Кафанска историја Београда

[Dreadnought]

Brodarska kasina je bila "zanimljiva", naročito kad se neko pobije.

"Brodarska kasina" u Karađorđevoj, krajem 50-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kumbor]

Не знате ви шта је била "Бродарска" још самог почетком 90их! Враћам се ја са неке дивље журке у три изјутра, полупијан, али још контролисан. А хтела ми се кафа, а можда и још једна ракија... нешто. Па уместо полулево кући, одох ја доле десно. Прођох две "дедине" пекаре, оних са тадашњим још великим тепсијама бурека... мрак, још увек, само око пећи, на дрва, мало сија... није време. Напољу мраз, у Карађорђевој ни живе душе.
Дођох до "Бродарске", а тамо... кипи живот. Отварам дупла врата (била је зима, понављам), а пред носом ми пролеће пивска флаша, празна и разбија се уз цилик срче. Рачунајући да је то случајност, улазим, а тамо два цигана се туку и за гушу ватају уз "курафте.. сол те кураф" (јеби се... сунце те јебало - ете нам санскрита у пракси). Малобројни гости мирно пију пиће и не обраћају пажњу на уобичајену појаву. Цока "курцоломка" уваљује своје огромно, млитаво дупе у крило неком млађем типу са раскопчаним шлицем, и баш је брига да ли их неко гледа.
Ипак седам за сто уз огромну Алфа Потез пећ од које бије к`о из Везува на Помпеју.
Наручујем кафу...а... и ракију, дуплу, јер је ситулација већ напрегнута за моју емотивну, песничку душу. И чашу ладне воде... да блажим.
Упада милиција "плавоглави СУП"... развађа завађене цигане и истерује их... ма туците се... јебите се, али не у кафани. Цоку "курцоломку" убацују у плавог "кеца", јер проституција је, мож мислити, кривично дело. Ја пијем своју кафу, запијам ракијом и питам се који ми је курац све ово требало. А за све то време, екран оног тадашњег наивног клађења преко екрана (заборавио сам како се зове, а није дилдо ни бронко, ни.,..) мења бројеве на које више нико не обраћа пажњу. Сви присутни полегали по столовима, штуцају и труде се да се не избљују или усеру у гаће насред кафане. И ја помало штуцам и подригујем. Доста је било. Испијам последње капи, набијам капу "куртонку" до обрва и излазим на шкрипећа дупла врата.
Ал` ето мени среће... у међувремену се у најближој пекари, уз оно "цревце" што стрмо води степеницама до Косанчићевог венца појавило шкиљаво светло. Ја за кваку... закључано још увек, јер је било тек пола пет. Знам за јадац... десетак корака уз рушевни зид, тамо су задња (не и последња) врата. Отварам... милина... мирише хлеб који се још увек допецава или како се већ каже... то је мирис који се никојом граматиком не може објаснити. Доброј`тро Деда (рекао сам и име, али ко би се сад сетио, одавно је покојни, и пекаре нема) ... ааа, има л` бурека са сиром? Ту би ме Сарајлије прекориле, јер то није бурек него сирница, али ово је Београд. Хебга. Ево, сад сам га извадио, али пази да се не ошуриш... мртва би га уста јела... као код оних песимиста... реалиста... нешто под, над (Топ листа надреалиста) онај Чабаравдић, или који је већ... ма не знам ти ја... добар је бурек... знам те, код мене печеш прасе за Славу. А мени у желуцу већ цела Филхармонија завија и тражи нешто укусно, вруће, масно. Таква била времена... на журке се ишло после вечере код куће, јер тамо је било пића пуно, а јела мало. И младе београдске "пичетине" је било пуно и податне, али о томе је неприлично. То јутро сам први и једини пут у животу појео целих пола кила бурека. И залио то са два тек пристигла, још увек троугласта јогурта... `ладна. Пошто сам већ био искусан, прво сам добро нагризао бурек, па тек онда запио јогуртом, иначе бих се можда избљувао. И обавезно сам себи јогуртом направио "тилак" на носу, гледајући се у огледало изнад плочица (белих, предратних) и проучавајући помно сопствене обрве и већ седе залиске (така ми генетика са обадве стране).
Платио сам Деди са уживањем неке безвезе паре, јер то је тад било "безвезе", мада неке хиљаде још СФРЈ пара и захвалио му се уз ниски поклон што ме спасао да се не бих скљокао уз пругу, онако већ поштено "олајисан", па да ме "покупи", јединца сина, тада популарна, грмећа, двотактна Кенедијевка.
Сав срећан због пуног стомака, кренуо сам кући... право према мосту, па узбрдо. Шкљоцнуо сам тихо кључем, да не пробудим ни мајку ни мачку. И легао тихо, тише, тише падања кише, која ће ујутро већ прећи у снег. Ипак, мачка је меко скочила... мачка је то...чула је... и склупчала ми се код ногу. Пробудио сам се... на реткост... тек око поднева. Напољу је већ лежао снег.  Ускоро је зима навестила пролеће... последње мирно пролеће моје земље, последње, уопште, дане Моје Земље.

