Odnosi na relaciji Srbija - NATO

[MilosPantovic]

"Односи на релацији" је плеоназам јер релација значи однос. Односи на односу. А можда и није грешка.



Али да допунимо те релације на односу односима на релацији:



И ово спада у те односе на односу.

[MilosPantovic]

Не волим овај нови компјутер. Ради сам шта он хоће.

[MilosPantovic]

Помиње се да је у Панчеву оформљена полу-стална НАТО база, да је у касарни одвојен простор за њих, техника и опрема коју су тражили и да људство долази периодично.  А може бити и да је у питању сарадња према потписаном споразуму.

[machak]

И онда прочитам да падобранци не знају да скачу са куполама и да треба неко да их научи, а то су раније деца радила. Шта је сад то, регресивна еволуција или новинарска патка?

Где си то прочитао? Гарантовано је у питању лоша интерпретација од стране новинара. За сваки падобран је сасвим уобичајено да се врши преобука, припрема... Тако је у свим војскама. Када се скаче у туђој организацији, поштују се правила оног ко је носилац активности, тако раде и наши када другима организују вежбе, скокове...

[machak]

Hoćete mi reći šta Vama ovde smeta ? Da znam šta i kako da odgovorim.
 Za svaki navedeni tip padobrana se vršila obuka- koja ovde očito vama toliko smeta. Nikada nije bilo : uzmi padobran s ledine i skoči iz bilo kog aviona.  Radila se priprema kako u Aero Klubovima tako , i još strožije u JNA.
Znači, niko nekaže da neko nezna da skoči  s nečim iz nečeg. U vojsci se rade pripreme, temeljne za tako mogu reći rizičniji posao kao što je padobranstvo. Vama smeta što se " igraju" " vade trake iz roletni"  " uvežbavaju nešto što i deca znaju" ?

Управо тако. Сличне припреме и по дужини и по садржају су рађене и када су наши падобранци ишли у Русију и Белорусију на вежбе "Словенско братство".

[machak]

А да, успео сам да уочим разлику. Амери су неефикаснији.

На основу чега си то закључио?
И Руси и Амери имају изузетно разрађен систем обуке, поступке у авиону...свако за свој тип падобрана.

Код масовних десантирања Руси скачу искључиво на стабилизацију (мали падобран који се прво отвара на одвоју од ваздухоплова ради успорења и стабилизације падобранце јер је брзина авиона 300 - 350 km/h), држе се за ручицу за отварање главног падобрана и вуку је у трећој секунди по искакању, чиме се наставља процес отварања падобрана. Такође имају карактеристичан положај тела - згрчено "у бомбу".

Американци и читав Запад масовна десантирања изводе скоковима на принудно дејство, где гуртна аутоматски отвара падобран након одвоја падобранца, што им омогућава брзина авиона - најчешће до 240 km/h.

Све процедуре су разрађене до детаље, максимално упрошћене и проверене у пракси.

[MilosPantovic]

И онда прочитам да падобранци не знају да скачу са куполама и да треба неко да их научи, а то су раније деца радила. Шта је сад то, регресивна еволуција или новинарска патка?

Где си то прочитао? Гарантовано је у питању лоша интерпретација од стране новинара. За сваки падобран је сасвим уобичајено да се врши преобука, припрема... Тако је у свим војскама. Када се скаче у туђој организацији, поштују се правила оног ко је носилац активности, тако раде и наши када другима организују вежбе, скокове...

Отвори линк који је постављен изнад реченице коју си уредно цитирао, а затим пажљиво прочитај цео чланак.

[MOTORISTA]

Вашингтон треба да повећа војно присуство на Балкану и да се зближи са Србијом
уторак, 28.11.2017.

Атлантски савет сматра да САД треба да успоставе стално присуство војске у Југоисточној Европи, чиме би показалe константну посвећеност постизању безбедности у региону и омогућилe себи да дугорочно утичу на на развој догађаја. Камп Бондстил је идеалан за то, стоји у извештају

ВАШИНГТОН – Атлантски савет САД објавио је јуче извештај „Балкан напред – нова америчка стратегија за регион”, у којем се предлаже успостављање сталног америчког војног присуства у југоисточној Европи и залагање за „историјско приближавање” са Србијом.

