Кафанска историја Београда

[JASON]

'Кафана код Тунела', Балканска улица бр. 9.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Хотел 'Карађорђе' у ул. Карађорђевој бр. 35.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

Na fasadi iza kafane Albanija je natpis Kod male Olge, da li je i to bila neka kafana ili je nešto drugo u pitnju?

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Hvala!

[Milan (longtrip)]

Аутор Милан Лазић
politika.rs


Спирање мамурлука



Једна од сала престоничког хотела „Парк”, који је 1974. никао на темељима старе кафане, због успомена и у знак поштовања названа је „Сложна браћа”, само што нови гости немају појма – зашто


У рано преподне, у лето 1968. године, оног дана када је олимпијска репрезентација Југославије полазила за Мексико на 19. Летње игре, појавио се усред парка на Славујевом венцу Небуле Прокић, тренер боксера „Црвене звезде”, пресамићен од смеха. Када се мало прибрао, објаснио је збуњеном друштву да је те ноћи у кафани „Зона Замфирова” код Цветног трга затекао Јована Пајковића, чувеног боксера, како развлачи хармонику. А када га је згрануто питао шта то ради, овај му је мртав хладан одговорио да свира јер мора да заради неки динар и остави фамилији, да им се нађе док боксује по свету. Небуле га је очински убедио да пође кући и да се наспава, а Пајке га смерно послуша. Сат-два касније, такорећи пред саму зору, и он се некуда запутио, али му ђаво није дао мира па је привирио и у „Сложну браћу”, само двадесетак метара уз Улицу Светозара Марковића. Тада је престао да се чуди и згражава, а почео да се смеје, што га је држало све до те приче!

Крај шанка је стајао Пајке и љуштио шприцере. Са таквим „загревањем” ваљда је наставио и у Мексико Ситију, па је дисквалификован у четвртфиналу иако је био бољи у мечу и већ виђен као победник. По повратку, правдао се својима у БК „Раднички” да би сигурно освојио неку од медаља да га Небуле није измалерисао, урекао га и пореметио му концентрацију најуривши га из „Зоне”.

Четрдесетак година касније, држећи банку веселој братији у познатом чубурском уточишту, и Момо Капор је испричао необичну причу у вези са једном од тих кафана:

– Журио сам у јесен 1953. у школу, кад, наспрам здања Треће мушке гимназије, на углу испред кафане „Сложна браћа”, угледам човека огрнутог жутим мантилом од камилхара где љушти мандарине. Био је то наш Либеро, песник Слободан Марковић. Е, тада сам први пут пожелео да, кад порастем, будем – он! Не због поезије, већ зато што је био првак света у оном чудном спорту убацивања кутије од шибица у празну шприцерску чашу, а чини ми се да су друга два места наизменично делили Воја Кокошка и онај Чачанин кога су ова двојица тих дана вукла са собом... ваљда то беше Бранко Радичевић, са В између имена и презимена.

Још им је рекао да на вратима никада није било истакнуто радно време јер га та кафана није ни имала.



Три сталежа


Ту, око Цветног трга, постојала су три ноћна свратишта која су радним временом пратила количину алкохола у крви, па значи и расположење својих гостију. Тако је „Ресава” радила до два после поноћи, „Зона Замфирова” сат дуже, а „Сложна браћа” док не дођу спремачице да проветре и почисте срчу, што се догађало једном недељно. Прва је била у сутерену, а друга у подруму, па су имале „стратешку предност” јер су клијенти морали да сачувају нешто снаге како би из њих изашли, док су „Браћа” столовала на ћошку и у нивоу улице; и зато је редослед њиховог обиласка био нелогичан и водио цик-цак маршрутом. Неки познавалац проблема тврдио је злобно да је Либеро својој чувеној збирци управо због таквог распореда кафана дао наслов – „Пијанци иду дијагонално”.

У „Ресави” је дискретну музику изводио уштогљени цигански оркестар у тамним оделима, са цимбалистом као капелмајстором, у „Зони” је наступао ко је стигао али су музиканти били изванредни, док у „Сложној браћи” таква забава није била могућа јер ни гласна музика не би успела да се пробије кроз заглушујући жамор и галаму.

