PALUBA
May 30, 2023, 06:09:45 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Pravilnik foruma PALUBAinfo
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 [51]   Go Down
  Print  
Author Topic: Odnosi na relaciji Srbija - NATO  (Read 190172 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 17 315


Jednakost, Bratsvo, Sloboda


WWW
« Reply #750 on: March 18, 2023, 09:47:29 pm »

Ova vest nije preneta, (vršio sam pretragu ali postoji mogućnost da grešim), ovde postoji nešto. Pominje se u nekoliko navrata SOFA i IPAP sporazumi ali kroz diskusiju.

NATO, SOFA, IPAP i NSPO – da se Srbi ne osve(s)te

24.02.2016.

Možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste

„Drž’te lopova”, stari je prevarantski manir, poznat na svim meridijanima. Ali se mora priznati da ga je aktuelna vlast usavršila gotovo do perfekcije.

Kao najnovija ilustracija ove tvrdnje može da posluži zamešateljstvo koje se stvorilo povodom ratifikacije najnovijeg sporazuma Srbije sa NATO-om. Kao prvo, horski se ponavlja u redovima vlasti, ovaj sporazum uopšte nije nov i uopšte nije loš. Naprotiv, kaže premijer – a za njim to kao mantru ponavljaju i svi njegovi epigoni – odličan je! Garantuje zaštitu Srbima na Kosovu, i obezbeđuje simetriju, to jest omogućuje identična prava pripadnicima naše vojske na tlu zemalja alijanse. (Pa će valjda sada naši vojni izaslanici da pohrle u SAD, Avijano ili Bonstil da „opserviraju” i njuškaju NATO vojne tajne?!) Ali, pazite sad, čak i ako je dotični sporazum sa NATO-om, kojim slučajem, loš – to je samo zato što su ga takvog, lošeg, još pre desetak godina pripremili i usvojili zlotvori iz D(O)S-a i DSS-a.

Naravno da uvek postoji neka predistorija. Ali u sveopštoj i namerno proizvođenoj halabuci, čak i pažljiviji pratioci srpskih medija (a kamoli tek tzv. obični građani i birači) teško su mogli da razaberu kako je Srbija za nešto više od tri godine pod SNS vlašću, gotovo kriomice, („u tišini”) potpisala i/ili ratifikovala tri strahovito važna i strahovito problematična sporazuma sa alijansom. Po mišljenju pukovnika Gorana Jevtovića (a njemu u ovim vojnim stvarima moram verovati makar isto onoliko koliko sam doskora verovao Miroslavu Lazanskom), sporazumi koje je potpisala i ratifikovala naprednjačka vlast u mnogim su segmentima nepovoljniji po Srbiju čak i od čuvenog „sporazuma” iz Rambujea 1999, kojim nije bilo predviđeno da Srbija dobrovoljno uništava svoje oružje, municiju i opremu ni da otvori „NATO vojnu kancelariju” usred Ministarstva odbrane.

Ključni sporazum sa NATO­-om (Status of Forces Agreement, SOFA) potpisan je januara 2014. godine u Vašingtonu, od strane tadašnjeg SNS ministra odbrane Nebojše Rodića. Ratifikovan je u julu 2015. u Narodnoj skupštini usvajanjem odgovarajućeg zakona.

Sporazum je potpisan i ratifikovan gotovo u tajnosti, tako da nije bilo nikakve javne debate o ovoj dalekosežnoj odluci, kojom je Srbija preuzela obaveze iz osnivačkih ugovora zemalja članica NATO-a potpisanih u Vašingtonu 1949, Londonu 1951. i Parizu 1952.

Dakle, iako formalno nije postala član NATO-a, Srbije se SOFA sporazumom obavezala na primenu ugovora i povelja koje su do tada važile isključivo za punopravne i zvanične članice NATO-a.

Ali to, nažalost, nije bio kraj. Nakon SOFA sporazuma, Vučićev drugi ministar vojni (Gašić) je u januaru 2015. potpisao IPAP sporazum, operativni dokument, koji predviđa širok spektar zajedničkih aktivnosti i produbljivanje saradnje između Srbije i NATO na gotovo sve sfere u kojima je saradnja moguća.

Konačno, u septembru 2015. potpisan je sporazum sa Organizacijom NATO-a za nabavku i podršku (NSPO) o „saradnji u oblasti logističke podrške” i taj sporazum je ratifikovan u skupštini Srbije 12. februara ove godine. Javnost Srbije se donekle „probudila” tek nakon ovog trećeg sporazuma sa NATO-om, kojim je samo (definitivno?) institucionalno zaokruženo neformalno približavanje Srbije NATO-u. Hoću reći, možda Srbija nije formalno ušla u NATO, ali NATO u Srbiju uveliko jeste. I upravo ovo je, sviđalo vam se to ili ne, jedna od najkonkretnijih tekovina tri i po godine SNS vlasti nad Srbijom. Naravno, uz „briselske sporazume” sa Prištinom. Sve ostalo je više-manje samo propagandna magla i dim.

