе на непријатеља чиме је откривао непријатељске патроле. Треба истаћи и да је рањен 1914. у леву плећку али нема података о околностима рањавања, међутим то је сигурно утицало да буде одликован.

На крају бих констатовао следеће. Велика је срамота то што се радило и што се ради када је реч о нашој историји. Док на једној страни глорификујемо само одређене појединце при чему се неретко дешава да су њихове заслуге објективно мање од оних како се то  представља, са друге стране забораввљамо неке истинске јунаке (на пример горе поменути Милоје Николић). Не разумем потребу да се овакве приче измишљају. Да ли је Ахмет херој? Јесте. Да ли одликован Карађорђевом звездом с амачевима? Јесте. Па рођаче, пријатељу, брате.... напиши за које је дело одликован, немој измишљати, јер измишљањем све то деградираш. На тај начин си пљунуо и на Ахмета и на Карађорђеву звезду и на све оне див-јунаке  у свим ратовима од 1912. до 1918.
Ја сам осећао моралну одговорност да ради истине ово напишем. Иначе, уопште није било тешко у Архиву Југославије пронаћи Ахметов досије међу досијеима носилаца највише војничког одликовања Краљевине Србије.
Ахметов пример је само један од примера колико неки појединци себи дозвољавају да прекрајају чињенице. Да ли је то из незнања, да ли је то из добре или лоше намере, ја то не знам. Знам само да било који мотив да је у питању не може ово оправдати. Боље је ништа не писати него писати измишљотине.

У наставку је Ахметов досије носиоца Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима који се налази у Архиву Југославије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[dzumba]

Професионално урађено Кузмо! Овај текст нимало не умањује заслуге Ахмета Ахметовића и заслужено одликовање. Додао бих још и чињеницу да је био по чину каплар. С обзиром да је био Ром, муслиман, то само још више сведочи о његовим војничким врлинама и заслугама јер Ромима, посебно у то време, није било лако да се изборе за равноправан статус. У досијеу и пише о његовом угледу у средини где живи.

[fazan]

Кузмо, перо ти се позлатило! Или тастатура 

Коса ми се диже од тих прича које, у основи, величају лукавство и превару, а умањују јунаштво српских војника.

Да ли постоји било какав историјски податак о томе да је српски војник свирао Турцима повлачење? Ако не постоји, зашто се онда потура кукавичино јаје, ловачка прича о лукавству? По мени, то је у основи ниподиштавање једне величанствене победе. ”Турци нападали, али се ми досетили и засвирали им повлачење.” Није победила стратегија српске врховне команде, није победило јунаштво српске војске - него лукавство трубача?

Ово асоцира на причу о Милошу Обилићу. Постоје извештаји након битке, да су се српски оклопници у јуришу пробили до самог султана. Али не, нама је милија прича из десетерца, како се Милош претварао да је пребег, па онда потегао нож из потаје. Ако је прича имала смисла током турског ропства, као начин да се охрабри отпор, данас апсолутно нема смисла. А ми смо и филмове снимили на бази десетерца.

[Kuzma®]

Постоји један податак који је можда био окидач за ову причу. Другог дана Кумановске битке на крајњем десном крилу командант једног батаљона 2. пешадијског пука Јован Наумовић је у једном тренутку имао намеру да нареди повлачење, али је онда видео да су суседни делови пука кренули на јуриш (били су свакако у бољој ситуацији од његовог батаљона). Онда је своју одлуку променио и наредио јуриш и то је успело.  Али ни ту трубач није доносио одлуку већ командант батаљона.

Када је у питању сама Кумановска битка треба прочитати књигу Драгутина Милутиновића, команданта Тимочке дивизије другог позива. Књига се тако и зове "Тимочка дивизија другог позива у ратовима 1912-13". Он ту директно, без увијања говори колико су тај ратни план и стратегија ВК били лоше осмишљени. Због таквог плана рат је могао већ првог дана бити катастрофално завршен по српску војску. Бог и ратна срећа су погледали српску војску да имају невероватно храбре команданте пукова и батаљона. Да су они били другачији ко зна шта би се десило.
Ја ћу само поменути, да команда Прве армије целог дана није имала појма шта се дешава испред ње. Команданти Дунавске дивизије другог Михаило Рашич и Дринске првог позива Павле Јуришић Штурм уопште нису хтели да одговоре на позив командана Дунавске дивизије првог позива да му помогну. Образложење је да немају наређење команде армије. На састанку у штабу ВК неколико дана пре битке, Путник је командантима дивизија изнео процену турских снага на фронту наступања . Тада је рекао да пред нама има око 2 батаљона Турака на Козјаку. И ништа више. А команданту Моравске дивизије другог позива (где је био Ахмет) је рекао отприлике овако: Ви наступате преко ...... (пишем из главе па се не сећам тачно који су топоними поменути) и даље ка Приштини, па шта вам Бог да.

Ок, на крају је све испало добро по српску војску, али уз јако велике жртве. Толике жртве нису биле неопходне и могле су се избећи. Читајући документе из тог времена стичем утисак као да је број властитих жртава био мерило за бољег официра и команданта. Што више погинулих и рањених властитих војника то бољи командант.

Некима је познато да пише књигу о 7. пешадијском пуку. Биће тамо и оваквих података. То су чињенице које не би смеле остати заборављене.