Такви су им били гости: прва је била намењена заљубљеним паровима, који су после у њу долазили породично, и старијем комшилуку, друга је била такорећи пролазна, а у трећој је гостовала измешана свита коју су чинили уметници Југословенског драмског позоришта, вредни сељаци са оближње пијаце и београдски боеми, али они прави, што су за собом оставили вредан траг... чиме год да су се бавили. Због тога је и Бојан Ступица, творац и први управник ЈДП-а, имао обичај да у повратку кући, а становао је у Улици Ђуре Салаја, надомак Булевара краља Александра, привири у њу и провери стање позоришног ансамбла.



Најдужа пречица

Уза све разлике, тај „кафански трилинг” имао је и понешто заједничко! Пре свега, беше то последње градско јавно купатило у Мишарској улици које је прало и запирало злосрећне Београђане, а тај стешњени сокак повезивао је „Ресаву” са њене две посестриме.

По причама Милосава Мирковића званог Буца, есејисте, књижевника и позоришног критичара, купатило је било неизоставни део „јутарњег ритуала” београдских ноћника, у којем је важна ставка била и – спирање мамурлука.

– Није радило ноћу, а почињало је да прима клијентелу тек после осам, па сам зато у „Сложној браћи” често сачекивао зоре – рекао је мртав озбиљан Буца. – Али, после тога сам могао чио и у највеће радне победе.

(Није споменуо да је „војевао и побеђивао” готово свако преподне по чубурским кафанама или оним око Каленић пијаце у које је обично залазио маскиран плетеним цегером.)

Други њихов „заједнички именитељ” био је – дух заједништва! Никада се није догодило да у тим ноћним свратиштима падне крв, али не због честих или повремених полицијских рација, како где, већ зато што се чак ни сељаци у њима нису понашали као пиљарице, и због тога што су за столовима одувек седели и мудраци које је вредело пажљивије слушати.

На трећем месту је – посластичарница. Осим ученика Треће београдске гимназије као најредовнијих муштерија, њу памте и многи гости оних ноћних егзила иако је радила само по обданици. Али, не због колача...



Посластичарска љубав


Господин Драгомир Јовановић рођен је као Јаромир Длабл. Био је, дакле, Чех. Уз то, још и заљубљеник у посластичарску уметност. Занат је учио код чувеног Жарбоа, а школовао се и усавршавао у Бечу и Пешти.

У Србију га је довела љубав. Права, а не посластичарска. Оженио се 1922. и по личној жељи постао православац. Како је променио веру, тако је узео и ново име. Постао је Србин, што је био најбољи доказ да је то некада била истинска част.

Прву посластичарницу отворио је 1936. у Пашићевој, данашњој Нушићевој улици. Звала се „Зора” и радила је све до после рата, када је нова власт све посластичарске радње национализовала, а мајсторе сатерала у тор „Градске посластичарнице”, па је на месту „Зоре” осванула државна радња посластичарског смера „Опатија”, која се временом изметнула у бирцуз где су бајати колачи били само лоша маскарада за жестока пића сакривена иза пулта. Разочаран, господин Драгомир је решио да забатали своју уметност. Јер, нема ничег слатког у горком разочарању. Срећом, није издржао, па је средином педесетих отворио радњу на углу Мишарске и Улице Светозара Марковића. Водио ју је с успехом све до смрти, 1979, кад је посао преузела његова ћерка. Од тог доба посластичарница носи име по њему, по господину Драгомиру Јовановићу. Да се не заборави.

Зато је та тесна посластичарница постала знаменитост! Па, зато што и ноћници поштују љубав!

[Milan (longtrip)]

Нераскидива веза кафане, културе и политике



Прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације, била је то кафана „Црни орао” – Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Пре петнаестак година збио се немио догађај на бечком аеродрому, где је неки Београђанин сатима чекао преседање за Пекинг. Све је почело када је од персонала тамошњег кафеа наручио пиво, а они му принели безалкохолно. Дечје! Помислио је да намерно са њим збијају шале и разљутио се. На срећу, псовао је само на српском те није дошло до неког озбиљнијег инцидента... а могло је.

