Виртуелна неутралностВрх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земљеМноги челници протеклих петооктобарских власти, политичке партије и коалиције, пуним устима су уверавали јавност и заклињали се у приврженост политичкој и војној неутралности Србије. Тој, у ствари, привидној неутралности китили су се како вербалним наступима, тако и озакоњењем бројних незаконитих уредби, прописа, одлука, деклерација. О томе, поред осталог, сведочи безброј никада реализованих наведених облика виртуелних тежњи за реализацијом војне неутралности Србије. О томе веома речито говоре примери који следе у наставку овог текста.
Скупштина Србије је 26. децембра 2007. године донела одлуку о проглашењу војне неутралности. Био је то, како се немушто тврдило, одлучан глас српског народа НАТО пакту. У тој одлуци, под званичним називом Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, дословно се, поред осталог, наводи да се „проглашење војне неутралности доноси због укупне улоге НАТО пакта, као и због анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана у коме се одређује да је НАТО коначан орган власти у „независном Косову”. Одлука је, како се наводи, важећа до евентуалног расписивања референдума на коме би се донела коначна одлука о том питању. До обећаног референдума, познато је, уопште није дошло.
Пуну подршку виртуелној војној неутралнoсти пружала је Демократска странка Србије која је донела своју, страначку, Декларацију о неутралности Србије. У наведеној декларацији се наводи да „нико не може, нити има право, да донесе одлуку о приступању Србије било ком војном пакту без сагласности грађана који о томе одлуку могу да донесу искључиво на референдуму”. Наведене ставове Демократскe странке Бориса Тадића изнео је тадашњи начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Здравко Понош, који је, околишући на питања о приоритетима војске, одговорио поред осталог да „војска има пуну подршку и сагласност председника Србије да следи НАТО стандарде”.
Уследиле су затим појединачне изјаве – „за”“ и „против” приступања Србије НАТО пакту. Наравно, врло добро је било познато, да би се огромна већина определила за одговор који гласи „против”, док би малобројни, који би на референдуму заокружили „да”, били припадници врха коалиционих странака на власти. Чак и већи део њиховог чланства одлучно се супротстављао укључивању земље у организацију која је мучки сејала смрт по Србији, опустошила градове и села и загадила тло Србије осиромашеним уранијумом. Није далеко од истине да су многи из врхова тадашњих владајућих странака интимно, у себи, осуђивали заговорнике приступања земље НАТО-у. Они су се, међутим, због партијске дисциплине, односно страха од губитка материјалног статуса, изјашњавали за политику коју је, неприкривено, пропагирао министар одбране Драган Шутановац. Познато је, при томе, да су бројна истраживања вршена на ту тему, недвосмислено указивала да се више од две трећине грађана противило уласку Србије у НАТО алијансу.
И поред те општепознате чињенице, међутим, врх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће, начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земље. То је недвосмислено обелоданио и Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар НАТО, истичући да српска страна тежи прикључењу НАТО-у „приступом корак по корак”. Такав приступ, како је истакао приликом посете Косову, „тражила је српска страна”. Конкретно, како је тада нагласио генерални секретар НАТО, људи на челу српске власти о томе „комуницирају са Северноатлантском алијансом”, како би се изнашла решења путем којих ће се јавност у Србији ставити пред свршеним чином.
Недвосмислени глас већинске српске јавности је, међутим, практично принудио тадашње српске званичнике да се, ако ништа друго, бар вербално дистанцирају од својих, у сенци и даље постојећих, ставова о прикључењу земље НАТО-у. Суочени са натофобијом грађана Србије, људи из државног врха покушавали су да се ограде од дојучерашњих неприкривених залагања за приступање земље Северноатлантској војној алијанси.
Приликом обележавања Дана Војске Србије, 14. фебруара 2010. године, у Панчеву, председник Борис Тадић је, поред осталог, поручио да до краја мандата Владе Србије 2012. године неће бити мењана Декларација о војној неутралности и да неће бити покретање питања учлањења Србије у НАТО. Оценио је, с тим у вези, да су захтеви за одржавање референдума непотребни јер „нико и нигде у свету не организује референдум о томе шта се неће, већ о томе шта неко хоће”. Та изјава је, изгледа, била само за српску јавност, јер, испоставило се, да за ту изјаву пет пара нису давали поједини коалициони партнери странке бившег председника Тадића, па чак и неки његови најближи сарадници, који отворено заговарају неопходност приступања земље НАТО пакту.
И министар одбране Драган Шутановац, суочен са (не)расположењем народа према НАТО-у, у више наврата се посипао пепелом, тврдећи како Србији не пада на памет подношење захтева за приступање у чланство те војне алијансе. Приликом посете Словенији, априла 2009. године, изјавио је на конференцији за новинаре да „НАТО као тема у Србији још није на дневном реду и о томе не размишљамо. Само учлањење је на доста дугачком штапу и о томе тренутно не размишљамо”. Није, при томе, пропустио да нагласи како су стандарди НАТО најбољи војни стандарди на свету, а то је, у ствари, оно „на чему тежи и на чему ради Војска Србије”.
Извесно је било да ће се Србија, судећи по двосмисленим изјавама својих званичника, да су остали на власти, раније или касније сврстати у строј земаља највеће војне алијансе на свету. На то неопозиво указује и чињеница да се практично, као чланица Партнерства за мир, налази у предворју НАТО-а. У прилог томе иде и податак да је у Београду отворена канцеларија НАТО, чија се превасходна улога састоји у старању о спровођењу Споразума о транзиту снага НАТО кроз Србију. Споразум су, као што је познато, 18. јула 2005. године, потписали у Београду Вук Драшковић и тадашњи генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схевер. Овим документом се прецизира да се транзит НАТО снага, под најнеповољнијим условима по Србе и Србију, односи на копнени, ваздушни и водени простор Србије.
Ступајући 14. децембра 2006. године у Партнерство за мир, односно у Политичко-војни програм НАТО, који је усмерен ка стварању поверења између ове алијансе и других земаља Европе, логично се намеће закључак да Србија безрезервно прихвата све облике сарадње дефинисане наведеним програмом. Имајући у виду обавезе земаља чланица, тешко је говорити о било каквој неутралности, посебно када се има у виду да у делу просторија, Министарству одбране живе и раде припадници НАТО-а. И лаику је јасно да је реч о обавештајцима којима су, нема сумње, доступни бројни подаци који се у уређеним земљама чувају као најстроже државне и војне тајне. Наведене просторије се с правом могу третирати као нека врста НАТО базе у Србији, које су им, иначе, уступљене без икакве надокнаде.
Када је реч о обавезама чланица Партнерства за мир, наведеним у политичко-војном програму НАТО, и најнеписменијим људима на овом свету је јасно да се ради о више него лицемерном тексту ове војне алијансе. У њему се, поред осталог, истиче обавеза чланица да се „уздржавају од претње силом, да поштују државне границе и решавају спорове мирним путем...” Све то препоручује организација која деценијама на најгрубље могући начин ради супротно од оног што препоручује својим чланицама. Маску мирољубивости НАТО-а о уздржавањима, поштовању граница, одржавању мира и слично, разголићена је агресијама које ова алијанса врши у читавом свету.
Када се, на крају, саберу акти путем којих се дефинише војна неутралност Србије, изјаве бившег председника Тадића, његових министара и коалиционих партнера о (не)приступању НАТО-у и узме у обзир чињеница да у Министарству одбране седе војни представници алијансе, није тешко закључити да се ради о виртуелној, никако реалној, војној неутралности Србије.
Миланко Каличанин, пуковник у пензији
Izvor
