Odnosi na relaciji Srbija - NATO

[Brok]

Ova vest nije preneta, (vršio sam pretragu ali postoji mogućnost da grešim), ovde postoji nešto. Pominje se u nekoliko navrata SOFA i IPAP sporazumi ali kroz diskusiju.

NATO, SOFA, IPAP i NSPO – da se Srbi ne osve(s)te

24.02.2016.

Možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste

„Drž’te lopova”, stari je prevarantski manir, poznat na svim meridijanima. Ali se mora priznati da ga je aktuelna vlast usavršila gotovo do perfekcije.

Kao najnovija ilustracija ove tvrdnje može da posluži zamešateljstvo koje se stvorilo povodom ratifikacije najnovijeg sporazuma Srbije sa NATO-om. Kao prvo, horski se ponavlja u redovima vlasti, ovaj sporazum uopšte nije nov i uopšte nije loš. Naprotiv, kaže premijer – a za njim to kao mantru ponavljaju i svi njegovi epigoni – odličan je! Garantuje zaštitu Srbima na Kosovu, i obezbeđuje simetriju, to jest omogućuje identična prava pripadnicima naše vojske na tlu zemalja alijanse. (Pa će valjda sada naši vojni izaslanici da pohrle u SAD, Avijano ili Bonstil da „opserviraju” i njuškaju NATO vojne tajne?!) Ali, pazite sad, čak i ako je dotični sporazum sa NATO-om, kojim slučajem, loš – to je samo zato što su ga takvog, lošeg, još pre desetak godina pripremili i usvojili zlotvori iz D(O)S-a i DSS-a.

Naravno da uvek postoji neka predistorija. Ali u sveopštoj i namerno proizvođenoj halabuci, čak i pažljiviji pratioci srpskih medija (a kamoli tek tzv. obični građani i birači) teško su mogli da razaberu kako je Srbija za nešto više od tri godine pod SNS vlašću, gotovo kriomice, („u tišini”) potpisala i/ili ratifikovala tri strahovito važna i strahovito problematična sporazuma sa alijansom. Po mišljenju pukovnika Gorana Jevtovića (a njemu u ovim vojnim stvarima moram verovati makar isto onoliko koliko sam doskora verovao Miroslavu Lazanskom), sporazumi koje je potpisala i ratifikovala naprednjačka vlast u mnogim su segmentima nepovoljniji po Srbiju čak i od čuvenog „sporazuma” iz Rambujea 1999, kojim nije bilo predviđeno da Srbija dobrovoljno uništava svoje oružje, municiju i opremu ni da otvori „NATO vojnu kancelariju” usred Ministarstva odbrane.

Ključni sporazum sa NATO­-om (Status of Forces Agreement, SOFA) potpisan je januara 2014. godine u Vašingtonu, od strane tadašnjeg SNS ministra odbrane Nebojše Rodića. Ratifikovan je u julu 2015. u Narodnoj skupštini usvajanjem odgovarajućeg zakona.

Sporazum je potpisan i ratifikovan gotovo u tajnosti, tako da nije bilo nikakve javne debate o ovoj dalekosežnoj odluci, kojom je Srbija preuzela obaveze iz osnivačkih ugovora zemalja članica NATO-a potpisanih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952.

Dakle, iako formalno nije postala član NATO-a, Srbije se SOFA sporazumom obavezala na primenu ugovora i povelja koje su do tada važile isključivo za punopravne i zvanične članice NATO-a.

Ali to, nažalost, nije bio kraj. Nakon SOFA sporazuma, Vučićev drugi ministar vojni (Gašić) je u januaru 2015. potpisao IPAP sporazum, operativni dokument, koji predviđa širok spektar zajedničkih aktivnosti i produbljivanje saradnje između Srbije i NATO na gotovo sve sfere u kojima je saradnja moguća.

Konačno, u septembru 2015. potpisan je sporazum sa Organizacijom NATO-a za nabavku i podršku (NSPO) o „saradnji u oblasti logističke podrške” i taj sporazum je ratifikovan u skupštini Srbije 12. februara ove godine. Javnost Srbije se donekle „probudila” tek nakon ovog trećeg sporazuma sa NATO-om, kojim je samo (definitivno?) institucionalno zaokruženo neformalno približavanje Srbije NATO-u. Hoću reći, možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste. I upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine SNS vlasti nad Srbijom. Naravno, uz „briselske sporazume” sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim.