Збуњеним сапутницима је, правдајући се, до Монголије причао бајке о Бајлонијевој пивари као најстаријој и најпознатијој у престоници, с најбољим пивом под капом небеском. Можда је неко и знао да греши, али ко је смео да му противречи! Јер, прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације. Била је то кафана „Црни орао”, са „сопственом производњом пића”. Налазила се на Дунавској јалији, крај Видинског друма, на углу данашње Душанове и Капетан Мишине улице, а нестала из градског земљописа између два рата.

Ако се радозналац запита какве везе имају пиваре са ноћним животом Београда, ево одговора: на спрату повише механе таборовала је аустријска посада Темишварске капије, а пошто су стражу држали и дању и ноћу, то је и кафана радила непрекидно, да се војска и пивопије не злопате.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Прва представа


Заправо, прва збиља београдска била је Велика пивара којој је темеље ударио књаз Милош 1820, а налазила се на саставу Пиварске и Вазнесењске, данашње Балканске и Улице адмирала Гепрата. А, како је имала пространу салу, у повест је ушла јер су се у њој приређивале прве позоришне представе (чему је вероватно допринео Јоаким Вујић, тада службеник на књажевском двору у Крагујевцу), али и као простор у којем је одржана Светоандрејска народна скупштина, кад јој је први пут радно време продужено до зоре! Од тада се целоноћно дружење с пивом уоброчило. Позориште је пресељено у Ђумрукану, али случај Велике пиваре сведочи о дугој и нераскидивој вези кафане, културе и политике.

Иначе, пивару познату као Бајлонијева није отворио родоначелник те пиварске лозе Игњат, већ част припада извесном Филипу Ђорђевићу који је 1850. године на дунавској страни покренуо Малу пивару, као конкуренцију књажевској. Од тада су пивнице почеле да ничу градом као кукурек после кише. Иако се нигде не помиње њихово радно време, нема сумње да су бар неке радиле сву ноћ. То питање није потезано ни доцније јер је остало ван видокруга грлатог Кола српских сестара... а жене су добиле право гласа тек после другог светског покоља па нису имале ни где нити коме гласно да се пожале.

Прва послератна пивница отворена је под „покровитељством” БИП-а средином шездесетих година. Налазила се у сутерену Дома културе „Вук Караџић” у Улици Ћирила и Методија, надомак Студентског дома „Лола”, а заинтересованима је представљена као – „дансинг”. Заиста, у њој је наступао састав „Силуете”, а млади су ту играли и пили пиво и после поноћи, када би им се, као случајно, прикључили и нешто старији суграђани. Како је та „саблазан” промакла чуварима јавног (социјалистичког) морала, не зна се, али је још много пива протекло пре него што је отворена и друга београдска пивница.



Ин вино веритас


Археолози су установили да је пиво – прво алкохолно пиће у повести људске цивилизације, приписују га Сумерима и смештају га у четврти миленијум пре Христа! За петама му је, наравно, вино, само што је код нас тај редослед био обрнут, па је и винских подрума било много пре пивница, али се о томе мало зна.

Хроничар Београда др Видоје Голубовић пронашао је путопис неког Прокопија, који је још у четвртом веку посетио Алба Грецију и забележио да у њој постоје пандокеони, а по детаљном опису просторија, њиховом распореду и намени закључио да је реч о првим хотелима на свету. Још и да је сваки при дну атријума имао салу за дружење уз гозбу! Заправо уз вино, које се пило одмах јер Византинци, односно браћа Грци, joш нису дознали да смола има својство да га сачува „за догодине” па почели да праве бурад – од чамовине (четинара). Од тада живи и традиција да хотелски ресторани раде све док у њима има гостију... па ко пре малакса: гост или послуга.

Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног краја познатог још у античко доба. Али, најчувенија варошка винарија била је на Славији, где је то божје пиће, бар званично, навелико нудио неки Момчило С. Минић, који је зарад велике навале купаца уз њу отворио кафану „Велика Жупа” с истим радним временом. Дакле, даноноћно! Успомена на ту кафану деценијама је чувана у „Александровачком подруму”, тесном бифеу на углу Немањине и Делиградске улице у којем је такође неговано „променљиво” радно време, о чему је доста знао наш велики сликар Стојан Аралица који је становао и стварао на ћувику суседне зграде.