У извештају института из Вашингтона предлаже се и обнављање репутације САД, као „искреног посредника”, као и ослањање на предузетнике и младе у региону.

Успостављање сталног америчког војног присуства показало би да су САД трајно опредељене за безбедност региона и дугорочно учврстило способност САД да утичу на развој догађаја, наводи се у извештају, преноси Бета.

Кад је реч о историјском приближавању са Србијом, строго узевши, то није нов приступ, већ снажнији покушај у светлу обновљеног ангажовања у региону, наводи Атлантски савет.

Београд може и треба да буде близак партнер и савезник у региону, али то може постати само ако почне суштински да се дистанцира од Русије, наводи се у извештају и додаје да то није тривијално питање за српско руководство, али да не треба да буде ни нешто око чега ће ЕУ и САД правити компромисе. „Док јачају своје присуство, САД треба да обнове своје напоре за боље и конструктивније односе са Србијом. Још један покушај да се приступи Београду као партнеру и савезнику, уместо као сталном изазивачу невоља у региону, може исплатити велике дивиденде”, наводи Атлантски савет.

Амбасада САД у Београду поводом извештаја Атлантског савета САД навела је да академске и истраживачке институције немају формалну улогу у формулисању америчке политике према Србији или било којој другој земљи.

Окретање главе од пузећег ауторитаризма лидера у региону вредело је, чини се, на кратак рок, наводи се у извештају и додаје да слепо опредељивање за стабилност науштрб напретка у демократском развоју практично гарантује опстанак патологија које муче регион.

Атлантски савет наводи да САД треба да помогну председницима Србије и Косова Александру Вучићу и Хашиму Тачију да у предстојећој години постигну коначан договор о Косову.

У извештају се наводи да би тек десет одсто Срба ишло у рат за Косово, али и да само осам одсто прихвата признање независности Косова, док друго истраживање говори да је 80 одсто Срба рекло да треба одустати од ЕУ ако је услов за улазак признавање независности Косова.

Такви резултати испитивања јавног мњења „лукавим политичарима” омогућавају бесконачне маневре, а Вучић је „управо таква врста политичара”, наводи Атлантски савет. „Он је дошао на власт смишљено обећавајући својим бирачима и успешан пут ка ЕУ и прихватљиво решавање косовског питања. У међувремену, у иностранству, Вучић је више пута тражио стрпљење међународне заједнице, имплицирајући да ће евентуално довести своје бираче до прихватања косовске независности”, наводи се у извештају.

У анализи се додаје да многи на Западу и даље верују да је Вучић једини који може рештити питање Косова. „Успешно неутралишући домаћу политичку опозицију и са све јачом контролом медија која му обезбеђује власти, неки посматрачи мисле да овог пута мисли озбиљно”, наводи Атлантски савет.

Додаје се да се Вучић, док је западним лидерима обећавао решавање питања Косова, додворавао и Русији, коју види мање као партнера за напредак своје земље, а више као начин да подигне своју вредност на Западу, играјући на карту недохватљивости како би добио неке уступке у вези са Косовом.

Москва радо чини услуге Вучићу и користи своје „историјске” везе с Београдом, које су, како наводи институт из Вашингтона, „ретко биле више од реторичке и моралне подршке”, како би искористила постојећа осећање међу Србима да би довела у питање цео развој после распада Југославије.

Атлантски савет наводи да би јачање војног присуства САД у региону базом на Косову требало да прати дипломатска активност у Београду, како се тај потез не би означио као антисрпски, пошто већ постоји негативно расположење јавности према САД и НАТО-у, које подстичу таблоидни медији који служе Вучићу и његовој Српској напредној странци.