Realno govoreći, sa ova tri sporazuma, Srbija, zapravo, ni ne mora formalno da ulazi u NATO, jer ionako primenjuje osnivačke ugovore NATO-a i potčinjava svoj suverenitet NATO standardima i NATO komandi praktično u istoj meri u kojoj to čine i punopravne članice ove organizacije.

Iako je u prvi mah izgledalo da je – po običaju – bila pomalo zatečena, zvanična Moskva je u roku od nekoliko dana čak dva puta „izrazila zabrinutost” zbog ovolikog približavanja i „primicanja” Srbije NATO-u. Podsetila je zvanični Beograd na njegovo zaricanje u vojnu neutralnost, te ocenila da je na delu „nametanje stokholmskog sindroma Srbiji i srpskom narodu”, to jest ponižavajuće identifikacije sa agresorom. Konstatacija je u osnovi tačna. Ali se, valjda zbog diplomatskih i prijateljskih obzira, prećutalo da ovaj stokholmski sindrom Srbiji ne nameću samo Vašington i Brisel (njihov cilj i njihov interes je jasan), već u toj samoponižavajućoj operaciji, nažalost, ključnu ulogu igra aktuelni režim i njegovi medijsko-politički telali. I tu ne pomaže nikakvo medijsko spinovanje, niti providan pokušaj uspostavljanja lažne simetrije u vidu ponovo aktuelizovane spremnosti da se, tobože, isti (diplomatski) status dodeli i ruskom humanitarnom centru u Nišu.

Autor: Đorđe Vukadinović
Izvor: portal Politike

Mislio sam da su SOFA i IPAP sporazumi potpisani još 2007/8 godine, ali izgleda da se varam. Kako god, to je čin veleizadje da je potpisao i neko moj najrođeniji, iako nisam pročitao u celosti nijedan potpisani sporazum, znam iz sporazuma SOFA kakvo pravo ima američka vojska na tlu Srbije, da ne podleže domaćim sudovima, da mogu da pređu Srbiju gde hoće i kada hoće.
Ako bi se ovi sporazumi sproveli u delo, Srbija bi mogla da postane legitiman cilj Rusije, iako Srbija nije u NATO paktu i spada u neutralnu zemlju...

[Boro Prodanic]

Виртуелна неутралност

Врх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земље

Многи челници протеклих петооктобарских власти, политичке партије и коалиције, пуним устима су уверавали јавност и заклињали се у приврженост политичкој и војној неутралности Србије. Тој, у ствари, привидној неутралности китили су се како вербалним наступима, тако и озакоњењем бројних незаконитих уредби, прописа, одлука, деклерација. О томе, поред осталог, сведочи безброј никада реализованих наведених облика виртуелних тежњи за реализацијом војне неутралности Србије. О томе веома речито говоре примери који следе у наставку овог текста.

Скупштина Србије је 26. децембра 2007. године донела одлуку о проглашењу војне неутралности. Био је то, како се немушто тврдило, одлучан глас српског народа НАТО пакту. У тој одлуци, под званичним називом Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, дословно се, поред осталог, наводи да се „проглашење војне неутралности доноси због укупне улоге НАТО пакта, као и због анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана у коме се одређује да је НАТО коначан орган власти у „независном Косову”. Одлука је, како се наводи, важећа до евентуалног расписивања референдума на коме би се донела коначна одлука о том питању. До обећаног референдума, познато је, уопште није дошло.

Пуну подршку виртуелној војној неутралнoсти пружала је Демократска странка Србије која је донела своју, страначку, Декларацију о неутралности Србије. У наведеној декларацији се наводи да „нико не може, нити има право, да донесе одлуку о приступању Србије било ком војном пакту без сагласности грађана који о томе одлуку могу да донесу искључиво на референдуму”. Наведене ставове Демократскe странке Бориса Тадића изнео је тадашњи начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Здравко Понош, који је, околишући на питања о приоритетима војске, одговорио поред осталог да „војска има пуну подршку и сагласност председника Србије да следи НАТО стандарде”.