А онда је ђаво дошао по своје у виду уредбе о радном времену свих угоститељских објеката на територији града, са запрећеним казнама које су најбоље описане народном изреком која опомиње како ћар може да поједе вајду, а једини изузеци биле су такозване дискотеке, у којима су се млади дружили чак и после поноћи, а уз музику, плес и безалкохолне, мање-више газиране бућкурише.


Велики лом



Глогов колац београдским кафанама ударен је средином 1978. године, када је у Улици Ђуре Јакшића, иза китњастог здања САНУ, отворен „Златни папагај”, први овдашњи кафић. Утемељивач Биба Спасић замислио га је као пролазно свратиште у правом смислу речи у којем је гост, желео тако или не, пиће могао да сјури једино „с ногу” јер у тесном локалу није било столица ни с ове нити с оне стране шанка.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Уз ту новотарију, дошло је и до језичких промена у градском жаргону, који су салетели нови изрази – „макијато” за кафу с млеком, „еспресо” за ону процеђену кроз филтер аутомата с врућом водом и „капучино” за исту такву, али са шлагом.

Тако је почело, а тек ће се дознати како ће се завршити.


Пивце за живце

Слабије је познато да је и отмени „Руски цар”, на углу Кнез Михаилове и Обилићевог венца, некада био пивница, да би тек након последњег рата био истински деградиран у – експрес ресторан „Загреб”. Ту је радо залазио комшија Никола Пашић из Глумачке – како се називао горњи део Француске улице – да чује најновије јутарње вести из прве руке, а не „фризиране”, које ће му сервирати кад заседне у фотељу председника владе.

[Dreadnought]

Велики лом

Глогов колац београдским кафанама ударен је средином 1978. године, када је у Улици Ђуре Јакшића, иза китњастог здања САНУ, отворен „Златни папагај”, први овдашњи кафић. Утемељивач Биба Спасић замислио га је као пролазно свратиште у правом смислу речи у којем је гост, желео тако или не, пиће могао да сјури једино „с ногу” јер у тесном локалу није било столица ни с ове нити с оне стране шанка.

Уз ту новотарију, дошло је и до језичких промена у градском жаргону, који су салетели нови изрази – „макијато” за кафу с млеком, „еспресо” за ону процеђену кроз филтер аутомата с врућом водом и „капучино” за исту такву, али са шлагом.

Тако је почело, а тек ће се дознати како ће се завршити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Crveni Petao, oko 1980. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Dreadnought]

Ekspres bife "Stara Varoš", ugao Pop Lukine i Kosančićevog venca, 1985. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Бифе код 'Старог Вујадина' у Јатаган мали, око 1930. г.
Фото: Музеј града Београда.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Крчма 'Јабланица' у Јатаган мали, око 1930. г.
Фото: Владимир Ђорђевић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[MOTORISTA]

уторак, 04.05.2021.
Милош Лазић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Уточишта ноћницима и доколичарима

Крај сваке пијаце постојало је неко прибежиште које је могло да буди и петлиће – на Каленића гумну то су били „Врбас” и „Мали Каленић”, наспрам Цветкове пијаце „Цветкова механа”, а Јованове „Добој”, „Стари ђерам” је био на Ђерму, а на Палилулској истоимена касина доле и „Конзерва” уврх Абердареве

Неформални „фајронт” јутарњег живота без икаквог оглашавања одвијао се између седам и осам, чим на излог покуца обданица (Фотографије Био једном један Београд)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Да ли се ико сећа кафане „Крагујевац”, оне на почетку Улице краљице Наталије, између Призренске и Рељине, такорећи наспрам „Моруне” која је ушла у повест Великог рата (реч је о потоњем „Триглаву”) на самом почетку стрмоглаве Каменичке? Назив је добила по посестрими из Савске махале, при дну Великих степеница, која је доцније преименована у „Посавину”... мада је у затеченом стању и с истим именом могла и да се овенча титулом културно-историјског споменика! Јер, изникла је на имању Милоша Обреновића који јој је и кумовао 1859. године, по повратку на трон књажевине. Нажалост, све три су временом избрисане из градског именика иако би нам те знаменитости ваљале и данас.