У анализи се наводи да су српски званичници назначили да желе боље односе са САД и да су сами указивали да је српска војска имала више од 200 војних вежби са НАТО-ом и Америком, док је с Русијом имала 17, али да приватно наводе да сарадња с НАТО-ом има негативну конотацију.

Додаје се да се Вучић неће одрећи стратешке могућности за маневрисање и политичке нејасности коју је створио „ашиковањем” с Русијом, али да америчке дипломате морају инсистирати, не да се одрекне „историјског” партнерства, већ на „правичном и тачном покривању онога што би могло бити ’историјско’ приближавање САД и Србије”.

САД би могле да понуде постепено али веома јавно отопљавање односа две земље посетом министра одбране Џима Матиса или неког другог истакнутог члана администрације Доналда Трампа, праћено признавањем да је Србија кључна за регионалну стабилност и вредан партнер у борби против тероризма, али да заузврат Вучићева власт спроведе јавну кампању за зближавање и партнерство са САД. „Сваки корак у процесу приближавања са стране САД мора бити реципрочно узвраћен позитивним напорима српске владе да исприча позитивну причу свом народу”, наводи Атлантски савет и додаје да Вучићу треба указати да је 17 војних вежби с Русијом имало много више медијског покривања од знатно бројнијих мисија са САД и НАТО.

У случају да Вучић то не испуни, уз изговор да не може да контролише таблоиде, САД морају прочитати његов блеф и Србија „уместо да се сматра вредним партнером за мир и стабилност... мора бити изолована од свог суседства, с Москвом на коју се једино може ослонити”. „Да би успела историјска ревитализација савезништва САД и Србије, важно је да се на Вучића изврши чврст притисак, али без захтевања понижавајуће предаје или потпуне промене става. САД могу бити уверене да ће он, суочен с тешким изборим између слабе подршке Русије и праве понуде за зближавање са Западом, направити прави избор”, наводи Атлантски савет.

Ozvor: www.politika.rs

[MOTORISTA]

Karpenter: SAD da "virnu" u centar u Nišu, a Rusi u Bondstil
Tanjug   29.11.2017.

Majkl Karpenter, savetnik bivšeg potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, kaže da misli da je sasvim u redu da američki predstavnici "virnu" u centar u Nišu i da ne veruje da će pronaći nešto problematično.

- Neka Rusi dođu i pogledaju unutar baze Bondstil, pritom mislim da su posetioci iz Rusije mnogo puta bili tamo u prošlosti, i takođe neće naći ništa zanimljivo - kaže on za N1.

- Mislim da SAD moraju da obrate pažnju na specifičnu poziciju Srbije na Balkanu. Ova strategija bi trebalo da približi Srbiju evroatlanskim institucijama - ne vojno nego ekonomski, politički, kulturno. To je, verujem, najbolji ishod za Srbiju i region, kao i Evropu. Takođe, nema sumnje da je to najbolje i za SAD - rekao je Karpenter, koji je stručnjak u Atlantskom savetu.

- Mislim da bi SAD trebalo da imaju snažniju ulogu u pregovorima Beograda i Prištine i da bi to bilo dobro za sve strane koje pregovaraju i posreduju. Da li će ta osoba biti Kondoliza Rajs ili neko drugi - ostavljam Stejt departmentu da odluči, ali uveren sam da bi SAD radile u korist normalizacije odnosa, ali i u interesu EU - dodaje on.On je ocenio daje rad misije KFOR-a u zajedničkom interesu i Srbije i vlasti na Kosovu, kao i zajednice na Zapadu. Ukazao je da su srpski zvaničnici mnogo puta rekli da cene to što KFOR obezbeđuje stabilnost u regionu i štiti interese Srba na Kosovu.

- Tamo se zaista ništa ne krije, zna se kako i šta se radi u Bondstilu, siguran sam da ne postoji ni problem ni prepreka za zainteresovane. Verujem da su tamo dobrodošli i ruski i srpski zvaničnici - kaže on. Na pitanje šta misli da bi trebalo da bude odgovor SAD i NATO na rusko prisustvo na Balkanu, Karpenter odgovara da je prisustvo Rusije na Balkanu "sasvim normalno i savršeno prihvatljivo".