[Dreadnought]

Šta da kažem Kumbore, sem veliko Hvala što si podelio ovo iskustvo sa nama   

I to u stilu savamalskog Bukovskog, opis je bio više nego upečatljiv 



Evo još jedno veselo društvo (ne toliko veselo kao u prethodnoj priči  ) profesora i novinara ispred bifea "Split", ugao 29. novembra (sadašnje Despota Stefana) i Skadarske, 70-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Bašta kafane "Grmeč", Makedonska ulica, 60-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

"Gemeč", krajem 80-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Kafana "Gospodarska mehana" u blizini ušća Topčiderske reke je po priči dobila takav naziv jer su tu navraćali Obrenovići po povratku iz lova u Košutnjaku.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Bašta restorana Vltava u Maršala Tolbuhina 1984. godine.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Kafana "Rudo" je postojala do pre 20-tak godina (kada je zgrada srušena) u mom kraju na Crvenom Krstu, ugao ondašnje Žarka Zrenjanina (sada Vojvode Šupljikca) i Branka Radičevića, snimljeno 1965. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Kafana "Šumatovac", 80-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kumbor]

Šta da kažem Kumbore, sem veliko Hvala što si podelio ovo iskustvo sa nama   

I to u stilu savamalskog Bukovskog, opis je bio više nego upečatljiv 



Evo još jedno veselo društvo (ne toliko veselo kao u prethodnoj priči  ) profesora i novinara ispred bifea "Split", ugao 29. novembra (sadašnje Despota Stefana) i Skadarske, 70-tih.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Опис је не само упечатљив, него је истинит. Само нисам додао у причу моје тадашње љубавне распетости између Иване и Тање, јер би то било скроз offtopic. Ионако тема преферира фотографије, а ја се распричао. Шта ћу... тако је било.

[Dreadnought]

O kafani "Kalemegdanska terasa", dnevni list "Vreme", broj za 27.07.1938. godine.

Fotografija iz bašte restorana "Kalemegdanska terasa", snimljeno oko 1940. godine. Kada sam zadnji put bio u ovom restoranu (a tome ima preko 20 godina), ova dekorativna fontana je još uvek postojala, ne znam da li je "potrajala" do danas.

Članak u dnevnim novinama "Politika, broj za 02.06.1939. godine donosi reportažu o otvaranju "Kalemegdanske terase" koje je usledilo sutradan 03.06.1939. godine. Na propratnim fotografijama se vidi dekorativna fontana koju sam ranije pominjao.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Još jedna fotografija restorana "Kalemegdanska terasa", oko 1940. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Ko je bio Cvetko sa Cvetkove pijace


Cvetko Jovanović je rođen 1862. godine u selu Labuništu, kod Struge, u današnjoj Makedoniji. Kada je odrastao, doselio se u Beograd i kod Pravnog fakulteta otvorio piljarnicu. Kako je posao dobro išao, kupio je komad zemljišta na Vračarskom polju i 1902. godine otvorio istoimenu kafanu. Ta kafana je ubrzo postala nadaleko poznata kao Cvetkova mehana, a krasili su je slika Kraljevića Marka i tekst – vino pije Kraljeviću Marko, pola pije, pola Šarcu daje. Bašta kafane je bila tamo gde se danas nalazi Cvetkov bazar.

Cvetko je očigledno bio čovek s vizijom i istančanim osećajem za biznis. Uvidevši značaj elektrifikacije i saobraćaja, uveo je električnu struju u ovaj deo grada i postavio šine za tramvaj broj 6, koji je vodio direkno do njegove mehane. Posao je cvetao, Cvetkovo bogatstvo je raslo, a imanje se širilo. Kuća mu se nalazila neposredno iza kafane, a imanje se prostiralo do današnjeg Doma zdravlja Zvezdara. I današnja pijaca Zvezdara je bila u njegovom vlasništvu. Otud i narodsko ime pijace.