За ову причу, међутим, важан је „Крагујевац” на Зеленом венцу јер је у њему први пут уочена необична појава која није типична само за Београд.

Пијачне чекаонице

Једног пролећног јутра пре тридесетак година, у сам цик зоре, у буџаку „Крагујевца” затечен је Стеван Станић, чувени новинар НИН-а (док је још био део породице „Политикине” куће). Пред њим је била начета „гарнитура” (спасена од заборава сентенцијом „Не раздвајајте ми кафу од коњака нити коњак од кафе”), а за њим пробдевена ноћ. Али, пажњу придошлих привукао је један чудан детаљ. O наслону столице висио је цегер који је Стеван стално вуцарао уоколо уместо актен-ташне, али тог јутра безнадежно празан. Свако наиван би се заклео да је реч о преданом домаћину који је поранио па у кафани убија време ишчекујући да се тржница отвори.

Ваљда је ухватио погледе радозналих па им је поверио откриће до којег је дошао емпиријски, а данас се препричава по варљивом сећању са топлином у гласу, чиме се тихо ваја споменик предобром и мудром Стевану.

Испричао је да немају баш све београдске пијаце кафане за ноћобдије, али да крај сваке чучи бар једна која двери отвара сабајле, пре зоре. Наводно, та свратишта су била намењена вредним сељацима из околине Београда који су са својим еспапом пристизали у то време. Али, зна се да сељаци увек имају преча посла – око истовара робе и запоседања тезги, штеловања кантара или обнављања знања из основних рачунских радњи како би се лакше носили с подмуклим муштеријама склоним ценкању или каквим тежим злочинима.

По Стеви, тако је почео и Змајко кад су га поставили за шефа опеваног „Дринчићева”, оног крај Бајлонијеве пијаце, па због мањка ноћних аутобуса до, и од Великог Села где је проживео цео свој век, докучио да му је згодније да радно време објекта продужи на 24 часа, чиме је задужио Београд и добио заслужено место у његовој веселој повести.

И заиста, крај сваке београдске пијаце постојало је неко уточиште које је могло да буди и петлиће, а још их је било по авлијама. На Каленића гумну то су били „Врбас” и „Мали Каленић”, наспрам Цветкове пијаце „Цветкова механа”, а Јованове „Добој”, „Стари ђерам” био је на Ђерму, а на Палилулској истоимена касина доле, и „Конзерва” (која је намиривала и ноћну смену РТС-а) горе, уврх Абердареве, на бановобрдској „Баново брдо”... уз још неколико скрајнутих и безимених, а почињале су да раде у четири или пет, како која.

Та јутарња прибежишта заправо нису била намењена ранораниоцима, већ ноћницима, а служила су као перионице за спирање грехова почињених синоћ, пре него што ће виновник тихо покуцати на врата несрећне суђенице како не би разбудио децу и комшилук.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Зато је и настала недоумица: да ли и те кафане сместити међу остала попришта ноћног живота града као његово завршно поглавље или увести нову категорију као посебну тешкоатлетску дисциплину – „јутарњи живот Београда”?

Мићин „алкометар”

Али, те кафане никако нису биле трезнилишта – као оно у Клиници за тровања ВМА или у Клиници за болести зависности – јер мало је ко у њима поручивао и пио горке кафе и безалкохолне бућкурише! Ко је био у прилици и умео да види могао је да упозна ритуал који је почињао приласком шанку и наручивањем пића које се најчешће испијало с ногу, понекад и на екс, уз тобож нервозно погледање на сат. Већ друго би проклизало нешто лакше и знатно спорије, а сва следећа за столом, у друштву, раскрављено и натенане. Мезе – никада, осим ако се за столом није затекла котарица с јајима куваним у луковини.