Уследиле су затим појединачне изјаве – „за”“ и „против” приступања Србије НАТО пакту. Наравно, врло добро је било познато, да би се огромна већина определила за одговор који гласи „против”, док би малобројни, који би на референдуму заокружили „да”, били припадници врха коалиционих странака на власти. Чак и већи део њиховог чланства одлучно се супротстављао укључивању земље у организацију која је мучки сејала смрт по Србији, опустошила градове и села и загадила тло Србије осиромашеним уранијумом. Није далеко од истине да су многи из врхова тадашњих владајућих странака интимно, у себи, осуђивали заговорнике приступања земље НАТО-у. Они су се, међутим, због партијске дисциплине, односно страха од губитка материјалног статуса, изјашњавали за политику коју је, неприкривено, пропагирао министар одбране Драган Шутановац. Познато је, при томе, да су бројна истраживања вршена на ту тему, недвосмислено указивала да се више од две трећине грађана противило уласку Србије у НАТО алијансу.

И поред те општепознате чињенице, међутим, врх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће, начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земље. То је недвосмислено обелоданио и Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар НАТО, истичући да српска страна тежи прикључењу НАТО-у „приступом корак по корак”. Такав приступ, како је истакао приликом посете Косову, „тражила је српска страна”. Конкретно, како је тада нагласио генерални секретар НАТО, људи на челу српске власти о томе „комуницирају са Северноатлантском алијансом”, како би се изнашла решења путем којих ће се јавност у Србији ставити пред свршеним чином.

Недвосмислени глас већинске српске јавности је, међутим, практично принудио тадашње српске званичнике да се, ако ништа друго, бар вербално дистанцирају од својих, у сенци и даље постојећих, ставова о прикључењу земље НАТО-у. Суочени са натофобијом грађана Србије, људи из државног врха покушавали су да се ограде од дојучерашњих неприкривених залагања за приступање земље Северноатлантској војној алијанси.

Приликом обележавања Дана Војске Србије, 14. фебруара 2010. године, у Панчеву, председник Борис Тадић је, поред осталог, поручио да до краја мандата Владе Србије 2012. године неће бити мењана Декларација о војној неутралности и да неће бити покретање питања учлањења Србије у НАТО. Оценио је, с тим у вези, да су захтеви за одржавање референдума непотребни јер „нико и нигде у свету не организује референдум о томе шта се неће, већ о томе шта неко хоће”. Та изјава је, изгледа, била само за српску јавност, јер, испоставило се, да за ту изјаву пет пара нису давали поједини коалициони партнери странке бившег председника Тадића, па чак и неки његови најближи сарадници, који отворено заговарају неопходност приступања земље НАТО пакту.

И министар одбране Драган Шутановац, суочен са (не)расположењем народа према НАТО-у, у више наврата се посипао пепелом, тврдећи како Србији не пада на памет подношење захтева за приступање у чланство те војне алијансе. Приликом посете Словенији, априла 2009. године, изјавио је на конференцији за новинаре да „НАТО као тема у Србији још није на дневном реду и о томе не размишљамо. Само учлањење је на доста дугачком штапу и о томе тренутно не размишљамо”. Није, при томе, пропустио да нагласи како су стандарди НАТО најбољи војни стандарди на свету, а то је, у ствари, оно „на чему тежи и на чему ради Војска Србије”.

Извесно је било да ће се Србија, судећи по двосмисленим изјавама својих званичника, да су остали на власти, раније или касније сврстати у строј земаља највеће војне алијансе на свету. На то неопозиво указује и чињеница да се практично, као чланица Партнерства за мир, налази у предворју НАТО-а. У прилог томе иде и податак да је у Београду отворена канцеларија НАТО, чија се превасходна улога састоји у старању о спровођењу Споразума о транзиту снага НАТО кроз Србију. Споразум су, као што је познато, 18. јула 2005. године, потписали у Београду Вук Драшковић и тадашњи генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схевер. Овим документом се прецизира да се транзит НАТО снага, под најнеповољнијим условима по Србе и Србију, односи на копнени, ваздушни и водени простор Србије.

Ступајући 14. децембра 2006. године у Партнерство за мир, односно у Политичко-војни програм НАТО, који је усмерен ка стварању поверења између ове алијансе и других земаља Европе, логично се намеће закључак да Србија безрезервно прихвата све облике сарадње дефинисане наведеним програмом. Имајући у виду обавезе земаља чланица, тешко је говорити о било каквој неутралности, посебно када се има у виду да у делу просторија, Министарству одбране живе и раде припадници НАТО-а. И лаику је јасно да је реч о обавештајцима којима су, нема сумње, доступни бројни подаци који се у уређеним земљама чувају као најстроже државне и војне тајне. Наведене просторије се с правом могу третирати као нека врста НАТО базе у Србији, које су им, иначе, уступљене без икакве надокнаде.

