KAFANE SU BILE DUŠE GRADABeograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.
Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru.
U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa
"uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji".
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.
O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu. Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.
Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.
Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.
"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.
Fajront pre ponoćiOpisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.
Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.
"Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka
"lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.
Kafana je bila
"prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju." Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.
Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer
"Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati" – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput "Dardanela", kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.
Nastaviće se...Izvor:
www.riznicasrpska.net