Једном приликом је у „Мали Каленић” бануо комшија Мића, полицајац који је пензионерске дане испуњавао као домаћин оближње стамбене зграде (чиме се ратосиљао подстанарских мука уселивши се у хаузмајсторски стан). Како се, као „домаћин”, већ одомаћио и по околним кафанама, то је и у овој био чест и радо виђен гост. Али, замало да поквари статус кад је с врата, чим је опазио да нема ни слободне столице, надахнуто ускликнуо: „Море, кад би народна милиција и поднапитој пешадији обављала алко-тест и искључивала је из саобраћаја, нашло би се овде места и за нас, пристојније госте!” Пола кафане се искидало од смеха, док су га остали доживотно презрели стрепећи да ће се његова злослутна маштарија једног дана можда опредметити у виду приручног „алкометра” који би се качио изнад шанка уз тада обавезну, али и бесмислену поруку „Пијане госте не услужујемо”.

Неформални „фајронт” јутарњег живота без икаквог оглашавања одвијао се између седам и осам, чим на излог покуца обданица, кад би се клијентела мирно разилазила, делом у потрази за пристојнијим дневним боравком, а већма по рођеним кућама.

Да неко не помисли да је ово злобно опањкавање пијачних кафана, тих јутарњих свратишта бивало је и крај чиновничких бастиона са шалтер салама у којима се што раније морао заузети ред, како би се до краја тог радног дана обавио какав важан посао, и на почетним станицама првих јутарњих возила у јавном градском превозу.

Кафански ламент

Ко су били људи који су упражњавали овакав начин дружења? Махом доколичари: пензионери, беспослени, незапослени, распуштена студентарија, уплашени бегунци, слободни уметници (које су у том свету заступали писци, музичари, сликари, глумци и понеки критичар), митомани, агитатори колико и провокатори, сумњичави што су ту постављали бусију, маскирани радници Службе, љубавници најурени из постеље пред зору... и прави ноћници који су гледали да у таквим свратиштима премосте радну ноћ и радни дан.

То шаренило јутарње клијентеле није прошло незапажено, што је газда извесне кафанице у Скадарској улици – ван шаренила претерано нашминкане „Скадарлије” – уврстио у свој „бизнис план”.

– Убише нас ове епидемиолошке мере јер никако нисмо радили: таман кад су допустили да отворимо кафанске баште, Онај Одозго се нарогушио и вратио нам зиму или бар позну јесен. Зато сам помишљао да, по угледу на трговину, и ми уведемо некакав попуст за пензионере. Али, боље је решење да почетак радног времена померимо на четири изјутра, па тако збрињавамо госте „Скадарлије” кад их пред зору, у најслађе време, најуре оданде.

Ко зна? Има ту нечег...

Izvor: www.politika.rs

[kumbor]

Што се тиче кафане код "Великих степеница" (оних испод  Француске амбасаде, а изнад "Црвеног сигнала" у Карађорђевој, сећам се да се та кафана 80их опет звала "Крагујевац" Угашена је крајем 90их, кад је делом, мислим, и  изгорела. Ово ако нисам нешто побркао, јер не могу да се сетим како се звала она биртија преко пута Зелењака, на почетку Народног фронта.

[kumbor]

Ekspres bife "Stara Varoš", ugao Pop Lukine i Kosančićevog venca, 1985. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Стару варош памтим до пре десетак година, када је простор враћен реституцијом ранијим власницима. Сад су тамо неки додаци за пумпање мишића искомплексираних фрајера. Пошто је моја Ана 2007. кренула у школу, ја сам је пар година водио до "Школе код Саборне цркве". У повратку свратим на кафу код Божице. Сад Божица држи кафанче у Деспота Стефана. Кад сам у прилици, а ретко сам тамо, (мислим у прилици) опет одем код Божице на кафу.

[MOTORISTA]

понедељак, 10.05.2021.
Милош Лазић

После састанка правац кафана до дубоко у ноћ

Сваки од шест београдских рејона имао је бар једну партијску кафану намењену секретаријату и неколико за чланове

За „Барајево” на углу Београдске и Крунске определили су се млађи (СКОЈ, а потом и НО), јер им је комитет Србије био иза ћошка (Фотографије Био једном један Београд)
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

До VI конгреса КПЈ и промене назива у СКЈ 1952. године, па и читаву деценију након тога, партијски састанци су одржавани такорећи у илегали. Тако је било и у Београду, где се бар једном седмично чланство састајало у салама које су користили рејонски комитети, по правилу заогрнути доламом ноћи! Та састанчења, у зависности од годишњег доба и од трајања обданице, почињала су с првим мраком и трајала дубоко у ноћ, а у време обрачуна са ибеовцима, ревизионистима и другим издајницима народа несрећни чланови су понекад дочекивали и зору. Од кога су се крили, и зашто, не зна се – нико није смогао храбрости да пита.