Када је реч о обавезама чланица Партнерства за мир, наведеним у политичко-војном програму НАТО, и најнеписменијим људима на овом свету је јасно да се ради о више него лицемерном тексту ове војне алијансе. У њему се, поред осталог, истиче обавеза чланица да се „уздржавају од претње силом, да поштују државне границе и решавају спорове мирним путем...” Све то препоручује организација која деценијама на најгрубље могући начин ради супротно од оног што препоручује својим чланицама. Маску мирољубивости НАТО-а о уздржавањима, поштовању граница, одржавању мира и слично, разголићена је агресијама које ова алијанса врши у читавом свету.

Када се, на крају, саберу акти путем којих се дефинише војна неутралност Србије, изјаве бившег председника Тадића, његових министара и коалиционих партнера о (не)приступању НАТО-у и узме у обзир чињеница да у Министарству одбране седе војни представници алијансе, није тешко закључити да се ради о виртуелној, никако реалној, војној неутралности Србије.

Миланко Каличанин, пуковник у пензији

Izvor

[Boro Prodanic]

“Poslali smo srpskoj državi poruku – još uvek možemo da vas bombardujemo”

Vojni analitičar i viši savetnik bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa, pukovnik u penziji Daglas Mekgregor, smatra da je na Kosovu stvoren pogrešan status kvo.

Takav status, smatra on, se ne može održati bez prisustva stranih vojnih snaga, prenosi Kosovo online pisanje Srpskog radio Čikaga.

Mekgregor, koji je bio učesnik dešavanja na Kosovu pod direktnom komandom Veslija Klarka 90-ih godina, istakao je da je predlog iz Rambujea o podeli Kosova tada odbačen.

– Rešenje koje bi podelilo Kosovo, posebno deo koji je naseljen skoro isključivo Srbima duž srpske granice, sa provizijom da bi zatim preselili dodatne srpske državljane iz drugih delova Kosova, uz troškove koje bi snosila međunarodna zajednica, je naravno odbačeno. Nemci su bili prilično spremni da daju novac, da stvore zajednicu sa kojima bi svi mogli da se slože –  kaže Mekgregor.

On dodaje da su akteri na vrhu sadašnje administracije isti kao i devedesetih godina.

– Od 1995. do 2000. godine vidimo neke od istih ličnosti koji su tada bili mlađi, a sada su postali stariji, ali to je isti problem, tako da imamo nešto što je trajna rana koja neće zarasti – dodaje Mekgregor.

On tvrdi da na Zapadu postoji nespremnost da se prihvati činjenica da muslimanski albanski režim u Prištini želi da upravlja celim Kosovom i nameće se srpskom stanovništvu, i navodi da, naravno Srbi, kao pravoslavni hrišćani to ne dozvoljavaju.

– Do podele teritorije dođe kada neko na vlasti, drugim rečima, razni predstavnici sednu i kažu – ako ne smislimo nekakvu particiju imaćemo još jedan rat. Shvatamo da podela nije trajno rešenje, ali je najbolje što možemo da uradimo u ovom trenutku, i to bi nam kupilo vreme –  rekao je on.

Dodao je da mora postojati spremnost da se uradi nesto o čemu srpsko rukovodstvo mora razmisliti i sagledati neko rešenje koje je nesavršeno, ali i ne permanentno, koje može rezultirati nekom vrstom podele, i ta odluka se kasnije može ponovo revidirati kada se za nju stvore dobri uslovi.

– Provizija mora da garantuje da imovina koja pripada pravoslavnoj crkvi neće biti oštećena i neće biti oskrnavljena, i tretiraće se kao međunarodni spomenici istorije, jer to su počeci onoga o čemu razmišljamo danas u svetu ranog hrišćanstva – kaže on.

Mekgregor navodi da ne postoji savršeno rešenje, ali da postoji i prelazno.

