Beogradske priče: Kad je "Šansa" bila "poslednja"Beogradske kafane su "krajputaši" varoške istorije, ali samo jedna je šezdesetih radila noću. Ovo je jedino mesto u gradu u kome postoji spomenik donošenju hatišefira iz 1830. godine.
Boemi su ona vratolomna bratija koja poput nomada krstari od kafane do kafane, unoseći vrelinu i značaj u ove "institucije".
Kada kafane utihnu, onda se zahuktala "mokra braća" naprasno ukoče, desperatno tražeći sledeću destinaciju, sve tako nezaustavni... Tako je nastajala priča o "Poslednjoj šansi", nezaboravnom mestu beogradskog Tašmajdana.
Šezdesetih i sedamdesetih godina samo je ova kafana radila neprekidno, tokom cele noći, pa je naziv "Poslednja šansa" bio potpuno u skladu sa namenom restorana. Tamo su "putovanja" okončavali oni koji su imali sagovorniku još nešto smrtno važno da ispričaju, a kako to učiniti "na suvo"...
Jedina noćna luka- Tako je bilo sve do 1982. godine, kada smo prestali da budemo jedina gradska kafana koja radi noću - kaže za "Beogradske priče" Ratko Vukadinović, koji od tada upravlja ovim mestom. - Noćni rad su preuzeli "Gradski podrum" i "Beli grad", ali sa mnogo manje uspeha.
Kao važno sastajalište ova kafana ušla je u istoriju grada još šezdesetih godina, kada je ponela naziv "Taš kafe", a izgledala je manje ugledno nego danas. Posle je dograđen još jedan restoranski deo.
Ovde je sedela elita Beograda od tada do danas. Prirodno je da su gosti uvek bili đaci Pete beogradske gimnazije, za njima nešto stariji studenti Pravnog fakulteta, a za njima televizijski bardovi. Stariji su se lagano povlačili nad ovim mlađima, pa je neretko bilo da se isti gost pojavi u bašti "Šanse" sa sve tri pozicije.
- Maestralni novinar i legenda Miro Radojčić dolazio je isključivo tokom dana - seća se Vukadinović. - Kako sam dolazio sa novinama pod miškom, često bi me zvao "profesorom", valjda sam ga podsećao na nekog od njih. Odavno je tu sedeo i veliki pesnik Vasko Popa, kasnije stiže generacija Predraga Milojevića, zatim Brane Crnčevića, Milorada Pavića... Pijanista Pregl dolazio je sa ženom Gitom, a tada je već imao 104 godine...
Dugo je običaj gradskih maturanata bio isti - posle maturske večeri obavezno se dolazilo u "Poslednju šansu", jer nisu imali izbora - posle ponoći samo je ova kafana radila.
Ovo je okupljalište na kojem je sačuvan duh zajedništva, pa postoje beogradske dame koje dolaze svake srede u podne, a druga grupa skuplja se ovde subotom. Kako objašnjava naš sagovornik, to je vrsta tradicije i druženja koje se nipošto ne propušta.
- "Šansa" je bila okupljalište beogradskog duha i boemije - seća se Ratko Vukadinović.- U njoj je gorela peć bubnjara, violinista je raspredao svoje akorde, a događalo se da gosti sa jednog stola započnu recitovanje stihova koje bi završili oni, za susednim. Do danas mi je u sećanju jasno sačuvana slika violine, bubnjare i lamperije na zidovima... U to vreme dolazili su ovde vrhunski intelekutalci, ali i ljudi koji su bili na glasu kao opasni momci. Pa ipak, ovde nije bilo incidenata ni kada svrate Ljuba Zemunac, Giška... dolazio je Radovan Stojčić Badža dok je još bio tihi pripravnik.
Kasnije su se vremena promenila. Furunu je zamenila peć na naftu, a od 1982. godine stižu radijatori. Isto tako, boeme i recitatore smenjuju malo teža pijanstva i naš sagovornik rešava da ukine noćnu destrukciju, a da sačuva lepa sećanja. Pijanci su pobedili boeme, a on je pustio drugim kafanama da dočekaju novo doba noćnog života i turbo folka...