Realno govoreći, sa ova tri sporazuma, Srbija, zapravo, ni ne mora formalno da ulazi u NATO, jer ionako primenjuje osnivačke ugovore NATO-a i potčinjava svoj suverenitet NATO standardima i NATO komandi praktično u istoj meri u kojoj to čine i punopravne članice ove organizacije.

Iako je u prvi mah izgledalo da je – po običaju – bila pomalo zatečena, zvanična Moskva je u roku od nekoliko dana čak dva puta „izrazila zabrinutost” zbog ovolikog približavanja i „primicanja” Srbije NATO-u. Podsetila je zvanični Beograd na njegovo zaricanje u vojnu neutralnost, te ocenila da je na delu „nametanje stokholmskog sindroma Srbiji i srpskom narodu”, to jest ponižavajuće identifikacije sa agresorom. Konstatacija je u osnovi tačna. Ali se, valjda zbog diplomatskih i prijateljskih obzira, prećutalo da ovaj stokholmski sindrom Srbiji ne nameću samo Vašington i Brisel (njihov cilj i njihov interes je jasan), već u toj samoponižavajućoj operaciji, nažalost, ključnu ulogu igra aktuelni režim i njegovi medijsko-politički telali. I tu ne pomaže nikakvo medijsko spinovanje, niti providan pokušaj uspostavljanja lažne simetrije u vidu ponovo aktuelizovane spremnosti da se, tobože, isti (diplomatski) status dodeli i ruskom humanitarnom centru u Nišu.

Autor: Đorđe Vukadinović
Izvor: portal Politike

Mislio sam da su SOFA i IPAP sporazumi potpisani još 2007/8 godine, ali izgleda da se varam. Kako god, to je čin veleizadje da je potpisao i neko moj najrođeniji, iako nisam pročitao u celosti nijedan potpisani sporazum, znam iz sporazuma SOFA kakvo pravo ima američka vojska na tlu Srbije, da ne podleže domaćim sudovima, da mogu da pređu Srbiju gde hoće i kada hoće.
Ako bi se ovi sporazumi sproveli u delo, Srbija bi mogla da postane legitiman cilj Rusije, iako Srbija nije u NATO paktu i spada u neutralnu zemlju...
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 026


« Reply #751 on: April 22, 2023, 04:57:44 pm »

Виртуелна неутралност

Врх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земље

Многи челници протеклих петооктобарских власти, политичке партије и коалиције, пуним устима су уверавали јавност и заклињали се у приврженост политичкој и војној неутралности Србије. Тој, у ствари, привидној неутралности китили су се како вербалним наступима, тако и озакоњењем бројних незаконитих уредби, прописа, одлука, деклерација. О томе, поред осталог, сведочи безброј никада реализованих наведених облика виртуелних тежњи за реализацијом војне неутралности Србије. О томе веома речито говоре примери који следе у наставку овог текста.

Скупштина Србије је 26. децембра 2007. године донела одлуку о проглашењу војне неутралности. Био је то, како се немушто тврдило, одлучан глас српског народа НАТО пакту. У тој одлуци, под званичним називом Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, дословно се, поред осталог, наводи да се „проглашење војне неутралности доноси због укупне улоге НАТО пакта, као и због анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана у коме се одређује да је НАТО коначан орган власти у „независном Косову”. Одлука је, како се наводи, важећа до евентуалног расписивања референдума на коме би се донела коначна одлука о том питању. До обећаног референдума, познато је, уопште није дошло.

Пуну подршку виртуелној војној неутралнoсти пружала је Демократска странка Србије која је донела своју, страначку, Декларацију о неутралности Србије. У наведеној декларацији се наводи да „нико не може, нити има право, да донесе одлуку о приступању Србије било ком војном пакту без сагласности грађана који о томе одлуку могу да донесу искључиво на референдуму”. Наведене ставове Демократскe странке Бориса Тадића изнео је тадашњи начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Здравко Понош, који је, околишући на питања о приоритетима војске, одговорио поред осталог да „војска има пуну подршку и сагласност председника Србије да следи НАТО стандарде”.

Уследиле су затим појединачне изјаве – „за”“ и „против” приступања Србије НАТО пакту. Наравно, врло добро је било познато, да би се огромна већина определила за одговор који гласи „против”, док би малобројни, који би на референдуму заокружили „да”, били припадници врха коалиционих странака на власти. Чак и већи део њиховог чланства одлучно се супротстављао укључивању земље у организацију која је мучки сејала смрт по Србији, опустошила градове и села и загадила тло Србије осиромашеним уранијумом. Није далеко од истине да су многи из врхова тадашњих владајућих странака интимно, у себи, осуђивали заговорнике приступања земље НАТО-у. Они су се, међутим, због партијске дисциплине, односно страха од губитка материјалног статуса, изјашњавали за политику коју је, неприкривено, пропагирао министар одбране Драган Шутановац. Познато је, при томе, да су бројна истраживања вршена на ту тему, недвосмислено указивала да се више од две трећине грађана противило уласку Србије у НАТО алијансу.