– Rat Srbima nije prijatno iskustvo i svi u Jugoslaviji to znaju. Onda imate nas, Ameriku, mi smo se pogrešno umešali na veliki način. Pričali smo o B1B bombarderima koji su pre neki dan leteli iznad Bosne, da je to u suštini neka vrsta signala srpskoj državi da smo još uvek tu i da još uvek možemo da vas bombardujemo, što mislim da je užasno, jer je većina nas i 90-ih mislila da je to velika sramota – kaže on.

Komentarišući poteze kosovskog premijera Aljbina Kurtija, Mekgregor primećuje da Kurti trenutno oseća da ima vetar u leđa, posebno zbog zbivanja u Ukrajini, ali da uskoro može otkriti da je taj vetar nestao.

– Mnogo je ljudi koji primećuju veliku količinu oružja koje Kurti ima i dobija, koje je inicijalno otpremljeno u Ukrajinu, a pojavilo se na Kosovu, a zatim se premešta negde drugde, u ruke ljudi koje mi na Zapadu ne bismo želeli da naoružamo, tako da on ponovo mora da razmisli šta trenutno radi i da li ima podršku – ističe Mekgregor.

Izvor

[Boro Prodanic]

Hil: Srbija treba potpuno da priđe Zapadu
B.P: a silovana devojka treba da zavoli one koji su je silovali...

Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil izjavio je danas da SAD žele bolji i dublji odnos sa Srbijom.

– Smatram da Srbija sada donosi dobre odluke i ide u dobrom pravcu. Naravno i dalje će biti teškoća, ali SAD vidi Srbiju kao dobrog partnera sa kojim može da radi i sa kojim će biti sve bliži u budućnosti – rekao je Hil u Privrednoj komori Srbije.

On je otvarajući Skupštinu PKS rekao da nije nikakva tajna da SAD podržavaju Srbiju na njenom putu ka punopravnom članstvu Evropskoj uniji.

– Nisam ovde da pričam o prošlosti i o teškoćama, ali jesam da kažem da, iako su nam zemlje razdvojene okeanom, uopšte nismo odvojeni. Suštinski deo američke uloge ovde je da podrži Srbiju u njenom nastojanju da pristupi EU. Od suštinskog značaja je da Srbija i EU funkcionišu zajedno, odnosno da Srbija pristupi Uniji – naveo je Hil.

Prema njegovim rečima, proces pristupanja nije ni malo lak, jer postoje brojna pitanja koje treba rešiti.

– SAD podržava Srbiju, pomaže joj da prođe kroz taj proces kako bi postala dobar punopravni član EU – kazao je američki zvaničnik.

Dodao je da se nada da ljudi razumeju ovaj suštinski koncept koji podrazumeva da Srbija potpuno promeni svoj pravac i potpuno priđe Zapadu, jer je to prirodno stanje stvari, jer tamo pripada.

Hil je kazao da 20. vek uopšte nije bio dobar prema Srbiji i srpskom narodu, kao i da je ovaj vek započeo “brutalno”.

Američki ambasador u Srbiji je naglasio i da je srpski narod u proteklom periodu prošao kroz puno toga, što je iscrpelo mnoge Srbe.

– Srbija je, ipak, sada otvorila novo poglavlje u svojoj ekonomskoj istoriji i sada zemlja ima pravi pristup. Srbiji je potrebna ekonomija zasnovan na preduzetništvu, kao i zajednica zasnovana na integracijama ne samo u okviru regiona – naglasio je Hil.

Kazao je da je Srbija dosta napredovala u odnosu na ranije i napomenuo da to nije bilo lako ostvariti, s obzirom na sve muke koje je srpski narod prošao.

Izvor

[PakleniVuk]

Zna se od početka šta rade . Doveli su u Albaniju svoj tim stručnjaka,takozvani SOCEUR koji sve radnje oko Kosova i Metohije i Srbije brižljivo "odrađuje" na "hibridnom nivou" . I ranije u drugim državama su išli "linijom manjeg otpora" prvo ,sa pokušajem podmićivanja onih koje mogu da podmite, zastrašivanja onih koje mogu da zastraše,onda unošenjem nemira i na kraju pokušajima i u pojedinim slučajevima i izazivanjem nemira ili nasilnih smena (ali to sa nasiljem dođe na kraju) . Tako rade i sada .