Али, тај ноћни партијски „пургаторијум” имао је и лепшу страну! Наиме, после састанака, чланство је негде морало шапатом да анализира смернице и, избегавајући псовке, преведе их на језик свакодневице, а и да се издува и окрепи. А, где би боље него у кафани, на коју ни највише руководство није било гадљиво, што се може закључити по томе јер су се на удару „другарске критике” затицали једино ноторни алкохоличари, они који и даље поручују и пију вотку или којима би се у пијанству развезао језик па јавно лупетали о свему што виде и како јесте, а не „као што је зацртано”.

Сваки од шест београдских рејона имао је бар једну партијску кафану намењену секретаријату и неколико за чланове, а сигурно и неког ко је био задужен да кафеџијама најави потребу за уподобљавање радног времена: врх Првог рејона (Дорћол, Зерек и Варош-капија) настављао је састанчење у „Смедереву”, на углу Змај Јовине и Улице браће Југовића, они из Четвртог рејона (Звездара) уракљили су „Липов лад” на углу негдашњег Булевара Црвене армије и Гвоздићеве, а прекопута „Лиона” као резервног положаја, кадар Чукарице прво је запосео „Велику Чукарицу”, да би се затим трајно скрасио у „Михајловцу”, Палилулцима је најмилије било „Таково” на углу Таковске и Улице војводе Добрњца јер је оличавало пролетерску скромност... и тако редом.

Другарско вече

Главни град ФНР Југославије и НР Србије био је седиште савезних и републичких органа, а и они су се негде збрињавали! Познато је да је Це-Ка Ка-Пе-Јот себи наменио „Мадеру” у којој су „седничили” и они из ЦК Србије како би стално били под присмотром, док су се млађи (СКОЈ, а потом и НО) определили за „Барајево” на углу Београдске и Крунске, јер комитет Србије им је био иза ћошка, у Улици краља Милутина, крај амбасаде НР Кине, или „Домовину” на углу Булевара Црвене армије и Молерове, нарочито кад је на Малом Ташмајдану почело да ниче велелепно здање централе СКОЈ-а које је пројектовао Драгиша Брашован искупљујући се за неке наводне грехе. Али, како је у току изградње 1948. речена организација избрисана из политичког именика, промењена је намена њеном несуђеном седишту, па је у њему 1954. освануо хотел „Метропол”, више деценија најлуксузнији у оноликој држави (Друга петољетка, самоуправљање, вредан радни народ, вредна и авангарда, имало се – могло се).

„Домовина”, која је збрињавала студенте техничких факултета, нашла се међу „омладинским кафанама” јер је један од важнијих руководилаца ЦК НО Србије био запослен у некој од факултетских лабораторија, па да човек не дангуби.

„Барајево” је, међутим, уракљено не само због комшијске присности, већ и очувања традиција илегале. Јер, не рачунајући изванредан роштиљ, као и тесну пекарску радњу „врата до врата” из чије су фуруне излазили најбољи хлеб и миришљава пецива, речена кафана је, и споља и изнутра, била згодна само за избегавање, о чему говори податак да чак ни народна милиција није радо залазила у њу.

Место другарских вечери – „Мали Париз”
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Нико не зна докле би то потрајало да случај кафанских састанчења није стигао до Слободана Пенезића?! Наводно, по причама преживелих, Крцун је окупио омладинско руководство у кафани „Мали Париз” (надомак централе управо основаног угоститељског предузећа „Мадера”), како би их очински посаветовао да убудуће своје ноћне пленуме покрсте у „другарске вечери” (што се доцније разлило Србијом, па и шире, као озваничена институција и извојевано право радног народа). С тим у вези ваља споменути и „другарска предвечерја” која су се свакодневно приређивала у ресторану на врху Палате ЦК на Новом Београду, у којој су биле збринуте све савезне организације и ЦК СК Србије као заштићени подстанар. Разјурио их је друг Стане (Доланц), чиме је упропастио слику о Словенцима као епским пијандурама, због чега је годинама тињала сумња да је он стајао и иза словеначке прохибиције, прве и последње у Југославији, са забраном точења алкохолних пића по кафанама и предузећима на територији републике до поднева.