- Nema ničeg lošeg u tome. Ali ovde se radi o tome da Rusija, tačnije ruska vlada i naročito obaveštajna služba, pokušava da širi uticaj na region. To je sasvim druga priča. I moramo biti veoma svesni želje za tim uticajem u Srbiji pa i Crnoj Gori - pomenuo sam već dešavanja tokom izbornog dana u Crnoj Gori, koja su organizovana od strane ruske obaveštajne službe - ali i širem regije. Zato, moramo praviti jasnu razliku između potpuno prirodnih i prihvatljivih veza koje se tiču ekonomije, kulture i veoma zloćudnih ali veoma stvarnih aktivnosti koje se dešavaju i koje sprovodi ruska obaveštajna služba - navodi američki zvaničnik. Na pitanje da li je moguće da Srbija postane članica Evropske unije, iako ne želi da postane članica NATO saveza, Karpenter kaže da je, naravno, sasvim moguće i sasvim je prihvatljivo i najverovatnije je izvesno da će Srbija postati članica Evropske unije.

- Samo je pitanje kada će se to desiti. Ako mene pitate - nesporno je da će Srbija ući u EU, jer je to strateški cilj i u interesu je građana Srbije da budu intergisani u evropsku zajednicu i da zajedno sa svojim komšijama profitiraju od zajedničkog tržišta infrastrukturnih projekata i drugih investicija iz EU u region. Sve to je logičan ishod globalizacije i ekonomskog proseriteta regiona. Što se tiče NATO-a, ta odluka je na Srbiji i srpskom narodu. U ovom trenutku, ja ne vidim nužnost ulaska Srbije u NATO i NATO-u nije neophodno da u svom savezu ima Srbiju trenutno. Ali ako jednog dana narod u Srbiji odluči da želi da uđe u NATO - vrata će sigurno biti otvorena. Ta odluka je isključivo na ljudima u Srbiji i trenutan stav da je Srbija vojno neutralna je sasvim prihvatljiv i na mestu - kaže on. Karpenter ne misli da bi NATO trebalo da pritiska Srbiju, jer to nije ni u interesu NATO, a ni u interesu Srbije.

- Kao što sam rekao - ako za 10 ili 20 godina narod odluči da želi državu koja je deo NATO-a, tada neka Srbija aplicira za članstvo. Ali nema potrebe za sada, ni za Srbiju da bude deo NATO-a, a ni za NATO da primi još jednog člana, naročito ako taj član nije privržen želji da učestvuje u radu alijanse - navodi on. Komentarišući izjave Hojta Brajana Jija koji je nedavno boravio u Srbiji i tada rekao da Srbija ne može sedeti na dve stolice - ruskoj i zapadnoj, Karpenter kaže da nije saglasan sa američkim zvaničnikom.

- Veoma cenim njegove veštine, mislim da je veoma taktičan diplomata, sigurno poznaje region veoma dobro, ali ne mislim da je mudro reći srpskom narodu da moraju birati između veza sa Rusijom sa jedne i Zapadom sa druge strane. Za svaku državu u regionu su mogući i dobri odnosi sa Rusijom i sa Zapadom iako, da, jeste možda nekompatibilno sa namerom da se postane članica Evropske unije, ali to nije izbor sa kojim se ljudi u Srbiji trenutno suočavaju - smatra on.

Izvor: www.blic.rs

[dzumba]

Ову изјаву треба ценити у духу најаве о побољшању односа између САД и Србије и приближавању идеје евро-атлантских итеграција јавности Србије. Међутим, тешко ће то да иде без конкретних потеза САД који потврђују ту намеру. И који неће бити притисак већ супротно, мало већи критички осврт на сопствено (америчко) понашање и удео у стварању криза у овом делу Европе. Све остало ће бити млаћење празне сламе.