Klasična predstava koja se zove "dobar policajac-loš policajac" . Za one koji ne znaju šta je to ,to je kada uhapse nekoga i treba da ga ispitaju u policijskoj stanici,jedan policajac glumi da mu je prijatelj i lepo sa uhapšenim razgovara ,dok drugi policajac namerno lupa pendrekom po "nameštaju" i dere se na tog uhapšenog . I to rade na smenu da bi "prevarili" uhapšenog da prizna delo koje mu se stavlja na teret. Tako i ovde . Podele uloge i onda "Kurti je kriv za nerede i biće kažnjen"/Amerika je dobra ,mi volimo Srbiju" ...pa ako "iznude" priznanje onda su uspeli,a ako ne uspeju onda idu na naredni nivo  .

[Brok]

Hil: Srbija treba potpuno da priđe Zapadu

Srbija i pripada Zapadu, ali ne kao što to vidi i definiše Hil. Srbije je Evropa, bila i ostaće kako geografski ali tako i demografski, i treba da stremimo tamo gde pripadamo, ali to ne znači da pripadamo Americi ili UK.
Amerika, pa i UK, čak nisu ni na evropskom kontinentu, ne razumem šta oni traže od Srbije.

Što se tiče Kosova i Metohije, nikako ne mogu da shvatim gde su srpski lobisti u Americi po tom i mnogim drugim pitanjima.

[PakleniVuk]

Imamo mi lobiste u SAD ,imamo i jaku dijasporu koja se bori koliko može ,imamo čak i popriličan broj ljudi koji rade u CIA ili drugim važnim i obaveštajnim agencijama i u američkoj namenskoj industriji (na raznim "direktorski " pozicijama) ,imamo i Nikolu Jokića ,ali džabe je kad se oni ne pitaju dovoljno ili nemaju "polugu kojom bi pokrenuli Svet" . Jutros mi izađe preporuka na Google da pročitam tekst o Hanteru Bajdenu i njegovih 5000 fotografija sa prostitutkama (a neke od tih fotografija su nastale i na Kosovu i Metohiji). Što Putin reče za Zelenskog i njegovu ekipu "kao da razgovaram sa narkomanima".... U vrhu administracije nema nikog normalnog i od poverenja. Oni imaju neku svoju agendu i ne interesuje ih ništa sem toga .

[Brok]

Onda lobosti i srpska dijaspora nije usaglašena sa maticom. Neko od njih očigledno debelo greši, nije teško pogoditi ko.

[dzumba]

Zna se od početka šta rade . Doveli su u Albaniju svoj tim stručnjaka,takozvani SOCEUR koji sve radnje oko Kosova i Metohije i Srbije brižljivo "odrađuje" na "hibridnom nivou" . I ranije u drugim državama su išli "linijom manjeg otpora" prvo ,sa pokušajem podmićivanja onih koje mogu da podmite, zastrašivanja onih koje mogu da zastraše,onda unošenjem nemira i na kraju pokušajima i u pojedinim slučajevima i izazivanjem nemira ili nasilnih smena (ali to sa nasiljem dođe na kraju) . Tako rade i sada .

Klasična predstava koja se zove "dobar policajac-loš policajac" . Za one koji ne znaju šta je to ,to je kada uhapse nekoga i treba da ga ispitaju u policijskoj stanici,jedan policajac glumi da mu je prijatelj i lepo sa uhapšenim razgovara ,dok drugi policajac namerno lupa pendrekom po "nameštaju" i dere se na tog uhapšenog . I to rade na smenu da bi "prevarili" uhapšenog da prizna delo koje mu se stavlja na teret. Tako i ovde . Podele uloge i onda "Kurti je kriv za nerede i biće kažnjen"/Amerika je dobra ,mi volimo Srbiju" ...pa ako "iznude" priznanje onda su uspeli,a ako ne uspeju onda idu na naredni nivo  .

Нисам сигуран да се SOCEUR  бави тиме о чему причаш. То је војна команда и бави се специјалним операцијама са војног аспекта. То о чему ти причаш бави се ЦИА и допломатска служба, у координацији са осталим службама из обавештајне заједнице САД. Према потреби и одобрењу највишег нивоа ангажују се и војне специјалне јединице, али ретко и у најчешће када су у питању борбене мисије.

[PakleniVuk]

Sve je receno ,samo da ucrtam i još jednu informaciju koja je već poznata ,ali nije spomenuta.... Svaka ambasada ima vojnog atašea i vojni obaveštajni sektor .