Međutim, "nije sreća para puna vreća". Zapravo, Cvetkova sudbina bila je itekako tužna. Imao je četvoro dece i ni jedno nije dugo poživelo. Ipak, on se trudio da čini dobro za celokupnu zajednicu. Osnovao je Fond Cvetka Jovanovića i žene mu Stefane. Jedan deo novca iz Fonda je bio namenjen podizanju nove i pomoći staroj crkvi u rodnom Labuništu, a drugi izgradnji velike zgrade za rentu. Prihodi od rente bi se davali hramu Pokrova Presvete Bogorodice, Društvu za podizanje hrama Svetog Save, školama, obdaništima, siromašnima kao i u druge humanitarne svrhe.  Cvetko je bio veliki dobrotvor i nosilac Ordena petog reda Svetog Save zbog izgradnje naselja Kralj Aleksandar. Zbog svojih zasluga pripala mu je čast da jedna ulica nosi njegovo ime.

Cvetko Jovanović je umro 1938. godine, a deset godina nakon njegove smrti najveći deo njegove imovine je nacionalizovan. Cvetkovi naslednici su čak morali da otkupe kuću od Opštine da bi u njoj mogli da žive. Cvetkova zadužbina je pripala Ministarstvu prosvete, kafana je preimenovana u Smederevo, pijaca prekrštena u Zvezdarsku, a ulica koja je nosila njegovo ime, danas nosi ime Slobodanke - Danke Savić.

Međutim, dela Cvetka Jovanovića nisu zaboravljena i uprkos svemu, njegovo ime je ostalo duboko ukorenjeno u narodu.


izvor

Reklama za sezonsko otvaranje bašte kafane "Cvetkova Mehana" jun 1939. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

... Ипак, један локал, удаљен свега неколико стотина метара, на неки начин славио је суноврат „троугла”. Остао је једина права кафана у строгом центру престонице.

Откуд морнар усред Београда? Прича се да је својевремено неки светски трговац и морепловац данима седео у локалу у центру града и испијао пића чекајући да му стигне позив за нову пловидбу и да је по његовом занимању то место добило име. Не знамо сигурно да ли је баш тако, тек „Морнар” је и данас место окупљања неких нових путника, којих је, због новонастале епидемиолошке кризе, мање него раније. Ово место је можда и пре свега друга кућа локалних љубитеља кафане и свих оних које су пословне обавезе везале за уже градско језгро.

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње. „Морнар” је један од мањинских локала који је преживео такозвану угоститељску транзицију, тачније својеврсно кафанско истребљење с почетка новог миленијума, када су једна за другом нестајале култне и културне београдске кафане или су их нови власници претварали у нешто друго.

– Управо нам је био циљ да сачувамо аутентични изглед и првобитну намену свих наших објеката и, мада то није лако, допринесемо и развоју нашег препознатљивог угоститељства и туризма уопште – рекао је за „Политику” Жарко Ратковић, директор компаније „Вишњица” у оквиру које послује и пивница „Тошин бунар”, којом ћемо се позабавити касније.

Упућени добро знају да је „Морнар” незаобилазни део манифестације зване „Улица отвореног срца” која ове године, из већ познатих разлога, није одржана.

– Мада уважавамо туристе и све друге који сврате код нас кад их пут нанесе, ми ипак живимо од сталних гостију. Није то баш једноставно, неки су се овде одомаћили, понекад се мало опусте па се понашају оно што би се рекло као да су у кафани – рекао је за наш лист управник Братислав Браца Оташевић и додао да се за столовима ресторана прошле године у ово време парлало онолико језика колико има земаља из којих у Београд долазе туристи.

А ако нам се већ тема односи на ноћни живот београдских кафана, ту је „Морнар” посебно занимљив по једној појави – смени генерација. Као по правилу, у неким касним поподневним или раним вечерњим сатима, они старији и искуснији, помало „уморни” кафанци препуштају столице млађем свету. Места која су дотад љубоморно и полунепријатељски чували ти „маторци” тада преузимају нови клинци. Особљу ресторана и они су добродошли гости.

За већину тих младих људи „Морнар” је донедавно био као нека одскочна даска за улазак у онај прави, њихов ноћни живот у дискотекама и клубовима. У „Морнару” би се налазили они што долазе са различитих крајева града, попили по пиће-два и ковали планове за даље. Било је то такорећи „загревање”.

Restoran Mornar


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kumbor]

"МОРНАР"... важно место сусрета. Понекад и судбинских. А и клопа је добра. А кафана има још, ја у кругу од километар знам бар још пет!