Vrata istorijeU okruženju "Šanse" gledamo direktno beogradskoj istoriji u oči. Jedino na zidu ove kafane krupnim slovima piše podsetnik da je ovde pročitan hatišerif 1830. godine, kojim je Srbiji najzad dozvoljeno da "prodiše" posle vekovne turske vlasti.
Interesantno, tako važan istorijski događaj nije obeležen nikakvim spomenikom, osim ovim, koji postoji na centralnom mestu kafane "Šansa". Uradila ga je još sedamdesetih godina umetnica Đurđina Đorđević.
Odmah pored bašte nalazi se Čupina humka, mesto na koje nam sagovornik pokazuje prema Crkvi Svetog Marka. Tamo je sada ružičnjak, a legenda kaže da su tu Turci spalili mošti Svetog Save.
Ispred nas je jedan od najlepših gradskih parkova, a na njegovom mestu nekada je bio Staro groblje. Na centralnom delu parka do 1886. godine sahranjivani su pravoslavci, prema Takovskoj ulici počivali su katolici i protestanti, a ovde, gde je danas bašta bili su vojnici, utopljenici i samoubice.
Kada su pravili jednu od rekonstrukcija i adaptiranja restorana, naleteli su na kosti. Slično je i ispred Seizmološkog zavoda, gde je i danas ostao podignut spomenik sa jednog groba.
Ovde kao da svako ima da ispripoveda još nešto. Stari Beograđani, boemi, studentarija i đaci... i makar ovde, već decenijama, za to imaju šansu...
Poslednja pesma za tebeHit kompozicija Bore Đorđevića i "Riblje čorbe" "Poslednja pesma za tebe", u kojoj gostuju Mirjana Bobić Mojsilović i Nikola Đuričko snimljena je "Šansi". Istina, Bora Čorba je imao impresivno iskustvo u istraživanju kafanskog života i običaja, ali ga se više sećaju na donjem delu Tašmajdana, kod "Toze Grka", gde je bio češći gost nego u "Šansi".
ArhivaStadion na Tašmajdanu predstavlja prvi komšiluk kraj "Šanse" a naš sagovornik pedantno čuva arhivu vezanu za ovo zdanje. Tako ima potpis Mihajla Jankovića od 1. oktobra 1968. godine. On je bio projektant Tašmajdanskog stadiona, ali i zgrade "CK" (današnja Palata "Ušće"), kao i stadiona FK Partizan. Ovim potpisom dao je saglasnost za funkcionisanje "Poslednje šanse".
KonobariKelnerski zanat je osuda na slušanje kojekakvih priča, ispovesti... Nekada konobari imaju utisak da su uposleniji od psihijatara, pa tako nije drugačije ni u "Šansi". Naš sagovornik posebno se seća Bate Bugarina, kako su ga od milošte zvali.
- Jedan poznati novinar voleo je pelinkovac, ali mu je žena branila da pije - otvara "neočekivanu" priču Vukadinović. - Posle trećeg pića "naivno" je upitao Batu na koje piće da pređe, jer je preterao. Dobio je odgovor: "Pivo".
Nesrećni novinar nije hteo da naruči veliko pivo ni za živu glavu, imajući pred očima viziju pobesnele supruge. Opredelio se za manju verziju.
- Donesi mi tri mala piva - zapovedio je kelneru.
Potpuno drugačija priča bila je kada se Batin kolega sedamdesetih godina "ostrvio" na jednog stranca kojem je nekoliko puta naplatio isti ceh. Pa ipak, gost je bio toliko lepo raspoložen, da ga je pozvao da nastave zajedno dalje, na piće u "Metropol". Ovaj je pristao, otpratio ga je u kelnerskom odelu, tamo su se počastili, i na kraju mu je - opet naplatio!
izvor Ondašnja "Bašta Taš-kafe.", kasnija "Šansa". Na pozadini fotografije nema podataka, ali po svemu sudeći snimljeno oko 1960. godine.