И поред те општепознате чињенице, међутим, врх ондашње српске власти није крио настојања да земљу на све могуће, па и немогуће, начине угура у НАТО, не хајући за такозвану званично постојећу војну неутралност земље. То је недвосмислено обелоданио и Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар НАТО, истичући да српска страна тежи прикључењу НАТО-у „приступом корак по корак”. Такав приступ, како је истакао приликом посете Косову, „тражила је српска страна”. Конкретно, како је тада нагласио генерални секретар НАТО, људи на челу српске власти о томе „комуницирају са Северноатлантском алијансом”, како би се изнашла решења путем којих ће се јавност у Србији ставити пред свршеним чином.

Недвосмислени глас већинске српске јавности је, међутим, практично принудио тадашње српске званичнике да се, ако ништа друго, бар вербално дистанцирају од својих, у сенци и даље постојећих, ставова о прикључењу земље НАТО-у. Суочени са натофобијом грађана Србије, људи из државног врха покушавали су да се ограде од дојучерашњих неприкривених залагања за приступање земље Северноатлантској војној алијанси.

Приликом обележавања Дана Војске Србије, 14. фебруара 2010. године, у Панчеву, председник Борис Тадић је, поред осталог, поручио да до краја мандата Владе Србије 2012. године неће бити мењана Декларација о војној неутралности и да неће бити покретање питања учлањења Србије у НАТО. Оценио је, с тим у вези, да су захтеви за одржавање референдума непотребни јер „нико и нигде у свету не организује референдум о томе шта се неће, већ о томе шта неко хоће”. Та изјава је, изгледа, била само за српску јавност, јер, испоставило се, да за ту изјаву пет пара нису давали поједини коалициони партнери странке бившег председника Тадића, па чак и неки његови најближи сарадници, који отворено заговарају неопходност приступања земље НАТО пакту.

И министар одбране Драган Шутановац, суочен са (не)расположењем народа према НАТО-у, у више наврата се посипао пепелом, тврдећи како Србији не пада на памет подношење захтева за приступање у чланство те војне алијансе. Приликом посете Словенији, априла 2009. године, изјавио је на конференцији за новинаре да „НАТО као тема у Србији још није на дневном реду и о томе не размишљамо. Само учлањење је на доста дугачком штапу и о томе тренутно не размишљамо”. Није, при томе, пропустио да нагласи како су стандарди НАТО најбољи војни стандарди на свету, а то је, у ствари, оно „на чему тежи и на чему ради Војска Србије”.

Извесно је било да ће се Србија, судећи по двосмисленим изјавама својих званичника, да су остали на власти, раније или касније сврстати у строј земаља највеће војне алијансе на свету. На то неопозиво указује и чињеница да се практично, као чланица Партнерства за мир, налази у предворју НАТО-а. У прилог томе иде и податак да је у Београду отворена канцеларија НАТО, чија се превасходна улога састоји у старању о спровођењу Споразума о транзиту снага НАТО кроз Србију. Споразум су, као што је познато, 18. јула 2005. године, потписали у Београду Вук Драшковић и тадашњи генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схевер. Овим документом се прецизира да се транзит НАТО снага, под најнеповољнијим условима по Србе и Србију, односи на копнени, ваздушни и водени простор Србије.

Ступајући 14. децембра 2006. године у Партнерство за мир, односно у Политичко-војни програм НАТО, који је усмерен ка стварању поверења између ове алијансе и других земаља Европе, логично се намеће закључак да Србија безрезервно прихвата све облике сарадње дефинисане наведеним програмом. Имајући у виду обавезе земаља чланица, тешко је говорити о било каквој неутралности, посебно када се има у виду да у делу просторија, Министарству одбране живе и раде припадници НАТО-а. И лаику је јасно да је реч о обавештајцима којима су, нема сумње, доступни бројни подаци који се у уређеним земљама чувају као најстроже државне и војне тајне. Наведене просторије се с правом могу третирати као нека врста НАТО базе у Србији, које су им, иначе, уступљене без икакве надокнаде.

Када је реч о обавезама чланица Партнерства за мир, наведеним у политичко-војном програму НАТО, и најнеписменијим људима на овом свету је јасно да се ради о више него лицемерном тексту ове војне алијансе. У њему се, поред осталог, истиче обавеза чланица да се „уздржавају од претње силом, да поштују државне границе и решавају спорове мирним путем...” Све то препоручује организација која деценијама на најгрубље могући начин ради супротно од оног што препоручује својим чланицама. Маску мирољубивости НАТО-а о уздржавањима, поштовању граница, одржавању мира и слично, разголићена је агресијама које ова алијанса врши у читавом свету.

Када се, на крају, саберу акти путем којих се дефинише војна неутралност Србије, изјаве бившег председника Тадића, његових министара и коалиционих партнера о (не)приступању НАТО-у и узме у обзир чињеница да у Министарству одбране седе војни представници алијансе, није тешко закључити да се ради о виртуелној, никако реалној, војној неутралности Србије.

Миланко Каличанин, пуковник у пензији

Izvor
Logged
Pages:  1 ... 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 [51]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.024 seconds with 23 queries.