За разлику од колега у згради ЦК, синдикални прегаоци нису хрлили увис, већ надоле, јер им је ресторан у новоизграђеном Дому синдиката био у сутерену. То уточиште је доцније постало доступно и широј јавности, кад је отворило двери као кафана „Градски подрум” и наставило с ноћним радом.

Артисти Агитпропа

Иначе, због „Мадере” као састајалишта другова из савезних органа, дуго се веровало да је седиште Агитпропа – озбиљне службе која се бавила агитовањем, пропагандом и шпијунирањем највиших домаћих и иностраних функционера – било управо у том здању насред Фишегџијске чаршије! Није: од ослобођења до другог таласа национализације када је цркви одузето све осим храмова, столовали су у Игумановљевој палати (о чему је први известио Живко Милић, новинар „Политике”, јер је управо ту од Агитпропа добио дневнице и новац за путне трошкове до НР Кине средином педесетих година, где је отишао као први дописник из ревизионистичке ФНРЈ). Разлог да се ова служба скраси у „Мадери”, како је то објаснио Шиља Михајловић, био је прозаичан – на Теразијама није било ресторана у којем би се осећали као своји на своме и међу својима, а да залазе у хотел „Москву”, не иде због имена.

Неко је смислио причу да су главни виновници неких скандала који су потресали „Мадеру” били припити службеници Агитпропа – што је приписано „изостанку надзора надређених” – а да ником није пало на ум да агитовање и пропаганда често подразумевају и провокацију! Због њих, а не Удбе, ОС-а, КОС-а и осталих служби ухођења, настала је вечита мудрост која неопрезне подсећа да и кафана има уши, а одскора и очи... односно видео-надзор.

Баја – и четири краља

Овај трапаво препакован наслов романа Жике Лазића злоупотребљен је како би се што сликовитије објаснило да партијске кафане, а нарочито ноћне, нису изум новијег, револуционарног доба, већ да речени случај задире дубље у прошлост.

Никола Пашић, најчешће спомињан или опањкаван као опозиционар и председник владе, како кад, становао је у Позоришној, данашњој Француској улици, баш на углу Господар Јевремове. Одатле је Баја, како су га називали и пријатељи и непријатељи, сваког јутра сабајле пртио пут узбрдо, до пивнице „Руски цар”, како би на лицу места ослушнуо шта се све током ноћи мрсило о политици по београдским кафанама. И тек тада би, већ „поткован” старим коњаком и новим сазнањима, кретао пут кабинета где су га за столом чекали званични, најчешће нашминкани извештаји. Његов писаћи сто завршио је у власништву професора Ненада Ђорђевића, једног од разочараних оснивача ЈУЛ-а, мада се не зна да ли га је купио због изванредног дубореза или да би га подсећао на моћ кафанских политичких сплетки.

А и данас...

Izvor: www.politika.rs

[Dreadnought]

За „Барајево” на углу Београдске и Крунске определили су се млађи (СКОЈ, а потом и НО), јер им је комитет Србије био иза ћошка (Фотографије Био једном један Београд)

...

„Барајево” је, међутим, уракљено не само због комшијске присности, већ и очувања традиција илегале. Јер, не рачунајући изванредан роштиљ, као и тесну пекарску радњу „врата до врата” из чије су фуруне излазили најбољи хлеб и миришљава пецива, речена кафана је, и споља и изнутра, била згодна само за избегавање, о чему говори податак да чак ни народна милиција није радо залазила у њу.

Kafana Barajevo je nastala za vreme I Sv. rata, i kako tekst gore kaže, nalazila se u zgradi na uglu Krunske u Beogradske.

Fotografija oko 1930. godine.



[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]